Posts tagged ‘врба’

Тако је писао песме Сергеј Јесењин

Путем иду монахиње.

Под ногама им пелен, драча.

Незгодна бодља ту почиње

где штака звекет све надјача.

 

По кукољу опанци рове.

Фрктање крда однекуд гласно.

Са звоника их звоњење зове

ко из котла гвозденог јасно.

 

Старице стресају гранате.

Вежу до пета девојке плетенице

а са трема монаси прате

њихове мараме нетремице.

 

Знак на капији манастира траје:

„Милостив према мени буди“

а ко на гумну лопов да је

лају пси да се полуди.

 

Лиже сутон сунце златно.

Звони мукло у шумарку скриту.

Кроз сенку врба огрнув платно

иду богомољке на молитву.

golden_weeping_willow_foliage2

Како да направим… (занимљив бугарски сајт)

http://krokotak.com/2013/04/kak-se-plete-koshnitsa-ot-varbovi-klonki/

http://krokotak.com/2010/12/dekorativno-darvo-za-koledna-i-novogodishna-ukrasa-ot-prirodni-materiali/

http://krokotak.com/2010/08/lesni-zanimaniya-s-prezhdi-i-klonki/

51

62

124

513

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВРБИ

ВРБА

Weіde (ѕalіx). Врба. Реч је прасловенска. Упор. Šulek, Rad, 39, 13.

У старој српској религији има в. врло угледно место.

В., кочоперна и бујна као што је, показала се врло згодном да постане магична шибљика, Lebenѕrute ‹= шибљика живота›. В. гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети; при томе се говори: »Расти као в.« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл., 1006; Караџић, 1, 1899, 163), и на Ђурђевдан (ГЗМ, б, 1894, 374. У Скопљу чине то и Турци, »јер је то добро за здравље«, ГНЧ, 24, 1905, 280). На Младенце и на Благовести шибају в. шибљикама јагањце, »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид). О магичном шибању в. и СЕЗ, 31, 1924, 46 ид. Приликом стрижбе в. гранчицама потопљеним у воду пошкропи се свака овца (СЕЗ, 7, 319). Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем, на Ђурђевдан (ЖСС, 121; СЕЗ, 7, 106; ГЗМ, 6, 1894, 371; 374; Караџић, 3, 1901, 124; 4, 1903, 168), на Цвети (ГЗМ, б, 265), на Младенце (СЕЗ, 14, 43). Ту в. неки скину чим сунце огреје (ГЗМ, б, 371; 374). Овај обичај заједнички је и другим неким ие <= индоевропским> народима, упор. Е. Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt im Altertum. Gіeѕѕen, 1910, 142 идд. В. гранчицама и лишћем опасују се и ките лазарице, о Лазаревој суботи (СЕЗ, 7, 302; 14, 47), и додоле (Караџић, з, 1901, 203; 204; СЕЗ, 16, 157; Венац, 14, 738. Да врба у дочаравању кише има известан значај приметио је још Mannhardt, WFK, 1, 283; в. и Fehrle, о. с., 144°). В. се, најзад, на Ђурђевдан опасује и ведрица за млеко (»да млеко у ведрици расте, навире као в.«, Караџић, 3, 1901, 122; СЕЗ, 32, 1925, 109; упор. PIіn. NH, 24, 61: [duo genera vіtіcіѕ] Iactіѕ ubertatem facіunt < =[две врсте шибљике] утичу на обиле млека>, и Fehrle, о. с., 143).

В. гранчице су апотропајон, и као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд! Тако раде нпр. и Турци у Скопљу, ГНЧ, 24, 1905, 280) и на Спасовдан (ЖСС, 124). То исто чини се, у целом српском народу, и на Лазареву суботу (то би тобоже одговарало гранчицама финике у NT, Јо. 12, 13); тога се дана оне, »као светиња«, мећу за огледало и икону (Беговић, 108). В. има задатак да чува кућу од грома. Према усменом саопштењу, које се односи на околину Руме, врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети, а тога дана донесу се из цркве и њима окити кућа, »да је чувају од грома: јер у в. гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«. У неким крајевима та забрана везана је за Ђурђевдан (Караџић, 4, 1903, 168). У старој граници до Ђурђевдана не уносе се у кућу никакве зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223). С тим се слаже малочас споменуто веровање да ђаво, због кога громовник и шаље на земљу гром, не сме на врбу. — У овом смислу — као апотропајон — треба протумачити и обичај да се у земљу где ће се сејати лан или конопља забадају три прута в. везана црвеним свиленим кончићима (СЕЗ, 17, 16).

Нарочиту спасоносну снагу има ђурђевданска врба. Поред осталога, таква в., иситњена, меће се на Бадњи дан у храну којом ће се нахранити живина (СЕЗ, 7, 297).

