Узех да прочитам МАСЛАЧКОВО ВИНО Реја Бредберија

„Даглас Сполдинг, дванаестогодишњак, тек пробуђен, препустио се љуљушкању на ранојутарњим летњим струјама. Опружен у својој соби у куполи, на трећем спрату, горе на крилима јунског ветра, осећао је снагу висине коју му је давала та највиша кула у граду. Ноћу, кад се стабла стопе у једно, Даглас је бацао погледе са свог светионика, попут светлосних сигнала, у свим правцима преко узбурканих мора брестова и храстова и јавора. Сада…

„Богте“, прошапта Даглас.

Пред њим је читаво лето, прецртаваће бројке на календару, дан по дан. Попут богиње Шиве из туристичких брошура, видео је како му руке лете свуда, беру киселе јабуке, брескве и шљиве, црне као поноћ. Биће одевен у грање и жбунове и реке. Смзаваће се, добровољно, на мразом окованим вратима фабрике леда. Куваће се, са задовољством, с десет хиљада кокошака, у бакиној кухињи.“

„Само то, тај најмањи од свих могућих инцидената, био је довољан да схвати да ће овај дан бити другачији. Биће другачији и због тога што, како је објаснио његов отац док је возио Дагласа и његовог десетогодишњег брата Тома према оближњој шуми, постоје дани који се састоје само од мириса, тих дана се читав свет само пење кроз једну ноздрву и истиче кроз другу. А неки дани су добри за пробање, а неки за додиривање. А неки су дани добри за сва чула одједном. Овај дан сада, климао је он главом, мирисао је као да је иза брда преко ноћи никао огромни и безимени воћњак који ће читав простор, докле год поглед сеже, испунити својом топлом свежином. Мирисало је на кишу, али облака није било. Сваког момента, могао би се зачути смех странца дубоко у шуми, али владала је тишина.

Даглас је посматрао земљу која је путовала поред њих. Није намирисао никакав воћњак нити је осећао да прети киша, јер без стабала јабуке или облака знао је да ни једно ни друго не може постојати. А што се тиче оног незнанца што се смеје дубоко у шуми…?

Ипак, чињеница стоји – Даглас задрхта – ово, иако без разлога, јесте специјалан дан.

Аутомобил се зауставио у самом центру тихе шуме.“

„И тако се упутише кроз шуму, отац врло висок. Даглас у његовој сенци, и Том, који је, како је био веома низак, каскао у братовој сенци. Стигли су до мале узвишице и погледали напред. Овде, овде, видите ли? показивао је отац. Овде живе велики тихи летњи ветрови и плове зеленим дубинама, као невидљиви китови, непримећени.“

„‘Ево папрати која се зове вилина коса.’ Отац је ходао, метална кофа клатила му се у руци. ‘Осећаш ли?’ Рашчепркао је ногом лишће на тлу. (…) И подизао је руке да им кроз дрвеће изнад њих покаже како је исткана преко неба или како је небо уткано у дрвеће, није био сигуран шта је посреди. Али је чипка ту, насмешио се, и ткање се наставља, зелено и плаво, ако дуже посматраш видећеш како шума помера своју крошњу пуну жамора. (…) Водопад птичје песме иза оних стабала тамо!

…

Даглас, изгубљен и испражњен, паде на колена. Видео је како му прсти тону кроз зелену сенку и излазе умрљани таквом бојом да се чинило као да је некако посекао шуму и руком копао по отвореној рани.“

„С кофама допола натовареним грожђем и дивљим јагодама, у пратњи пчела које су, како је рекао отац, биле ни мање ни више него читав свет који певуши испод гласа, сели су на дебло обрасло зеленом маховином, јели сендвиче и покушавали да слушају шуму исто онако како је то отац радио.“

„Хиљаду петсто шездесет осам утакмица! Колико пута сам опрао зубе за десет година? Шест хиљада пута! Опрао руке: петнаест хиљада пута. Спавао: четири хиљаде и нешто ситно пута, не рачунајући дремке. Појео шест стотина бресака, осам стотина јабука. Крушака: двесто. Нисам неки љубитељ крушака. Наведи шта хоћеш, имам статистику! (…) Том наставља да брбља, уста су му пуна сендвича, тата је тамо, опрезан као планинска мачка на деблу, а Том пушта да му се речи пењу у устима као брзи мехурићи соде (…) Даглас је зурио у Томове разигране усне. Пожелео је да скаче около, јер је осећао неизмерни плимни талас како се диже иза шуме.“

„Онако погнут, Даглас је био идеална мета. Том скочи на њега, вичући. Пали су заједно, почели да млатарају рукама и ногама, да се котрљају.

Не! Даглас покуша да се потпуно искључи. Не! Али, одједном… Да, то је добро! Да! Клупко, контакт тела, запетљанција која се тумба није уплашила плимно море које се сада обрушавало, плавећи све и односећи их низ обалу од трава дубоко у шуму.“

„Викнуо је гласно, али немо, десетину пута! Помисли само, само помисли! Дванаест година стар и тек сада! Сад откривам овај ретки хронометар, овај сат сјајан као злато и с гаранцијом да ће радити седамдесет година, заборављен под дрветом и пронађен током рвања.“

„Даглас отвори очи. Отац је стајао високо над њим на небу прекривеном зеленим лишћем, смејао се, с рукама на боковим. Погледи им се сретоше. (…) Требало је да прође пола сата да избледи осећај траве, корења, камења, коре маховинастог дебла, с места на којима су утиснули трагове по његовим рукама и ногама и леђима. Док је он размишљао о томе, пуштао је да побегне, исклизне, разлије се, његов брат и његов сада ћутљиви отац ишли су за њим, дозвољавајући му да сам пронађе пут кроз шуму према оном чудесном асфалтном путу који ће их вратити у град.“

„Златна плима, есенција овог финог сунчаног месеца је потекла, а онда грунула из грлића испод, да би је затим усули у ћупове, покупили фермент с површине, напунили опране боце од кечапа, и на крају их поређали на полице. Редови боца искрили су се у подрумској тмини.

