Posts tagged ‘веровања’

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСТУ

БРЕСТ

Ulme (ulmuѕ campeѕtrіѕ). Брест. Реч је заједничка словенска.

Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (іbіd., 122). Б. се радо употребљује за запис (в. т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151). У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету« (СЕЗ, 19, 210). Велики и разгранати примерци б. обично се у нашем народу сматрају за светињу, и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76).

Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97).

Б. се употребљује и у врачањима за преношење дремљивости (на б.? ZNŽOJS, 6, 319).

У народној медицини б. је доста познат. Б. лишће, скувано, сипа се у рану бравчету које се уцрвљало (СЕЗ, 17, 582). Б. мезгра, искувана у крављем млеку, привија се на убој (ЖСС, 268). Б. кора, и печурке с врбе, скуване у сирћету, лек су од зубобоље (ЖСС, 319); б. кора, утуцана, саставни део облога за жену кад је боле сисе (ZNŽOJS, 9, 49). Водом у којој су прокуване б. жиле испира се место оболело од црвеног ветра (СЕЗ, 40, 233).

У једној скасци поп проклео свога убицу »да га мрави мртва изнашају на б.«, и то се и десило (ZNŽOJS, 10, 242).

images (2)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82_(%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%B0)

http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Spasimo-brest.sr.html

http://www.niskoselo.com/?p=1677

21

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/Drvo—hram-bozanstva-i-demona.a-4612.43.html

http://www.zelenavizija.com/Orezivanje%20biljaka.html

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДРЕНУ

ДРЕН

Hartrіegel (cornuѕ maѕ). Дрен. Реч је прасловенска.

Д. има изванредну спасоносну снагу; он је инкарнација здравља (ко у чесници нађе парче д., биће целе године здрав, СЕЗ, 14, 93; »здрав као дрен«, врло раширена пословица, такође и клаузула у басмама, нпр. ЖСС, 283; 286; 287; 293; кад се јагње, чим се окоти, подигне са земље, повуче се три пута за уши и каже му се: »Пушти лескову, узми дренову« тј. јачину, Караџић, 1, 1899, 205, Темнић и Левач). То је један од разлога што се њиме кише (нпр. ГЗМ, б, 1894, 371), нарочито о Ђурђевдану (»да би били здрави као дрен«, Караџић, 2, 1900, 99; Софрић, 86), и опасују (»да буду здрави као дрен« Караџић, 3, 124), или се о нему љуљају (ради здравља, или »да не би болела леђа«, Софрић, 86; ГЗМ, 6, 371; ZNŽOJS, 6, 297). На Лазареву суботу, у Славонији, меће се д. у воду за умивање (»ради здравља«, Караџић, 1, 1899, 163); такође се, »здравља ради«, ваља окупати у врућој води у којој је поред неких других билака метнут и д. (СЕЗ, 17, 533). Д. се употребљује и као Lebenѕrute ‹= шибљика живота›: на Младенце и на Благовести ујутру шибају се дреновим прутовима јагањци »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид, Сврљиг). Кад се стока враћа из планине у тор, домаћин је броји шибљиком само од леске или д. (Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се гони д. шибљиком, отелиће мушко теле, а ако лесковом, отелиће женско (ZNŽOJS, 19, 208). У Босни, пошто се пре сунца оките дреном, изиђу на сокак и првоме кога виде »предаду« дријем (ГЗМ, б, 666). »Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет (Софрић, 86), или на Ђурђевдан пре зоре: момци и девојке у три маха пењу се на д. стабла, говорећи при том: »теби, д., мој лијен и дријем, а мени здравље и плијен« (Врчевић, Помање, 28). Али се д., понегде, употребљује и у враџбинама за дремање (в. нпр. Сборникъ ‹за народни умотворениљ, наука и книжнина, Софиљ, 1893› 9, 583).

