Posts tagged ‘Милош Црњански’

Тако је писао песме Милош Црњански

… Ветри ће место мене кличући да језде.
У вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде… где нисам био… и где ниси била…

download

Тако је говорио Милош Црњански

Веје снег.  Из шуме са Черне долази Божић, тихо надгробно појање и црвено вино по кућама. Под гранама, пуним снега, тишине и Божића, они, без дома, без деце, крвави, поносити, последњи…

65570_432621840145447_2026271918_n

Тако је писао Милош Црњански

„Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора, и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?

Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам, о нико не зна, шта то значи. Али у овој бури, што је завртела мозак свету, мало је људи, који тако слатко и мирно живе као ја. Вучем се тако од града до града, и шетам се под овим јесењим дрвећем руменим и жутим, које има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино.

А затвор, и вежбе и касарна смрадна, вашљива и црна, тако ме мало дира. Ја сам заљубљен у воде ове, и дрвеће иза бедема, који се губи међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и топла. И волим свој живот чарју, коју сам осетио лане,  кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали подерани и крвави, са разлупаним челом.“ (почетак романа „Дневник о Чарнојевићу“)

ww1

Тако је писао песме Милош Црњански

Траг
желим
да после снова
не остане
траг мој
на твоме телу
да понесеш од мене
само тугу и свилу белу
и мирис благ
путева засутих лишћем
свелим са јабланова
jablanovi
Успаванка
Кад шума свене
остаће над њом звезде румене.
Понећеш свуд, пошла ма куд,
само срце своје горко.
Ветар студени пуше, не стиди се мене
нема душе
ни закона, ни части
над болом има власти
још само тело голо.
Све што сам волео
умрло је вичући име моје
а ја му не могах помоћи.
Збаци одело своје,
у целој звезданој ноћи
једина радост над болом
у телу твом је голом.
Све нам допушта туга.
75001_10151332172609000_1564766748_n
Серената
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.
Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи ми име у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.
А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
74643_323757601079191_406046047_n
Суматра
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.
Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.