Тако је писао Братислав Милановић

Писма из прастаре будућности

 

Пишем ти ужурбано: множе се рђасте звезде

На рукама, згрушава се крв у овом телу

Што се претвара у стуб соли на мансарди;

Кроз завесе од снегова чују се звона:

Ускоро ћу, под сметовима, не говорећи

Говорити. Допираће до тебе само језик земље

И жамор ствари заосталих за мном:

Писаљки, бележница, микрофона, књига…

Шумориће рчеенице модре као лице

Потопљено у вечност, а у њима сати спискани

У коцкању с мртвим генералом, с нишчима,

С лопужама на краљевском трону.

Убрзо ће се у невидиму дубину обрушити

Мој дан и тамо, где око не допире,

Где разум се леди, разместиће ти постељу

Твој глас још топао од мога дисања.

Само у твоме простору нежност је још – нежност.

Пишем ужурбано: желим да ме свака реч,

Ћелију по ћелију, пренесе за твој сто под трешњом,

Још једном да попијемо вино, само још једном…

И пожелим још, потом, да све загрли лед.