Д. је и врло популаран апотропајон. Против вукодлака добро је увек уза себе имати д. батину (ZNŽOJS, б, 150). Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, з, 1901, 121, у Левчу); исто то бива и на Цвети (СЕЗ, 19, 40; ZNŽOJS, 19, 168); такође се, на Ђурђевдан, ките дреном ведрице, да би се обезбедиле краве музаре (СЕЗ, 32, 1925, 109). Кад је кључаоница на тору од д., или кад је од д. тељиг за звоно, не могу чинилице ништа учинити стоци (ГЗМ, 19, 320). Д. гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ д. грања на благослов у цркву, па се онда меће у собу или на кућни кров, и у случају непогоде баца у ватру као утук за гром (ZNŽOJS, 7, 183; 18, 73; 13, 34). Д. се гранчице налажу на »живи огањ« (С. Тројановић, Ватра, 68; 99; 125), који се вади у лустративном циљу; на д. се чак понегде и изводи жива ватра (іbіdem, 238). Нагорелим д. прутовима, приликом извођења живе ватре, пеца се стока (іbіdem). Д. се такође употребљује и при скидању чини (Беговић, 253). Занимљиво је да је у Кучима (Ц. Гора) постојао обичај да се новоизабраном војводи скине капа, окити дреном, и метне му се на главу (СЕЗ, 8, 212).

Д. се употребљује и у свадбеним врачањима, којима је циљ да се одржи међу супружницима слога и изазове плодност. На Косову, кад сватови улазе у младину кућу, треба да млада погледа кришом младожењу кроз д. венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92).

Плод од д. употребљује се против: срдобоље (ЖСС, 311; 312; ГЗМ, 4, 143; ZNŽOJS, 14, 80; СЕЗ, 13, 1909, 349, cf. и 380; 14, 220); отечене слезине (СЕЗ, 13, 380); оспи на кожи (ГЗМ, 4, 143); кад се ко отрује (іbіdem); од шуљева (»прах од девет ораха, девет лешника, девет дрењина, девет зрна rpaxa« ZNŽOJS, 7, 1902, 155); кад породиљу »савладају бабице« и женских болести уопште (3 дрењине, здравац и босиљак, СЕЗ, 19, 99; ГЗМ, 4, 143). Кад је дете килаво, привија му се на мошнице истуцан першун преливен соком од д. (СЕЗ, 19, 109). Дренова гранчица има важну улогу при »отварању болесника« (СЕЗ, 14, 295; 299; болесник се мора окупати у води у којој је таква гранчица преноћила, СЕЗ, 19, 262). Нарочиту спасоносну снагу имају дрењине убране у Међудневице (СЕЗ, 14, 220). Д. прутић има важну улогу и при врачању да дете прохода (СЕЗ, 14. 133).

Д. је имао широк значај и у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, in aller Form, наште срце, причешћује, исто онако као и нафором, о Божићу (ЖСС, 169, шабачки крај; ГЗМ, 6. 1894, 371, Босна; Караџић, 3, 1901, 64, Ресава; СЕЗ, 14, 89; 17 534), о Младенцима (СЕЗ, 16, 131), о Ускрсу (СЕЗ, 14, 50; ТРЂ, КНР, 53) О Младенцима је »идење у дрен« (да би се набрало пупољака за причешће) вршено »са највећом свечаношћу« (СЕЗ, 16, 131). Свакако у циљу дивинизације, дрен се даје и породиљи, одмах после порођаја (СЕЗ, 13, 1909, 395), и меће (пупољци) у магично јело приликом вађена »живе ватре« (С. Тројановић, Ватра, 165). Дрветом од д. шара се чесница (ЖСС, 173, Поцерина). У једној песми, која је вероватно обредна (јер је певају »краљице«, и јер се у њој јавља рефрен Љељо), куне се девојка »дрену на корену« (ЖСС, 126, Црна река).

Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД .

