Posts tagged ‘грана’

14

Тако је писао песме Живорад Недељковић

Земља и небо

 

Налик си оловкама

Уздигнутим на радном столу

Висока, зашиљена стабла

У шумици наслоњеној

На фабричку ограду и мир.

 

Њихови су врхови отежали

Од гнезда гладних птица.

Осим покојег лета,

Као да се и румено мастило

Излива из најдужих грана,

И снег као да је

Отуда разливен:

Тако су моћна та стабла.

 

Од њих настану тела оловака,

Њиховом је топлином

Заштићено и само срце.

Усудио би се да опишеш

Или да нацрташ ту моћ.

 

Али знаш да моћ имају

Само земља и небо.

И ти, док их спајаш.

9648_377771368978881_237579407_n

Тако је говорио КУНГ ФУ ЦЕ

Још у младости треба да одсечеш штап на који ћеш се ослањати у старости.

 

http://lumberjocks.com/projects/16673

Ретки, угрожени и заштићени рођаци – ТИСА

Тиса је веома лепо дрво, високо и поштовано у народу, који је веровао да тиса штити од духова. Људи су комадиће дрвета тисе ушивали у одећу или носили крстиће око врата направљене од њеног дрвета. Правили су од тисе кашике, штапове и огрлице. Достиже висину од 20 метара и дубоку старост. Доб јој је тешко одредити будући да не ствара годове, него се и срж с временом разграђује, остављајући средину шупљом. Пронађени су фосили из терцијара, а утврђени су примерци стари и хиљаду и по година.

Расте много на Тари и на Копаонику.

Још од времена ренесансе користи се за украшавање човекових путева, дворишта, паркова, гробаља… Тисово дрво, тисовина, тешко је, тврдо, чврсто и еластично. Тешко се цепа, али се површина веома добро ображује, па је уметници много користе, као и столари за стругарске и резбарске радове, за стубове, израду дрвеног посуђа и прибора за јело. Некада се тисовина користила и у бродоградњи и за израду славина на буради. Толика употреба узроковала је масовну сечу и истребљење тисе, па је она сада заштићено дрво.

Неки верују да је крст Светог Јована Крститеља којим је крштавао у реци Јордану био од тисе, као и да је крст на којем је страдао Христос делом био од тисовог дрвета. Још о тиси читајте у чланку који се налази на овој адреси: http://www.politika.rs/rubrike/spektar/Nauka/Otrovna-lepota.lt.html

Још о четинарима можеш прочитати на овој страници: http://www.biosan.rs/katalog/vcetinar.htm

Овде се налази један чланак из часописа „МОЈА БАШТА“ из којег можеш видети како се планира изглед једне баште, од цртања плана, до списка биљака које треба купити, па до скице како ће башта изгледати кад буде довршена:

http://moja.lisa.rs/moja-lepa-basta/kreativno-i-lepo/3866-kao-u-oazi.html

http://www.komunalacbecej.com/staratisa.php

За радознале:

http://www.svetbiljaka.com/Forums/viewtopic/t=3759/postdays=0/postorder=asc/highlight=tisovina/start=15.html

http://www.treeregister.org/

http://www.treeregister.org/measuringtrees.shtml

http://www.ancient-yew.org/ss.php/poetry/2/27/30

http://www.ancient-yew.org/mi.php/ode-to-an-old-soul/65

РЕТКИ, УГРОЖЕНИ И ЗАШТИЋЕНИ РОЂАЦИ Панчићева оморика

Велики научник, Јосиф Панчић, први пут је чуо за ову моју рођаку у ужичком крају 1855. године. Није успео да је пронађе па је 1865. године наредио са се у Велику школу пошаљу гране са шишаркама свих четинара и ту су се нашле и две гране оморике која је добила касније његово име. Није био познато ко их је послао и одакле. Следеће године је повео своје ученике на научну екскурзију по Западној Србији, али је опет није пронашао иако је пролазио сасвим близу њених природних станишта. Нашао ју је тек касније у Заовинама, крајем 1875. године. Свој проналазак и опис оморике објавио је на немачком језику у чланку ЈЕДАН НОВИ ЧЕТИНАР У ИСТОЧНИМ АЛПИМА, са описом на латинском језику, како то захтева и данашња ботаника.

Многи су покушали да оспоре у научним круговима да је то нова врста. Панчић је своју новооткривену оморику назвао Picea omorica P. и тепао јој је ЛЕДЕНА ЛЕПОТИЦА. Издржао је сву критику научника и нова врста је по њему названа ПАНЧИЋЕВА ОМОРИКА.

