Posts tagged ‘поезија’

Тако је писала песме Ана Бландијана

Разграничења

 

Ми, биљке,

Нисмо заштићене ни од болести

Ни од лудила

(да ли сте икада видели биљку

Која је изгубила памет

И вратила се с пупољцима у земљу?)

Ни од глади,

Ни од страха,

Ни од тамнице

(да ли сте икада видели жуто

Стабло које се обесило о решетку?)

Једино чега смо поштеђене

(или, можда, лишене)

Јесте бекство.

2288280374_48ce5cfe97

Тако је писао песме Дане Стоиљковић

Божићно дрво

 

Жртвовано божићно

Одлази кроз оџак

Буктињом пламена у небо

У пуцкетању варница

Чује се божићна музика

Док седимо у кругу око софре

На простртој слами

Читамо Оче наш

И ломимо ишарани колач

Свих питомих животиња

И гледамо овогодишњег срећника

У чијем се комаду хлеба

Налази сребрни новац

А онда крцкамо орахе

Пијемо вино за Дај боже

И весело нам у пламену

Спаљеног бадњака

Играју зенице

Док се разбуктавају

Варнице мртвих душа

Свих наших предака.

Suspended forest, a public art installation made with recycled christmas trees Michael Neff

Тако је писао песме Андрија Радуловић

Док анђели дријемају

 

Синоћ је био отац код нас

Насмијан без машне

Оџачар с мјесеца плавог

Корачао крововима далеким

У ципелама од пшеничног класја

Поздрављњао је убогу сову у крошњи

Што чудила се ненадном доласку

Кроз росу и трешње

Чуо га и јеж у коприви

И змија под кућним прагом

Подигао шљемену тиглу

Извинио се гуштерици

Дремљивој роди додао

Још неку гранчицу

Дуго је потом махао главом

Испод сипљивих греда

Премјештао неке осињаке

На видна мјеста враћао пјегава јаја у гнијезда

Спустио се низ чамове стубе

Гледао прекинуту партију ремија

И вукао поштено карту

И за мене

И за њега

Прегледао библиотеку

Чудио се неким новим насловима

Овај пут ни пипнуо наочаре није

Читао је

И најмања слова

Невидљиве знаке

Наклонио се над мајком

Додао још један ћилим

Помиловао црног мачка

На дну њених ногу

Запалио цигарету

И изашао у виноград

 

Дом је дуго и дуго мирисао на суво

Грожђе

Као да је на демиџани

Са старим вином  попустио восак

Што је печаћена прије сто година

Да се начне

Неком важном приликом

KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA

Тако је писао песме Ђорђо Сладоје

Сви ћете ви једном писати поезију

 

И мада јесмо нишчи иако живимо псећи

Сви ћете ви једном на нашу страну прећи

 

Када у души стисне а знам како то стишће

И ви ћете на ветру ловити риму за лишће

 

И речи – пијавице привијат на убоје

Чим пчеле очаја почну у срцу да се роје

 

Неће вам бити до тог да с нама збијате шале

Јер куд ће ваше кћери и сестрице оцвале

 

С ким ћете вино пити и ругати се књазу

Осим са овим што су огрезли у поразу

 

Зато пуне су кесе и бисаге и чрева

Али души је мало – она би и да пева

 

А ми већ горки од царске мрзовоље

Процедићемо јетко – могло је то и боље

22412_382895625128524_1994410695_n

Тако је писао песме Добрица Ерић

Глас који ратар чује у крошњама дрвећа при повратку са орања

 

Код првих кућа истреси

Сву земљу из џепова.

 

У село и из села

Само усправно крочи

А даље – како можеш.

 

Твоје лице је

Наше једино сунце

Твој раоник је

Наша пресветла сабља.

 

Како ти по земљи

Тако ми под земљом

Тако ми по небесима!

65133_10151168867938302_304373015_n

Тако је писао песме Зоран Видојевић

Хоће ли?

 

Хоће ли икада рујем процветати

Речи неке,

Блиске, а далеке,

Из корена ума,

Из мириса траве,

Живота без страве.

Хоће ли уклета лађа једном стати?

 

Хоће ли свет постати род кристалу,

Озарен и чист,

Као горски лист,

Те да из сања

И саосећања

Лик његов израња,

Хоће ли душа плесати на балу?

59020_473618766010357_833684809_n

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.