ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДИВЉЕМ КЕСТЕНУ

ДИВЉИ КЕСТЕН

Roѕѕkaѕtanіe (aeѕculuѕ hіppocaѕtanum). Дивљи кестен.

Да може бити сеновито дрво, види се из обичаја да се сади на гробљу (ГЗМ, б, 1894, 154).

У Сарајеву су до најскорије прошлости носили стари људи уза се плодове д. к., верујући да их то чува од ревматизма (ГЗМ, 6, 1894, 372. Тако је радио и мој отац, који је био родом из Сарајева). Против срдобоље се и једе језгра од рода д. к. (ЖСС, 312); од ветрова пије се у води (ZNŽOJS, 11, 266).

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ

 

На крају земље планински ланац,

диже се гора, зелени џин,

у гори лежи дубоки кланац,

тамо се крије чаробни млин.

Ко млину дође у сутон сив,

отуд се више не врати жив.

 

Удара вода из бадња уска

и силном снагом у точак лупа,

врти се коло, зујећи пљуска,

под њим се дуга шарена купа.

Около њега, кроз вео фини,

играју виле на мјесечини.

 

Кад гору облак покрије ноћни

и кланац тешка освоји тмина,

долазе крадом дивови моћни,

бију у врата старога млина.

„Отварај брзо!“ — вика се ори

и громко јечи по пустој гори.

 

У глувој ноћи, под црним кровом,

много се страшних десило ствари,

без трага, гласа, у млину овом

ишчезе многи помељар стари.

Ујутру само, унедоглед,

ниже се стопа дивовских ред.

 

Вјетрови мету и кише шкропе

чаробног млина прастари кров.

По дану пред њим џиновске стопе,

а ноћу сјенке и дива зов.

Облак се прича о млину роји,

Има ли неког да се не боји?

 

II

А близу горе, уз њиву проса

у шупљој букви живио Ћоса.

Стан му је чудан, много не вриједи,

љетос га Ћоса отео меди.

Сада му меца опасно пријети,

спрема се, каже, да му се свети.

 

Крај букве лежи њивица проса,

по њему, јутром, сија се роса

као да блиста камење драго,

па врапци Ћоси мира не дају,

од саме зоре подижу грају:

„Ух, алај имаш велико благо!“

 

Вјечно су врапци скитнице голе,

па доброг Ћосу поваздан моле:

„Узајми, Ћосо, бар зрно које,

имамо много дјечице своје,

у сваког увијек отворен кљун,

ал никад пун.“

 

Ћоса је спреман помоћи сваком,

па даје просо капом и шаком,

храни милион уста.

А кад је дошла средина љета,

погледа Ћоса, ал каква штета:

читава њива пуста!

 

Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ

„Богме сам залуд погачу чекȏ,

опет ћу, јадан, остати гладан!“

 

„Уздај се у нас!“ — врапци ће нато,

па на пут крену читаво јато.

Ту ти је војска врабаца била,

заклони сунце милион крила,

читавом земљом друштво се просу

да сакупља зрње за доброг Ћосу.

 

Пребрали врапци са много воље

живицу сваку, шуму и поље

и, ево, сваки у кљуну носи

понеко зрно доброме Ћоси.

Зрнце по зрнце капље из кљуна

и за трен ока торба је пуна.

 

Пресрећан Ћоса под букву сједа

и богат поклон у торби гледа,

кад у њој сјеме од сваке феле!

од жуте лале, од руже бијеле,

бркатог јечма, пшенице праве,

од храста старог, љубице плаве.

 

Чуди се Ћоса и главом клима:

„Ту једно љето читаво има.

Што год је љето богатство дало,

у моју торбу сада се збрало.

Ех, то ће бити погача славна,

У свијету цијелом нема јој равна!“

 

Диже се Ћоса, говори: „Ето,

носим у торби читаво љето,

сада сам прави див.

Поћи ћу ноћас по густу мраку

горском млину чаробњаку.

Остаћу ваљда жив.“

 

Сањају поља под златном луном,

док Ћоса иде са торбом пуном,

весело ноге језде.

Путује млинар без бриге, страха,

ките га велом сребрна праха

немирне крупне звијезде.

 

А кад у кланац, у шуму зађе,

у мраку густом Ћоса се нађе,

пред носом неста прст.

Из ноћи глуве сова се јави:

„У шуми живе дивови прави,

јуначе, буди чврст!“

 

Путује Ћоса кроз мрклу тмину,

уз дивљи кланац, пустоме млину

и пјева громким гласом:

„Нити се бојим лава ни вука,

да неког бијем сврби ме рука,

пожури, диве, касом!“

У млину старом шупљега пода

под грубим точком клокоће вода

и прави гробну језу,

а чудан вјетар кроз брвна пири

и уклет шапат по млину шири:

„Намакни, Ћосо, резу!“

 

Покренут вјештом Ћосином руком,

заигра жрвањ са дивљом хуком

и пође послу свом,

а усред горе, у истом трену,

Бркоња див се из сна прену

и поче страшан лом:

 

„На ноге, диви, другови смрти,

овамо гвозден бат!

У млину старом ко буде сада,

није му друге, глава му пада,

куца му задњи сат!“

 

Кроз гору ломи дивова група,

гвозденим ходом дружина ступа,

батова десет у брвна лупа.

Дивља се рика кроз кланац ори:

„Незнанче, ко си? Врата отвори!“

 

Из млина старог повика Ћоса:

„Дивови, дјецо, јесте ли луди?!

Унутра сједи чувени госа,

храну му скупља милион људи.

За мене ради свакога дана

крилата војска Џивџана хана.“

 

Дивима леђа од страха бриде.

„Чујеш ли само страшнога ђиде!“

 

Брко се јежи, ал ипак тражи:

„Па чим се храниш, делијо, кажи?“

 

Ћоса ће нато:

„Па носим, ето,

у својој торби читаво љето.

Ту су ти шуме и поља родна,

понека башта, њивица плодна,

скупљала то су читава јата

за мене лично гладнога брата.“

 

Замуца вођа:

„Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! …

До сада ниси био нам знан.

Одакле идеш? Гдје ти је стан?“

 

Ћоса ће нато:

„Главом и брадом

станујем, друже, под Буква-градом.

Служим се меком простирком травом,

покривач небо имам над главом.

Стан ми је, можда, помало тијесан,

ал ја вам нисам одвише бијесан.“

 

Цвокоће Брко у мрклој тами.

„Па тај се небом покрива самим!

Откуда само толики џин

да дође ноћас у стари млин?

Бјежати треба пред овом биједом,

јер ће нас ждера појести редом.“

 

Дивова група натисну трком

кроз тмину густу за својим Брком,

побјегли тако горућих пета

у буџак неки на крају свијета.

Тамо их страва и данас туче,

у некој шпиљи вјечито чуче.

 

Помељар Ћоса узима торбу

и брашно сипа, кући се спрема.

Диву је Брки скувао чорбу,

па више посла у шуми нема.

 

Иде и пјева:

„Ево ме жива,

одсад се, људи, не бојте дива.“

 

Ал гледај ову невољу глупу:

у млину мишић живио сури,

на торби старој прогризȏ рупу,

па сада брашно напоље цури.

Путује Ћоса, бриге га није,

а успут брашно сије ли сије.

 

Дуго је Ћоса лутао мраком,

шумама, пољем и дољом благом,

прошао редом њивицом сваком,

а брашно сипа његовим трагом.

И како брашно земље се тиче,

из њега биље чаробно ниче.

 

Цвјетају лале и ружа рујна,

диже се храшће ил буква нека,

за Ћосом ниче пшеница бујна

или се шири ливада мека.

Зеленим рухом ките се пути,

а Ћоса иде, ништа не слути.

 

Ишао Ћоса по мрклој тами

читаве ноћи и није стао,

и с празном торбом, у освит сами,

пред својим прагом уморан пао.

Чују се врапци, јавља се дан,

а Ћосу хвата дубоки сан.

 

Заспао Ћоса брашњава лица,

ал гледај чуда, не лези враже:

хиљаде звијери, милион птица

у сну му дошле да брашно траже.

Добар је Ћоса, никада лаком,

па даје брашно по мрву сваком.

 

Гостију била читава киша,

разноси брашно братија разна.

На концу ево сурога миша,

и он би дио, а торба празна.

Зацвили мишић:

Закасних вај,

макар ми торбу на поклон дај!“

 

Смије се Ћоса:

„Побогу, брате,

мораћу просто од смијеха пући,

ова је торба планина за те,

никад је нећеш довући кући.

Дати је теби, био би гријех . . .“

Пробуди Ћосу рођени смијех.

 

Устао Ћоса и трља очи

у чуду гледа богатство бајно,

куд оком крене или ногом крочи:

жито и воће и цвијеће сјајно.

Све се у мору сунчаном купа.

Ту је и торба и на њој рупа.

 

„Ил била јава или сам сниво’ —

прогунђа Ћоса уз осмјех мио —

брашно сам дао, није ми криво,

видим, и мишић гост ми је био.

Умало торба страдала није.

Гдје ли се само грицкало крије?“

 

Дође ми једном прилика ријетка,

кренух са Ћосом једнога петка,

узесмо капе од невидиша,

лутамо свијетом тражимо миша.

 

Вечери једне подигох главу

мјесецу пуном на небу плаву,

кад горе мишић, главом и брадом,

сјео на мјесец, глође га крадом.

 

Показах Ћоси, а он ће гласно:

„Ко једе мјесец, сад ми је јасно!

Мишу би укор због торбе рекȏ,

али је мјесец много далеко.

Е, баш је мишић скитара права …

Хајдемо кући, мени се спава.“

Да око ужива, а и душа…

 

 

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ЦРВЕНИ ВРАБАЦ

За шумом тајном, чаробном,

негде у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Вјечита срећа ту се скрива

и трепти радост сунчана, жива,

читава земља цвјетни је врт.

Црвени Врабац хиљаде љета

по земљи овој безбрижно лијета

и не зна шта су туга и смрт.

Црвени Врабац птица је чудна,

цвркуће, лети, вјечито будна,

Незнанком земљом дан и ноћ.

Гдје год се нађе, ту срећу чара,

весеље шири и чуда ствара,

простире своју чаробну моћ.