Касније је успео да пронађе и нека друга станишта Панчићеве оморике. Данас су сва та налазишта проглашена резерватима природе и о њима брину Завод за заштиту природе Србије и ЈП Национални парк Тара. Свако појединачно стабло Панчићеве оморике је под заштитом државе, као и њена природна станишта, која су постали строги резервати природе: ЗВЕЗДА, ЦРВЕНИ ПОТОК, КАРАУЛА ШТУЛА, ЦРВЕНЕ СТЕНЕ, ЉУТИ БРЕГ, БИЛО И ПОДГОРУШИЦА.

Панчићева оморика је „живи фосил“ и представља праву научну загонетку – загонетка је њено порекло, то што се смањује њена природна средина само на средњи ток реке Дрине, загонетка је њена слабост у конкуренцији са другим биљним врстама, осетљивост на негативно деловање човека у њеним природним стаништима, док истовремено јако добро успева у загађеним урбаним условима.

Из мог породичног албума

Храст, то сам ја. Моје старе претке Словени су сматрали светим, а Срби су се молили под њиховим великим крошњама, уколико нису имали цркву и звали су нас ЗАПИСИМА. Данас, 6. јануара сваке године посећују нас и односе наше гране својим свештеницима да их освете, а онда их носе кућама да их чувају. Ове освећене гране називају БАДЊАЦИМА. Занимљиво је да неке врсте храста имају име по укусу свог жира: благим или благуњ, сладунац, горун, љутик.

Рођак, храст лужњак са Цветног трга – вероватно најстарије дрво у  Београду.

Један од веома важних мојих предака зове се Таковски грм. Он је културно добро од изузетног значаја. Налази се у долини реке Дичине, 10 км од Горњег Милановца. На Цвети 1815. године под тим тада највећим храстом донета је одлука о подизању Другог српског устанка.

Храст лужњак се у народу назива и грм, па одатле потиче назив „Таковски грм“, који је постао један од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе. Више о овом славном храсту можеш читати на следећим адресама:

http://ekoselokostunici.rs/takovo.html

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=705

http://www.muzejgm.org/strana.php?strana_ID=13

Морам да те упутим да прочиташ један новински чланак који говори о мом најстаријем (можда) рођаку на Земљи. Кажем можда најстаријем зато што је можда најстарији неки други, за кога нико не зна. Све што прочиташ треба узети са резервом, будући да је све на свету написао човек, а човек је несавршено биће. Дрвеће је скромно и зато није свесно тога да ли је савршено или није. А јесте. Нарочито обрати пажњу на коментаре које су људи оставили. Особина људи је да воле да коментаришу све и свашта, често су некритични, необјективни. Можда зато што имају моћ говора. Ко зна шта би се чуло од дрвећа, кад би дрвеће говорило…

http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pronadjen-hrast-star-13_000-godina.sr.html

О једном огромном храсту из Књажевца:

http://www.youtube.com/watch?v=8xRq4RbWjaQ

ПАТРИА, тамбурашка песма „Прича о једном храсту“:

http://www.youtube.com/watch?v=dJi0rU2FCgg&feature=related

Шта се јело у Лици, за време рата, а и иначе:

http://www.scribd.com/doc/49656652/%C5%BDir-u-ishrani-balkanskih-naroda

Још неки занимљиви текстови:

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=2576&goto=nextoldest

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/vodice-10227/

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=1590&goto=nextoldest

http://www.masivni-namjestaj.hr/povijest/

http://www.masivni-namjestaj.hr/hrast/

http://www.scribd.com/doc/14863774/Veselin-Cajkanovic-Recnik-Srpskih-Narodnih-Verovanja-i-Biljaka

http://www.scribd.com/doc/8988866/Veselin-CajkanovicMit-i-Religija-Kod-Srba:
„Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код нас сехраст по правилу узима за бадњаке и за записе. Где се поред цркве налази храст или храстов гај, то су вероватно света дрвета преостала још из времена паганизма. И обичај да се под храстомодржавају зборови и врше суђења старински је и у вези са религијским уважењем тога дрвета.“

Храст је најраспрострањеније дрво на свету.

Ово дрво огромних димензија може да живи и до шест стотина година и да достигне и четрдесет метара висине, баш као и небодер са 12 спратова.

Један храст, као што сам ја, заправо је и сам здање у коме заједно живе бројни станари, као што су печурке, разне биљке, животиње, инсекти… и то свако на свом „спрату“.

Ми, храстови, разликујемо се међусобно по изгледу, листовима, кори, цветовима и плодовима.

Најпознатије врсте су мочварни храст, црвени храст, чесмина, лужњак, црвени амерички храст и цер.

У време топле и хладне сезоне многе врсте храстова губе лишће, док неке, као што је цер, захваљујући топлој и сувој клими, остају увек зелене.

Усред густе шуме, где је светлост оскудна, храстови расту витки и високи, због потраге за светлошћу. Усамљени храст на некој пољани, где има довољно светла, може много више да разграна своје гране.

Суви храст
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:
„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.