Маслачково вино.

Речи су биле као лето на језику. Вино је било лето, ухваћено и флаширано. А сада, кад је Даглас знао, заиста знао да је жив, и ходао светом осврћући се да га додирне и целог види, било је једноставно поштено да део овог његовог новог знања, део овог специјалног дана бербе буде запечаћен и склоњен до отварања једног јануарског дана кад снег буде падао брзо, а сунце остане скривено од погледа недељама или месецима и кад можда део чаролије буде већ заборављен и укаже се потреба за подсећањем. Пошто ће ово лето бити лето неслућених чуда, хтео је да га цело спасу од пропасти и обележе налепницама тако да касније, кад год пожели, може да се на прстима спусти у овај влажни полумрак и само испружи руку.

А тамо, ред за редом, уз меки сјај цветова јутром отворених, уз светло сунца овог јуна које ће блистати кроз прозирну кошуљицу прашине, стајаће маслачково вино. Завири кроз једну боцу једног зимског дана – снег ће се отопити у траву, дрвеће поново населити птице, лист и пупољци попут континента лептирова дисаће на ветру. И док вириш кроз боцу, обојићеш и небо из челичносиве у плаву.

Држи лето у руци, сипај лето у чашу, малецну чашу, наравно, деца добијају најмањи голицави гутљај; промени годишње доба које ти тече венама тако што ћеш подићи чашу до усана и искапити лето.“

„Даглас се окрете. Ова стаза водила је, као огромна прашњава змија, до фабрике леда у којој је зима живела и у жуте дане. Ова стаза јурила је до врелог песка обале језера у јулу. Ова до дрвећа на ком би дечали могли расти као киселе и још зелене дивље јабуке, скривени међу лишћем. Ова до дрвореда бресака, шпалира винове лозе, лубеница које леже као шарене мачке задремале под сунцем. (…) Ко зна да каже где почиње град или дивљина? Ко зна да каже које поседује шта и шта поседује које? Увек је постојало и увек ће постојати то недефинисано место на ком се то двоје боре и где једно победи и избори се да на једно годишње доба поседује извесну улицу, малу шумовиту долину, гудуру, дрво, жбун. Танки слој широког континенталног мора трава и цвећа, које почиње далеко  у усамљеним пољима, примицало се с неумољивим наступањем нових годишњих доба. “

„Град је, на крају крајева, био само велики брод испуњен преживелима непрестано у покрету, бродоломницима који плеве траву, откидају зарђале комаде. Повремено, један чамац за спасавање, нека кућица, у сродству с првим бродом, изгубљен у тихој летњој или зимској олуји, потонуо би у неме таласе термита и мрава, у кланац који гута све, осетио би титраје скакаваца који стружу као сув папир по топлом крову, затим би постао звучно изолован уз помоћ паукове прашине и коначно, у лавини дашчица и катрана, срушио би се као олтар исечен за потпалу у ломачу коју су запалиле олује плавим муњама, фотографишући тријумф дивљине.“

„Некако су људи који праве патике знали шта дечацима треба и шта дечаци желе. Стављали су бели слез и опруге у ђонове и остатак ткали од дивљих трава потпуно белих од врелине. Негде дубоко у мекој иловачи патика биле су скривене танке снежне тетиве срндаћа. Људи који праве патике сигурно су гледали многе ветрове како дувају кроз двеће и многе реке како се уливају у језера. Шта год то било, било је у тим патикама, и било је лето. (…) Магија је увек била у новом пару патика. Магија би до првог септембра могла умрети, али је сада на крају јуна још било довољно магије, а онакве патике могле би те бацити увис преко дрвећа и река и кућа. А ако би хтео, могле би те бацити и преко ограда и тротоара и паса.

‘Зар не схваташ?’рече Даглас. ‘Једноставно не могу да носим прошлогодишњи пар.’

Јер је прошлогодишњи пар био мртав изнутра. Биле су фине кад је почео да их носи, прошле године. Али, до краја лета, сваке године, увек откријеш, увек знаш, да ипак не можеш да прескочиш реке и дрвеће и куће у њима, и од тада су мртве. Али, ово је била нова година, и он је осећао да би овај пут, с овим новим паром патика, могао урадити све, све што пожели.“

„Шта год желео, помислио је, мораш сам да прокрчиш себи пут. Током ове ноћи, хајде да пронађемо пут кроз шуму…“

„Господин Сандерсон стајао је на сунцем обасјаним вратима, слушајући. Из једног давног времена, кад је сањао дечачке снове, памтио је тај звук. Прелепа створења скачу под небом, нестају кроз жбуње, под дрвећем, далеко, и за њима остаје само меки ехо њиховог трка.“

„На пример прављење маслачковог вина, на пример куповина ових нових патика, на пример бацање прве петарде у години, на пример прављење лимунаде, на пример гажење на трн, на пример брање Изабела сорте грожђа. Сваке године исте ствари, на исти начин, без промена, без разлике. То је половина лета, Томе.

Шта је друга половина?

Ствари које радимо по први пут у животу.

Као на пример, једење маслина?“

„Имам одмах један статистички податак за тебе. Оловку у шаке, Даг. Има пет милијарди стабала на свету. Проверио сам. Под сваким дрветом је сенка, је л’ тако? Према томе, шта онда чини ноћ? Ја ћу ти рећи: сенке које се размиле испод пет милијарди стабала! Размисли о томе! Сенке трче по ваздуху, муте воде, могло би се рећи. Кад бисмо само могли да смислимо начин да задржимо тих глупавих пет милијарди сенки испод тих стабала, могли бисмо остати будни још пола ноћи, Даг, зато што ноћи не би било! Ето ти; нешто старо, нешто ново.

То јесте старо и ново, баш јесте.

Даглас лизну жуту тикондерога оловку, чије је име много волео.