Ту јагње лута са руном сјајним

по шуми густој, стазама тајним

и мирно слуша дивљине хук,

а стари зека, у сјени брезе,

прастару причу унуку везе:

„Живјели некад лија и вук …“

У овој земљи људи су браћа,

ту ти се добро за добро враћа,

не видиш нигдје погледа злог.

Човјека човјек од срца воли,

не плаче нико, никог не боли

у земљи Врапца Црвеног.

Ту поноћ вози сребрне санке,

а вјетар гуди успаванке,

и звијезде клизе низ Млијечни пут,

док чика Мјесец, бескућник стари,

сједи са жапцем у млакој бари

и слуша пјесме уз фењер жут.

Ту сунце јутром дјечака буди,

с Прољећем коло играју људи,

а љети прави ватромет гром.

Слобода цвјета, широка, права,

затвора није и нема брава

у земљи Врапца Црвеног.

II

А сада прича почиње дуга

како су пошла четири друга

да траже Врапца и његов дом:

магарац Сивко и мачак Марко,

псетиште Жућа и дјечак Жарко

пођоше Врапцу Црвеном.

Године дуге живјели они

код баба-Пеле под гором стрмом,

тамо гдје бура облаке гони,

а сунце везе злаћеном срмом.

Слушали баку и с много слоге

свладали мушки невоље многе.

А кад је бака на смрти била,

рече им тужно:

„Ех, сиротани,

остасте сами, дјечице мила,

ко да вас пази, ко да вас храни?!

Ех, кад би нашли чаробни крај,

Црвеног Врапца завичај!“

Једнога дана, прича нам каже,

другови пошли да Врапца траже.

Сивку је причо Њакало стари

да тамо силно магарце цијене,

видјеће, кажу, чудесне ствари:

магаре часте куд год се крене.

Оно се тамо безбрижно ваља

у густој шуми најљепшег чкаља,

живи животом дембелан-краља.

А мачку Марку казали неки:

мачор је тамо господар први,

сланину крка и сирац меки,

а миша има, све од њих врви.

Тамо и облак иде планином

огрнут, каже, тешком сланином.

А Жућа, опет, сазнао давно

како је тамо забрањен пост,

поваздан, каже, једе се славно,

и у сну глођеш прасећу кост.

Онога ко се на јело дури,

печени зеко по селу јури.

Само је Жарко мрштио чело,

пекла му душу потајна туга,

нису га вукли пиће ни јело,

жељан је био дјечака-друга.

Код врапца, кажу, то није варка,

тражени дјечак чекаће Жарка.

Путује друштво кроз горе стране,

дивљином страшном без стазе, пута,

над њима шуме прастаре гране

и кроз ноћ мрку патуљак лута.

Понекад, опет, у освит сив,

низ кланац неки промакне див.

Једнога дана дружина славна

нађе се срећна на крају горе,

пред њима пуче равница травна,

љуља се, шуми зелено море.

Зањака Сивко:

„Ово тек ваља,

ево и чкаља!“

Залуд га даље другови вукли,

упорни Сивко не диже главе,

звали га, звали, скоро и тукли,

ал пусти ждера неће из траве.

Пасе и гунђа:

„Ово је рај,

овдје је Врапца Црвеног крај!“

„У реду, брајко, остани ти!“

рекоше на то другара три,

па даље крећу тражећи срећу.

Прошли су много питомих доља,

лиснате шуме и стрме горе,

док најзад стигли до неких поља,

кад тамо — гледај! — мишева море!

Поскочи мачак брже од жапца:

„Ово је земља Црвеног Врапца!“

Ваздан је мачак мјерио поље,

све му се лице у срећи купа:

„Гдје ли ћу наћи ловиште боље?

Милион миша, милион рупа!“

Увече мачка неста у тами,

одјури некуд кроз мишји рај.

Жарко и Жућа кренуше даље

да траже Врапца и његов крај.

Изиђе мјесец у руху жутом,

заблиста срмом предио вас.

У друштву иду бескрајним путом

Малишан Жарко и вјерни пас.

Узалуд Жућу на путу дугом

из трња сваког мамиле зеке.

Ишȏ је вјерно за својим другом,

газио горе, пливао ријеке.

Често их моћне олује бише

уз бљесак муња и вјетра хук,

пекло их сунце, квасиле кише,

јурио ноћу зубати вук.

Свладали тако невољу многу

уз помоћ главе и брзих ногу.

Путује прича и сваком каже

како се воле неизмјерно

и како Врапца Црвеног траже

малишан Жарко и псето вјерно.

Од приче, најзад, пјесма се прави,

другарство тврдо по свијету слави.

У земљи Врапца Црвенога

на цвјетну грану славуј пао

и пуним гласом од срца свога,

пјесмицу ову запјевао.

Жарко и Жућа, пјесмица каже,

Црвеног Врапца по свијету траже.

Са гране цвјетне пјесма се дигла,

до Врапца доброг убрзо стигла.

И једне ноћи, док Жарко лута

са својим Жућом тражећи спас,

у туђем крају, без топла кута,

одједном чуше тајанствен глас:

„Ви, које веже другарство врело,

јунаци млади без страха, мане,

знајте, ко тражи упорно, смјело,

наћи ће једном свјетлије дане.

Кроз многе патње, мање и веће,

стижете најзад у земљу среће.“

То рече неко, а свјетло сину,

без трага некуд побјеже мрак,

Црвен се Врабац над њима вину,

вјечите среће весели знак.

Жарко и Жућа у чуду стоје,

пред њима бљеште чаробне боје,

смјешка се ведри безбрижни дан.

Жарку се чини као да снива:

какве ли тајне љепоте скрива

предио овај, из прича знан?!

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

За шумом тајном, чаробном,

негдје у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Тамо за ланцем планине сиве,

Жарко и Жућа и сада живе,

весели, срећни у крају том.

Чета дјечака, брзих ко чигра,

ту се на пијеску крај воде игра,

проводе живот лијеп.

Под врбом старом, за дана врућа,

са псећом браћом пландује Жућа

и врти чупав реп.

У ту сам земљу и ја наврнȏ

тражећи једном злаћано зрно,

снађе ме удес худ.

Искра ми златна у воду пала,

тамо је зграби рибица мала.

Узалуд би ми труд.

Од тога дана нисам на миру,

удицу бацам по сваком виру

у дан вјетровит, ружан.

Године теку, поворка нијема,

рибице моје ниоткуд нема,

зато сам често тужан.

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета;

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета;

над кровом плави вије се дим;

ту живи Мјесец и бака с њим.

Од синоћ Мјесец код куће није,

а бака чека… пролазе сати…

Мораће, богме, и да га бије

када се зором у дворе врати.

Нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

„Ала ће сјутра шиба да ради!

Сврби ме рука!“

бака се слади.

Дремљива поноћ по шуми луња,

а строга бака на прагу куња,

држи у руци од брезе прут.

А небом дотле, по модрој води,

скитница Мјесец пучином броди,

у мору звијезда дукат жут.

У саму зору маглица паде,

озеблом шумом заигра кос,

уморан Мјесец дому се краде,

опрезно иде, плашљив и бос.

Шуља се Мјесец, утвара права,

кад, гле, на прагу — бакица спава,

спустила главу, сребри се коса,

на пруту трепти јутарња роса.

С дрвета утом, хитра и лака,

пред кућу скочи брбљива сврака,

закрешта злобно репати враг:

„Држте га! Уа! С неба је пао!

Читаве ноћи звијезде је крао!

Погледај за њим — блиста се траг!“

Потрча Мјесец брже нег очи,

кроз врата шмугну, у кревет скочи,

а сврака опет галаму ствара:

„Побјеже скоком! Држи га, стара!“

Јадна се бака из сна трже,

збуни је дрека и румен сјај,

па свраку пита што може брже:

„Откуда? Шта је?! Да није змај?!“

„Крадљивац звијезда у твојој кући! —

повика сврака —

Треба га тући!“

„Погађам ко је! —

бака се сјети,

у дворе корак управи свој —

Крадљивац који с неба лети

нико је други, већ унук мој.“

Прилази бака кревету тајно

и гледа лице злаћано, сјајно,

у плавој коси звјездани прах.

„Куда ли ноге његове језде!

Висине воли, небо и звијезде,

како га није у ноћи страх?

Морам га тући, ту друге није!“ –

и бака узе сандале сиве,

брезовим прутом по њима бије.

Ви сте за скитњу његову криве!

Зашто носите унука мог

ширином неба звијезданог?!

Сандале трпе батине многе

и сложно шкрипе:

„Криве су ноге!“

Ноге се буне:

„Крива је глава,

ноћу је будна а обдан спава!“

Бака се љути.

„Погледај врага!

Зар ова глава рођена, драга?!

Прије ћу за брк Баука вући,

него ли сненог унука тући.

Измлатићу га, ал други пут.“ —

То рече бака и баци прут.

II

У дворе старе, пред сами мрак,

убаци Сунце последњи зрак

и тихо рече:

„Устај, Мјесече!

Брзо се кради из твојих двора,

обасјај земљу у ноћи благој,

у сребро окуј врхове гора,

а ја ћу поћи мамици драгој.

Журим се кући, баш ми се дријема,

а мама за ме вечеру спрема.“

Тако се Сунце поздрави с другом,

у кола скочи, зави се дугом,

за гору крену четири хата,

румена магла за њим се хвата.

И Мјесец пође помало снено,

звјездама првим у госте хита,

лице му, видиш, неумивено,

ал ко те за то на небу пита.

Вечери сваке он тако ходи

и небом коло звјездано води.

Баки се смјешка лукаво лице,

па на пут крену тихо ко сјена,

унука прати назорице

облаком сивим обавијена:

куда ли скита и шта ли ради,

каква ли чуда на небу гради.

Буљук се звијезда уз Мјесец јати,

облак их сиви пажљиво прати.

Доље на земљи стаза се вије

и јунак језди, Делија нека,

лопова чета уз пут се крије:

Небојшу храброг засједа чека.

То Мјесец гледа, па пусти зрак,

лопове откри, растјера мрак.

„Небојша пази, опрезно гази,

опасност вреба на самој стази!“

Јунак се лати за сабљу бритку,

синуше токе кроз дуги брк,

и коњ се пропе, спреман у битку,

а чета нагну у луди трк.

Провири бака кроз облак сив.

