Posts from the ‘Узех да прочитам… (цитати из целокупног романа или приповетке у којима се помиње дрво или део дрвета)’ Category

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.

Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског

Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.

Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.

Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.

Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)

У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.

Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.

Узех да прочитам приповетку ТРИ КРСТА Милоша Црњанског

Испод наслова приповетке стоји натпис: Из мога дневника, 1919. (овде наводимо пуни текст приповетке)

Сент Андреја.

Бео пут пролази виноград за виноградом, спушта се и диже од чокота до чокота, од воћке до воћке. Шумарци багремова прате га да се не изгуби. Он их води доле на реку, напаја их руменом водом, па излази пред њима горе на врхове, где стоји по који усамљен јаблан. Знам да је негде иза црквених торњева равница, из које се дижу плави облаци, као дим тамјана.

Смрт, због које сам дошао, није јасна, она кривуда, кроз тихе, мале, зелене улице под воћкама, где не могу да нађем гвоздена врата порте.

"Stara srpska kuća" - Sentandreja

Над водом се појављује, кад застанем, нешто огромно, плаво: ваздух, благ, натопљен маглом, на којој лежи сва ова тешка пруга брда и вода са којих сам сишао.

За мном иде април, са липа што су се разишле по будимској дијецези.

При полазу сам приметио да гране листају. Ко зна где сам био око поноћи. Лежао сам крај воде. Нико неће знати да сам дошао, ни трг пун јабука, ни тамница зелена, покривена кривим мокрим кровом. Ни бела, каменита владичанска врата. Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу.

Над постељом ми је тишина, а иза ње, пет великих дворана, у којима има само завеса и старих слика. Једна дебела госпа, у жутој свили, стоји код прозора и не зна да прочита оно што сам јој донео из једног села, са југа. Пред кућом широка сенка. У лишћу, земљи и грању, са заривеним кљуном, у ветру који не може да их затресе, као старе богате житарице шајкашке, стоје цркве. Иза њих све до Дунава су огромне баште. Дрвеће ми пада на прозоре. Сад је крај, крај.

Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу. Остаће један румен брег на небу, мирне воде, празне цркве.

Дунав ће мој, Дунав ће мој све обухватити сјајним појасом и однети, однети, однети.

Земљу нек вода носи, носи. Мир је под црквом, ни голубови не лете. Камен је хладан под травом, камен је хладан под травом. Остаће на небу румени брег и празне цркве над водом.

Камен је хладан под травом, милим гласом зазвони под ногом, под штапом. Све што је било збркало се у мени, али сад, кад одем, све ће да се разјасни у животу, у моме, у моме.

Звона звоне; иконе, иконе; недеља; јутро је пред црквом.

Крв је та благост, овде под травом, крв је та благост, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована.

Ето је, ето је: одлази по води.

Капљи, моја мила, капљи, драга, чун те чека, обрастао мокром, зеленом трском, слабом и старом, искрханом; нек те носи, са старом црквеном оградом зарђалом; иди, моја мила, драга крви. Јеси ли то ти са жутом тамом, течеш ли ти то, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована, обалом, водом, равницом, за мојим ходом, по улицама обраслим травом?…

Још овај дан, и никад више.

Острогон

Гологлави, корак у корак, сувише рано сишли смо у мрак. То је била огромна сенка базилике која је падала у Дунав. Каменитим, влажним степеницама сишли смо да га видимо…

Златан и свилен стег… слава трновита, на мекој свили… Свила мека, мекша него жена, мекша него златна коса… слава, слава… слава трновита… dux…

Сунце се тамо рађа доцкан, међу трском, и мирише на воду. Горе на брегу трепере по улицама у жутој магли распукле земље, светиљке. Ветар засипа јутро песком. Долећу тице из околних шума и винограда.

Румен сјај над варошицом шћућуреном под брегом, под огромном сенком базилике. Њен мрак пада у Дунав, и над том хладном и мрачном влагом зјапе рупе у зидинама, под решетком.

Знам: пред вече, тамо би ми било добро. По једно псето придружило би ми се и ишло за мном. Зазвонило би грдно туђинско звоно и залеђена обала ишла би пуна шљунка Дунавом, кроз врбаке. Не би било гласа ни звука.

Било би нас свега троје у том руменом брегу, пуном црних каноника.