Понови то

Сенке станују испод пет милијарди стабала.“

„Око седам сати увече, ако бисте стали под прозор трпезарије и ослушнули, могли бисте чути како се столице уз шкрипу одмичу од столова, како неко експериментише за жутим диркама клавира. Кресање шибица, први судови урањају у мехуриће сапунице и звецкају на зидним полицама, негде, тек чујно, свира грамофон. А онда, како је вече улазило у касније сате, у сумрачним улицама почела би да се отварају врата, једна под једна, под големим храстовима и брестовима, на сеновитим тремовима, почели би да се појављују људи, попут оних фигурица из старих сатова што предсказују лепо или ружно време.

Ујак Берт, можда деда, затим отац, и неки рођаци; мушкарци излазе први у сирупасто вече, одбијају димове, остављају женске гласове за собом у сад већ млаким кухињама да свој универзум доведу у ред. Затим први мушки гласови под рубом трема, стопала подигнута, дечаци по страни на излизаним степеницама или дрвеним оградама с којих ће у једном моменту током вечери нешти, дечак или саксија с геранијумима, пасти на земљу.“

„Женско трачарење полете с трема, узнемиравајући прве комарце толико да су као помахнитали плесали по ваздуху. Мушки гласови нападоше греде старих кућа; ако би човек затворио очи и наслонио главу на подне даске могао би чути мушке гласове како брује попут неког далеког, политичког земљотреса, истим темпом, истом јачином, само повремено за тон нижи или виши.

Даглас се испружи по сувим даскама на трему, потпуно задовољан и смирен овим гласовима који ће говорити кроз читаву вечност, тећи као река мрмљања преко његовог тела, преко његових склопљених капака, у његове поспане уши, до краја времена. Столице за љуљање звучале су као зрикавци, зрикавци су звучали као столице за љуљање, а маховином прекривено буре за кишницу поред прозора трпезарије стварало је нову генерацију комараца да обезбеди тему за разговор током целог бескрајног лета пред њима.“

„Точкови Машине среће вртели су му се по глави формирајући вирове од лаганих златних жбица. Потребна је, дакле, нека машина која ће помоћи дечацима да се меке маље бресака претворе у трње купина, девојчицама да буковаче постану нектарине. А у годинама кад се сенка нагиње равно над земљу док човек лежи у кревету у ноћи и откуцаји срца ближе се милијардитом броју, његов изум морао би омогућити човеку да лако задрема у лишћу које пада као дечаци у јесен, кад су, удобро испружени на сувом сену, задовољни што су део светске смрти…“

„Упитао је може ли да узме и кашику чоколаде одозго, јер није волео ванилу, и мајка се сложила. Стежући новац у шаци потрчао је бос преко топлог вечерњег асфалтног плочника, испод јабукових и храстових стабала, према продавници. Град је био тако тих и далек да су се чули само зрикавци који су звуком испуњавали просторе иза врелих индиго стабала што заустављају звезде на њиховом путу кроз ноћ.“

„Сад су већ прешли још један блок и стајали су поред свете узвишене силуете немачке баптистичке цркве на углу улица Чепел и Глен рок. Иза цркве, око сто метара даље, почињао је кланац. Могао је да га намирише. Имао је мирис мрачне канализације, трулог лишћа, густог зеленила. Био је то широк кланац који је пресецао град и кривудао кроз њега – преко дана џунгла, ноћу место које се заобилази, често је говорила мајка.“

Имао је само десет година. Мало је знао о смрти, страху, или страви. Смрт је била воштана прилика у ковчегу кад му је било шест година и прадеда је преминуо, налик на огромног палог лешинара у свом сандуку, тих, повучен, неће га више бити да му говори да буде добар, неће га више бити да даје концизне коментаре о политици. Срмт је била његова млађа сестра једног јутра кад се пробудио у седмој години, погледао у њену колевку, и видео је како зури у њега слепим, плавим, укоченим и слеђеним погледом док мушкарци нису дошли с малом плетеном корпом да је однесу. Смрт је била кад је стајао поред њене високе столице четири недеље касније и изненада схватио да она више никад на њој неће седети, смејати се и плакати, да више никад неће бити љубоморан што је рођена. То је била смрт. А Смрт је био Усамљени, никад виђени, који шета и стоји иза дрвећа, чека у природи да уђе, једном или два пута годишње, у овај град, у ове улице, у ова многа места где има мало светла, да убије једну, две, три жене за последње три године.“

„Овде и сада, дубоко у јами замршене црнине наједном су се нашле све ствари које никада неће знати ни разумети; све ствари без имена живеле су у набацаним сенкама дрвећа, у тешком мирису трулежи.“

„Имао је утисак да се цео кланац напиње, групише своје црне нити, црпи снагу из успаваних поља свуд около, километрима и километрима унаоколо. Из росом натопљене шуме и долина и високих брда на којима пси криве главе према месецу, одсвуда велика тишина усисавана је у један центар, а они су били његова срж. За десет секунди, нешто ће се десити. Зрикавци су поштовали примирје, звезде су биле толико ниско да је малтене могао да очеше блиставило. Читави ројеви звезда, врелих и оштрих.“

„“Зној и трава и тешки мирис дрвећа и грана и речице око њега. (…) Престали су да причају. Ослушкујући, изненада зачуше кораке како се приближавају улицом, испод дрвећа, пред кућом сада, на плочнику. Из свог кревета, мајка тихо јави:

То је ваш отац.“

„Сада и сам тих, главе забачене уназад, ослушкивао је листове храста изнад њега како шуште на ветру.“

„Јер, чуо је звук који је био далеко важнији од птица или шуштања новог лишћа.“

„Баштованство је најзгоднији изговор да се постане филозоф. Нико не нагађа, нико не оптужује, нико не зна, али ето тебе, Платон међу божурима, Сократ својеручно гаји тсуге.“

тсуга – дрвенаста биљка, по изгледу између наше јеле и смрче, која може да нарасте и до сто метара на свом природном станишту, у Северној Америци

„Страшни звекет, сударање човека и инспирације, збрка метала, дрвета, чекића, ексера, столарског угаоника, шрафцигера, трајали су данима.“

