Стихови Ернеста Хемингвеја
- In 1966, a memorial to Ernest Hemingway was placed just north of Sun Valley, above Trail Creek. At its base is inscribed a eulogy Hemingway wrote for a friend several decades earlier:
- Best of all he loved the fall
- the leaves yellow on cottonwoods
- leaves floating on trout streams
- and above the hills
- the high blue windless skies
Now he will be a part of them forever.
Стихови на споменику писцу Ернесту Хемингвеју у Кечаму, САД.
John Steinbeck on the creative spirit and the meaning of life
„Sometimes a kind of glory lights up the mind of a man. It happens to nearly everyone. You can feel it growing or preparing like a fuse burning toward dynamite. It is a feeling in the stomach, a delight of the nerves, of the forearms. The skin tastes the air, and every deep-drawn breath is sweet. Its beginning has the pleasure of a great stretching yawn; it flashes in the brain and the whole world glows outside your eyes. A man may have lived all of his life in the gray, and the land and trees of him dark and somber. The events, even the important ones, may have trooped by faceless and pale. And then — the glory — so that a cricket song sweetens his ears, the smell of the earth rises chanting to his nose, and dappling light under a tree blesses his eyes. Then a man pours outward, a torrent of him, and yet he is not diminished. And I guess a man’s importance in the world can be measured by the quality and number of his glories. It is a lonely thing but it relates us to the world. It is the mother of all creativeness, and it sets each man separate from all other men.“ („East of Eden“)
Секира
Два човека секу дрвеће цео дан.
Један је радио све време, без одмора. На крају дана направио је велику гомилу дрвета.
Други је секао по 45 минута и онда ишао на петнаестоминутне паузе. На крају дана је имао много већу гомилу.
- Како си насекао више? – питао је човек који је радио непрестано.
- Па, стао сам да се одморим и такође сам оштрио секиру.
ПОУКА: Не заборавите да је сваки дан потпуно нова прилика да повратите своју енергију, одморите и редефинишете себе. Посветите неколико тренутака „оштрењу своје секире“, уместо да „сечете“ у недоглед. Радите паметније, уместо да радите дуже.
(аутор непознат, преузето са фејсбука)
Тако је писао песме АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ
ПЕСНИЧКИ БУКЕТ
Једна кап црвена
Једна нит зелена
Светлости и звуци
У кућном пејзажу
Ноћни букет с Ружом
Ноћ са својом лампом
Руже и молитве
Слова и печати
Басме ноћних шума
Мирисни пејзажи
Скупљени у букет
онострано шуме
Тако је писао песме ЕЖЕН ЈОНЕСКО
ЕЛЕГИЈА II
Заплачимо, пријатељу:
Једна суза нек буде за лист жути,
Једна за прецвалу ружу,
Једна за мртву девојку,
Једна за сваког човека бол.
… Једна суза за сваки камен,
За свако дрво,
За сваку звезду
И за Идеал.
Бескрајне су душе, камење.
Страх ме је да ходам: да их не згазим.
Тако је писао песме РАДЕ ЈОЛИЋ
КРУГ
Знам
у фебруару морам
зажмурити
прво на лијево око
па на десно
па на оба
(као да намигујем)
јер сам те очи
први пу отворио
баш у том мјесецу
Круг се мора затворити
Сада сам порастао
прерастао сам страх
научио сам да гледам
ходам
да трпим бол и жеђ
Више ме ништа не боли
а воду мрзим
јер у њој је све зачето
Круг се мора затворити
Мора се то десити
баш у фебруару
али шта ако тада буде велики снијег
па ми не могу наћи мјесто
а дјеца су ми зимоморна
знам
посадићу бор као биљег
а он ће ме својим жилама
сажвакати и претворити у воду
па ће ме винути у небо
и бићу виши од шљиве
жица и далековода
Круг се мора затворити
Доста је било
нема ничег
што бих волио да видим
осјетим
научим
Доста је било
Круг се мора затворити
али морам
још само мало сачекати
само толико
да ми се син први пут обрије
и да ми се ћерка
први пут заљуби
па да буде преварена
Доста је било
Опростите јабуке моје
можда сам себичан
можда луд
можда луд и себичан
можда уморан
али тако мора
Тата никад није носио кишобран по невремену
и била му је глава мокра
и кошуља
и поткошуља
али су му ципеле остале суве и чисте
Круг мора бити затворен
Тако је писала песме Дарја Костић
Згушњавам се
птице се настањују
на дрвету
у мом срцу
слушај
певају
И ширим се
хоћу да волим
све што сам мрзела
све што је болело
полетећу с птицама
знам где ми је дом
Тако је говорио Рам Дас
„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“
Тако је писала песме Огњена Лазић
Ово је прича о дрвету
Што испод мог прозора живи.
Оно сунчеву светлост много воли
Али, ћути када га небесно сивило
Притисне и боли.
Птице као одабрано и весело
Друштво радо прима,
Ал` више се радује самоћи
Што посебне чари има.
