Posts tagged ‘tree houses’

Узех да прочитам ЈЕДНУ СВАНОВУ ЉУБАВ Марсела Пруста

„Осама и пустош тих кратких улица (које су се скоро све састојале од непрекидног низа вила, чију је једноличност одједном прекидало неко туробно дућанче, историјско сведочанство и бедни остатак онога времена кад су те четврти још биле на злу гласу), снег који се још задржао у вртићу и по дрвећу, оголелост тога годишњег доба, близина природе, чинили су још тајанственијом топлоту и цвеће које је затекао ушавши.“

„Одета га је примила у ружичастој свиленој домаћој хаљини, обнажена врата и руку. Посадила га је крај себе, у један од многих тајанствених кутака удешених у угловима салона, заклоњених огромним палмама у кинеским саксијама или параванима о које су биле окачене фотографије, машне и лепезе.“

„Иако је пролазио каменим градом да би отишао у неку затворену палату, једнако му је пред очима био парк који је имао близу Комбреа, где се, још и пре но што би стигао до засада шпаргли, захваљујући ветру који долеће са поља око Мезеглиза, већ и у алеји брестића човек могао наслађивати исто толиком свежином као и крај рибњака окруженог споменком и перуником и где су се, док би вечерао у врту, око стола низале рибизле и руже, које је његов баштован ту испреплео.“

„У себи је он замишљао да ће чар пролећа, којом не може да оде да се наслађује у Комбреу, наћи бар на Лабудовом острву или у Сен-Клуу. Али како није могао да мисли ни на шта друго до на Одету, није после чак ни знао је ли осетио мирис лишћа, је ли било месечине.“

„Он би понекад помислио да то, ето, пролази још једно пролећно вече, присилио би себе да обрати пажњу на дрвеће, на небо. Али узбуђење у које га је бацало Одетино присуство, а и некаква грозничава нелагодност која га од неко доба није напуштала, лишавали су га спокојства и лагодности, тих неопходних основа утисака које нам може пружити природа.“

„Вердиренови би је повели да виде надгробне споменике у Дреу, или у Компјењ, да се, по сликаревом савету, диве заласку сунца у шуми, па би продужили чак до замка Пјерфон.“

                                                           Надежда Петровић: Булоњска шума

„Једном речи, она га ваљда не може спречити на оде у Пјерфон, ако му се тамо иде! А управо је осећао да би радо тамо отишао и, да не познаје Одету, сигурно би и отишао. Већ одавно је желео да стекне одређену слику о рестаурацији коју изводи Виоле-ле-Дик. А по оваквом времену осећао је и неодољиву жељу да се прошета по шуми код Компјења.“

http://stephanekirkland.com/chateau-de-compiegne/

„Већ и пре но што би видео Одету, па чак и ако не би успео да је види, како би био срећан да ступа ногом по томе тлу где би, и не знајући тачно место њеног присуства у овом или оном тренутку, осећао како свуда трепери могућност њене изненадне појаве: у дворишту замка, који би за њега постао леп, пошто је због ње дошао да га види; по свим улицама града, које су му се сад чиниле романтичне; на свакој путањи у шуми, руменој од дубоког и нежног заласка сунца; по свима тим безбројним и наизменичним уточиштима којима би, у свеприсутности његових нада, прибегло његово срећно и умногостручено срце.“

„Проводио је дане наднесен над карту шуме код Компјења као да је то ‘Карта љубавне милоште’, окружавао се фотографијама замка Пјерфон.“

„О, да је судбина допустила да има заједнички дом с Одетом и да, код ње, буде и код своје куће, а кад запита слугу шта има за ручак, да сазна, у одговор, састав Одетиног обеда, да га, кад се Одети прохте ујутро да прошета авенијом Булоњске шуме, дужност мужа примора, чак и ако му се не излази, да пође с њом носећи јој огртач ако јој је сувише топло, а увече, после вечере, ако се њој остаје код куће и не облачи јој се, да је приморан да и он остане поред ње, да ради оно што би се њој прохтело…“

„… он се сада с немоћном, слепом и вртоглавом зебњом надносио над бездан у који су утонуле оне године с почетка Септената, кад се зима проводила на Енглеском шеталишту, а лето под липама у Бадену, и налазио је у њима неку болну, али величанствену дубину, какву би им приписао неки песник…“

