Posts tagged ‘песма’

Тако је писао песме Сергеј Јесењин

Путем иду монахиње.

Под ногама им пелен, драча.

Незгодна бодља ту почиње

где штака звекет све надјача.

 

По кукољу опанци рове.

Фрктање крда однекуд гласно.

Са звоника их звоњење зове

ко из котла гвозденог јасно.

 

Старице стресају гранате.

Вежу до пета девојке плетенице

а са трема монаси прате

њихове мараме нетремице.

 

Знак на капији манастира траје:

„Милостив према мени буди“

а ко на гумну лопов да је

лају пси да се полуди.

 

Лиже сутон сунце златно.

Звони мукло у шумарку скриту.

Кроз сенку врба огрнув платно

иду богомољке на молитву.

golden_weeping_willow_foliage2

Моја сестра јела

Вита јела, зелен бор, чекамо брзи одговор да ли вам се свиђа наш блог!

Јела је најчешће вита, а онда се придев вита зове стални епитет. Има много сталних епитета у нашој народној поезији.

http://www.politikin-zabavnik.rs/2006/2837/01.php

„Марко краљевић и соко“ (одломак из народне песме):

Соко тица одговара Марку:

„Не будали, Краљевићу Марко!

Кадно бјесмо на Косову бојном,

Тешки бојак ми с Турци трпљесмо,

Онда Турци мене уфатише,

Оба моја крила одсјекоше;

Ти си мене уфатио, Марко,

Метнуо ме на јелу зелену,

Да ме турски коњи не сатару,

И јуначка меса наранио

И црвене крви напојио;

Ту си мени добро учинио.“

http://politikin-zabavnik.rs/pz/ptt/2011-0

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/da-li-%D1%98e-ziva-mo%D1%98-%D1%98elka

 

Молитва дјевојчина

 

Лијепу шедбу шеташе једна млада Влахињица,

Гиздава дивојка.

Шедбу ми ти шеташе; Вишњега бога мољаше:

„Немој мене, мој Боже, живом жељом уморити,

Мој видовни Боже,

Живом жељом уморити, љутом стријелом устријелити,

Нека ми се ја наљубим једнога гиздава јунака,

Млада Влахињица;

На главу му наносим зелен вијенац од маслине,

На руци се нагледам златан прстен од ‘иљаде,

Ја лијепа Влахиња.

Ако хоћ’, мили Боже, мене живом жељом уморити,

Сатвори ме, мој Боже, витом јелом у планини,

Мој видовни Боже!

Од мојијех лијепијех косах ситну траву дјетелину,

А напојит са два хлађенца бистре воде,

Теј брзе коње.“

Што је Богу молила, тој му је и умолила!

(Народна песма)

Тако је писао песме Добрица Ерић

Глас који ратар чује у крошњама дрвећа при повратку са орања

 

Код првих кућа истреси

Сву земљу из џепова.

 

У село и из села

Само усправно крочи

А даље – како можеш.

 

Твоје лице је

Наше једино сунце

Твој раоник је

Наша пресветла сабља.

 

Како ти по земљи

Тако ми под земљом

Тако ми по небесима!

65133_10151168867938302_304373015_n

Тако је писао песме Зоран Видојевић

Хоће ли?

 

Хоће ли икада рујем процветати

Речи неке,

Блиске, а далеке,

Из корена ума,

Из мириса траве,

Живота без страве.

Хоће ли уклета лађа једном стати?

 

Хоће ли свет постати род кристалу,

Озарен и чист,

Као горски лист,

Те да из сања

И саосећања

Лик његов израња,

Хоће ли душа плесати на балу?

59020_473618766010357_833684809_n

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

Птица полеће из сна

Ружино дрво
капљице – комади
грудве бола
окићене гране
јасне дубине
дно ока
мрежаста зрна

il_340x270.399214279_kvzp

Тако је писао песме Пол Селан

ПРЕБРОЈ БАДЕМЕ

 

Преброј бадеме,

преброј што беше горко и што те је држало будну,

приброј томе и мене:

 

Тражио сам твоје око кад си га отворила

и кад те нико није погледао,

прео сам ону потајну нит

низ коју је роса што си је мислила

клизила ка крчазима

чуваним изреком која не нађе

ни до чијег срца пут.