„Унуче драги, био ми жив!“

На земљу Мјесец свјетло точи,

пољану малу зрацима таче,

а онда стаде и шири очи:

неки малишан у врту плаче.

Изгубио је сребрну пару,

па суза лије — читаву бару.

„Да ти посвијетлим — Мјесец му каже,

па доље спусти свој фењер плави

Видиш ли сада, несташни враже?“

Весело пара сину у трави,

а дјечак скочи, повика: „Стој!

Ово је цванцик сребрни мој!“

И опет чу се кроз облак сив:

„Унуче добри, био ми жив!“

Разгледа Мјесец, кад близу пута

грудвица бијела пашњаком лута

и тужно блеји кроз ноћни мук.

„Бе, ја сам јагње, име ми Кудра,

гдје ли је моја Мамица мудра,

вреба ме шума и зубат вук.“

И њему Мјесец поможе радо,

у блиском тору освијетли стадо,

а Кудра скочи.

„Ено ми куће,

Мамице ено и чика-Жуће!“

Одјури јагње ко чигра права,

остаде Вујо кратких рукава.

Поново облак прозбори сив

бакиним гласом:

„Био ми жив!“

Мјесец над ријеком сијати поче,

кад гледај вука надут ко мијех,

ледену воду марљиво лоче.

Удари Мјесец у громки смијех.

„Погледај вука шта луда ради,

хоће из воде мјесец да вади,

ја се огледах у модар вир,

а Вујо мисли:

Оно је сир!“

Окрену Мјесец лице од воде,

а глупи вујо избуљи очи

и арлаукну: „Сирац ми оде“

па брже-боље у воду скочи.

Грабљивца тако окупа вир,

не стиже јагње, изгуби сир.

Смије се бака ведра ко дан,

остави облак, и скочи ван.

„Унуче драги, сила си, знај!

Овамо брзо, руку ми дај!“

Трже се Мјесец, баке се плаши,

сада ће мисли, почети бој,

па брзим скоком низ небо праши,

а за њим сипа звјездани рој.

Скитница унук лети без крила,

низ брдо тутње табани врући,

а за њим виче бакица мила:

„Не бјежи, душо, нећу те тући!“

Мјесеца ноге јуначке носе,

не слуша бакин разговор,

већ бјежи равно до горске косе,

тамо се сакри за зелен бор.

Кроз грање вири од страха жут

и пита:

„Бако, носиш ли прут?“

Бакица руке предано шири,

унука зове, топло се смјешка,

а Мјесец, лукав, опрезно вири

и пиргав носић лагано чешка.

„Зашто ме нећеш да бијеш, бако?

То ми је нешто сумњиво јако.“

„Због твога срца, добра и мека,

док обноћ идеш небеским путом.

Не бој се, није подвала нека!

Нећу те више такнути прутом.

Слободно одсад по небу броди,

свакоме свијетли и коло води.“

Боји се Мјесец, несташко пуни,

па старки вели:

„Де се закуни!

Куни се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да ниси на ме нимало љута

и да се нећеш машити прута.“

Бакица приђе за корак ближе

и десну руку до звијезда диже:

„Кунем се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да нисам на те нимало љута

и да се нећу машити прута.“

Прискочи Мјесец, бјегунац лаки,

пољуби руку честитој баки

и крену с њом у сребрен двор …

Таман се зави зелени бор …

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета,

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета …

Носећи капу невидљивицу  …

тамо сам стиго корака лака,

нашао птицу дугорепицу,

па ми је бајку причала сврака,

бајку о двору, Мјесецу, путу,

о доброј баки и њеном пруту.

За ову причу, ведру и бајну,

свраки сам пару обећо сјајну,

обећах тврдо, заклех се брком,

а раном зором — побјегох трком.

Сврака ме и сад по свијету тражи

А гдје се кријем — ти јој не кажи.

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ПИЈЕТАО И МАЧАК

При крају шуме, у доба давно,

Мачак и Пијевац живјели славно.

Кућа им била од једног спрата —

прича је о њој кружила гором —

прозорчић један и двоја врата,

а кров покривен буковом кором.

Под самом стрејом писмено стоји:

„Путниче, уђи, преваре нема,

сви који дођу гости су моји,

ручак се спрема“

И потпис има оловком плавом:

„Домаћин Мачак,

шапом и главом.“

Пониже стоји, од истог писца:

„Забрањен приступ

само за лисца!“

Пјетлић и Мачак у дому бијелом

живјели сложно, шапа уз крило,

другарства таквог на свијету цијелом

нити ће бити нити је било.

Какав је Мачак Пјетлићу друг

знало се шумом уокруг.

Зими, док моћна мећава вије

и обноћ бура по шуми виче,

Пијетао лежи, пећице грије,

а Мачак прича ловачке приче.

У Мачка лула већа од главе,

шалваре турске од свиле блиједе,

одбија мушки димове плаве

и чудне приче преде ли, преде:

„Пођем ти једном, делијо стара,

у лов са мачком Пекмеза цара,

идемо журно кроз неку раж

у правцу горе Дебела Лаж;

у мене пушка одлична роба,

ваља ми више од шупља боба,

у њега топуз из дрена сува

на страх и трепет медвјеђих бува.

Одједном — гледај! Триста му мука!

Ето ти пред нас рогатог вука!

Репина дуга за њим вијуга…“

Распричан Мачак преде без краја

и преко луле немарно пљуцка,

очи му пуне зелена сјаја.

У пећи ватра пуцка ли пуцка,

румене шаре по соби миче

прстима златним предмете тиче,

на зиду слика Мачкове приче,

све му на вука рогатог личе.

Напољу дотле кроз пејзаж дивни

и санке клизе дједице Мраза,

звјезданим прахом искри се стаза.

А близу куће, под прозор сами,

незнанац неки вјешто се скрио.

Кога ли свјетло Мачково мами

и ко би ноћни ухода био?

На њему ћурак, ни нов ни стари,

па тамно црвен и сав се жари,

тиња у снијегу и чудно сијева

као да ватра догоријева.

За њим је широк, распухан реп,

признати ваља, прилично лијеп.

Незнанко тајни, лоповска душа,

подиже главу и прозор мјери,

Мачкове приче пажљиво слуша

и њушку своју лукаво цери.

На крају рече, погледа свијетла:

„Ипак ћу једном појести пијетла.“

Убрзо ноћник отпраши снијегом,

замаче репом за првим бријегом,

под букве старе, у бијели вир.

У кући Мачак поспано зијевну

и лампа дахом посљедњим сијевну,

па нагло згасну. Завлада мир…

А ноћник онај који се крио

Мудријаш лисац главом је био.

II

Над шумом зора лепезу шири

и љетни освит у собу вири.

Вријеме је лову, ваља у честу,

а Мачак спава у шеснаесту.

Заједно с њиме, под јорган-брдо,

легȏ и Пијевац, па спава тврдо.

Мачак одједном отвори очи,

угледа зору, свилено руди,

па мазно рече:

„Пјетлићу, скочи,

запјевај гласно, другара буди!“

Прену се Пијевац, истегну врат,

прогунђа гласно:

„Стао ми сат!“ —

па клепну крилом и кукурикну,

у само уво Мачково викну:

„О, кукуррику, зоррице Зорри!

ррумени пожарр на небу горри,

а мој се другарр с љеношћу борри! —

Додаде затим, зловољан врло:

„Јутрос ми нешто промукло грло.“

Поскочи Мачак од вјетра бржи,

умива лице, бркове глади,

припрема пушку, фишеке вади,

а онда Пијетлу придику држи:

„Кад у лов одем, рођени побро,

обоја врата забрави наша,

и још ти кажем: чувај се добро

од старог лисца, од Мудријаша.

Од њега већег лукавца нема,

у свакој ријечи замку ти спрема.

Пуна је варки његова глава,

подвале смишља и када спава;

ако ли падне у сан дубоко,

још увијек шкиљи на једно око.

Провијери трипут оно што чује,

рођеном репу не верује,

планове кује унедоглед,

и никад неће на танак лед.“

Отиде Мачак по уској стази,

кроз честар зелен опрезно гази,

на сваки шушањ у шуми пази,

трагове звијерки пажљиво њушка,

спремна му стоји шкљоцава пушка.

Пијетао дотле кукуруз кљуца

и богат ручак за Мачка спрема,

по лонцу мијеша, тихо пјевуцка

веселу пјесму, равне јој нема:

„Пшеница расла виткога стаса,

на сваком стаблу четири класа,

у сваком класу зрнаца сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!

Мени ће бити препуна вољка,

старог ће лисца стегнути бољка,

даће му Мачак батина сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!“

Под прозором у том, корака мека,

допузи Лисац, нечујна сјен,

на њему шешир, и торба нека,

а глас му мио и замеђен:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

изићи мало, сада си сам,

пуна је торба да ти је дам.“

„Пшеница! Ура!“

Пијетао скочи —

радосним сјајем бљеснуше очи,

па увис ђипну, весели бата,

главачке јурну право на врата.

Тренутка истог Мудријаш — пљес! —

обори Пијетла ко земљотрес,

за тили часак свршио борбу,

Пијетлића смота у стару торбу.

Мудријаш хвата стазицу пријеку

кроз маховину, простирку меку,

чуљећи уши, тихо пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац носим те ја,

тамо је добро, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!

Спремићу јутрос доручак лијеп,

читавог Пијетла, остаће реп,

зелени репић — ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

У густој чести у часу том

шкљоцара стара груну ко гром,

над морем лишћа диже се дим.

„Мачак је близу, овамо с њим“ –

трже се Пијетлић и диже вику

из торбе старе:

„О, кукурику!

Мацане, брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Делија Мачак заигра брком:

„Нисам се, Лишче, надао вас!“

па јурну равно, олујном трком,

откуд је чуо другарев глас.

„Станидер, лијо, црвено псето,

у доброј руци шкљоцаре ето,

биће ти кожа као решето!“

Натисну Лисац што може јаче,

сувога грања све стоји лом,

на њему торба лудачки скаче

и Пијевац скаче заједно с њом.

Прескаче Лисац препреку многу

и бјежи — брже од својих ногу.

И Мачак јури, потјера сива,

хтио би Лисца у руке жива,

и једно-двапут, у брзу лијету,

зграби га скоро за саму пету.