„Чопор мешанаца, један по један, полако су се увлачили у двориште да вире кроз врата гараже и тихо цвиле; четири дечака, две девојчице, и неколико мушкараца оклевало је на прилазу кући, а онда су се сви нагурали дуж стазе испод стабла вишње.“

„С тим речима, пољубила га је у образ и изашла из собе, а он је лежао и мирисао ветар који је дувао из машине скривене испод, богат аромом оних печених кестенова које у јесен продају на париским улицама које никада није упознао…“

„Ено твоје линије живота, Даг, кривуда унаоколо сва од чворова. Превише зелених јабука. Кисели краставци пред спавање!“

„Госпођа Бентли гледала их је зими како остављају трагове у снегу, како у јесен пуне плућа димом, док отресају са себе наносе пролећних цветова јабуке, али није осећала никакав страх од њих.“

„Али, оно што је могла да сачува она је сачувала. Своје хаљине с ружичастим цветовима нагуране међу куглице лаванде у дубоке црне сандуке, и чиније од брушеног стакла из детињства – све их је донела кад се доселила у овај град пре пет година. Њен супруг био је власник кућа за издавање у неколико градова, и, попут жуте шаховске фигуре од слоноваче, она се селила и продавала једну за другом, док се на крају није нашла у овом чудном граду, окружена само сандуцима и намештајем, тамним и ружним комадима дрвета, који су се надвијали над њу попут атракција из неког праисконског зоолошког врта.“

„Могла је да види децу како се трком удаљавају испод шупљикавих стабала стежући њену младост у леденим прстима, невидљивим као ваздух.“

„Ноћни ветар дувао је по соби. Бела завеса плела се око црног штапа који је годинама стајао наслоњен на тај зид поред осталих тричарија. Штап задрхта и паде у барицу месечине, меко лупнувши. Позлата на штапу је светлуцала. Био је то штап за оперу њеног мужа. Чинило јој се да га он сада упире у њу, као што је често радио, користећи свој меки, тужни, разумни глас када су се, у ретким приликама свађали.“

„Пажљиво су пошли ходником и завирили у собу која је садржала свега два комада намештаја – једног старца и једну столицу. Личили су једно на друго, обоје тако танки да се тачно могло видети како су склапани, кугла и лежиште, тетива и зглоб. Остатак собе чиниле су грубе подне даске, голи зидови и таваница, и огромне количине немог ваздуха.“

„Госпођица Ферн и госпођица Роберта промолише главе кроз тавански прозор прекривен паучином. Доле, као да се никаква велика трагедија није десила, храстови и брестови наставили су да расту на свежем сунчевом светлу. Један дечак брзо се приближавао плочником, скренуо за угао, па поново убрзао корак, подижући поглед.“

„Из заслепљујућег сјаја, из жутог сунца, пресијавала се, прелепа као принчева кочија…

ЗЕЛЕНА МАШИНА!

Клизила је. Шапутала, као поветарац на океану. Нежна као лишће јавора, свежија од воде из потока, прела је с достојанственошћу мачака што се шуњају око поднева.“

„Двадесет пет спорих и пријатних километара на сат максималне брзине. Долазиле су и одлазиле кроз летње светло и сенке, с пегама и тамним флекама сенки дрвећа на лицима, долазиле су и одлазиле као неко привиђење из древне прошлости на точковима.“

„У подне, док су се меко котрљале по плочнику, јер су се путеви цаклили од страшне врелине, а једина сенка се могла наћи под дрвећем на травњацима, њих две склизнуше у један слепи угао, стискајући промуклу трубу.“

„Зелена машина наставила је да плови по врућем дневном светлу, испод сеновитих кестенова, поред сазрелих јабука.“

„Прво светло на крову куће поред; врло рано ујутро. Свуд около, лишће на дрвећу полако се буди, подрхтава на и најмањи поветарац који зора има да понуди. А онда, из велике даљине, дуж завојитог сребрног пута, стиже трамвај, балансира на четири мала челичноплава точка, а офарбан је у боју мандарина. Прекривен је еполетама од светлуцавог месинга, и цевима од злата; а његово хромирано звоно испусти кратко ‘бинг’ кад га стари машиновођа куцну изношеном ципелом. Бројеви на страницама трамваја и напред светли су као лимунови. Унутра, седишта боцкава као хладна зелена маховина. Нешто налик на кочијашки бич палаца му с крова да обрише паучину високо у крошњама дрвећа из ког црпи снагу. Кроз сваки прозор избија мирис, допире свуда плави и тајни мирис летњих олуја и муња.

Низ дугачке улице у сенци храстова трамвај вози, возачева рука у сивој рукавици нежно, безвремено додирује ручице на контролној табли. (…) А Даглас и Чарли и Том и сви остали дечаци и девојчице из блока видели су сиву рукавицу како маше, и попадали с дрвећа и побацали прескакала као беле змије у траву, да трком стигну до зелених плишаних седишта, а вожња је била бесплатна.“

„Трамвај, уз тресак, у широком луку прескочи границу града, искључи се из саобраћаја и јурну низбрдо кроз интервале миришљавог сунчевог светла и пространих ари сенки које су мирисале на отровне печурке. Ту и тамо поточићи су запљускивали шине, а сунчеви зраци цедили се кроз крошње као кроз зелено стакло. Клизнули су шапћући на ливаде преплављене дивљим сунцокретима поред напуштених пружних станица с којих је однето све осим конфета од избушених карата, и наставили уз шумски поток у летње оранице, док је Даглас и даље говорио.“