 

Онде си тек сасвим ступила у име које ти припада,

корачала си ка себи поузданим кораком,

њихали су се слободно чекићи

у звонику твога ћутања,

што ухвати слухом то ти приде,

што беше мртво загрли и тебе,

и тако сте утроје пошли кроз вече.

 

Начини ме горким.

Приброј ме бадемима.

mano-con-mandorla

 

Тако је писао песме Жарко Леваја

УМОР

 

Песмом више не опијам уши,

Нема вица да ме смех протресе,

Целим бићем у својој сам души

Као стабло кад листове стресе.

 

И самујем у дугом чекању,

Иживљеност крај умора чучи,

Нити вежу, ал’ ма и најтању,

прекин’о сам и то ме сад мучи.

 

Запад гледа румен проливену,

Ноћ се, ево, дану додворава,

На колена, још пред једну жену

Спустиће се ова луда глава.

 

из збирке РАЊЕНА ПТИЦА

936030_10151862893969773_1236280924_n

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

***

 

Преко очију

ружа

пренесе лахор

зањише

руке

 

Међу гранама

тишину

отупи

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

tree-branch-bird

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

НИЗ БРЕГОВЕ

 

Цвет багрема

Разум посустаје

Травке

Тирани

Сна

Свуд небо испуцало

Коре

Стена

Зраци

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

bagrem

Тако је писао песме Гаврило Миле Принцип

ГАВРИЛО ПРИНЦИП

 

Никада више зелена листа

Видјети нећу у прољеће.

Преда мном свјежа рака блиста,

У њу ћу лећи као у цвијеће.

 

Јер нису мене залуд у злоћи

Гаврани јели до крви саме

Нада мном злокобно кружили у ноћи

И кљували очи у сред таме.

 

Злокобна крила кобне руке,

Кидали комаде меса што гњије.

Нагонили ме на Исусове муке,

Али крик ми се отео није.

 

Ја сам за узврат још раније

Гледао људе како славе.

И ником јасно било није,

Да ће се о’ладити двије главе.

 

Један за другим пуцњи се чују,

А врисак жена бомба стиша.

Многи ме туку, по мени пљују,

Док ми крв липти као киша.

 

Ја овдје гдје кости гњију,

Молим се Богу сваке ноћи,

За неку нову историју

Која мора доћи.

 

Јер није залуд рекао пре,

Жерајић, соко сиви:

„Ко хоће да живи, нека мре.

Ко хоће да мре, нека живи.“

 

из збирке „Пуцањ у тишину“

quote-there-is-no-need-to-carry-me-to-another-prison-my-life-is-already-ebbing-away-i-suggest-that-you-gavrilo-princip-260457

5324504-Gavrilo_Princip-s_grave-0

Тако је писао песме Гаврило Миле Принцип

НА ПРОЗОРУ

Шуми као пјесма

Зрели мирис липа

У глави као чесма

Стих се на стих сипа

К’о мумија стара,

Завијен у соби.

Крик ми душу пара

Неко птице поби.

Не чују се више

Ни те мале птице

Далеко се скрише

Бјеже од убице.

Из збирке „Пуцањ у тишину“

320362_453554788021188_1504862769_n

Тако је писао песме Борис Бибић

ЖУДЊА

жељан сам твојих усана,

твог додира, загрљаја,

мириса твоје косе,

када те видим, твоји погледи

опијају ме, негде носе.

Носе ме у бескрајни свет

лепоте и љубави, коју осећам

према теби,

моја бескрајна љубави,

мој једини цвете ове планете.

Тако смо једно другоме близу,

а тако далеко –

као преко океана.

И док ме боли стара рана,

мислим на тебе и мислим:

кад ћеш опет бити сама?

Твоје усне толико ме привлаче,

тада нешто у мени игра, скаче,

и док влажиш усне, сочне

као зреле јабуке,

у мени нешто кипи, ври,

јер ти стојиш поред мене

у сјају своје предивне сене.

Волео бих

да увек будеш крај мене.

 

из збирке „Очи боје љубави“

A beautiful walking trail along a stream in Oregon.

Тако је писао песме Ален Боске

Миловање после миловања,

лишће после лишћа,

шта остаје?

Река која се плаши.

Лето које се скраћује.

Шта треба изразити?

Један град, рекло би се несталан.