Пред вече силазио бих оном белом улицом што се спушта, разривена од воде, кроз распуклу жуту земљу. Застајао бих на угловима, пред леденим, страшним, гвозденим мостовима где стоје моје старе повезане пријатељице што виде само на једно око и продају кестење. Ох, како бих погнуо главу пред жаром!

Жар, жар, румени, увенчани жар, усијано гвожђе.

Проста и драга, озебла мирна тела. Ни туге, ни туге више. Ноге тешке, прозебле, увијене крпом. О мудрости око гвозденог, усијаног жара, пред зимом, пред снегом! Каквим би благим гласом говорио, каквим би благим оком гледао, каквим би мирним ходом прошао…

Реч, једна реч, тиха и јасна, и све би дрвеће било добро. Без туге, без туге. Осмехнуо бих се и видео лед и небо.

А кад бих ушао у цркву, било би нас свега троје. Мрак, румена кадифа и чираци. Драги и мали сто, на њему сребрни мајушни манастири. И хлеб, мајушни хлеб, за мене, за тебе, за све, за снег, за тице, за земљу, за све. Полако, дан по дан, и ми бисмо заборављали речи.

Црквењак се и тако сећа још само имена свог, осим молитава.

http://el-skolasvetisavabp.edu.rs/blogovi/?cat=10

Мрак добар и мио, мрак у певницама. Сребро и ватра. Жар, добри жар под сребрним малим црквицама на столу.

Опојали би хлеб и миро. Нико нас не би питао ни гледао. И било би нас само троје.

А кад бисмо изашли, грање би нас помиловало по плећима, а црквена врата обавила својом сенком.

И тада, ма куд. Живот са својим колима сена, дућанима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

http://www.rastko.org.rs/rastko-hu/index.html

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно…

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова.

Како бих био нечујан…

Темишвар

Овде је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама-кућицама, дижем ногу да не згазим на куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да ни то нисам могао?

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакоњу. И нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по сокацима, по гробљу, по шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле руменооке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци? Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клупе. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина? Колико становника има белоцрквански срез? Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим.“

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизис на маџарском. А она… она је седела увек здесна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад „Голуб“ наштампа моју прву песму, Судба, не сећам се више како. Прва строфа: нека лађа, друга строфа: бура, трећа строфа: само остаци пливају по води. О како је то смешно! Колико бесаних ноћи! Био сам срећан кад је хтела да ми пружи руку.

Како су беле, и офарбане, сад ове клупе у порти пред црквом! Ено стоји још и рачунаљка и штице. Колико их, Боже мој, има ове године… има ли их још бар десет… малених, малених глава?

Али где су бедеми, шанчеви обрасли травом, пуни зелене жабље воде ?

Кроз ова стаклена врата, ено их, ено их. Онај са белом огрлицом до ушију, Сава Текелија. Увек су ме пред њега водили. Како су му уши велике и црвене!

Ходи и на гробље: љубичицом је обрасло у пролеће тамо и моје презиме. Је ли, како је то смешно! Никада више нећемо туда проћи. Онај гроб, ено онај мали, то је неког Руса малог из певачког друштва. Онај тамо је барона Јовановића. А овај, гле, где сам провео детињство, под овом липом која, да знаш, како после испита мирише, читај: отац подиже… ја… Тодор… Радичевић сину моме Стефану… Видиш ли у камену урезану ружу и под њом глупо, сентиментално написано: Таки је био…

Узех да прочитам путопис Finistѐre Милоша Црњанског

7750026330_carte-de-localisation-de-brest-finistere

Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором. И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко огромних зидина старе тврђаве, урнебесно висок гвоздени мост.