И кад му ветар, познаник стари,
Повремено тајанствену тишину квари
То дрво што испод мог прозора живи
Без и једног уздаха отпоздравља
Па му каже: «Где си ветрићу, друже мој стари»?
Ето како чудесно
и непомућено житије има
то радосно дрво, што свако јутро
у знак поздрава и мени
својом крошњом клима.
Тако је писао ДУШКО РАДОВИЋ
Ко устаје рано, може не само гледати, већ и слушати како пада лишће. У рано, тихо јутро чује се кад суви, крти лист падне на тротоар.
Тако је писао песме Ф. Г. Лорка
Опроштај
Умрем ли,
оставите балкон отворен.
Дете наранџе једе.
(Видим са свог балкона)
Косац жито коси.
(Чујем са свог балкона.)
Умрем ли,
оставите балкон отворен.
Одгонетни, да би откључао и прочитао! Puzzle book that requires to be unlocked to be read
from the text: „The laser-cut, hand-crafted, five-page wooden book is created by industrial designer Brady Whitney, who’s been raising funds for the project through Kickstarter. “Each page features a unique puzzle that requires the user/reader to unlock the corresponding bolts in order to progress to the next page,” read’s the website. “As the puzzler moves through the book, a story begins to unfold, depicting the story of an apprentice in Da Vinci’s Workshop who encounters the same Codex. However in the story the Codex acts as a trap set by Da Vinci to capture any would be spies/snoopy apprentices in order to protect his work. The only way to escape is to solve each of the puzzles before the master returns from his trip.”
http://www.boredpanda.com/puzzle-book-unlock-pages-codex-silenda-brady-whitney/?utm_source=newsletter&utm_medium=link&utm_campaign=Newsletter
1400 година старо стабло гинка у Кини
Text from:
http://www.boredpanda.com/1400-old-ginkgo-tree-yellow-leaves-buddhist-temple-china/
A 1,400-year-old ginkgo tree in China has recently drawn thousands of people from all over the country. Golden leaves have been falling on the ground since mid-November, turning the temple’s ground into a yellow ocean. The ancient tree grows next to the Gu Guanyin Buddhist Temple in the Zhongnan Mountains and is a perfect celebration of autumn.
The ginkgo tree, also known as the maidenhair, is sometimes referred to as a “living fossil” because, despite all the drastic climate changes, it has remained unchanged for more than 200 million years. It is a living link to the times when the dinosaurs ruled the earth.
Prayer nut (Молитвени орах)
Prayer nut is a small boxwood orb decorated inside and outside with carving on religious themes. To produce such a prayer nut required considerable skill. Within the scope of the concave were carved miniature stories about the life of Christ and his apostles. The width of a “nut” was no more than 3-5 cm in diameter. To add flavor to patterns were added leaves of spice plants or aromatic oil. Every Prayer Nut is a true work of art. Only the very rich could afford to order such a pocket-like altar. Therefore, possession of “prayer nuts” underlines the high social status. Such orbs were designed to be worn on a rosary or belt and could be used for private devotion when its wealthy owner traveled and are therefore known as rosary beads or prayer nuts. The skill of medieval craftsmen still amazes. Every detail of the composition conceived and executed with maximum precision.
text from: http://vsemart.com/prayer-nut-wood-carving-art/
Тако је писала песме МИЛЕНА ЈОВОВИЋ
ЛИШЋЕ ОРАХОВО
И би вечера.
Горки хлеб се пеко,
Бију звона
Уздуж и попреко.
Сузе слива
Лишће орахово.
Ко не дође
С муњама се
Свијао по облаку,
У црно се
Уцртао слово,
У камен скаменио
Изнад одрона
Не нагледао се света…
Замукоше звона.
Утихну земља.
А још јечи клетва.
Слон и дрво
Знате ли причу о слону који је од рођења био везан за танко дрво?
Док је био мален, то дрво је за њега било превелико да га ишчупа и да се ослободи. Покушавао је пуно пута безуспешно.
Кад је порастао, дрво је постало мање од њега, али више није покушавао да се ослободи, верујући да је то немогуће.
Попут њега, и ми смо рођени у заробљеништву ума, и цео живот имамо пред собом да научимо да летимо.
Већина то никад не успе, али на срећу, неки достигну висине.
Изађимо из свог кавеза и полетимо!
Кинеска пословица Chinese proverb
Најбоље време да се посади дрво било је пре двадесет година. Друго најбоље време је сада.
Кинеска пословица
ПОЗДРАВ НИКОЛИ ТЕСЛИ – ЗМАЈ
Поздрав Николи Тесли при доласку му у Београд
Не знам шта је, је л’ суштина
Ил то чини само мис’о, –
Чим смо чули: долазиш нам,
Одмах си нас електрис’о.
На што жице спроводнице!
Електрика јури широм,
Ваздухом ће бити споја,
(После може и етром).
– Стоји стабло, стоји Српство,
Мајка сваком листу – сину;
Најсвежији лист му трепну,
Па одлете у даљину.
