„Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора, и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?

Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам, о нико не зна, шта то значи. Али у овој бури, што је завртела мозак свету, мало је људи, који тако слатко и мирно живе као ја. Вучем се тако од града до града, и шетам се под овим јесењим дрвећем руменим и жутим, које има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино.

А затвор, и вежбе и касарна смрадна, вашљива и црна, тако ме мало дира. Ја сам заљубљен у воде ове, и дрвеће иза бедема, који се губи међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и топла. И волим свој живот чарју, коју сам осетио лане,  кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали подерани и крвави, са разлупаним челом.“ (почетак романа „Дневник о Чарнојевићу“)

ww1