Један пут што се, рекло би се, брише.

Да л’ бисмо се усудили да закључимо?

Стварност веома непрозирна.

Дете сувише младо да воли.

Какав неразуман разлог?

Живимо од тих одломака.

Удишемо рђу.

Усна овде, усна тамо.

Одшкринута душа, затворена душа.

148ks4k

Тако је писао песме Добриша Цесарић

Одувијек има тајних веза

између пјесника и бреза.

90726336_0_4e354_ec21434f_L

Тако је писао песме Никита Станеску

ИСКУШАВАЊЕ РЕАЛНОГ

Никада се нисам наљутио на јабуке

што су јабуке, на лишће што је лишће,

на сенку што сенка је, на птице што су птице.

А јабуке, а лишће, а сенке, а птице

наједном се на мене наљутише.

И ево ме на суду лишћа,

на суду сенки, јабука, птица,

на суду округлом, суду ваздушном,

суду танком, суду хладовитом.

Ево ме осуђеног због незнања,

због досаде, због немира,

због непомичности.

Мудрости исписане на језику језгра.

Налог за хапшење, парафиран

птичјом изнутрицом,

освежавајућа сива покајања, исказана мени.

Стојим главе откривене,

настојећи да одгонетнем оно што заслужујем

због незнања…

а не могу, не могу да одгонетнем

ништа,

и то стање духа, оно само,

љути се на мене

и осуђује ме, неодгонетљиво,

на напрегнутост

значења у њима самим

све док не добију облик јабуке, лишћа,

сенки,

птица.

8746_10202607383496766_967659922_n

Тако је писао песме Мика Антић

Ја сам вечито цветао плаво,

и то без разлога плаво,

као јоргован,

у блату испред касапница.

lilac-flower-clip-art-7

 

Тако је писао песме Мошо Одаловић

150722_296533233806703_1028526247_n

МОЛИТВА ЗА МАМУ

Она вреди Сунце бело, ведро небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

И више, много више!

Тако је писао песме Јожеф Богдан

Сами себе заплићемо

 

У крошњи дрвета

Изаткао чврсту мрежу паук.

Ухватио Месец у њу.

 

Ко ће те спасити,

Безбојна, самотна Луно,

Можда свитање?

 

Твој брат близанац

Што усплахирено трепти

На језерском дну?

 

Или ћеш заувек

Овде са нама остати – ми

Смо се сами заплели!

454_8

Тако је писао песме Јован Дучић – Сунце

На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела –
Све речи од саме ватре.

Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.

Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.

9338863-nebbiosa-vecchia-foresta-nebbiosa

Тако је писао песме Перо Зубац

Порука

 

Волео бих знати како се

дрвеће у твом дворишту

понашало кад си се родила,

да ли је ваздух био густ

и да ли се спремала киша.

Можда сам ја био младо

дрво у твом врту,

одатле те тако добро познајем.

 

Можда си се на мене пела

и плодовима мојим

лице и хаљину умрљала.

Одатле те тако добро познајем.

 

Можда си ми прсте секла

и правила мале свирале

можда си од мог лишћа

ниске низала и у сени ми се

над књигу надносила,

за дугих лета младости,

одатле те тако добро

познајем.

419191_542901525748747_1760923057_n

Тако је писао песме Милош Црњански

Траг
желим
да после снова
не остане
траг мој
на твоме телу
да понесеш од мене
само тугу и свилу белу
и мирис благ
путева засутих лишћем
свелим са јабланова
jablanovi
Успаванка
Кад шума свене
остаће над њом звезде румене.
Понећеш свуд, пошла ма куд,
само срце своје горко.
Ветар студени пуше, не стиди се мене
нема душе
ни закона, ни части
над болом има власти
још само тело голо.
Све што сам волео
умрло је вичући име моје
а ја му не могах помоћи.
Збаци одело своје,
у целој звезданој ноћи
једина радост над болом
у телу твом је голом.
Све нам допушта туга.
75001_10151332172609000_1564766748_n
Серената
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.
Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи ми име у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.
А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
74643_323757601079191_406046047_n
Суматра
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.
Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.