Ја сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. (…)

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Port_Militaire_from_swing_bridge,_Brest,_France,_ca._1895

Али, тихи, мокри зидови, једна модра долина, која се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давно у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Brest-Light-House-France-by-Stefan-Cruysberghs

Крш, који сасвим личи на истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу. То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. (…)

305_001

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њихих широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. (…)

btv1b77416373

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза пожара, пре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им без стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. (…)

images

Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две-три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Portes-Brest

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. (…)

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем. (…)

btv1b7741593c

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. (…)

Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помаџаре. Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (…)

Brest-Northern-Finistere-Department-99227

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. (…)

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. (…)

96e973403a205fc432a7499289951bad

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила са мном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су пре подне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго ценкао са рибарима, и тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натраг. (…)

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

24681459.9b04d964.640

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх огромних копаља, посипају по свима пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а пред вече тамна и зелена. Мрак пада са тих цркава, па тек после са стења и дрвећа. (…)

http://bewareoftherug.blogspot.rs/2013/11/if-this-is-thursday-it-must-be_21.html

Brittany costumes

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. (…) Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. (…)

001c1-St Clare in Navy_Brest

 

 

Узех да прочитам МАСЛАЧКОВО ВИНО Реја Бредберија


„Даглас Сполдинг, дванаестогодишњак, тек пробуђен, препустио се љуљушкању на ранојутарњим летњим струјама. Опружен у својој соби у куполи, на трећем спрату, горе на крилима јунског ветра, осећао је снагу висине коју му је давала та највиша кула у граду. Ноћу, кад се стабла стопе у једно, Даглас је бацао погледе са свог светионика, попут светлосних сигнала, у свим правцима преко узбурканих мора брестова и храстова и јавора. Сада…

„Богте“, прошапта Даглас.

Пред њим је читаво лето, прецртаваће бројке на календару, дан по дан. Попут богиње Шиве из туристичких брошура, видео је како му руке лете свуда, беру киселе јабуке, брескве и шљиве, црне као поноћ. Биће одевен у грање и жбунове и реке. Смзаваће се, добровољно, на мразом окованим вратима фабрике леда. Куваће се, са задовољством, с десет хиљада кокошака, у бакиној кухињи.“

„Само то, тај најмањи од свих могућих инцидената, био је довољан да схвати да ће овај дан бити другачији. Биће другачији и због тога што, како је објаснио његов отац док је возио Дагласа и његовог десетогодишњег брата Тома према оближњој шуми, постоје дани који се састоје само од мириса, тих дана се читав свет само пење кроз једну ноздрву и истиче кроз другу. А неки дани су добри за пробање, а неки за додиривање. А неки су дани добри за сва чула одједном. Овај дан сада, климао је он главом, мирисао је као да је иза брда преко ноћи никао огромни и безимени воћњак који ће читав простор, докле год поглед сеже, испунити својом топлом свежином. Мирисало је на кишу, али облака није било. Сваког момента, могао би се зачути смех странца дубоко у шуми, али владала је тишина.

Даглас је посматрао земљу која је путовала поред њих. Није намирисао никакав воћњак нити је осећао да прети киша, јер без стабала јабуке или облака знао је да ни једно ни друго не може постојати. А што се тиче оног незнанца што се смеје дубоко у шуми…?

Ипак, чињеница стоји – Даглас задрхта – ово, иако без разлога, јесте специјалан дан.

Аутомобил се зауставио у самом центру тихе шуме.“

„И тако се упутише кроз шуму, отац врло висок. Даглас у његовој сенци, и Том, који је, како је био веома низак, каскао у братовој сенци. Стигли су до мале узвишице и погледали напред. Овде, овде, видите ли? показивао је отац. Овде живе велики тихи летњи ветрови и плове зеленим дубинама, као невидљиви китови, непримећени.“

„‘Ево папрати која се зове вилина коса.’ Отац је ходао, метална кофа клатила му се у руци. ‘Осећаш ли?’ Рашчепркао је ногом лишће на тлу. (…) И подизао је руке да им кроз дрвеће изнад њих покаже како је исткана преко неба или како је небо уткано у дрвеће, није био сигуран шта је посреди. Али је чипка ту, насмешио се, и ткање се наставља, зелено и плаво, ако дуже посматраш видећеш како шума помера своју крошњу пуну жамора. (…) Водопад птичје песме иза оних стабала тамо!