Низ неке стране, урвине праве,

лете на туру и преко главе,

репови праше, очи се жаре,

а торба дрнда низ камењаре.

Пијетао не зна, од страха слијеп,

гдје му је глава, гдје ли је реп.

Најзад се срећно заврши борба,

упртач пуче, одлети торба,

а Лисац ријешен терета црна

узбрдо здими брже нег срна.

Ману га Мачак, па торби хрли,

другара вади, снажно га грли,

милује кресту и репић крив.

„Побогу брате, јеси ли жив?!“

А Пијетлић рече:

„Умакох смрти,

само се земља пода мном врти.“

„Тако ти треба! —

Мачак ће строго —

Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Још си и главом платити мого,

да ти је другар био далеко.“

III

Пролазе дани, трепери љето,

срећни су Пијевац и његов друг,

док једног јутра и Мачак, ето,

спреми се у лов у далек луг.

Крећући на пут озбиљно рече:

„Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“

Весељак Пијевац! Таквога створа

никада није родила гора.

Безбрижно живи, доброте пун,

лукавства никад ни један трун,

сва му је брига рођени кљун.

Тај ти у замку упада скоком,

готов је зачас, док тренеш оком.

Гиздави Пијетлић по кући шетка,

навија кресту, љепотан прави,

зелено перје на репу четка,

кад, ето, споља — Лисац се јави:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

пуна је торба да ти је дам,

изиђи мало, сада си сам.“

Прозору Пијетлић допаде скоком,

нахери главу, зажмири оком.

„Лијане, кажи: шта ћу да радим?

Да вјеру дадем ријечима твојим?

Пшеницу желим душу да сладим,

само се торбе и зуба бојим.

Искрено реци, прикане мој,

мислиш ли мене у лонац свој ?“

Лукави лисац преврну очи

и лажан говор за тренут срочи:

„Покојне бабе кунем се главом,

одавна држим жестоки пост,

водицу пијем, храним се травом,

просто не могу да видим кост.

Од јуче трбух боли ме јако,

животу моме долази конац,

а синоћ, зло и наопако,

лептир ми неки разбио лонац.

И најзад, јутрос (треба ме тући!)

зубе сам дао на поклон Жући.“

Нато ће Пијетлић:

„Ти можда шараш.

По души кажи да ли ме вараш?“

„Ако ти лажем —

Лисац му вели —

печен ми батак на главу пао,

ваздан ми зуби јестиво мљели,

читав ми ћуран у трбух стао.

Лажем ли — гуску појео многу,

луто по шуми кокошјих ногу.

Живјела слога! У лонац рат!

Изићи брзо, љуби те брат!“

Превари Пијетла заклетва та,

напоље клисну у скока два,

зграби га Лисац, па с њим у торбу.

„Сад сам ти, Пијетле, скувао чорбу!“

Путује Лисац прастаром шумом,

уз камењаре хајдучким друмом,

чуљећи уши, кроз нос пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац, носим те ја,

добро је тамо, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

Врло далеко, уз одјек лак,

шкљоцара стара опали: так!

То Мачак лови далеким лугом,

а и не слути шта му је с другом.

И опет Пијетлић нададе вику

из торбе старе:

„Кукурику!

Мацане брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Узалуд Мачка дозива друг,

далеко бјеше зелени луг.

Стари се Мачак за ловом вије,

Пијетлића свога ни чуо није.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Пред вече облак наиђе тмури,

заћута шума, киша се спрема.

Ловџија Мачак дому се жури,

а када стиже — Пијетлића нема…

Сву ноћ је киша шибала круто,

сву ноћ је Мачак по шуми луто,

тражио стално и није стао,

сву ноћ је Пијетла по шуми звао.

Звао је Мачак, узалуд вико,

јер му се није јављао нико.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У зору Мачак нађе на коси

просуто перје, киша га роси.

Застаде ловац, делија мрка,

сузе му теку низ оба брка,

а тужне очи по перју круже.

„Зашто ме ниси слушао, друже?“

IV

На крају шуме, другови моји,

и сада кућа малена стоји,

стара је много, зидови сиви.

И данас Мачак унутра живи.

Видимо уз њ све нова лица:

ловци на гласу, синови млади,

четири снахе, старица Цица,

шеснаесторо унучади.

Још увијек тако, вечером, зими,

сучући своје бркове сиједе,

старина Мачак уз лулу дими

и чудне приче преде ли, преде.

Весели одсјај као чигра

из пећи скаче, зида се маша,

по разапетом крзну игра

лукавог лисца Мудријаша.

Над њим је оквир у ведрој боји,

брезова кора, сребрна свијетла,

у њему слика велика стоји

мачкова друга, покојног Пијетла.

И често Мачак, са тугом благом,

разговор води са сликом драгом,

гледа је дуго и сузе брише:

„Најбољи друже, нема те више.“

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Са дједа-Мразом у руху сјајном

шуму сам прошо стазицом тајном,

видио кућу и прозор драг,

пред прагом ловца старога траг.

Само за тренут! …

Вјетар је мео

и све се зави у снијежни вео.

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ЧАРОБНА ШУМА

(УВОД)

На крају свијета, код задњег друма

диже се стара, прастара шума.

Ту златан Мјесец постељу вије,

диже се Сунце у јутро рано,

у ноћи Баук у бубањ бије,

шапуће лишће ко зачарано.

Сунчева мајка у двору преде,

вретено сјајно у руци пјева,

унука тражи у зоре блиједе

срдита бака Мјесечева;

нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

У шуми овој, у чаробној,

имаде чуда невиђен број.

Одасвуд тајне вребају очи,

за буквом старом дивотно лице;

ту незнан човјек смије да крочи

уз помоћ капе невидљивице.

У сваком куту, по свакој стази

по неки јунак из приче гази.

Патуљак Палчић тихо се краде,

дружину води, играју жмурке,

а чим је киша, одмах се знаде,

учине јуриш — под печурке.

Ноћу се среташ са чудом другим,

као из маште ђавола писца:

то Лакат-Браде са копљем дугим

опрезно каска јашући лисца. —

Богазом тајном иду хајдуци

за харамбашом на далек пут,

сваки је бркат, с пушком у руци,

вучијим ћурком огрнут.

На крају шуме кућица стоји,

тугује у њој мачак Шепа,

кроз прозор гледа, часове броји,

пјетлића чека зеленог репа,

док тамо негдје, на стрмој коси

просуто перје кишица роси.

Понекад видиш зорицом раном,

Међедовића са буздованом,

ломи се гором, у лудом трку.

Од кога бјежи, куда ли жури?

Погледај само ко ли га јури!

Видиш ли за њим страшнога брку!

Шумом се шуља лукави Ћосо,

мудријаш тешки, нема му мјере.

На вису расте чаробно просо,

уза њ се дјечак на небо вере,

док једна коза, погледај биједе,

стабљику проса безбрижно једе.

Бездана ево ко поноћ сушта.

Доље се јунак у корпи спушта.

Небојша прави! Зар није, кажи?!

Подземно царство кроз таму тражи.

У чарној гори колиба стоји,

ко год је види, тресе га страва,

вјештица баба око ње броји

колац по колац, на сваком глава.

Делија момче кроз гору граби,

иде у најам опасној баби.

У дивљем кланцу вјетар свира,

и вода бучи низ тјеснац стрми,

злаћана зрнца поток спира,

а обноћ нешто стравично грми:

би се заклео, главу да даш,

вози се ђаво кочијаш.

Над водом страши висока брина,

вије се стаза низ камен крти,

испод ње клепет дивовског млина,

кашикар точак хитро се врти:

капљице праше о стијење голо,

омајом игра вилинско коло.

Таљиге чудне подижу буку,

с камена на пањ точкови бију;

буљук дјечака магарци вуку,

кажу — земљу Дембелију;

кочијаш јарац, брадати Гига,

свакоме успут значајно мига.

Вучица иде чупавог лица,

нечијим трагом опрезно њушка.

Прошла је мала Црвенкапица.

Старино ловче, гдје ти је пушка?

Ево језера, правога раја,

на њему утва ватрених крила,

ту јунак чека троглава змаја,

над њим се воћка чаробна свила.

Поноћна језа и сати худи,

језеро врије и неман гуди.

Ко ће јунака од сна да буди?

Блиста у гори, под самим врхом,

врело под јелом танковрхом.

Марков је Шарац на њему пио.

Са биљур-чешљем ту сједи вила,

орао пада крвавих крила;

ту нам се Марко преставио.

А кад погледаш са врха горе

видиш у дољи — трепери море,

бијеле се једра сјајна ко дан,

то плови Мачор капетан;

вије на вјетру заставу ратну,

по свијету тражи рибицу златну.

Чаробна шума, љепша од баште,

припада славном народу твоме,

јунаци ту су његове маште,

носе их људи у срцу своме.

Ту ти се херој змаја не боји,

са мачем спреман у ноћи стоји,

нејаке штити, крвнике гази,

тражећи правду под земљу слази,

разбија браве, отвара стијене

ил се за тајном под небо крене.

У шуми овој, ко зна да слуша,

бесмртно дише народна душа,

херојско срце његово куца

и видик блистав до среће пуца.

У њеној сјени опоро се рађа

чудесна справа, чаробна лађа.

На њој ће људи једном да језде

високо горе гдје трепте звијезде

и куд се дјечак, по послу свом,

пењȏ по стаблу просеном.

А свака бајка, ма како чудна,

није ни празна ни узалудна.

Истина у њој пупољак вије,

под плаштом тајне брижно се крије,

просине само понеки зрачак,

чак и у причи „Пијевац и мачак“.

У шуми овој и ја сам био

с десет јунака вино сам пио,

ишао дољом и узбрдицом,

с чаробном капом невидљивицом,

с лукавим Ћосом водио борбу,

донио прича препуну торбу.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВИШЊИ

ВИШЊА

Weіchѕelkіrѕche (ceraѕum apronіanum). Вишња.