Тако је писао Братислав Милановић

Писма из прастаре будућности

 

Пишем ти ужурбано: множе се рђасте звезде

На рукама, згрушава се крв у овом телу

Што се претвара у стуб соли на мансарди;

Кроз завесе од снегова чују се звона:

Ускоро ћу, под сметовима, не говорећи

Говорити. Допираће до тебе само језик земље

И жамор ствари заосталих за мном:

Писаљки, бележница, микрофона, књига…

Шумориће рчеенице модре као лице

Потопљено у вечност, а у њима сати спискани

У коцкању с мртвим генералом, с нишчима,

С лопужама на краљевском трону.

Убрзо ће се у невидиму дубину обрушити

Мој дан и тамо, где око не допире,

Где разум се леди, разместиће ти постељу

Твој глас још топао од мога дисања.

Само у твоме простору нежност је још – нежност.

Пишем ужурбано: желим да ме свака реч,

Ћелију по ћелију, пренесе за твој сто под трешњом,

Још једном да попијемо вино, само још једном…

И пожелим још, потом, да све загрли лед.

387834_265118340277421_1569085473_n

Тако је писао песме Живко Талески

Тамо је све што није на земљи

 

Има нешто

Што на њиви не роди

У шуми не разлиста

Што се не може исковати

 

Нешто има

Што мишљу

Не можеш достићи

Што у сну се не снива

 

Има нешто

Сваки човек над главом

Своје небо своју звезду

И то му је све што има

 

Не видимо има нешто

Што овде немамо

Што је горе

Што чекамо

2-e93d6d8bcf

Тако је писао песме Владимир Стојнић

Стари зидни сат од трешњиног дрвета

 

Када га скинеш

На сивом и прљавом зиду

Отвори се прозор светлости

 

Сребрно клатно описује

Кришке месеца

На нашим тањирима

 

Када је мрак у соби

Куцање подсећа

Да нешто живи на свету

 

И излази паклени мирис

Свежег плода трешње

Са некадашњег дрвета

stari zidni sat od trešnjinog drveta

Тако је писао песме Живорад Недељковић

Земља и небо

 

Налик си оловкама

Уздигнутим на радном столу

Висока, зашиљена стабла

У шумици наслоњеној

На фабричку ограду и мир.

 

Њихови су врхови отежали

Од гнезда гладних птица.

Осим покојег лета,

Као да се и румено мастило

Излива из најдужих грана,

И снег као да је

Отуда разливен:

Тако су моћна та стабла.

 

Од њих настану тела оловака,

Њиховом је топлином

Заштићено и само срце.

Усудио би се да опишеш

Или да нацрташ ту моћ.

 

Али знаш да моћ имају

Само земља и небо.

И ти, док их спајаш.

9648_377771368978881_237579407_n

Тако је писао песме Милосав Марковић

Стари мајстори у Жупи 

 

Стари мајстори каменоресци,

У високом селу Плочи,

Спокојно ће клонути у свануће,

Са длетом у руци, чекићем за ухом,

Нераздвојни предео са перјем орла

По тек избрушеној плочи од мрамора.

 

Стари мајстори, богатији од ћутања

Клонуће спокојно под орашјем

Чије су гране дељали мистријом

И ноктима од седефа орловог кљуна,

Стари мајстори у Жупи немањићкој…

Van Gogh, girl in the woods

Тако је писао песме Лазар Ћ. Радовановић

Порука

 

Ја се не могу вратити из ове кише

Ускоро, над овом росом све ће

Бити тренутак што се окреће

Иза мојег чела што се брише

 

Ја нећу бити миран, ал ту је

То што је ноћи кад чека

Вјетар који заклапа дан и зује

Искре и сад у дну мог крвотока

 

Остаћу ту још дуго и ништа

Неће се измијенити и ту ће расти

Дуго у сјени тог пепелишта

Гдје мртав дан ће у дну пасти

 

Ја се не могу ускоро вратити из ове шуме!

viewer1

Тако је писао песме Петар Матовић

На оштрици бријача

Ове године липе касне у цветању,

Ана се опет неће вратити из Грчке,

А собу сам окречио у жуто: смирује.

Свако јутро будим се умотан и знојав,

Време до паљења прве цигарете је

Мисао о стиху, ритму и шибици.

Немам целину. Моја утроба је корморан

С марамом под вратом. Док лутам

Сам себи нисам Одисеј, а ни Ахасвер.