Према једној етиолошкој скаски, в. је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (cf. ‹Вук, Рјечн., ѕ. v. мацаруо; СЕЗ, 19, 95; 45, 42 и 184; 50, III, 16; Pauly-Wіѕѕ., 7, 1006; Roѕcher, LM, 2, 1819›) прокуне јунак в., јер је прикрила ђавола (СЕЗ, 41 № 167). Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака. Добровска вода, извор у близини Ресна,  која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе в., »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261). Близу Крушевца била је раније некаква бара, која је лечила нарочито од грознице, а поред ње шибље и в. Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р. Ђорђевић, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 147). Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао.

Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица. Ту и данас сваке младе недеље (особито лети) долазе болесници (ZNŽOJS, 14, 132).

В. има и своје празнике. То је општи биљни празник, Биљани петак (cf. нпр. Караџић, 3, 1901, 121) и Ђурђевдан; то је Спасовдан; и то је, пре свега, Лазарева субота, односно Цвети, када се в. освећује у цркви, и који се дан и назива Врбицом. У околини Ђевђелије тога дана од в. гранчица у цркви добијених плете се венац, и веша поред иконе. Стари венац (од прошле године) чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима (СЕЗ, 40, 56). Такав обичај постоји и по другим крајевима. Уопште, освећивање в. гранчица на дан Врбице велики је народни празник, који је у вези са ношењем литије. Празник је свакако заједнички словенски (»Вербнаја недеља« или »Вербница«, код Руса), упор. Софрић, 73. Црква је томе обичају дала своје објашњење (у вези са Јеванђељем по Јовану, 12, 13), и локализовала га на Цвети.

В. има везе и са култом мртвих. У љубињском котару в. се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за душу«, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и обавезно, орахово лишће [о хтоничном карактеру ораха в. чланак Орах] и гранчице в. (ГНЧ, 24, 250). Овде свакако спада и обичај да при »другаричењу« на Побусани понедеоник (који је чисто мртвачки празник, упор. ради оријентације, М. Murко, Daѕ Grab alѕ Tіѕch, 89) момци и девојке плету венце од в. младица, п кроз њих се љубе и побратимљују (Вук, Рјечн., ѕ. v. дружичало; ЖСС, 108; Караџић, 1, 1899, 271).

У бајањима и народној медицини в. има велики значај. На њу се могу пренети, односно, за њу се могу »венчати« болести, грозница и главобоља. Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Или: узме парче воштане свеће, мало соли, јечма или зоби, па оде каквој младој врби и три пута је обиђе говорећи: »Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу«. Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в. обнесе говорећи: »Венчах своју болетицу за врби (ЖСС, 314). Понегде се »венчавање« грознице за в. врши увече (СЕЗ, 17, 542). У басми против коњштака (кривљења кичме) баје се да се в. искриви, а болесник исправи (СЕЗ, 19, 232). С помоћу в., по сили аналогне магије, може учинити девојка да јој порасте коса. На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.« (ГЗМ, 6, 1894, 269; 656); понекад се чешљају седећи на конопцу, који је уочи Ђурђевдана преноћио на в. (»да ми расте коса као в., а буде дуга као конопац«, ЖСС, 118). Негде девојке остављају зејтин да на в. преноћи, па њиме после мажу косу (ГЗМ, 6, 371). На Ђурђевдан чешљају се девојке на в. »да коса и оне расту као в.« (іbid., 269).

В. је лек од срдобоље (мезгра од жиле, у вину, ЖСС, 311); кашља (теј од в. ресе, скуван и поклопљен хлебом, ГЗМ, 20, 1908, 345); грчева у стомаку (ГЗМ, 4, 165; ZNŽOJS, 14, 77); грознице (ГЗМ, 4, 165; кора и мезгра скуване у вину, ЖСС, 280; теј од в. коре, СЕЗ, 13, 1909, 339; кора у ракији, СЕЗ, 16, 424); јехтике (теј од в. жила, СЕЗ, 14, 219); пришта (ГЗМ, 4, 165; пепео од в. коре, с маслом, за превијање, Караџић, 3, 1901, 165); зубобоље (печурка с в. и брестова кора, у сирћету, ЖСС, 319); брадавица (ГЗМ, 4, 165). Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132). При »отварању« болесника неизоставан је прут од в. (СЕЗ, 14, 295; 297; 299). Шап код стоке лечи се тејом од в. коре, којим се живинчету исплакну уста (СЕЗ, 13, 429). Према једној лекаруши из XV века, в. је саставни део теја који треба да пије жена да би имала млека (ZNŽOJS, 15, 128).

»Врба која грожђем роди« спада у типична άδύνατα ‹= што не може бити› у народним песмама и пословицама (нпр. СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«…; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74). Неверна жена тражи од мужа да јој донесе »са в. јабуке« (у приповетки, СЕЗ, 41, 492).

Чим в. оживи (»врбопуц«), народ верује да код жена порасте полни нагон (СЕЗ, 14, 8. Упор. Вук, Посл., 162: »Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер«).

vrba