Даглас, изгубљен и испражњен, паде на колена. Видео је како му прсти тону кроз зелену сенку и излазе умрљани таквом бојом да се чинило као да је некако посекао шуму и руком копао по отвореној рани.“

„С кофама допола натовареним грожђем и дивљим јагодама, у пратњи пчела које су, како је рекао отац, биле ни мање ни више него читав свет који певуши испод гласа, сели су на дебло обрасло зеленом маховином, јели сендвиче и покушавали да слушају шуму исто онако како је то отац радио.“

„Хиљаду петсто шездесет осам утакмица! Колико пута сам опрао зубе за десет година? Шест хиљада пута! Опрао руке: петнаест хиљада пута. Спавао: четири хиљаде и нешто ситно пута, не рачунајући дремке. Појео шест стотина бресака, осам стотина јабука. Крушака: двесто. Нисам неки љубитељ крушака. Наведи шта хоћеш, имам статистику! (…) Том наставља да брбља, уста су му пуна сендвича, тата је тамо, опрезан као планинска мачка на деблу, а Том пушта да му се речи пењу у устима као брзи мехурићи соде (…) Даглас је зурио у Томове разигране усне. Пожелео је да скаче около, јер је осећао неизмерни плимни талас како се диже иза шуме.“

„Онако погнут, Даглас је био идеална мета. Том скочи на њега, вичући. Пали су заједно, почели да млатарају рукама и ногама, да се котрљају.

Не! Даглас покуша да се потпуно искључи. Не! Али, одједном… Да, то је добро! Да! Клупко, контакт тела, запетљанција која се тумба није уплашила плимно море које се сада обрушавало, плавећи све и односећи их низ обалу од трава дубоко у шуму.“

„Викнуо је гласно, али немо, десетину пута! Помисли само, само помисли! Дванаест година стар и тек сада! Сад откривам овај ретки хронометар, овај сат сјајан као злато и с гаранцијом да ће радити седамдесет година, заборављен под дрветом и пронађен током рвања.“

„Даглас отвори очи. Отац је стајао високо над њим на небу прекривеном зеленим лишћем, смејао се, с рукама на боковим. Погледи им се сретоше. (…) Требало је да прође пола сата да избледи осећај траве, корења, камења, коре маховинастог дебла, с места на којима су утиснули трагове по његовим рукама и ногама и леђима. Док је он размишљао о томе, пуштао је да побегне, исклизне, разлије се, његов брат и његов сада ћутљиви отац ишли су за њим, дозвољавајући му да сам пронађе пут кроз шуму према оном чудесном асфалтном путу који ће их вратити у град.“

„Златна плима, есенција овог финог сунчаног месеца је потекла, а онда грунула из грлића испод, да би је затим усули у ћупове, покупили фермент с површине, напунили опране боце од кечапа, и на крају их поређали на полице. Редови боца искрили су се у подрумској тмини.

Маслачково вино.

Речи су биле као лето на језику. Вино је било лето, ухваћено и флаширано. А сада, кад је Даглас знао, заиста знао да је жив, и ходао светом осврћући се да га додирне и целог види, било је једноставно поштено да део овог његовог новог знања, део овог специјалног дана бербе буде запечаћен и склоњен до отварања једног јануарског дана кад снег буде падао брзо, а сунце остане скривено од погледа недељама или месецима и кад можда део чаролије буде већ заборављен и укаже се потреба за подсећањем. Пошто ће ово лето бити лето неслућених чуда, хтео је да га цело спасу од пропасти и обележе налепницама тако да касније, кад год пожели, може да се на прстима спусти у овај влажни полумрак и само испружи руку.

А тамо, ред за редом, уз меки сјај цветова јутром отворених, уз светло сунца овог јуна које ће блистати кроз прозирну кошуљицу прашине, стајаће маслачково вино. Завири кроз једну боцу једног зимског дана – снег ће се отопити у траву, дрвеће поново населити птице, лист и пупољци попут континента лептирова дисаће на ветру. И док вириш кроз боцу, обојићеш и небо из челичносиве у плаву.

Држи лето у руци, сипај лето у чашу, малецну чашу, наравно, деца добијају најмањи голицави гутљај; промени годишње доба које ти тече венама тако што ћеш подићи чашу до усана и искапити лето.“

„Даглас се окрете. Ова стаза водила је, као огромна прашњава змија, до фабрике леда у којој је зима живела и у жуте дане. Ова стаза јурила је до врелог песка обале језера у јулу. Ова до дрвећа на ком би дечали могли расти као киселе и још зелене дивље јабуке, скривени међу лишћем. Ова до дрвореда бресака, шпалира винове лозе, лубеница које леже као шарене мачке задремале под сунцем. (…) Ко зна да каже где почиње град или дивљина? Ко зна да каже које поседује шта и шта поседује које? Увек је постојало и увек ће постојати то недефинисано место на ком се то двоје боре и где једно победи и избори се да на једно годишње доба поседује извесну улицу, малу шумовиту долину, гудуру, дрво, жбун. Танки слој широког континенталног мора трава и цвећа, које почиње далеко  у усамљеним пољима, примицало се с неумољивим наступањем нових годишњих доба. “

