„Осама и пустош тих кратких улица (које су се скоро све састојале од непрекидног низа вила, чију је једноличност одједном прекидало неко туробно дућанче, историјско сведочанство и бедни остатак онога времена кад су те четврти још биле на злу гласу), снег који се још задржао у вртићу и по дрвећу, оголелост тога годишњег доба, близина природе, чинили су још тајанственијом топлоту и цвеће које је затекао ушавши.“

„Одета га је примила у ружичастој свиленој домаћој хаљини, обнажена врата и руку. Посадила га је крај себе, у један од многих тајанствених кутака удешених у угловима салона, заклоњених огромним палмама у кинеским саксијама или параванима о које су биле окачене фотографије, машне и лепезе.“

„Иако је пролазио каменим градом да би отишао у неку затворену палату, једнако му је пред очима био парк који је имао близу Комбреа, где се, још и пре но што би стигао до засада шпаргли, захваљујући ветру који долеће са поља око Мезеглиза, већ и у алеји брестића човек могао наслађивати исто толиком свежином као и крај рибњака окруженог споменком и перуником и где су се, док би вечерао у врту, око стола низале рибизле и руже, које је његов баштован ту испреплео.“

„У себи је он замишљао да ће чар пролећа, којом не може да оде да се наслађује у Комбреу, наћи бар на Лабудовом острву или у Сен-Клуу. Али како није могао да мисли ни на шта друго до на Одету, није после чак ни знао је ли осетио мирис лишћа, је ли било месечине.“

„Он би понекад помислио да то, ето, пролази још једно пролећно вече, присилио би себе да обрати пажњу на дрвеће, на небо. Али узбуђење у које га је бацало Одетино присуство, а и некаква грозничава нелагодност која га од неко доба није напуштала, лишавали су га спокојства и лагодности, тих неопходних основа утисака које нам може пружити природа.“

„Вердиренови би је повели да виде надгробне споменике у Дреу, или у Компјењ, да се, по сликаревом савету, диве заласку сунца у шуми, па би продужили чак до замка Пјерфон.“

                                                           Надежда Петровић: Булоњска шума

„Једном речи, она га ваљда не може спречити на оде у Пјерфон, ако му се тамо иде! А управо је осећао да би радо тамо отишао и, да не познаје Одету, сигурно би и отишао. Већ одавно је желео да стекне одређену слику о рестаурацији коју изводи Виоле-ле-Дик. А по оваквом времену осећао је и неодољиву жељу да се прошета по шуми код Компјења.“

http://stephanekirkland.com/chateau-de-compiegne/

„Већ и пре но што би видео Одету, па чак и ако не би успео да је види, како би био срећан да ступа ногом по томе тлу где би, и не знајући тачно место њеног присуства у овом или оном тренутку, осећао како свуда трепери могућност њене изненадне појаве: у дворишту замка, који би за њега постао леп, пошто је због ње дошао да га види; по свим улицама града, које су му се сад чиниле романтичне; на свакој путањи у шуми, руменој од дубоког и нежног заласка сунца; по свима тим безбројним и наизменичним уточиштима којима би, у свеприсутности његових нада, прибегло његово срећно и умногостручено срце.“

„Проводио је дане наднесен над карту шуме код Компјења као да је то ‘Карта љубавне милоште’, окружавао се фотографијама замка Пјерфон.“

„О, да је судбина допустила да има заједнички дом с Одетом и да, код ње, буде и код своје куће, а кад запита слугу шта има за ручак, да сазна, у одговор, састав Одетиног обеда, да га, кад се Одети прохте ујутро да прошета авенијом Булоњске шуме, дужност мужа примора, чак и ако му се не излази, да пође с њом носећи јој огртач ако јој је сувише топло, а увече, после вечере, ако се њој остаје код куће и не облачи јој се, да је приморан да и он остане поред ње, да ради оно што би се њој прохтело…“

„… он се сада с немоћном, слепом и вртоглавом зебњом надносио над бездан у који су утонуле оне године с почетка Септената, кад се зима проводила на Енглеском шеталишту, а лето под липама у Бадену, и налазио је у њима неку болну, али величанствену дубину, какву би им приписао неки песник…“

„Монокл маркиза Де Форестела био је мајушан и без икаквог обруба, те је, приморавајући га на непрестано болно грчење око на коме је био усађен као какава излишна рскавица чије је присуство необјашњиво а материја скупоцена, давао маркизовом лицу некакву меланхоличну деликатност, због чега су га жене сматрале кадрим за велике љубавне патње. А монокл т. Де Сен-Кадеа, уоквирен џиновским прстеном, као Сатурн, био је гравитациони центар једног лица које се у сваком тренутку распоређивало у односу на њега и чији су се устрептали црвени нос и месната саркастична уста трудили да својим гримасама буду на висини муња духовитости којима је севала та стаклена плочица, а њу су, и од најлепших погледа на свету, више волеле младе развратне снобовке, јер је у њима будио сањарије о извештаченим дражима и префињеном сладострашћу, док је г. Де Паланси, који се са својом крупном главом с округлим очима као у шарана полако кретао кроз свечано мноштво, отварајући с времена на време чељуст као да тражи правац, изгледао, иза свога монокла, као да носи на себи само један случајан и можда чисто симболичан делић свог акваријума, делић који треба да представи целину, што је Свана, великог обожаваоца Ђотових ВРЛИНА И ПОРОКА у Падови, подсетило на онога Неправеднога крај кога једна лисната грана дочарава шуме у којима се крије његово скровиште.“

„Она је, истина, била здепаста, мушкобањаста и дебељушна; али позледе самољубља исправиле су је, као што је и дрвеће које израсте на обронку понора принуђено да расте уназад да би одржало равнотежу.“

„Живећи у једној доста повученој провинцијској породици, она готово и није ишла на балове, већ се у своме осамљеном дворцу опијала тиме да успорава, па убрзава игру замишљених парова, да их круни као цветове, па да за часак напусти тај бал да би ослушнула ветар што хуји у јелама, на обали језера, и да тамо одједном угледа како долази, много друкчији од свега икада сањаног него што су то овоземаљски љубавници, један витак младић с помало распеваним гласом, али туђинским и погрешним, с белим рукавицама.“

http://www.google.rs/search?um=1&hl=en&qscrl=1&nord=1&rlz=1T4ADSA_enRS394RS394&q=lipa&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_qf.,cf.osb&biw=1280&bih=702&wrapid=tlif134019571457881&ie=UTF-8&sa=N&tab=Ti&tbm=isch&source=og#um=1&hl=en&qscrl=1&nord=1&rlz=1T4ADSA_enRS394RS394&tbm=isch&sa=1&q=Giotto+Padova&oq=Giotto+Padova&aq=f&aqi=g1g-mS4&aql=&gs_l=img.3..0j0i5i24l4.5687.22703.7.22875.36.15.3.18.1.0.172.1485.0j10.10.0…0.0.Tsoc9NQcCf4&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_qf.,cf.osb&fp=c22d099269ea2932&biw=1280&bih=702

http://real-funny-lady.livejournal.com/537382.html?thread=4160294