В. има важну улогу у врачањима и гатањима, нарочито љубавним. Кад се гаси угљевље да би се дознало ко је дете урекао, употребљују се гранчице од в. (ЖСС, 299). На Ђурђевдан девојке се купају на в. или је јаше (»етимолошко« врачање: да би момци »свисли« за њима, Караџић, 3, 1901, 123). У Сарајеву, уочи Ђурђђевдана, дође девојка-удавача под в. и затресе је да не буде догодине код матере«. Онда наломи в. гранчица, и сваку намени понеком момку, па их све увече метне поред свог кревета. Коју гранчицу ујутру, не гледајући, прво дохвати руком, за тога ће се момка удати (Караџић, 4, 1903, 167). Која девојка жели да јој момак дође на сан, треба у глуво доба ноћи да се скине гола, па да у три пута рекне, најпре у оџаку, па онда под в., најзад пред дворишним вратима: »Мој суђениче, или си у гори или у води, или си у лугу или си у ћумуру, дођи ноћас да се видимо« (ГЗМ, 6, 1894 658). Из овог би излазило да је вишња сеновито дрво, јер су остала места, оџак и врата, места где се душе искупљају (‹СЕЗ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 ид; ГЗМ, 19, 322; Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 56, 143 идд>), а и иначе знамо да душе мртвих шаљу сан (<Golther, Handbuch der germ. Mythoiogіe, 85 ид; упор. и R.M. Меyer, Altgermanіѕche Relіgіonѕgeѕchіchte, 112 идд: Traumgeіѕter>).

У једној народној песми спомиње се да испод в. виле воде коло (Софрић, 69).

Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В. лишће покишељено у води, или опрано у води, привија се на болесне очи (СЕЗ, 17, 561; ZNŽOJS, 11, 271).

Тако је говорио Скот Канингем

„Trees have from time immemorial been closely associated with magic. These stout
members of the vegetable kingdom may stand for as long as a thousand years, and
tower far above our mortal heads. As such they are symbols and keepers of unlimited
power, longevity, and timelessness. An untouched forest, studded with trees of all ages,
sizes and types, is more than a mysterious, magical place – it is one of the energy
reservoirs of nature. Within its boundaries stand ancient and new sentinels, guardians
of the universal force which has manifested on the the Earth …“
Scott Cunningham, Earth Power: Techniques of Natural Magick, 1996, p. 77

agroekonomija

Plastične kese nalazimo na svakom koraku, po zelenim površinama, drveću, ulicama…..Predstavljaju jednu od pošasti današnjeg doba. Jasno je da se proizvode i koriste nekontrolisano, a kada dospeju u životnu sredinu, treba im više stotina godina da se razgrade.

U cilju uspostavljanja kontrolisanog sistema upravljanja plastičnim kesama, pored Pravilnika o tehničkim i drugim zahtevima za plastične kese sa aditivom za oksidacionu razgradnju i biorazgradnju, o ocenjivanju usaglašenosti i uslovima koje mora da ispuni imenovano telo, primenjuju se i odredbe Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu i nekoliko podzakonskih akata.

Uslovi za stavljanje plastičnih kesa na tržište

Plastične kese, koje se plasiraju na tržište, moraju da ispunjavaju specifične zahteve i to u skladu sa Zakonom i podzakonskim aktima. Treba da:

•  budu i da se deklarišu kao biorazgradive;
• imaju deklaraciju o usaglašenosti;
• imaju oznaku da je kesa biorazgradiva s nazivom aditiva za biorazgradnju, koji je korišćen;
• imaju  naznačen mesec i godinu proizvodnje.

Погледај оригинални чланак

Тако је писао песме Васко Попа

КЕСТЕН

Улица му пропије

Све зелене новчанице

Пиштаљке звонцад и трубе

У крошњи му гнезда свијају

Пролеће му прсте креше

Живи од пустоловина

Својих недостижних корена

И од дивних успомена

На изненадне ноћи

Кад нестане из улице

Ко зна куда иде

У шуми би се изгубио

Али се увек пред зору

У дрворед на своје место врати

МАХОВИНА

Жути сан одсутности

Са наивних црепова

Чека

Чека да се спусти

На склопљене очне капке земље

На угашена лица кућа

На смирене руке дрвећа

Чека неприметно

Да на обудовљени намештај под собом

Пажљиво навуче

Навлаку жуту

ХАРТИЈЕ

Аурелу Гаврилову

Дуж плодних плочника

Гађење скупља

Преживеле осмехе

Силованих предмета

На благим падинама ветра

Хвата

Чисте летове

Без одласка и повратка

Испод веђа годишњих доба

Кида

Једино лишће

Верно гранама одсутним

Узалуд

РАЗГОВОР

Зашто се пропињеш

И обале нежне напушташ

Зашто крви моја

Куда да те пустим

На сунце

Ти мислиш пољубац сунца

Ти појма о томе немаш

Понорнице моја

Болиш ме

Односиш ми дрвље и камење

Шта ти је вртешко моја

Развалићеш ми бескрајни круг

Који још дозидали нисмо

Црвени змају мој

Теци само даље

Да стопала те не разнесу

Што даље можеш теци крви моја

ГВОЗДЕНА ЈАБУКА

Где ми је мир

Непробојни мир

Гвоздена јабука

Теме ми је стаблом пробила

Глоћем га

Вилице сам оглодао

Лишћем ме оковала

Брстим га

Усне сам обрстио

Гранама ме спутала

Ломим их

Прсте сам поломио

Где ми је мир

Несаломљиви мир

Гвоздена јабука

Корене је дубоко

У камењар мој меки пустила

Чупам их

Утробу сам ишчупао

Плодовима ме окрутним тови

Точим их

Мозак сам расточио

Где ми је мир

Гвозденој јабуци да буде

Прва рђа и последња јесен

Где ми је где ми је мир

КОКОШКА

Верује

Само веселом пијуку

Својих жутих сећања

Нестане

Пред снежним гранама

Што се за њом пружају

Пресахне

Испод гладних језера

Што над њом круже

Одскочи

Од своје крваве главе

Која је у ноћ гњура

Одскочи

На легало да узлети

ДАЛЕКО У НАМА

1

Дижемо руке

Улица се у небо пење

Обарамо погледе

Кровови у земљу силазе

Из сваког бола

Који не спомињемо

По један кестен израсте

И остаје тајанствен за нама

Из сваке наде

Коју гајимо

По једна звезда никне

И одмиче недостижна пред нама

Чујеш ли метак

Који нам око главе облеће

Чујеш ли метак

Који нам пољубац вреба

4

Шуште зелене рукавице

На гранама дрвореда

Вече нас под пазухом носи

Путем који не оставља траг

Киша пада на колена

Пред прозорима одбеглим

Дворишта излазе из капија

И дуго гледају за нама

5

Ноћима нестаје тама

Челичне гране хватају

Пролазнике за руке

Само непознати димњаци

Слободно ходају улицама

Просеченим кроз нашу несаницу

У олуцима звезде нам труле

http://www.rts.rs/page/magazine/ci/story/501/%D0%97%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D0%BC%D1%99%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B8/1093954/%D0%9F%D0%B0%D1%80%D0%BA+%E2%80%9E%D0%B7%D0%B0+%D1%9F%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B5%E2%80%9C+.html

7

Над мирним водама

Зубате очи лете

Око нас модре усне

На гранама лепршају

Крици ударају о плавет

И падају на јастуке

Куће нам се крију

Иза уских леђа

Шаке се хватају

За нејаке облаке

Вене нам ваљају мутне

Постеље и столове

Изломљених костију

Подне на руке нам пало

И смркнуло се

Отворена рака на лицу земље

На твоме на моме лицу

8

На раскрсницама

Подочњаци дана

Срећу нам се модри

Ако окренем главу

Сунце ће с гране пасти

Сахранила си осмехе

У длановима мојим

Како да их оживим

Сенка ми је све тежа

Неко јој везује крила

Очи отвараш добра

Склањаш ме немо

Ноћ ме изненадна тражи

У дну дрвореда

Платан цигарету пали

10

Како дугмадима овим

Тучаним да гледамо

Смеје нам се тама

Косама нас бичује

Како језиком овим

Папирнатим да говоримо

Речи нам га сувог

Под непцима запале

Како са телом овим

Од живог песка да опстанемо

Разуларене кашике

Односе нам зрно по зрно

Како дрвеним рукама овим

Лишеним лишћа да се грлимо

Гину нам каранфили са усана

Гину нам у вреломе песку

14

Очију твојих да није

Не би било неба

У слепом нашем стану

Смеха твога да нема

Зидови не би никад

Из очију нестајали

Славуја твојих да није

Врбе не би никад

Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није

Сунце не би никад

У сну нашем преноћило

15

Улице твојих погледа

Немају краја

Ласте из твојих зеница

На југ се не селе

Са јасика у грудима твојим

Лишће не опада

На небу твојих речи

Сунце не залази

18

Дан ти богат у наручју

Носим

Младе јеле дуж погледа

Садим

Градовима твог ћутања

Лутам

Росу ти са трепавица

Берем

Ноћ витку ти преко паса

Ломим

Брижне зоре са кровова

Зовем

22

Наш дан је зелена јабука

На двоје пресечена

Гледам те

Ти ме не видиш

Између нас је слепо сунце

На степеницама

Загрљај наш растргнут

Зовеш ме

Ја те не чујем

Између нас је глухи ваздух

По излозима

Усне моје траже

Твој осмех

На раскрсници

Пољубац наш прегажен

Руку сам ти дао

Ти је не осећаш

Празнина те је загрлила

По трговима

Суза твоја тражи

Моје очи

Увече се дан мој мртав

С мртвим даном твојим састане

Само у сну

Истим пределима ходамо

25

Патос сам жут

У празној соби у којој седиш

Само да ме твоја сенка утеши

И степениште сам дрвено

Којим из собе на улицу силазиш

Само да се са сенком твојом поиграм

Лишће сам суво

Дуж улица којим пролазиш

Да твоју сенку чујем

И стена сам нага крај друма

Којим се удаљујеш

Да ме твоја сенка одене

28

Под очним капцима

Спавају ти љубичице

Претварам се сав у сунце

Над твојим ружним сном

Отвараш ми широм

Све прозоре на челу

Берем за тебе беле

Локвање из моје крви

Дајеш зелено лишће

Моме стаблу од пепела

29

Ово су ти усне

Које враћам

Твоме врату

Ово ми је месечина

Коју скидам

Са рамена твојих

Изгубили смо се

У непрегледним шумама

Нашега састанка

У длановима мојим

Залазе и свићу

Јабучице твоје

У грлу твоме

Пале се и гасе

Звезде моје плахе

Пронашли смо се

На златној висоравни

Далеко у нама

Песме су одабране из збирке „КОРА“.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВРБИ

ВРБА

Weіde (ѕalіx). Врба. Реч је прасловенска. Упор. Šulek, Rad, 39, 13.