„Град је, на крају крајева, био само велики брод испуњен преживелима непрестано у покрету, бродоломницима који плеве траву, откидају зарђале комаде. Повремено, један чамац за спасавање, нека кућица, у сродству с првим бродом, изгубљен у тихој летњој или зимској олуји, потонуо би у неме таласе термита и мрава, у кланац који гута све, осетио би титраје скакаваца који стружу као сув папир по топлом крову, затим би постао звучно изолован уз помоћ паукове прашине и коначно, у лавини дашчица и катрана, срушио би се као олтар исечен за потпалу у ломачу коју су запалиле олује плавим муњама, фотографишући тријумф дивљине.“

„Некако су људи који праве патике знали шта дечацима треба и шта дечаци желе. Стављали су бели слез и опруге у ђонове и остатак ткали од дивљих трава потпуно белих од врелине. Негде дубоко у мекој иловачи патика биле су скривене танке снежне тетиве срндаћа. Људи који праве патике сигурно су гледали многе ветрове како дувају кроз двеће и многе реке како се уливају у језера. Шта год то било, било је у тим патикама, и било је лето. (…) Магија је увек била у новом пару патика. Магија би до првог септембра могла умрети, али је сада на крају јуна још било довољно магије, а онакве патике могле би те бацити увис преко дрвећа и река и кућа. А ако би хтео, могле би те бацити и преко ограда и тротоара и паса.

‘Зар не схваташ?’рече Даглас. ‘Једноставно не могу да носим прошлогодишњи пар.’

Јер је прошлогодишњи пар био мртав изнутра. Биле су фине кад је почео да их носи, прошле године. Али, до краја лета, сваке године, увек откријеш, увек знаш, да ипак не можеш да прескочиш реке и дрвеће и куће у њима, и од тада су мртве. Али, ово је била нова година, и он је осећао да би овај пут, с овим новим паром патика, могао урадити све, све што пожели.“

„Шта год желео, помислио је, мораш сам да прокрчиш себи пут. Током ове ноћи, хајде да пронађемо пут кроз шуму…“

„Господин Сандерсон стајао је на сунцем обасјаним вратима, слушајући. Из једног давног времена, кад је сањао дечачке снове, памтио је тај звук. Прелепа створења скачу под небом, нестају кроз жбуње, под дрвећем, далеко, и за њима остаје само меки ехо њиховог трка.“

„На пример прављење маслачковог вина, на пример куповина ових нових патика, на пример бацање прве петарде у години, на пример прављење лимунаде, на пример гажење на трн, на пример брање Изабела сорте грожђа. Сваке године исте ствари, на исти начин, без промена, без разлике. То је половина лета, Томе.

Шта је друга половина?

Ствари које радимо по први пут у животу.

Као на пример, једење маслина?“

„Имам одмах један статистички податак за тебе. Оловку у шаке, Даг. Има пет милијарди стабала на свету. Проверио сам. Под сваким дрветом је сенка, је л’ тако? Према томе, шта онда чини ноћ? Ја ћу ти рећи: сенке које се размиле испод пет милијарди стабала! Размисли о томе! Сенке трче по ваздуху, муте воде, могло би се рећи. Кад бисмо само могли да смислимо начин да задржимо тих глупавих пет милијарди сенки испод тих стабала, могли бисмо остати будни још пола ноћи, Даг, зато што ноћи не би било! Ето ти; нешто старо, нешто ново.

То јесте старо и ново, баш јесте.

Даглас лизну жуту тикондерога оловку, чије је име много волео.

Понови то

Сенке станују испод пет милијарди стабала.“

„Око седам сати увече, ако бисте стали под прозор трпезарије и ослушнули, могли бисте чути како се столице уз шкрипу одмичу од столова, како неко експериментише за жутим диркама клавира. Кресање шибица, први судови урањају у мехуриће сапунице и звецкају на зидним полицама, негде, тек чујно, свира грамофон. А онда, како је вече улазило у касније сате, у сумрачним улицама почела би да се отварају врата, једна под једна, под големим храстовима и брестовима, на сеновитим тремовима, почели би да се појављују људи, попут оних фигурица из старих сатова што предсказују лепо или ружно време.