„Седели су грицкајући сендвиче са шунком и свеже јагоде и сочне наранџе, а господин Триден им је причао како је било пре двадесет година, кад је бенд ноћу свирао на тој украшеној бини, мушкарци пумпали ваздух у своје месингане трубе, дебељушкасти диригент терао своју палицу да се зноји, деца и свици јурцали по високој трави, даме у дугашким хаљинама и високим помпадур фризурама корачале по том великом дрвеном ксилофону с мушкарцима у претесним оковратницима. Стаза је још била ту, иако с годинама смекшала у кашу од влакана. Језеро је било тихо и плаво и мирно, а рибе су без страха секле кроз светлозелену трску, а возач је мрмљао и мрмљао, а деца су се осећала као да је нека друга година, да господин Триден изгледа дивно млад, очи му сјаје као мале сијалице, плаве и пуне електрицитета. Дан је плутао даље, лак, нико није журио, и шума је била свуд около, сунце је стајало на једној позицији, док се глас господина Тридена подизао и спуштао, а вилини коњици штепали кроз ваздух, шијући и прошивајући облике и златне и невидљиве. Једна пчела спусти се на цвет, зујећи и зујећи. Трамвај је стајао као зачаране оргуље, блескајући на местима где су на њега падали сунчеви зраци. И на рукама су имали трамвај, осећали су његов месингани мирис док су јели зреле вишње. Шарени мирис трамваја ширио се из њихове одеће у летњи ветар. (…) У трамвају је било тихо и хладно и мрачно, као у продавници сладоледа. Уз тихо зелено шуштање плиша, деца без речи окренуше седишта тако да су седела леђима окренута тихом језеру, напуштеној бини и дрвеним гредама које су производиле музику кад бисте пошли по њима, дуж обале, у друге земље.

Бинг! зачу се меки звон под ногом господина Тридена и они полетеше назад преко ливада које је сада сунце напустило, чији су цветови увели, кроз шуме, према граду који као да је претио да здроби странице трамваја циглама и асфалтом и дрветом кад је господин Триден стао да пусти децу да изађу из сеновите улице.“

„И иза кривине јутарње улице, низ пут, између правих редова дудова, брестова и јавора, у тишини која претходи почетку живота, поред своје куће, он ће чути познате звуке. Попут куцања сата, клепетање десетине металних ваљака који се котрљају, зујање једног јединог огромног вилиног коњица у зору.“

„Бејзбол лопте које бисте му бацили слао је високо у крошње јабука, обарајући плодове. Могао је да прескочи два метра високе ограде воћњака, још брже се успење уз гране и сиђе, натоварен бресквама, био је бржи од свих у друштву. Трчао је смејући се. Седео је опуштено. Није био силеџија. Био је добар. Коса му је била тамна и коврџава а зуби бели као шлаг. Знао је напамет речи свих каубојских песама и хтео је да вас научи ако бисте га замолили. Знао је имена свог дивљег цвећа, и када ће месец изаћи и када ће заћи и кад почиње плима а кад осека.“

„Сели су обојица под један стари храст на оној страни брда која гледа назад према граду, око њих сунце је цртало велике дрхтаве сенке; било је хладњикаво као у пећини ту под дрветом. Даље одатле, на сунцу, град је био обојен врелином, сви прозори су зевали.“

„Ево Џона Хафа с нечујним патикама, стопала су му увучена у корице од тишине. Ево уста која су сажвакала много пита с кајсијама сваког лета, и много пута тихо рекле једну или две о животу и суштини ствари. И ево очију, нису слепе као очи статуа, већ испуњене расточеном зеленозлатном. Ено и црне косе која лети сад на север сад на југ или у било ком правцу у ком плови благи поветарац. А ено и шака на којима је читав град, прљаве су од путева и коре дрвећа, прсти миришу на кудељу и винову лозу и зелене јабуке, старе новчиће и жабе зелене као кисели краставци. Ту су и уши кроз које сија сунце као сјајни топли сок бресака и ту је, иако невидљив, његов пеперминт-дах у ваздуху.“

„Ако, додуше, рече Елмира, преживим ову ноћ док ова госпоја буде правила воштане лутке с мојим ликом – забадала зарђале игле право кроз њихово срце и душу. Ако у мом кревету у зору затекнеш огромну смокву, сасвим смежурану, Томе, знаћеш ко је брао воће у винограду.“

„Суве бетелове орахе, лаванду и семе дивље јабуке, рече госпођа Браун и стаде.“

„А онда, дође и онај дан кад свуд око себе, баш свуда, чујеш како падају јабуке, једна по једна, с дрвећа. Прво падне једна овде и једна тамо, па падну три и онда четири и онда девет и двадесет, док се јабуке не спусте као киша, ударају као коњска копита по мекој, све тамнијој трави, и ти си последња јабука на дрвету; и чекаш да те ветар полако ослободи с твог небеског упоришта, и баци те доле, скроз доле. Много пре него што додирнеш траву заборавићеш да је дрво икада постојало, и да је било других јабука, и лета, и зелене траве под тобом. Пашћеш у таму…“

Слушао је трубљење мноштва металних сирена, цвиљење кочница, довикивање уличних продаваца за тезгама пуним црвенољубичастих банана и наранџи из џунгле.“

„Помислио је на претходну недељу коју је овде провео, сам, у својој соби, и тајне, наркотичке позиве преко континената, преко превлаке, кроз читаве џунгле кишних шума, преко платоа под плавим орхидејама, језера и брда… причао је… причао… с Буенос Аиресом… и Лимом… Рио де Жанеиром…“

„Да размислим! рече Даглас, гледајући у топ. Преврнуо се и загледао у небо и дрвеће над собом. ‘Томе, управо ми је синуло.“

„А сад брзо уз степенице, оптрчи три пута око блока, уради пет премета, шест склекова, попни се уз два дрвета, и има да будеш прва виолина, а не први ожалошћени. Хајде!

Успут, док је трчао, Даглас помисли: Четири склека, једно дрво и два премета биће довољно!“

„Постоје посебни закони за лепе двадесетједногодишње девојке.

Дакле, мислиш да сам била лепа?

Весело је климнуо главом.