У старој српској религији има в. врло угледно место.

В., кочоперна и бујна као што је, показала се врло згодном да постане магична шибљика, Lebenѕrute ‹= шибљика живота›. В. гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети; при томе се говори: »Расти као в.« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл., 1006; Караџић, 1, 1899, 163), и на Ђурђевдан (ГЗМ, б, 1894, 374. У Скопљу чине то и Турци, »јер је то добро за здравље«, ГНЧ, 24, 1905, 280). На Младенце и на Благовести шибају в. шибљикама јагањце, »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид). О магичном шибању в. и СЕЗ, 31, 1924, 46 ид. Приликом стрижбе в. гранчицама потопљеним у воду пошкропи се свака овца (СЕЗ, 7, 319). Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем, на Ђурђевдан (ЖСС, 121; СЕЗ, 7, 106; ГЗМ, 6, 1894, 371; 374; Караџић, 3, 1901, 124; 4, 1903, 168), на Цвети (ГЗМ, б, 265), на Младенце (СЕЗ, 14, 43). Ту в. неки скину чим сунце огреје (ГЗМ, б, 371; 374). Овај обичај заједнички је и другим неким ие <= индоевропским> народима, упор. Е. Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt im Altertum. Gіeѕѕen, 1910, 142 идд. В. гранчицама и лишћем опасују се и ките лазарице, о Лазаревој суботи (СЕЗ, 7, 302; 14, 47), и додоле (Караџић, з, 1901, 203; 204; СЕЗ, 16, 157; Венац, 14, 738. Да врба у дочаравању кише има известан значај приметио је још Mannhardt, WFK, 1, 283; в. и Fehrle, о. с., 144°). В. се, најзад, на Ђурђевдан опасује и ведрица за млеко (»да млеко у ведрици расте, навире као в.«, Караџић, 3, 1901, 122; СЕЗ, 32, 1925, 109; упор. PIіn. NH, 24, 61: [duo genera vіtіcіѕ] Iactіѕ ubertatem facіunt < =[две врсте шибљике] утичу на обиле млека>, и Fehrle, о. с., 143).

В. гранчице су апотропајон, и као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд! Тако раде нпр. и Турци у Скопљу, ГНЧ, 24, 1905, 280) и на Спасовдан (ЖСС, 124). То исто чини се, у целом српском народу, и на Лазареву суботу (то би тобоже одговарало гранчицама финике у NT, Јо. 12, 13); тога се дана оне, »као светиња«, мећу за огледало и икону (Беговић, 108). В. има задатак да чува кућу од грома. Према усменом саопштењу, које се односи на околину Руме, врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети, а тога дана донесу се из цркве и њима окити кућа, »да је чувају од грома: јер у в. гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«. У неким крајевима та забрана везана је за Ђурђевдан (Караџић, 4, 1903, 168). У старој граници до Ђурђевдана не уносе се у кућу никакве зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223). С тим се слаже малочас споменуто веровање да ђаво, због кога громовник и шаље на земљу гром, не сме на врбу. — У овом смислу — као апотропајон — треба протумачити и обичај да се у земљу где ће се сејати лан или конопља забадају три прута в. везана црвеним свиленим кончићима (СЕЗ, 17, 16).

Нарочиту спасоносну снагу има ђурђевданска врба. Поред осталога, таква в., иситњена, меће се на Бадњи дан у храну којом ће се нахранити живина (СЕЗ, 7, 297).

Према једној етиолошкој скаски, в. је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (cf. ‹Вук, Рјечн., ѕ. v. мацаруо; СЕЗ, 19, 95; 45, 42 и 184; 50, III, 16; Pauly-Wіѕѕ., 7, 1006; Roѕcher, LM, 2, 1819›) прокуне јунак в., јер је прикрила ђавола (СЕЗ, 41 № 167). Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака. Добровска вода, извор у близини Ресна,  која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе в., »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261). Близу Крушевца била је раније некаква бара, која је лечила нарочито од грознице, а поред ње шибље и в. Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р. Ђорђевић, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 147). Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао.

Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица. Ту и данас сваке младе недеље (особито лети) долазе болесници (ZNŽOJS, 14, 132).

В. има и своје празнике. То је општи биљни празник, Биљани петак (cf. нпр. Караџић, 3, 1901, 121) и Ђурђевдан; то је Спасовдан; и то је, пре свега, Лазарева субота, односно Цвети, када се в. освећује у цркви, и који се дан и назива Врбицом. У околини Ђевђелије тога дана од в. гранчица у цркви добијених плете се венац, и веша поред иконе. Стари венац (од прошле године) чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима (СЕЗ, 40, 56). Такав обичај постоји и по другим крајевима. Уопште, освећивање в. гранчица на дан Врбице велики је народни празник, који је у вези са ношењем литије. Празник је свакако заједнички словенски (»Вербнаја недеља« или »Вербница«, код Руса), упор. Софрић, 73. Црква је томе обичају дала своје објашњење (у вези са Јеванђељем по Јовану, 12, 13), и локализовала га на Цвети.

В. има везе и са култом мртвих. У љубињском котару в. се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за душу«, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и обавезно, орахово лишће [о хтоничном карактеру ораха в. чланак Орах] и гранчице в. (ГНЧ, 24, 250). Овде свакако спада и обичај да при »другаричењу« на Побусани понедеоник (који је чисто мртвачки празник, упор. ради оријентације, М. Murко, Daѕ Grab alѕ Tіѕch, 89) момци и девојке плету венце од в. младица, п кроз њих се љубе и побратимљују (Вук, Рјечн., ѕ. v. дружичало; ЖСС, 108; Караџић, 1, 1899, 271).

У бајањима и народној медицини в. има велики значај. На њу се могу пренети, односно, за њу се могу »венчати« болести, грозница и главобоља. Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Или: узме парче воштане свеће, мало соли, јечма или зоби, па оде каквој младој врби и три пута је обиђе говорећи: »Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу«. Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в. обнесе говорећи: »Венчах своју болетицу за врби (ЖСС, 314). Понегде се »венчавање« грознице за в. врши увече (СЕЗ, 17, 542). У басми против коњштака (кривљења кичме) баје се да се в. искриви, а болесник исправи (СЕЗ, 19, 232). С помоћу в., по сили аналогне магије, може учинити девојка да јој порасте коса. На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.« (ГЗМ, 6, 1894, 269; 656); понекад се чешљају седећи на конопцу, који је уочи Ђурђевдана преноћио на в. (»да ми расте коса као в., а буде дуга као конопац«, ЖСС, 118). Негде девојке остављају зејтин да на в. преноћи, па њиме после мажу косу (ГЗМ, 6, 371). На Ђурђевдан чешљају се девојке на в. »да коса и оне расту као в.« (іbid., 269).

В. је лек од срдобоље (мезгра од жиле, у вину, ЖСС, 311); кашља (теј од в. ресе, скуван и поклопљен хлебом, ГЗМ, 20, 1908, 345); грчева у стомаку (ГЗМ, 4, 165; ZNŽOJS, 14, 77); грознице (ГЗМ, 4, 165; кора и мезгра скуване у вину, ЖСС, 280; теј од в. коре, СЕЗ, 13, 1909, 339; кора у ракији, СЕЗ, 16, 424); јехтике (теј од в. жила, СЕЗ, 14, 219); пришта (ГЗМ, 4, 165; пепео од в. коре, с маслом, за превијање, Караџић, 3, 1901, 165); зубобоље (печурка с в. и брестова кора, у сирћету, ЖСС, 319); брадавица (ГЗМ, 4, 165). Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132). При »отварању« болесника неизоставан је прут од в. (СЕЗ, 14, 295; 297; 299). Шап код стоке лечи се тејом од в. коре, којим се живинчету исплакну уста (СЕЗ, 13, 429). Према једној лекаруши из XV века, в. је саставни део теја који треба да пије жена да би имала млека (ZNŽOJS, 15, 128).

»Врба која грожђем роди« спада у типична άδύνατα ‹= што не може бити› у народним песмама и пословицама (нпр. СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«…; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74). Неверна жена тражи од мужа да јој донесе »са в. јабуке« (у приповетки, СЕЗ, 41, 492).

Чим в. оживи (»врбопуц«), народ верује да код жена порасте полни нагон (СЕЗ, 14, 8. Упор. Вук, Посл., 162: »Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер«).

Само за једну Душку у даљини

Sometimes the taste of these strong olives cured slowly in oil,
with cloves of garlic, bay leaves and chillies and lemon and salt,
conjures a whiff of a bygone age: rocky crannies,
goats, shade and the sound of pipes,
in the tune of the breath of primeval times. The chill of a cave, a hidden cottage
in a vineyard, a lodge in a garden, a slice of barley bread and well water.
Your are from there. You have lost your way.
Here is exile. Your death will come, and lay a knowing hand on your shoulder.
Come, it’s time to go home.

Amos Oz: Olives

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВЕЊИ

ВЕЊА

Wacholder (іunіperuѕ communіѕ). Вења, смрека, смрековина, клека, боровица, пупољица. Упор. П. Софрић, 60.

Као и код других народа (‹Индијаца, Грка, Римљана, Талијана,  Немаца, Лужичких Срба) в. Софрић, 60 ид), и код нашег народа в. има изванредну апотропајску моћ. Против вампира употребљује се в. колац, исто онако као и глогов (ЖСС, 326); можда исти циљ има и обичај у Самобору да походници мртваца шкропе китом В. умоченом у благословену воду (ZNŽOJS, 18, 128). Православни у Гацку (Херцеговина) мећу в. више кућних врата, »да болест не би могла ући у кућу« (ГЗМ, 6, 370). За време заразе врше се кађења с. (С. Тројановић, Ватра, 188). Кад постоје опасности од заразе беснилом, вади се живи огањ из с. (іb., 71).

»У Приморју, у Хрватској, мећу у младожењине чизме бибера и вење да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 105 ид).