Ујак Берт, можда деда, затим отац, и неки рођаци; мушкарци излазе први у сирупасто вече, одбијају димове, остављају женске гласове за собом у сад већ млаким кухињама да свој универзум доведу у ред. Затим први мушки гласови под рубом трема, стопала подигнута, дечаци по страни на излизаним степеницама или дрвеним оградама с којих ће у једном моменту током вечери нешти, дечак или саксија с геранијумима, пасти на земљу.“

„Женско трачарење полете с трема, узнемиравајући прве комарце толико да су као помахнитали плесали по ваздуху. Мушки гласови нападоше греде старих кућа; ако би човек затворио очи и наслонио главу на подне даске могао би чути мушке гласове како брује попут неког далеког, политичког земљотреса, истим темпом, истом јачином, само повремено за тон нижи или виши.

Даглас се испружи по сувим даскама на трему, потпуно задовољан и смирен овим гласовима који ће говорити кроз читаву вечност, тећи као река мрмљања преко његовог тела, преко његових склопљених капака, у његове поспане уши, до краја времена. Столице за љуљање звучале су као зрикавци, зрикавци су звучали као столице за љуљање, а маховином прекривено буре за кишницу поред прозора трпезарије стварало је нову генерацију комараца да обезбеди тему за разговор током целог бескрајног лета пред њима.“

„Точкови Машине среће вртели су му се по глави формирајући вирове од лаганих златних жбица. Потребна је, дакле, нека машина која ће помоћи дечацима да се меке маље бресака претворе у трње купина, девојчицама да буковаче постану нектарине. А у годинама кад се сенка нагиње равно над земљу док човек лежи у кревету у ноћи и откуцаји срца ближе се милијардитом броју, његов изум морао би омогућити човеку да лако задрема у лишћу које пада као дечаци у јесен, кад су, удобро испружени на сувом сену, задовољни што су део светске смрти…“

„Упитао је може ли да узме и кашику чоколаде одозго, јер није волео ванилу, и мајка се сложила. Стежући новац у шаци потрчао је бос преко топлог вечерњег асфалтног плочника, испод јабукових и храстових стабала, према продавници. Град је био тако тих и далек да су се чули само зрикавци који су звуком испуњавали просторе иза врелих индиго стабала што заустављају звезде на њиховом путу кроз ноћ.“

„Сад су већ прешли још један блок и стајали су поред свете узвишене силуете немачке баптистичке цркве на углу улица Чепел и Глен рок. Иза цркве, око сто метара даље, почињао је кланац. Могао је да га намирише. Имао је мирис мрачне канализације, трулог лишћа, густог зеленила. Био је то широк кланац који је пресецао град и кривудао кроз њега – преко дана џунгла, ноћу место које се заобилази, често је говорила мајка.“

Имао је само десет година. Мало је знао о смрти, страху, или страви. Смрт је била воштана прилика у ковчегу кад му је било шест година и прадеда је преминуо, налик на огромног палог лешинара у свом сандуку, тих, повучен, неће га више бити да му говори да буде добар, неће га више бити да даје концизне коментаре о политици. Срмт је била његова млађа сестра једног јутра кад се пробудио у седмој години, погледао у њену колевку, и видео је како зури у њега слепим, плавим, укоченим и слеђеним погледом док мушкарци нису дошли с малом плетеном корпом да је однесу. Смрт је била кад је стајао поред њене високе столице четири недеље касније и изненада схватио да она више никад на њој неће седети, смејати се и плакати, да више никад неће бити љубоморан што је рођена. То је била смрт. А Смрт је био Усамљени, никад виђени, који шета и стоји иза дрвећа, чека у природи да уђе, једном или два пута годишње, у овај град, у ове улице, у ова многа места где има мало светла, да убије једну, две, три жене за последње три године.“

„Овде и сада, дубоко у јами замршене црнине наједном су се нашле све ствари које никада неће знати ни разумети; све ствари без имена живеле су у набацаним сенкама дрвећа, у тешком мирису трулежи.“

