Храст, то сам ја. Моје старе претке Словени су сматрали светим, а Срби су се молили под њиховим великим крошњама, уколико нису имали цркву и звали су нас ЗАПИСИМА. Данас, 6. јануара сваке године посећују нас и односе наше гране својим свештеницима да их освете, а онда их носе кућама да их чувају. Ове освећене гране називају БАДЊАЦИМА. Занимљиво је да неке врсте храста имају име по укусу свог жира: благим или благуњ, сладунац, горун, љутик.

Рођак, храст лужњак са Цветног трга – вероватно најстарије дрво у  Београду.

Један од веома важних мојих предака зове се Таковски грм. Он је културно добро од изузетног значаја. Налази се у долини реке Дичине, 10 км од Горњег Милановца. На Цвети 1815. године под тим тада највећим храстом донета је одлука о подизању Другог српског устанка.

Храст лужњак се у народу назива и грм, па одатле потиче назив „Таковски грм“, који је постао један од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе. Више о овом славном храсту можеш читати на следећим адресама:

http://ekoselokostunici.rs/takovo.html

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=705

http://www.muzejgm.org/strana.php?strana_ID=13

Морам да те упутим да прочиташ један новински чланак који говори о мом најстаријем (можда) рођаку на Земљи. Кажем можда најстаријем зато што је можда најстарији неки други, за кога нико не зна. Све што прочиташ треба узети са резервом, будући да је све на свету написао човек, а човек је несавршено биће. Дрвеће је скромно и зато није свесно тога да ли је савршено или није. А јесте. Нарочито обрати пажњу на коментаре које су људи оставили. Особина људи је да воле да коментаришу све и свашта, често су некритични, необјективни. Можда зато што имају моћ говора. Ко зна шта би се чуло од дрвећа, кад би дрвеће говорило…

http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pronadjen-hrast-star-13_000-godina.sr.html

О једном огромном храсту из Књажевца:

http://www.youtube.com/watch?v=8xRq4RbWjaQ

ПАТРИА, тамбурашка песма „Прича о једном храсту“:

http://www.youtube.com/watch?v=dJi0rU2FCgg&feature=related

Шта се јело у Лици, за време рата, а и иначе:

http://www.scribd.com/doc/49656652/%C5%BDir-u-ishrani-balkanskih-naroda

Још неки занимљиви текстови:

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=2576&goto=nextoldest

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/vodice-10227/

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=1590&goto=nextoldest

http://www.masivni-namjestaj.hr/povijest/

http://www.masivni-namjestaj.hr/hrast/

http://www.scribd.com/doc/14863774/Veselin-Cajkanovic-Recnik-Srpskih-Narodnih-Verovanja-i-Biljaka

http://www.scribd.com/doc/8988866/Veselin-CajkanovicMit-i-Religija-Kod-Srba:
„Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код нас сехраст по правилу узима за бадњаке и за записе. Где се поред цркве налази храст или храстов гај, то су вероватно света дрвета преостала још из времена паганизма. И обичај да се под храстомодржавају зборови и врше суђења старински је и у вези са религијским уважењем тога дрвета.“

Храст је најраспрострањеније дрво на свету.

Ово дрво огромних димензија може да живи и до шест стотина година и да достигне и четрдесет метара висине, баш као и небодер са 12 спратова.

Један храст, као што сам ја, заправо је и сам здање у коме заједно живе бројни станари, као што су печурке, разне биљке, животиње, инсекти… и то свако на свом „спрату“.

Ми, храстови, разликујемо се међусобно по изгледу, листовима, кори, цветовима и плодовима.

Најпознатије врсте су мочварни храст, црвени храст, чесмина, лужњак, црвени амерички храст и цер.

У време топле и хладне сезоне многе врсте храстова губе лишће, док неке, као што је цер, захваљујући топлој и сувој клими, остају увек зелене.

Усред густе шуме, где је светлост оскудна, храстови расту витки и високи, због потраге за светлошћу. Усамљени храст на некој пољани, где има довољно светла, може много више да разграна своје гране.

Суви храст
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:
„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.