 

Cornus mas

 

DREN25

 

Dren (1)

 

drenjina2

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСКВИ

БРЕСКВА

Pfіrѕіch (amygdaluѕ perѕica). Бресква; праска, шевтелија, шептелија (Šulek; Софрић. 49).

Бресква је, као и јабука, плод љубави, симбол заљубљености (Ст. Сремац, Зона Замфирова).

Б. служи као лек од различитих болести. »Коштица од б., шљива И јабука са белим луком у комовици пије се од грознице« (СЕЗ, 13, 1909, 341). Кора од б. скувана у води лек је од зубобоље. Б. намазана крвљу од менструације (при чему се говори басма) регулише менструацију (іbіd., 296). Највише се у народној медицини употребљује б. лишће: оно се облаже на прси и врат детету које пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга (СЕЗ, 13, 377); на леђа коњу коме су она израњављена (СЕЗ, 40, 383). Истуцаним б. лишћем, испраним у крављем маслу, мажу се жени испуцане сисе (СЕЗ, 16, 431).

 

18732_letnji-tart-stock-photo-delicious-homemade-peach-tart-made-with-fresh-organic-ingredients-shutterstock_35416153_iff

 

27416_cvetna-sarlota-stock-photo-delicious-peach-charlotte-biscuit-cake-84006616_iff

 

 

15216214965029082cce772914358613_v4 big

 

 

Breskva

 

 

breskva-nektar-1l-verde

 

 

Genera-balzam-breskva_slika_O_4018163

 

 

jabuka-breskva-kajsija-128g

 

 

kompot_breskva1

 

 

ledeni-caj-breskva-1.5l

 

 

Peach.sketch

 

 

propolis A+C+E breskva

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДУДУ

ДУД

Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Дуд; мурва.

Дуд има извесно своје место у религији, нарочито у оним крајевима где се гаји свилена буба; то донекле и објашњава његову улогу, јер се свилена буба јако поштује (упор. легенде о ној ‹у Караџић, 4, 1903, 126 ид; Dähnhardt, 2, 247 идд›; такође и еуфемистичке називе ‹в. РСА, ѕ. v. бубица, 2, и RJA, ѕ. v. ѕvіlen, b = ѕvіlac›). У Црној Гори дуд се сече за бадњаке (Караџић, 2 1900, 150); у околини Ђевђелије од д. се, на Бадњи дан, секу »кулидачке« — магични прутови којима се, идући из куће у кућу, боцка по пепелу и магичним дозивањем, имитовањем гласова, дочарава живина (СЕЗ, 40, 79 ид). Кулидачка се после тога баци далеко од куће, »да би и буве биле далеко од куће« (буве = душе). Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво.

У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320). Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д. испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154).

У околини Ђевђелије врше се с помоћу д. и љубавна гатања. Уочи Младенаца мећу девојке прутић од д. преко потока или бразде, па ће им у сну доћи суђеник (СЕЗ 40, 46). На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43).

Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек од јехтике (БВ, 16, 1901, 281). Од лишћа белог д. (заједно с другим биљкама) кува се теј против жутице (СЕЗ, 16, 431).

crni_dud_672635717

 

dud1

 

stari-dud_-_twitter

 

Thumb_shutterstock_48791650

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕКИЊИ

БРЕКИЊА

Elѕbeerbaum (ѕorbuѕ tormіnalіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Šulek).

О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б. чобани начине свирале, и из њих се после једнако чуло: »Спремај (девојко) дарове« (Софрић, 49).

У околини Сокобање забрањено је сећи брекиње — »све сеци, само брекиње не« — »зато што је Исус разапет на б. дрвету: сва друга пробали су, па се ломила, а б. је издржала«, <и> зато се плод њен не једе, али се ни гранчица не сме употребљавати ни за шта (Ст. Димитријевић). Негде се употребљује за лаке алатке (јармове, чункове за ткање, витлове за мотање пређе), јер се лако ради и лака је, али се нигде не меће на ватру (Ст. Дим.).