„Имао је утисак да се цео кланац напиње, групише своје црне нити, црпи снагу из успаваних поља свуд около, километрима и километрима унаоколо. Из росом натопљене шуме и долина и високих брда на којима пси криве главе према месецу, одсвуда велика тишина усисавана је у један центар, а они су били његова срж. За десет секунди, нешто ће се десити. Зрикавци су поштовали примирје, звезде су биле толико ниско да је малтене могао да очеше блиставило. Читави ројеви звезда, врелих и оштрих.“

„“Зној и трава и тешки мирис дрвећа и грана и речице око њега. (…) Престали су да причају. Ослушкујући, изненада зачуше кораке како се приближавају улицом, испод дрвећа, пред кућом сада, на плочнику. Из свог кревета, мајка тихо јави:

То је ваш отац.“

„Сада и сам тих, главе забачене уназад, ослушкивао је листове храста изнад њега како шуште на ветру.“

„Јер, чуо је звук који је био далеко важнији од птица или шуштања новог лишћа.“

„Баштованство је најзгоднији изговор да се постане филозоф. Нико не нагађа, нико не оптужује, нико не зна, али ето тебе, Платон међу божурима, Сократ својеручно гаји тсуге.“

тсуга – дрвенаста биљка, по изгледу између наше јеле и смрче, која може да нарасте и до сто метара на свом природном станишту, у Северној Америци

„Страшни звекет, сударање човека и инспирације, збрка метала, дрвета, чекића, ексера, столарског угаоника, шрафцигера, трајали су данима.“

„Чопор мешанаца, један по један, полако су се увлачили у двориште да вире кроз врата гараже и тихо цвиле; четири дечака, две девојчице, и неколико мушкараца оклевало је на прилазу кући, а онда су се сви нагурали дуж стазе испод стабла вишње.“

„С тим речима, пољубила га је у образ и изашла из собе, а он је лежао и мирисао ветар који је дувао из машине скривене испод, богат аромом оних печених кестенова које у јесен продају на париским улицама које никада није упознао…“

„Ено твоје линије живота, Даг, кривуда унаоколо сва од чворова. Превише зелених јабука. Кисели краставци пред спавање!“

„Госпођа Бентли гледала их је зими како остављају трагове у снегу, како у јесен пуне плућа димом, док отресају са себе наносе пролећних цветова јабуке, али није осећала никакав страх од њих.“

„Али, оно што је могла да сачува она је сачувала. Своје хаљине с ружичастим цветовима нагуране међу куглице лаванде у дубоке црне сандуке, и чиније од брушеног стакла из детињства – све их је донела кад се доселила у овај град пре пет година. Њен супруг био је власник кућа за издавање у неколико градова, и, попут жуте шаховске фигуре од слоноваче, она се селила и продавала једну за другом, док се на крају није нашла у овом чудном граду, окружена само сандуцима и намештајем, тамним и ружним комадима дрвета, који су се надвијали над њу попут атракција из неког праисконског зоолошког врта.“

„Могла је да види децу како се трком удаљавају испод шупљикавих стабала стежући њену младост у леденим прстима, невидљивим као ваздух.“

„Ноћни ветар дувао је по соби. Бела завеса плела се око црног штапа који је годинама стајао наслоњен на тај зид поред осталих тричарија. Штап задрхта и паде у барицу месечине, меко лупнувши. Позлата на штапу је светлуцала. Био је то штап за оперу њеног мужа. Чинило јој се да га он сада упире у њу, као што је често радио, користећи свој меки, тужни, разумни глас када су се, у ретким приликама свађали.“

„Пажљиво су пошли ходником и завирили у собу која је садржала свега два комада намештаја – једног старца и једну столицу. Личили су једно на друго, обоје тако танки да се тачно могло видети како су склапани, кугла и лежиште, тетива и зглоб. Остатак собе чиниле су грубе подне даске, голи зидови и таваница, и огромне количине немог ваздуха.“

„Госпођица Ферн и госпођица Роберта промолише главе кроз тавански прозор прекривен паучином. Доле, као да се никаква велика трагедија није десила, храстови и брестови наставили су да расту на свежем сунчевом светлу. Један дечак брзо се приближавао плочником, скренуо за угао, па поново убрзао корак, подижући поглед.“

„Из заслепљујућег сјаја, из жутог сунца, пресијавала се, прелепа као принчева кочија…

ЗЕЛЕНА МАШИНА!