„Монокл маркиза Де Форестела био је мајушан и без икаквог обруба, те је, приморавајући га на непрестано болно грчење око на коме је био усађен као какава излишна рскавица чије је присуство необјашњиво а материја скупоцена, давао маркизовом лицу некакву меланхоличну деликатност, због чега су га жене сматрале кадрим за велике љубавне патње. А монокл т. Де Сен-Кадеа, уоквирен џиновским прстеном, као Сатурн, био је гравитациони центар једног лица које се у сваком тренутку распоређивало у односу на њега и чији су се устрептали црвени нос и месната саркастична уста трудили да својим гримасама буду на висини муња духовитости којима је севала та стаклена плочица, а њу су, и од најлепших погледа на свету, више волеле младе развратне снобовке, јер је у њима будио сањарије о извештаченим дражима и префињеном сладострашћу, док је г. Де Паланси, који се са својом крупном главом с округлим очима као у шарана полако кретао кроз свечано мноштво, отварајући с времена на време чељуст као да тражи правац, изгледао, иза свога монокла, као да носи на себи само један случајан и можда чисто симболичан делић свог акваријума, делић који треба да представи целину, што је Свана, великог обожаваоца Ђотових ВРЛИНА И ПОРОКА у Падови, подсетило на онога Неправеднога крај кога једна лисната грана дочарава шуме у којима се крије његово скровиште.“

„Она је, истина, била здепаста, мушкобањаста и дебељушна; али позледе самољубља исправиле су је, као што је и дрвеће које израсте на обронку понора принуђено да расте уназад да би одржало равнотежу.“

„Живећи у једној доста повученој провинцијској породици, она готово и није ишла на балове, већ се у своме осамљеном дворцу опијала тиме да успорава, па убрзава игру замишљених парова, да их круни као цветове, па да за часак напусти тај бал да би ослушнула ветар што хуји у јелама, на обали језера, и да тамо одједном угледа како долази, много друкчији од свега икада сањаног него што су то овоземаљски љубавници, један витак младић с помало распеваним гласом, али туђинским и погрешним, с белим рукавицама.“

http://www.google.rs/search?um=1&hl=en&qscrl=1&nord=1&rlz=1T4ADSA_enRS394RS394&q=lipa&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_qf.,cf.osb&biw=1280&bih=702&wrapid=tlif134019571457881&ie=UTF-8&sa=N&tab=Ti&tbm=isch&source=og#um=1&hl=en&qscrl=1&nord=1&rlz=1T4ADSA_enRS394RS394&tbm=isch&sa=1&q=Giotto+Padova&oq=Giotto+Padova&aq=f&aqi=g1g-mS4&aql=&gs_l=img.3..0j0i5i24l4.5687.22703.7.22875.36.15.3.18.1.0.172.1485.0j10.10.0…0.0.Tsoc9NQcCf4&bav=on.2,or.r_gc.r_pw.r_qf.,cf.osb&fp=c22d099269ea2932&biw=1280&bih=702

http://real-funny-lady.livejournal.com/537382.html?thread=4160294

Поклонили смо вам УЖИВАЊЕ И ЛЕПОТУ

Тешко је данас усрећити човека кад свако од нас има различит појам уживања и лепоте. Деца ме најбоље разумеју кад им кажем да ћу им поклонити уживање и лепоту, и они одрасли који су у души сачували понешто дечје.

http://www.enjoymakingwoodentoys.com/gallery.htm

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ:

ДЕЧЈИ ЗАКОНИК

У граду Бауајомби, где расту јела и храст

Десило се нешто што не памти људска историја:

На препад, без ратовања, деца су дошла на власт

И основала републику под именом Викторија.

Нова власт је укинула љуте тате и краљевске палате.

Истакнут је велики грб: две звезде изнад сребрног раоника.

Држава је обновила древне, племените занате

И изгласала осам тачака

Слободног Дечјег Законика.

Ово се збило једног лета.

Од радости и чуђења, сунце се зауставило на видику,

Минут касније, сва деца света

Признала су Дечју Републику.

http://www.squidoo.com/best-rocking-horses

МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ:

#1.

Хтели не хтели, оца морате волети.

– Са своје стране, сваки тата дужан је да буде добар тата,

Да води рачуна кад ће се дете разболети,

Да му купује ципеле и шал за око врата…

Али шта ако је татина плата мала плата,

Ако ни за храну не може доспети?

