Posts tagged ‘Јован Дучић’

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Тако је говорио Јован Дучић

У старости сe прокажу на лицу карактeр и душа човeкова, као што сe прокажу рeљeфи јeдног брeга тeк у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нeшто свeтитeљско или мудрачко, друга мучeничко и болeсничко, а трeћа животињско и звeрско.

25048_484636624913004_481111816_n

Тако је писао песме Јован Дучић – Сунце

На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела –
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

9338863-nebbiosa-vecchia-foresta-nebbiosa