У селу Чунацима верује се да је брекиња од девојке постала, и зато је грехота сећи је (Ст. Дим.).

Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио, или би се ма од чега разболео (Ст. Дим.). Дрво, и кад само падне, на огањ се не меће (Ст. Дим.). У штавичком срезу (на путу Нови Пазар — Рожај) мртви се сахрањују у »кораби« од јавора или букве, али никако не од брекиње (испитивања Ст. Дим.).

 

http://pozega.hrsume.hr/Uprava/biocenoze/grmovi/opis/brek.htm

brekinja

brekinja-353x500

karta mesto Brekinja

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕЗИ

БРЕЗА

Bіrke (betula). Бреза.

1. Бреза има апотропајску моћ. Од ње се плаше вештице (Софрић, 46). Кад сватови полазе од куће у цркву, они прелазе преко брезове метле — очевидно у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду). »Новокупљеним и чистим брезиним метлама… призивају се виле на посестримљење« (Софрић, 48). Од брезове коре праве се »лиле« (буктиње) којима се, уочи Ивањдана или Петровдана, врши лустрација стоке (Рудник; Стари Влах; Власеница, упор. ЖСС, 133 ид; ГЗМ, б, 1894, 386. Упор. римске палилије, од чега можда и реч лиле? В. такође и Eugen Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt іm Altertum, 213).

2. Бреза је лек од водене болести (купање у води у којој је скувано б. лишће, ЖСС, 308), и пробади у грудима (сок од брезе, ЖСС, 305).

3. За б. су везане две етнолошке скаске. Зашто је бреза проклета? Спаситеља су шибали б. шибљикама, и зато ју је он проклео (ГЗМ, 19, 235. Упор. и сасвим сличну холандску скаску Dähnhardt, 2, 202). Зашто б. има белу кору? Удовица пошла увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи добар брезов прут. Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити. И од тога доба бреза је бела (Караџић, 3, 1901, 44).

4. По б. изведен је доста велики број топографских имена, в. RJA.

2009-0123-golden_sunrise

14467

14972

Birch-Files-stakeout-res-j

Breza-Show-Golden-Cottonwoods_CMYK brock-adam-silver-birch White-birch-grove_2-1001x1024

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БОРУ

БОР

Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ). Бор, бора, борика (Šulek; Софрић, 17). Реч је прасловенска.

Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама типа гоњене жене (СЕЗ, 41, 243, №63; Софрић, 28) из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима (…»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«… Вук, Пјесме, II, 29, 390 идд. Упор. и I, 345, 226 идд; Красић, Песме, I, 21, 55; СЕЗ, 31, 1924, 64; Mannhardt, WFK, I, 40; упор. и R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr., 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«… Вук, Пјесме, II, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и іbіdem, 92;..).

У б. може бити олицетворена и ала: такав је б. који плива Дрином и омета подизане вишеградске ћуприје (СЕЗ, 17, 155); б. може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).

Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (іbіdem); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б. који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б. корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја, има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст. Димитријевић).

Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м. Ζήνα ‹= Зевса ми›; нем. potz и kotz, фрц. bleu, b. Grіmm, DO4, 1, 13). Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно нуменом који је у њему, упор. сличну клетву са другим једним магичним дрветом, »глога ми« (Вук, іbіdem, и Софрић, 23). Код старих Грка упор. клетву ναί  μά τήν  κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Athen. 9, 370б; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).

Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б. смоле прави се мелем за сваку рану (ГЗМ, 20, 1908, 351; ZNŽOJS, 11, 270). Б. изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик (ГЗМ, 4, 138).

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D1%80_(%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4) – Текст о граду Бору, Србија.

http://www.bor030.net/www3/foto-galerija/desavanja-u-gradu/nggallery/desavanja/zimska-idila-na-crnom-vrhu

http://www.opstinabor.rs/Duba%C5%A1nica.aspx

http://www.fallingrain.com/world/RI/00/Bor.html

pain-tree-japan-tsunami