Али, како можеш да будеш сигуран? упитала је. Кад упознаш аждају која је прогутала лабуда, по чему претпостављаш, по перцима која су јој се задржала око уста? То је то – овакво тело је као аждаја, сама крљушт и набори. Дакле, аждаја је појела белог лабуда. Ја га годинама нисам видела. Не могу чак ни да се сетим како изгледа. Ипак, осећам га. Унутра је на сигурном, још је жив; онај првобитни лабуд, свако перце је на свом месту. Знаш, деси се да се понекад у пролеће или јесен, пробудим ујутро и помислим: отрчаћу преко њива у шуму и браћу дивље јагоде! Или ћу пливати у језеру, или ћу плесати читаве ноћи вечерас до зоре! А онда, у бесу, откријем да сам заробљена у овој старој и пропалој аждаји. Ја сам принцеза у срушеној кули, нема ми излаза, и чекам свог принца на белом коњу.“

ЦАРИЦА МИЛИЦА

“ – Где би волео да одеш, шта би заиста волео да урадиш са својим животом?

–  Да видим Истанбул, Порт Сајд, Најроби, Будимпешту. Да напишем књигу. Попушим превише цигарета. Да паднем с литице, али да се зауставим у крошњи неког дрвета на пола пута до доле. Да ме неколико пута упуцају у некој мрачној мароканској уличици у поноћ. Да волим прелепу жену.“

„Било је то лице пролећа, било је то лице лета, била је то топлота даха детелине. Нар јој се сјајио на уснама, поноћно небо у очима. Додирнути њено лице било је оно увек ново искуство отварања прозора једног раног децембарског јутра, и пружања руке у први бели хладни прах снега који је пао, тихо, без најаве, током ноћи. И све ово, ова топлота даха и апсолутна нежност задржано је заувек у једном чуду фотографске хемије и није било тог ветра што би могао дунути у казаљке и померити их ни за сат, ни за секунд; овај фини први хладни бели снег никада се неће отопити, преживеће хиљаду лета.“

„Август се ближио крају. Први хладни додир јесени полако се кретао градом и видело се омекшавање и први пламсаји грознице боја на сваком дрвету, бледа румен и шаренило на брдима, и боја лавље гриве у пољима под житом. Сада је шема дана била позната и понављала се као да писар красописом исписује изнова и изнова, вежбајући, низове слова л и в и м, линије дана настављале су се једна на другу попут танких пукотина у сувој земљи.“

„Јер свуда око себе могли су да виде ваздух који су издисали, као усред зиме, иако су стајали на врелом дану, пред мирисом мокре дрвене платформе на којој вечна измаглица светлуца у дугиним бојама, одоздо, с машинерије за производњу леда.“

„Топли летњи сумрак овде, у овој земљи у горњем Илиноису, у овом малом граду ушушканом дубоко и далеко од свега, одвојеном реком и шумом и пропланком и језером. Плочници су још увек били врели. Радње су се затварале, а на улице су се спуштале сенке. А надвисивала су их два месеца: месец сата с четири лица окренута на четири стране ноћи поврх свечане црне зграде суда, и прави месец чија се ванила белина дизала из црног истока.“

„Стаза их је повела у страну – и оно је било ту.

У распеваној дубокој ноћи, у сенци топлог дрвећа, као да се испружила да мало ужива у меком сјају звезда и благом ветру, с рукама поред тела као да су весла неког крхког чамчића, лежала је Елизабет Рамзел!“

„Три жене ходале су улицом испод црног дрвећа, поред наједном закључаних кућа. Како су брзо вести изашле из кланца, рашириле се од куће до куће, од трема до трема, телефона до телефона. Сада, у пролазу, три жене осећале су како их очи посматрају иза завеса док се резе уз звекет спуштају. Каква чудна ноћ, ноћ лизалица, ваниле, ноћ добро запакованог сладоледа, зглобова намазаног лосионом против комараца, ноћ у којој су деца усред трка одједном одвојена од игара које су започела и склоњена иза стакла, иза дрвета, лизалице остале у барицама отопљене лимете и јагоде тамо где су пале кад су деца покупљена с улице. (…) Сенка паде на њихова ужаснута лица. Нечија фигура вребала је иза дрвета. Као да је неко страшним ударцем песнице ударио по оргуљама, три жене вриснуше, разлегоше се три различита крештава тона.

Преш’о сам вас! – урлао је глас. Неки човек баци се према њима. Изашао је на светло, смејући се. Наслонио се на дрво, нехајно показао према госпођицама, и опет се засмејао. (…)

Лавинија поведе друге две жене улицом од дрвећа и звезда, Франсин је брисала лице марамицом.“

„Кафе је био малени базен успореног ваздуха у ком су велики дрвени вентилатори мешали мирисе моравке и тоника и соде и у таласима их избацивали на поплочане улице.“

„Скуване и беле, дугачке улице лежале су пред њима. Зањихано и високо, на ветру који им је дотицао само олистале врхове, дрвеће се с обе стране уздизало око три мале жене. Посматрано с врха зграде суда, изгледале су као три чичка у даљини.

Прво, пратимо тебе кући, Франсин.

Не, ја ћу тебе да пратим кући.

Немој бити смешна. Ти станујеш далеко у парку Електрик. Ако будеш пратила мене, ти ћеш морати да се враћаш кроз кланац, сама. А ако макар лист падне на тебе, има да паднеш мртва.

(…) И тако су наставиле да пешаче, пловиле су налик на три уштиркане хаљине на месечином обасјаном мору од травњака и бетона, Лавинија је посматрала како се црна стабла њишу око ње, слушала гласове својих пријатељица које су мрмљале, покушавале да се смеју; и чинило се да се ноћ убрзава, а онда се чинило да трчи док полако хода, све је изгледало убрзано и све је попримило боју врелог снега.