У народној медицини в. има велику примену. Вода у којој је њен плод и корен куван или потопљен пије се од водене болести (ЖСС, 308; 309; ГЗМ, 4, 164); такође и ракија у којој је потопљен с. плод и кичица (СЕЗ, 13, 1909, 376). Она је лек и од кашља и сипње (теј, іbіd., 352; утуцана мезгра, с медом, која се једе, іbіd., 368); гушобоље (накадити завој, ЖСС, 277); болести »срца« = стомака (теј од с., пелена, кадуље, слеза, ГЗМ, 20, 1908, 347); увобоље (парење в., СЕЗ, 13, 344; ГЗМ, 4, 164); чмичка на оку (сок од зелене в., СЕЗ, 13, 379); крастâ код стоке (истуцано лишће, іbіd., 429). Истуцана зрна в. саставни део облога против пробади (ZNŽOJS, 14, 61). Она такође служи као профилактикум од заразних болести (СЕЗ, 12, 1900, 152).

За читање и уживање…

http://barbarasinclair.com/2013/01/29/my-love-affair-with-trees/

http://newportarboretum.org/home/2013/four-beeches-lost-in-aquidneck-park/

http://www.techedon.com/2012/05/14/pictures/picture-of-the-day-ponthus-beech-france/#more-4443

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БУКВИ

БУКВА

Buche (faguѕ ѕіlvatіca). Буква.

У религији буква нема тако важну улогу као, на пример, храст или граб, али је ипак и она имала известан значај. У Босни узима се она (поред храста) и за бадњак (ГЗМ, 6, 1894, 381; Schneeweіѕ, 17). На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном (ако нема лескове), и ките буковим гранама тор и кућу (СЕЗ, 17, 181; у околини Ниша на Ђурђевдан пре сванућа доноси се у кућу б. гранчица, СЕЗ, 14, 134). Поред места на коме се, о Ивандану, ложе (лустративне) ватре, усађује се (одсечена) буквар; девојке је оките цвећем, и она ту стоји понекад преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). Уочи 1. маја, у Самобору, пободе се свечано поред бунара младо б. дрво, које се претходно окити. То дрво зове се »мајум« (Maіbaum). У подизању и кићењу учествују сви који са тог бунара носе воду. »Мајум« стоји ту за време целог маја (ZNŽOJS, 18, 77). У селу Бјелобучју (котар тешањски) има једна буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на њој има много урезаних крстова (Караџић, 1, 1899, 165). Срби верују да се виле рађају на б. гранчицама: ту је мати роди, и повије у зелено лишће (Беговић, 198). У народној приповетки »Ђаво и момак« живе ђаволи у некаквој шупљој букви (БВ, 16, 1901, 402). Ђаво, кад је украо сунце, обесио га је на б., да светли само њему (СЕЗ, 41, № 163).

Буково лишће употребљава се као лек за очи (ГЗМ, 20, 1908, 355).

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/231185/Cudo-u-Kostunicima-Bukve-lece-ljude

Тако је писао песме Милош Црњански

Траг

желим

да после снова

не остане

траг мој

на твоме телу

да понесеш од мене

само тугу и свилу белу

и мирис благ

путева засутих лишћем

свелим са јабланова

https://sites.google.com/site/usmeruvrtloga/classroom-news/izasvakoguspravnogtelatopoleijablanapredosecamskrivenogpesnikakojiluta

http://s1957.wordpress.com/

Успаванка

Кад шума свене

остаће над њом звезде румене.

Понећеш свуд, пошла ма куд,

само срце своје горко.

Ветар студени пуше, не стиди се мене

нема душе

ни закона, ни части

над болом има власти

још само тело голо.

Све што сам волео

умрло је вичући име моје

а ја му не могах помоћи.

Збаци одело своје,

у целој звезданој ноћи

једина радост над болом

у телу твом је голом.

Све нам допушта туга.

Серената

Чуј, плаче Месец млад и жут.

Слушај ме, драга, последњи пут.

Умрећу, па када се зажелиш мене,

Не вичи ми име у смирај дана.

Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.

Певаће ти: да сам ја љубио јесен,

А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,

Но стисак грања руменог увенулог.

А кад те за мном срце заболи:

Загрли и љуби грану што вене.

Ах, нико нема части ни страсти

ни пламена доста да мене воли:

Но само јабланови вити

И борови пусти поносити.

Но само јабланови вити

И борови пусти поносити.

Суматра

Сад смо безбрижни, лаки и нежни.

Помислимо: како су тихи, снежни

врхови Урала.

Растужи ли нас какав бледи лик,

што га изгубисмо једно вече,

знамо да, негде, неки поток,

место њега, румено тече!

По једна љубав, јутро, у туђини,

душу нам увија, све тешње,

бескрајним миром плавих мора,

из којих црвене зрна корала, као,

из завичаја, трешње.

Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,

на Месец са запетим луком.

И милујемо далека брда

и ледене горе, благо, руком.

http://pogledaj.to/drugestvari/katedrala-kojoj-je-priroda-graditelj/

http://pogledaj.to/art/privremena-umjetnost/

http://pogledaj.to/art/golemi-div-koji-ceka-posljedice-globalnog-zatopljenja/

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСТУ

БРЕСТ

Ulme (ulmuѕ campeѕtrіѕ). Брест. Реч је заједничка словенска.

Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (іbіd., 122). Б. се радо употребљује за запис (в. т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151). У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету« (СЕЗ, 19, 210). Велики и разгранати примерци б. обично се у нашем народу сматрају за светињу, и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76).

Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97).

Б. се употребљује и у врачањима за преношење дремљивости (на б.? ZNŽOJS, 6, 319).

У народној медицини б. је доста познат. Б. лишће, скувано, сипа се у рану бравчету које се уцрвљало (СЕЗ, 17, 582). Б. мезгра, искувана у крављем млеку, привија се на убој (ЖСС, 268). Б. кора, и печурке с врбе, скуване у сирћету, лек су од зубобоље (ЖСС, 319); б. кора, утуцана, саставни део облога за жену кад је боле сисе (ZNŽOJS, 9, 49). Водом у којој су прокуване б. жиле испира се место оболело од црвеног ветра (СЕЗ, 40, 233).

У једној скасци поп проклео свога убицу »да га мрави мртва изнашају на б.«, и то се и десило (ZNŽOJS, 10, 242).

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82_(%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%B0)

http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Spasimo-brest.sr.html

imagesCA0KTVAF

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/Drvo—hram-bozanstva-i-demona.a-4612.43.html

http://www.zelenavizija.com/Orezivanje%20biljaka.html

 

DeforestACTION – једна занимљива акција школа за заштиту шума

http://dfa.tigweb.org/

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДРЕНУ

ДРЕН

Hartrіegel (cornuѕ maѕ). Дрен. Реч је прасловенска.

Д. има изванредну спасоносну снагу; он је инкарнација здравља (ко у чесници нађе парче д., биће целе године здрав, СЕЗ, 14, 93; »здрав као дрен«, врло раширена пословица, такође и клаузула у басмама, нпр. ЖСС, 283; 286; 287; 293; кад се јагње, чим се окоти, подигне са земље, повуче се три пута за уши и каже му се: »Пушти лескову, узми дренову« тј. јачину, Караџић, 1, 1899, 205, Темнић и Левач). То је један од разлога што се њиме кише (нпр. ГЗМ, б, 1894, 371), нарочито о Ђурђевдану (»да би били здрави као дрен«, Караџић, 2, 1900, 99; Софрић, 86), и опасују (»да буду здрави као дрен« Караџић, 3, 124), или се о нему љуљају (ради здравља, или »да не би болела леђа«, Софрић, 86; ГЗМ, 6, 371; ZNŽOJS, 6, 297). На Лазареву суботу, у Славонији, меће се д. у воду за умивање (»ради здравља«, Караџић, 1, 1899, 163); такође се, »здравља ради«, ваља окупати у врућој води у којој је поред неких других билака метнут и д. (СЕЗ, 17, 533). Д. се употребљује и као Lebenѕrute ‹= шибљика живота›: на Младенце и на Благовести ујутру шибају се дреновим прутовима јагањци »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид, Сврљиг). Кад се стока враћа из планине у тор, домаћин је броји шибљиком само од леске или д. (Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се гони д. шибљиком, отелиће мушко теле, а ако лесковом, отелиће женско (ZNŽOJS, 19, 208). У Босни, пошто се пре сунца оките дреном, изиђу на сокак и првоме кога виде »предаду« дријем (ГЗМ, б, 666). »Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет (Софрић, 86), или на Ђурђевдан пре зоре: момци и девојке у три маха пењу се на д. стабла, говорећи при том: »теби, д., мој лијен и дријем, а мени здравље и плијен« (Врчевић, Помање, 28). Али се д., понегде, употребљује и у враџбинама за дремање (в. нпр. Сборникъ ‹за народни умотворениљ, наука и книжнина, Софиљ, 1893› 9, 583).

Д. је и врло популаран апотропајон. Против вукодлака добро је увек уза себе имати д. батину (ZNŽOJS, б, 150). Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, з, 1901, 121, у Левчу); исто то бива и на Цвети (СЕЗ, 19, 40; ZNŽOJS, 19, 168); такође се, на Ђурђевдан, ките дреном ведрице, да би се обезбедиле краве музаре (СЕЗ, 32, 1925, 109). Кад је кључаоница на тору од д., или кад је од д. тељиг за звоно, не могу чинилице ништа учинити стоци (ГЗМ, 19, 320). Д. гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ д. грања на благослов у цркву, па се онда меће у собу или на кућни кров, и у случају непогоде баца у ватру као утук за гром (ZNŽOJS, 7, 183; 18, 73; 13, 34). Д. се гранчице налажу на »живи огањ« (С. Тројановић, Ватра, 68; 99; 125), који се вади у лустративном циљу; на д. се чак понегде и изводи жива ватра (іbіdem, 238). Нагорелим д. прутовима, приликом извођења живе ватре, пеца се стока (іbіdem). Д. се такође употребљује и при скидању чини (Беговић, 253). Занимљиво је да је у Кучима (Ц. Гора) постојао обичај да се новоизабраном војводи скине капа, окити дреном, и метне му се на главу (СЕЗ, 8, 212).

Д. се употребљује и у свадбеним врачањима, којима је циљ да се одржи међу супружницима слога и изазове плодност. На Косову, кад сватови улазе у младину кућу, треба да млада погледа кришом младожењу кроз д. венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92).