Сваки пут обећавам, док пред бријање палцем

Испитујем оштрицу жилета, да ћу, чим будем

Задовољан собом, написати песму.

http://forum.badnjak.com/viewtopic.php?f=4&t=43

http://blog.b92.net/text/14452/Kratki-cas-istorije/?page=2

Тако је писао песме Ненад Јовановић

Касно лето

 

Лето се згурило и ушло

У брескве. Сад је

У њима цело, без остатка;

 

Нема га нигде више.

 

Птице су се повукле: југ,

А ја сам коштицу брескве

Бацио увис и ухватио.

 

Бацио сам је опет (опет

Је пала у шаку), и још

Једном се чуло: југ,

 

(птице су претиле селидбом, јер

Сам им једанпут, у шетњи,

Добацио:

 

Пацови с перјем!)

 

Пришао сам прозору и

Криомице, кроз

Стакло задебљало при дну

 

(прозор, несамерљиво споро, тече)

 

Бројао. Зна се –

Није занимљив живот,

Него његова количина.

 

У перспективи, хладно

Је пламињало лишће.

Гојазна, осамљена

Птица на тротоару

Жмиркала је у ритму тог

Пламињања. Када

 

Оно би завршено,

Изјавила је: Лето

Не постоји. То

 

Је пролеће, у ствари,

Светлошћу затрпано

Као зрневљем што сам ја.

VincentvanGogh-BloeiendeperzikbomenIII1888

Тако је писао песме Мирослав Цера Михаиловић

Оно ништа

 

Оно ништа што те вазда прати

Ниоткуда у сан што долази

За кућерак твој би да те скрати

Пре него те ко у шали згази

 

Оно празно ничим што се пуни

Ни од чега што наста па неста

Од тог ничег ништа се не круни

Где је било сад ту нема места

 

Раширена прикована крила

Никуд неће из крлетке златне

Нема главе где је негда била

Поновиће једном ко те млатне

 

Ни на чему не остаје ништа

Ни од кога нико не узима

Ни човека нити одредишта

Клима ти се и што се не клима

 

Никуд крећем никуд ћеш и стићи

Маглуштина и летећа шума

Како се са собом мимоићи

Унезверен да не сиђеш с ума

61627_492574240774637_689951424_n

Тако је писао песме Милан Лалић

Сонет о песнику

 

На језику песника кише труле.

Расту горки бадеми, расте сенка зида,

Грађеног од речи што су расуле

Звезде по нерву изоштреног вида.

 

У гласним жицама анђела крије

Лудог, спојеног с бешумном хриди.

Анђео корача у леглу умне змије

Путању у пакао да из њега види.

 

У леглу змије он славуја сања,

Славуја суморног ка зиду да лети.

Змија му умна славуја прогања,

 

Ал не може гласа свога да се сети,

У ком пењсник гори, худе речи пише.

Касно је за казну: већ певају кише.

Van Gogh badem u cvetu

Тако је писао песме Крстивоје Илић

Јесење исповести

 

Гле, заједно данас капљу са висина

Сузе и лишће, и крв апостола;

Опет је јесен, обнављање бола,

И опет мржња, неверство и инат –

У истом сасуду и вино и смола!

 

(Као да је време, које небо даје –

Стасало изван Христовог распећа,

У којем никад нико није срећан –

Иако испуњен надземаљским сјајем)!

 

Један за другим нижу се и губе

Дани већ сасвим уморни у ходу –

Изнад којих лебди неки црни злодух,

И страшна ткаља довршава грубе

Покрове, за мртве на подземном одру!

 

(О, у том диску зажареног круга –

Који више личи на муњу сечива,

Да ли је и наша бољка излечива,

Горким млеком бразде коју нуди угар)!

 

Може ли се једном, у сатима касним,

Изван овог света мисао да скраси!

 

(И да у њој свако зрно, свака клица,

Неких уста што су говор започела –

Призове лагано уски додир живца)!

 

Као сужањ којег у тамницу баца –

Она црна ткаља, заштитник мртваца!

 

(Па да тако ствари поново оживе –

Као прошлост која израња из врела,

Где је дуго био мрачни усуд скривен)!

 

Гле, опет је јесен, присност умирања:

Сањај, душо мојас, и Бог смрти сања!

63146_518622721482843_500674906_n