Ти нам, Тесла, ти врличе,
Оде летом јаче струје,
У далеку Колумбију,
Да ти умље колумбује.
И ти, Тесла, у којем се
Исполинске мисли роје,
Тебе враћа неодоље,
Да пољубиш стабло своје.
Љуби стабло дојчине му,
Стисни дојку, сине врли;
Свака грана српског стабла
Тесли тепа, Теслу грли.
Београд је данас сретан,
Рукујућ се српском диком
И открива срце своје
Пред Србином велебником.
Но ти мораш опет натраг,
Састанак нам кратко траја –
Ал’ топлоту носи собом
Братинскога загрљаја.
Остварена ј’ мис’о твоја,
Мис’о дивна и голема;
Међу нама биће везе,
А даљине нема, нема.
Разумеће листак свежи
Сваку жилу својег стабла,
Спајаће нас електрика
(Електрика наших срца)
и без жица и без кабла.
Како је писао песме ДЕЈАН АЛЕКСИЋ
ШТА СЕ СВЕ ДЕШАВА КАД ПАДНЕ КИША
Кад прође киша и сунце гране,
Људи склапају кишобране;
И кишобрани стоје по страни
Док се не врате кишни дани.
Кад прође киша и сунце гране,
Ствари су некако погужване,
И лепо видиш како су легле
Да буду испод сунчеве пегле.
Кад прође киша и сунце гране,
Цвркут се опет плете у гране;
Истрче деца и друга спадала
Напоље, где је киша падала.
Кад прође киша и сунце гране,
Људи се жале на вреле дане;
Вичу из хлада као у збегу:
„Кад ће та киша да смени жегу!?“
Тако је писао песме Мошо Одаловић
СТАРА МАСЛИНА
Две хиљаде година! Зар је могуће толико?
Мора да је била ту – кад је Ловћен ник`о.
Можда је Ловћену испод сваке части,
ал прва му рече: Здраво ми расти!
линк ка тексту о старој маслини на Мировици
Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ
КАКО ДЕДА ПРАВИ ОКЛАГИЈУ
Донела му нека жена – богами, лепо дрво!
Прво је трагао за црвом, јер црви дрво једу!
Кад га не нађе, рече: – У реду!
Гле ти њега, ено шега!
Па теше, деље, струже, гребе,
блања, шмиргла, лупа…
Кад је све завршио,
зашиљио је оклагију;
не воли кад је тупа . . .
Јунг о индивидуацији
„Сврсисходан психички развој појединца може се упоредити са полаганим растом дрвета којег одликују осетљивост на спољашње услове, постепеност и прилагодљивост. Дрво се не жали нити љути на околности које му не иду наруку, већ настоји да осети како треба да расте – пружа гране за сунцем, повија се на ветру, црпе хранљиве сокове из земље. Наравно, прво је неопходно да семе дрвета које у себи садржи клицу свог будућег развитка падне на погодно тло. Да ли ће се и како ће се даље развијати, зависи од низа околности на које оно не може свесно да утиче, већ настоји да их предосети и да им се прилагоди.“
Кумико техника из Јапана
The “Kumiko” woodwork technique was developed in Japan in the Asuka Era (600-700 AD). Tanihata uses this technique to manufacture Ramma for room dividers and sliding doors. Wood chips are thinly and precisely shaved then carefully assembled chip by chip to construct Kumiko Ramma. Wood goes through a process of selection, grinding, splitting and assembling. Tradition is preserved through the craftsmen’s experience, skill and passion.
Тако је писао МИЛОРАД ПАВИЋ
И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.
http://www.pismenica.rs/knjizevnost/crnjanski-je-umro-namerno/?lang=cir
Учимо италијански језик
http://www.ascuoladaglialberi.net/wordpress/?tag=alberi-monumentali-piemonte
http://www.ascuoladaglialberi.net/wordpress/?tag=alberi-monumentali-sicilia
Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског
Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.
Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.
Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…
„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.
„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…
Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског
Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.
Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.
Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.
Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.
Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.
I just made a new Voki. See it here:
http://www.voki.com/pickup.php?scid=12249892&height=267&width=200
Source: I just made a new Voki. See it here:
<iframe height=“267″ width=“200″ src=https://vhss-d.oddcast.com/vhss_editors/voki_player.swf?doc=https%3A%2F%2Fvhss-d.oddcast.com%2Fphp%2Fvhss_editors%2Fgetvoki%2Fchsm=227c4518fa2a506ac0af6141a313cd21%26sc=12249871</iframe>
Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу, чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ – како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секте, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и ижђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала – како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља или без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.
Свети Владика Николај
2015 in review
The WordPress.com stats helper monkeys prepared a 2015 annual report for this blog.
Here’s an excerpt:
The concert hall at the Sydney Opera House holds 2,700 people. This blog was viewed about 18,000 times in 2015. If it were a concert at Sydney Opera House, it would take about 7 sold-out performances for that many people to see it.
Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског
Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.
Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.
Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.
Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)
У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.
Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.