У предговору, који је написао Фридрих Ниче, читамо:

„Тачније речено, Шопенхауер говори са самим собом, или, ако би уопште требало замислити неког слушаоца, онда себи можемо представити сина којег поучава отац. То је частан, оштар, добродушан разговор са слушаоцем који слуша с љубављу. Такви нам писци недостају. Снажан осећај угодности овладава нама с првим звуком гласа онога ко говори, чини нам се као да улазимо у шуму с високим дрвећем, дишемо дубоко, и наједном, осећамо се поновно добро. Овде осећамо свуда окрепљујућу атмосферу и неку неподражљиву слободу и природност, како то бива код људи који себе сматрају господарима свог унутрашњег дома, и при том веома богатог; насупрот писцима који се више од свега сами диве томе што су случајно били паметни, и чији стил тиме усиљено добија неки неспокојан и неприродан карактер.“