(…)

Кад помислиш како смо овде напољу на плочницима, под дрвећем, а сви ти људи су на безбедном иза закључаних врата, леже у својим креветима.“

„Мушки глас певао је далеко међу дрвећем.“

„Вриснула је. Био је другачији од свега што је икада чула, тај врисак. Никада у животу није тако гласно вриснула. Стала је, заледила се, стегнула дрвени рукохват. Срце јој је експлодирало у грудима. Звук ужаснутог лупања испунио је читав универзум. (…)

Зрикавци су били мирни. Зрикавци су слушали. Ноћ је слушала њу. За промену, све удаљене ливаде у овој летњој ноћи и сво блиско дрвеће у овој летњој ноћи застали су; лист, жбун, звезда, и ливадска трава прекинули су своја препознатљива дрхтања и слушали су срце Лавиније Небс. И можда хиљаду километара одатле, преко земље у којој стоји усамљена локомотива, на празној станици, један једини путник који чита новине под слабим светлом једне усамљене голе сијалице, можда ће подићи главу, ослушкивати и помислити: шта је то? и одлучити: то је само неки мрмот, сигурно, лупа о шупље дебло. Али, то је била Лавинија Небс, то је сасвим сигурно било срце Лавиније Небс.“

„Док се окренеш, доћи ће април, а ти реци: ‘Ко би волео да поправи кров?’ И лице које сине је лице које ти треба, Дагласе. Јер одозго, с тог крова, можеш да видиш цео град како се креће према пољима и поља како се крећу према рубу земље и реку како сија, и јутро на језеру, и птице на дрвећу под тобом, и најбоље ветрове свуд около. Свака од тих ствари требало би да буде довољна да човек пожели да се успне уз ветроказ у пролећно јутро.“

„Сутра ујутро ја ћу устати у седам и опрати кожу иза ушију; отрчаћу у цркву с Чарлијем Вудманом; пикниковаћу у парку Електрик; пливаћу, трчати бос, падати с дрвећа, жвакати пеперминт жваке…“

„Ја у ствари не умирем данас. Никад није умро нико ко има породицу. Бићу ја ту још дуго. Хиљаду година од данас читав град мојих потомака гришће киселе јабуке у сенци еукалиптуса.“

„Сабласно светло уливало се у мрачну собу која је мирисала на јабуке.“

„Морао је да оде од других дечака јер они нису размишљали о смрти, они су се само смејали и викали нешто мртвацу као да је још увек жив. Даглас и покојник били су на броду који ће се управо отиснути на море, сви остали остаће на сунчаној обали, трчаће, скакати, весели и бучни и у покрету, несвесни да бродић, покојник и Даглас одлазе, одлазе, и сад су нестали у тами. Јецајући, Даглас је отрчао у лимуном намирисани мушки WC где му се, због мучнине, чинило да му у грлу пени ватрогасни хидрант.“

„Парк је био у мраку; унутра, флипер апарати стајали су неосветљени и енигматични попут нечитких порука у прашини у пећини неког дива. Панораме су мировале, усне Тедија Рузвелта биле су спремне да се широко осмехну, браћа Рајт стајали су с рукама на дрвеном пропелеру.“

„Градски сат откуцао је девет и четрдесет пет. Месец је био високо, испуњавајући цело небо топлим али зимним светлом. Плочник је био чврсто сребро по ком су се кретале црне сенке. Даглас је ходао с тим предметом од плиша и вилинског воска у рукама, застајући да се сакрије у језерцима сенки испод уздрхталог дрвећа, сам.“

„Тек сада, док су поново ходали плочником, и сенке им се попут црних лептирова спуштале на капке, с тешким мирисом прашњавог воска на рукама, имао је времена да размисли о разлозима, и да, полако, говори о њима, гласом који је био чудан као месечина.

Томе, пре неколико недеља, открио сам да сам жив. Човече, ала сам скакао. А онда, нема томе ни недељу дана, у биоскопу, открио сам да ћу једног дана морати да умрем. Никада нисам размишљао о томе, стварно. А онда је наједном било као да ће се Хришћанска омладина заувек затворити – или ће се школа заувек завршити, што и није тако лоше, како ми волимо да мислимо, и сва стабла бресака изван града ће се смежурати и кланац ће бити затрпан и више никада нећемо имати где да се играмо, а ја ћу лежати у кревету болестан још од ко зна кад и све ће бити црно, и уплашио сам се.“

„Једва чујно, један глас је једнолично одбројавао испод усијаних зелених стабала у подне.“

„Дакле, ево стижу кола, а на високом дашчаном седишту испод кишобрана боје лотосовог дрвета, са уздама као поточићима воде у нежним рукама, седео је господин Јонас, и певао.“

„Плочницима су се шуњали прашњави духови, читаве ноћи дозивао их је ветар врућ као из пећнице, бацао их кроз ваздух и затим их као топли зачин нежно спуштао на травњаке. Дрвеће, уздрмано корацима касноноћних шетача, отресало је лавине прашине. После поноћи, изгледало је као да вулкан негде изван града сипа врели црвени пепео свуда, покривајући покорицом неиспаване ноћне чуваре и нервозне псе. У три сата ујутро, свака кућа била је само жути таван који се пуши од спонтаног сагоревања.“

„Џон паде кроз ходник од брестова попут некога ко пада у летњи бунар без дна, постаје све мањи и нестаје.“

„Четири сата поподне. Муве умиру на плочнику. Пси су тек влажне крпе у својим кућицама. Сенке се тискају под дрвећем. Радње у центру затворене су и закључане. Обала језера је празна. Језеро испуњавају хиљаде људи до гуше у топлој али пријатној води.“

„Седам сати. Град је личио на пусто огњиште преко кога су пролетали дрхтаји врелине који су, један за другим, надирали са запада. Сенке боје угља трепериле су на плочницима испред сваке куће, сваког дрвета. Тамо доле ходао је неки човек риђе косе. Тому, који га је видео онако осветљеног умирућим али још окрутним сунцем, чинило се да види бакљу која поносно носи саму себе, да види љутиту лисицу, ђавола који маршира по својој земљи.“

„У девет сати Том и мајка и отац изнели су лежаљку напоље и донели Дагласа са спрата да спава у дворишту испод јабуке где ће га ветар, уколико ветра уопште буде било, пронаћи пре него у грозним собама на спрату. (…) Месец се попео преко ивице језера и сад је одозго посматрао Зеленград, у држави Илиноис, и видео га целог и разоткрио га целог, сваку кућу, свако дрво, сваког пса што памти још праисторију док се трза у свом простом сну. (…) Можда је био сат пре но што ће месец излити своје светло на свет, можда је било мање. Али глас је сада био ближи и чуо се звук сличан куцању срца, који је у ствари био кретање коњских копита по поплочаним улицама, пригушен топлим густим лишћем на дрвећу.“

„Испружио је руку и убрао једну јабуку с дрвета, окретао је у шаци, загризао, жвакао, а онда наставио.