– Ако је тата добар тата

Треба га и са малом платом волети…

Има деце која мисле да је њихов тата најгори тата на планети,

Пргав, нервозан, туче, али не туче прутом.

– Таквог тату не треба мрзети, али га не треба ни волети

Треба узети торбу и поћи својим путом!

http://www.backyardcity.com/Swing-Set-Kits-Do-It-Yourself.htm

#2.

Мамина дужност је да чарапе пре зиме исплете,

Да надгледа траву која расте у дворишту и на њиви.

Али њена највећа дужност – с тим се слаже свако дете

Јесте да дуго живи.

Она је вечни осмех живота, и не треба се љутити

Ако понекад нешто и згреши.

Додуше, понеку маму требало би упутити

У то: како да се смеши.

http://www.tropical-plants-and-flowers-guide.com/patio-swings.html

#3.

Бабина дужност је доста

Весела и проста.

Баба треба да измишља имена унуцима, да их мази

Као што понекад руком милује ћуране,

Док у наслоњачи дрема, треба узгред на њих да пази

Из прикрајка, са стране

Кад остану у кући сами…

Бабина дужност је проста:

Она није ни тата ни мама

А помаже и тати и мами.

Ако се, пак, деца тако рећи збрате

Са баком, или превише заволе деду,

У том случају код маме или код тате

Нешто није у реду.

http://dovetails.wordpress.com/category/carving-sculpture/

#4.

Деда треба увек да се кочопери,

Да суче бркове на сунцу, да измишља смешне бајке

Да цупка унука на колену, телесну тежину да му измери

И да га за понеку грешку оправда код строге мајке.

Дедина дужност је да седи поред постеље кад се унучић разболи,

Кад оздрави – да га одведе на реку и окупа.

Поред тога, он има да дозволи

Унуку да му бркове почупа.

Деда је и главни и споредни, али увек при руци,

Његов је живот пут напора и мучења.

Он мора да брани на голу кад малом Буци

Мама не дозволи – због учења.

Треба да научи да се смеје и кад му није до смеха.

Да је разигран у свако доба, да скаче,

Да се пентра по дрвећу, да завирује испод стреха

И да сваки час

Подмешта кркаче.

Све то није лако – потребно је држање витешко,

Бити лак као перце, срца ганутљива.

Али сваком деди то не пада тешко

Јер и он у томе  још како ужива.

http://redhillsgraphics.com/2011/12/30/the-historical-development-of-foreign-wooden-toys/

ПРОГЛАС ДЕЧЈЕ РЕПУБЛИКЕ

Цењени родитељи, и ви остали, из публике

Дозволите ми да вас поздравим у име Дечје Републике.

Прва дужност сваког грађанина је да воли свој завичај,

– Топло гнездо домовине из кога птице никад не лете,

И да га у срцу као амајлија носи.

Друга: да се насмеши кад год угледа дете

И да га, благо, помилује по коси.

Ми знамо много више него што се вама чине,

Али без обзира на наше знање,

Ми вас поздрављамо и поштујемо на овој скупштини,

Па и од вас, разуме се, тражимо поштовање.

Инжењери, индустрија није остала ван тачака

Слободног Дечјег Законика.

Дајте нам што више радионица играчака

И фабрика бомбона.

Ми, деца републике Викторије са седиштем у Бауајомби

Тражимо од свих фабрика да, уколико служе народу,

Уместо топова, митраљеза и бомби

Производе револвере који штрцају воду.

У завађеном свету ми ћемо порушити све баријере,

Од нашег дисања већ се и сада Северни пол земље крави.

Узећемо, макар, и водене револвере

Да гасимо ратни пожар где год се на свету јави.

http://www.cleverstuff.com.au/

ВОЛИШ МАТЕМАТИКУ? СВРАТИ ОНДА НА ОВУ СТРАНИЦУ: http://www.amblesideprimary.com/ambleweb/mentalmaths/tabletrees.html

АЛИ, АКО ВОЛИШ И МУЗИКУ, СВРАТИ ОБАВЕЗНО И НА ОВУ СТРАНИЦУ:

http://igrezadecu.com/music/piano/steel_drums.htm

http://www.danas.rs/vesti/svet/globus/babuske_zrtve_recesije.12.html?news_id=162754

http://djacicelodnevci.wordpress.com/2011/11/27/drvo/