Плод од д. употребљује се против: срдобоље (ЖСС, 311; 312; ГЗМ, 4, 143; ZNŽOJS, 14, 80; СЕЗ, 13, 1909, 349, cf. и 380; 14, 220); отечене слезине (СЕЗ, 13, 380); оспи на кожи (ГЗМ, 4, 143); кад се ко отрује (іbіdem); од шуљева (»прах од девет ораха, девет лешника, девет дрењина, девет зрна rpaxa« ZNŽOJS, 7, 1902, 155); кад породиљу »савладају бабице« и женских болести уопште (3 дрењине, здравац и босиљак, СЕЗ, 19, 99; ГЗМ, 4, 143). Кад је дете килаво, привија му се на мошнице истуцан першун преливен соком од д. (СЕЗ, 19, 109). Дренова гранчица има важну улогу при »отварању болесника« (СЕЗ, 14, 295; 299; болесник се мора окупати у води у којој је таква гранчица преноћила, СЕЗ, 19, 262). Нарочиту спасоносну снагу имају дрењине убране у Међудневице (СЕЗ, 14, 220). Д. прутић има важну улогу и при врачању да дете прохода (СЕЗ, 14. 133).

Д. је имао широк значај и у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, in aller Form, наште срце, причешћује, исто онако као и нафором, о Божићу (ЖСС, 169, шабачки крај; ГЗМ, 6. 1894, 371, Босна; Караџић, 3, 1901, 64, Ресава; СЕЗ, 14, 89; 17 534), о Младенцима (СЕЗ, 16, 131), о Ускрсу (СЕЗ, 14, 50; ТРЂ, КНР, 53) О Младенцима је »идење у дрен« (да би се набрало пупољака за причешће) вршено »са највећом свечаношћу« (СЕЗ, 16, 131). Свакако у циљу дивинизације, дрен се даје и породиљи, одмах после порођаја (СЕЗ, 13, 1909, 395), и меће (пупољци) у магично јело приликом вађена »живе ватре« (С. Тројановић, Ватра, 165). Дрветом од д. шара се чесница (ЖСС, 173, Поцерина). У једној песми, која је вероватно обредна (јер је певају »краљице«, и јер се у њој јавља рефрен Љељо), куне се девојка »дрену на корену« (ЖСС, 126, Црна река).

Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД .

 

 

 

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСКВИ

БРЕСКВА

Pfіrѕіch (amygdaluѕ perѕica). Бресква; праска, шевтелија, шептелија (Šulek; Софрић. 49).

Бресква је, као и јабука, плод љубави, симбол заљубљености (Ст. Сремац, Зона Замфирова).

Б. служи као лек од различитих болести. »Коштица од б., шљива И јабука са белим луком у комовици пије се од грознице« (СЕЗ, 13, 1909, 341). Кора од б. скувана у води лек је од зубобоље. Б. намазана крвљу од менструације (при чему се говори басма) регулише менструацију (іbіd., 296). Највише се у народној медицини употребљује б. лишће: оно се облаже на прси и врат детету које пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга (СЕЗ, 13, 377); на леђа коњу коме су она израњављена (СЕЗ, 40, 383). Истуцаним б. лишћем, испраним у крављем маслу, мажу се жени испуцане сисе (СЕЗ, 16, 431).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДУДУ

ДУД

Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Дуд; мурва.

Дуд има извесно своје место у религији, нарочито у оним крајевима где се гаји свилена буба; то донекле и објашњава његову улогу, јер се свилена буба јако поштује (упор. легенде о ној ‹у Караџић, 4, 1903, 126 ид; Dähnhardt, 2, 247 идд›; такође и еуфемистичке називе ‹в. РСА, ѕ. v. бубица, 2, и RJA, ѕ. v. ѕvіlen, b = ѕvіlac›). У Црној Гори дуд се сече за бадњаке (Караџић, 2 1900, 150); у околини Ђевђелије од д. се, на Бадњи дан, секу »кулидачке« — магични прутови којима се, идући из куће у кућу, боцка по пепелу и магичним дозивањем, имитовањем гласова, дочарава живина (СЕЗ, 40, 79 ид). Кулидачка се после тога баци далеко од куће, »да би и буве биле далеко од куће« (буве = душе). Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво.

У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320). Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д. испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154).

У околини Ђевђелије врше се с помоћу д. и љубавна гатања. Уочи Младенаца мећу девојке прутић од д. преко потока или бразде, па ће им у сну доћи суђеник (СЕЗ 40, 46). На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43).

Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек од јехтике (БВ, 16, 1901, 281). Од лишћа белог д. (заједно с другим биљкама) кува се теј против жутице (СЕЗ, 16, 431).

 

 

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕКИЊИ

БРЕКИЊА

Elѕbeerbaum (ѕorbuѕ tormіnalіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Šulek).

О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б. чобани начине свирале, и из њих се после једнако чуло: »Спремај (девојко) дарове« (Софрић, 49).

У околини Сокобање забрањено је сећи брекиње — »све сеци, само брекиње не« — »зато што је Исус разапет на б. дрвету: сва друга пробали су, па се ломила, а б. је издржала«, <и> зато се плод њен не једе, али се ни гранчица не сме употребљавати ни за шта (Ст. Димитријевић). Негде се употребљује за лаке алатке (јармове, чункове за ткање, витлове за мотање пређе), јер се лако ради и лака је, али се нигде не меће на ватру (Ст. Дим.).

У селу Чунацима верује се да је брекиња од девојке постала, и зато је грехота сећи је (Ст. Дим.).

Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио, или би се ма од чега разболео (Ст. Дим.). Дрво, и кад само падне, на огањ се не меће (Ст. Дим.). У штавичком срезу (на путу Нови Пазар — Рожај) мртви се сахрањују у »кораби« од јавора или букве, али никако не од брекиње (испитивања Ст. Дим.).

 

http://pozega.hrsume.hr/Uprava/biocenoze/grmovi/opis/brek.htm

Тако је говорио НИКИТА МИХАЛКОВ

„Патриотизам није кад вичеш ‘Ура!’, него кад засадиш јабуку пред кућом, поправиш ограду или помазиш пса.“

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕЗИ

БРЕЗА

Bіrke (betula). Бреза.

1. Бреза има апотропајску моћ. Од ње се плаше вештице (Софрић, 46). Кад сватови полазе од куће у цркву, они прелазе преко брезове метле — очевидно у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду). »Новокупљеним и чистим брезиним метлама… призивају се виле на посестримљење« (Софрић, 48). Од брезове коре праве се »лиле« (буктиње) којима се, уочи Ивањдана или Петровдана, врши лустрација стоке (Рудник; Стари Влах; Власеница, упор. ЖСС, 133 ид; ГЗМ, б, 1894, 386. Упор. римске палилије, од чега можда и реч лиле? В. такође и Eugen Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt іm Altertum, 213).

2. Бреза је лек од водене болести (купање у води у којој је скувано б. лишће, ЖСС, 308), и пробади у грудима (сок од брезе, ЖСС, 305).

3. За б. су везане две етнолошке скаске. Зашто је бреза проклета? Спаситеља су шибали б. шибљикама, и зато ју је он проклео (ГЗМ, 19, 235. Упор. и сасвим сличну холандску скаску Dähnhardt, 2, 202). Зашто б. има белу кору? Удовица пошла увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи добар брезов прут. Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити. И од тога доба бреза је бела (Караџић, 3, 1901, 44).

4. По б. изведен је доста велики број топографских имена, в. RJA.

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БОРУ

БОР

Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ). Бор, бора, борика (Šulek; Софрић, 17). Реч је прасловенска.

Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама типа гоњене жене (СЕЗ, 41, 243, №63; Софрић, 28) из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима (…»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«… Вук, Пјесме, II, 29, 390 идд. Упор. и I, 345, 226 идд; Красић, Песме, I, 21, 55; СЕЗ, 31, 1924, 64; Mannhardt, WFK, I, 40; упор. и R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr., 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«… Вук, Пјесме, II, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и іbіdem, 92;..).

У б. може бити олицетворена и ала: такав је б. који плива Дрином и омета подизане вишеградске ћуприје (СЕЗ, 17, 155); б. може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).

Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (іbіdem); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б. који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б. корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја, има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст. Димитријевић).

Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м. Ζήνα ‹= Зевса ми›; нем. potz и kotz, фрц. bleu, b. Grіmm, DO4, 1, 13). Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно нуменом који је у њему, упор. сличну клетву са другим једним магичним дрветом, »глога ми« (Вук, іbіdem, и Софрић, 23). Код старих Грка упор. клетву ναί  μά τήν  κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Athen. 9, 370б; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).

Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б. смоле прави се мелем за сваку рану (ГЗМ, 20, 1908, 351; ZNŽOJS, 11, 270). Б. изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик (ГЗМ, 4, 138).

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D1%80_(%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4) – Текст о граду Бору, Србија.

http://www.bor030.net/www3/foto-galerija/desavanja-u-gradu/nggallery/desavanja/zimska-idila-na-crnom-vrhu

http://www.opstinabor.rs/Duba%C5%A1nica.aspx

http://www.fallingrain.com/world/RI/00/Bor.html

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БАДЕМУ

БАДЕМ

Mandel (amygdaluѕ communіѕ). Бадем, бајам, мендуо, мигдал (Šulek).

Б. зејтин лек је од краста (Софрић, 12, из србуља), и од ухобоље (СЕЗ, 40, 233). Б. је и средство против колике (ZNŽOJS, 14, 76). Горки б. са шећером лек су за оне који пљују крв (о. с., 67).

»Ко хоће да се не опије, нека наште срце поједе пет горких бадема« (из србуља, Софрић, 12. Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ).

У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

http://fineartamerica.com/featured/emperor-almond-gyula-friewald.html

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о багрему

БАГРЕМ

Akazіe (robіnіa pѕeudacacіa). Багрем, багрен, багрена, египатско трње, капиника, крунчица, нерод (Софрић, 10).

Б. није добро дрво. Њега не треба држати близу куће, јер ће у кућу гром ударити (ГЗМ, 19, 1907, 320). Кад сватови дођу пред младожењину кућу, мећу барјаке на какво дрво пред кућом, али то никад не сме бити б. (СЕЗ, 19, 1913, 154).