– Неки људи постану тужни ужасно млади, – рекао је. – Без неког нарочитог разлога, чини се, али изгледају малтене као да су рођени такви. Лакше им избијају маснице по телу, брже се умарају, лакше заплачу, дуже памте и, као што рекох, растуже се млађи него било ко на свету. Знам, јер ја сам један од њих.

Узео је још један залогај јабуке и жвакао га.“

„А сада ситна слова – рекао је. Зачкиљио је. – Такође садржи молекуле испарења ментола, лимете, папаје и лубенице и свих других врста воћа с мирисом воде, и укусом хлада и дрвећа попут камфора и лековитог биља попут зимзелена и дашак ветра који се диже са саме реке Дес Пленз. Гарантовано пружа најбоље освежење и гарантовано расхлађује. Конзумирати у летњим ноћима кад врелина пређе границу од деведесет степени.“

http://en.wikipedia.org/wiki/Cinnamomum_camphora

(Дрво камфора старо преко хиљаду година, у Јапану.)

„Дагласова уста била су благо отворена, а с његових усана и из танких отвора његових ноздрва, снажно се дизао мирис прохладне ноћи и хладне воде и хладног белог снега и хладне зелене маховине, и хладне месечине на сребрним облуцима који леже на дну мирне реке и хладне бистре воде на дну малог бунара од белог камена.

Било је као да су на један кратак трен нагнули главе над млаз из фонтане с мирисом јабуке који хладан, прска у ваздух и купа им лица.“

„Гласан смех звонио је  у салону, звецкале су шољице за чај. Али, он је наставио даље у хладну подводну зелену земљу и земљу дивљег лотоса, у мирис зањиханих окачених кремастих банана сазрелих у тишини. Ударио је главу. Мушице љутито зашишташе око боца са сирћетом и његових ушију.

Отворио је очи. Видео хе хлеб који је чекао да буде исечен на комаде топлог летњег облака, крофне разбацане попут кловновских обруча из неке јестиве игре. У његовим образима, као да је неко отварао и затварао славине. У овом делу куће, у тамнољубичастој сенци где лишће јавора опонаша воду из потока на топлом ветру испод прозора, читао је имена на полици са зачинима.“

http://sr.wikipedia.org/wiki/Lauraceae

http://www.inriodulce.com/links/edible.html

„Кајенски бибер, мајоран, цимет.“

„Кад бисте је упитали нешто о њеном кувању, бака би се загледала у своје руке које је неки величанствени инстинкт слао на путовања на којима ће навлачити рукавице од брашна, или залазити у дубине очишћених ћурки, до зглавака у потрази за њиховим животињским душама. Њене сиве очи трептале су иза наочара изобличених од четрдесет година излагања ударима врелине из рерне и затамњених од прскања бибера и жалфије, тако да је понекад посипала кукурузни скроб по одресцима, запањујуће меким, сочним одресцима! И понекад би испустила кајсију у векну од меса, укрштала меса, зачине, воће, поврће без предрасуда, без толеранције према рецептима или формулама.“

„Полако корачајући испод топлих летњих брестова назад према кући, тетка Роуз наједном јекну и ухвати се руком за врат.

Тамо, у дну степеница трема, стајао је њен пртљаг, уредно спакован. На једном од кофера, лепршала је на летњем поветарцу ружичаста возна карта.“

„Сад у понедељак возио сам котураљке у Електрик парку, у уторак сам јео чоколадну торту, у среду сам упао у поток, у четвртак пао с лијане, недеља је била пуна догађаја! А данас, упамтио сам данас јер је лишће напољу почело да црвени и жути. Неће проћи много и биће га свуд по травњаку, а ми ћемо скакати по гомилама лишћа и палити их. Никад нећу заборавити данашњи дан! Увек ћу га памтити, знам!

Деда погледа горе кроз подрумски прозор у касно-летње дрвеће које је подрхтавало на нешто хладнијем ветру.“

„И њих тројица зазвецкаше ланцима које су скинули с прстенова на таваници трема и однесоше љуљашку као дотрајала носила позади у гаражу, праћени првим сувим лишћем које је носио ветар.“

„Сада све тече уназад. Као на матинеима понекад, кад људи искачу из воде на одскочне даске. Дође септембар и спушташ прозоре које си подигао, изуваш патике које си обуо, навлачиш тешке ципеле које си бацио с ногу прошлог јуна. Људи сада утрчавају у кућу као птице које скачу у сатове. Једног минута, тремови крцати, сви брбљају све у шеснаест. Следећег минута, лупају вратима, разговори престају, и лишће опада као лудо.

Погледао је с високог прозора у земљу посуту зрикавцима као корито потока сувим смоквама, у небо на ком ће птице сада да заокрену према југу кроз грају јесењих гњураца и где ће дрвеће да експлодира у великом лепом пламену боја на челичносивим облацима. Далеко изван града ове вечери, могао је да намирише бундеве које зрију и припремају се за исецање троугластих очију и врели пламен свеће. Овде у граду првих неколико шалова дима размотало се са димњака и чула се издалека потмула тутњава гвожђа; тешке црне реке угља јуриле су низ канале, градећи високе црне планине у кантама у подрумима.

Али је било касно и постајало је све касније.“

http://www.winemaking.jackkeller.net/

http://www.hvmag.com/Blogs/The-Accidental-Foodie/May-2012/Dandelion-Wine-An-Experimental-Recipe/

http://www.chefsconsortium.com/dandelion-wine.html