Клизила је. Шапутала, као поветарац на океану. Нежна као лишће јавора, свежија од воде из потока, прела је с достојанственошћу мачака што се шуњају око поднева.“

„Двадесет пет спорих и пријатних километара на сат максималне брзине. Долазиле су и одлазиле кроз летње светло и сенке, с пегама и тамним флекама сенки дрвећа на лицима, долазиле су и одлазиле као неко привиђење из древне прошлости на точковима.“

„У подне, док су се меко котрљале по плочнику, јер су се путеви цаклили од страшне врелине, а једина сенка се могла наћи под дрвећем на травњацима, њих две склизнуше у један слепи угао, стискајући промуклу трубу.“

„Зелена машина наставила је да плови по врућем дневном светлу, испод сеновитих кестенова, поред сазрелих јабука.“

„Прво светло на крову куће поред; врло рано ујутро. Свуд около, лишће на дрвећу полако се буди, подрхтава на и најмањи поветарац који зора има да понуди. А онда, из велике даљине, дуж завојитог сребрног пута, стиже трамвај, балансира на четири мала челичноплава точка, а офарбан је у боју мандарина. Прекривен је еполетама од светлуцавог месинга, и цевима од злата; а његово хромирано звоно испусти кратко ‘бинг’ кад га стари машиновођа куцну изношеном ципелом. Бројеви на страницама трамваја и напред светли су као лимунови. Унутра, седишта боцкава као хладна зелена маховина. Нешто налик на кочијашки бич палаца му с крова да обрише паучину високо у крошњама дрвећа из ког црпи снагу. Кроз сваки прозор избија мирис, допире свуда плави и тајни мирис летњих олуја и муња.

Низ дугачке улице у сенци храстова трамвај вози, возачева рука у сивој рукавици нежно, безвремено додирује ручице на контролној табли. (…) А Даглас и Чарли и Том и сви остали дечаци и девојчице из блока видели су сиву рукавицу како маше, и попадали с дрвећа и побацали прескакала као беле змије у траву, да трком стигну до зелених плишаних седишта, а вожња је била бесплатна.“

„Трамвај, уз тресак, у широком луку прескочи границу града, искључи се из саобраћаја и јурну низбрдо кроз интервале миришљавог сунчевог светла и пространих ари сенки које су мирисале на отровне печурке. Ту и тамо поточићи су запљускивали шине, а сунчеви зраци цедили се кроз крошње као кроз зелено стакло. Клизнули су шапћући на ливаде преплављене дивљим сунцокретима поред напуштених пружних станица с којих је однето све осим конфета од избушених карата, и наставили уз шумски поток у летње оранице, док је Даглас и даље говорио.“

„Седели су грицкајући сендвиче са шунком и свеже јагоде и сочне наранџе, а господин Триден им је причао како је било пре двадесет година, кад је бенд ноћу свирао на тој украшеној бини, мушкарци пумпали ваздух у своје месингане трубе, дебељушкасти диригент терао своју палицу да се зноји, деца и свици јурцали по високој трави, даме у дугашким хаљинама и високим помпадур фризурама корачале по том великом дрвеном ксилофону с мушкарцима у претесним оковратницима. Стаза је још била ту, иако с годинама смекшала у кашу од влакана. Језеро је било тихо и плаво и мирно, а рибе су без страха секле кроз светлозелену трску, а возач је мрмљао и мрмљао, а деца су се осећала као да је нека друга година, да господин Триден изгледа дивно млад, очи му сјаје као мале сијалице, плаве и пуне електрицитета. Дан је плутао даље, лак, нико није журио, и шума је била свуд около, сунце је стајало на једној позицији, док се глас господина Тридена подизао и спуштао, а вилини коњици штепали кроз ваздух, шијући и прошивајући облике и златне и невидљиве. Једна пчела спусти се на цвет, зујећи и зујећи. Трамвај је стајао као зачаране оргуље, блескајући на местима где су на њега падали сунчеви зраци. И на рукама су имали трамвај, осећали су његов месингани мирис док су јели зреле вишње. Шарени мирис трамваја ширио се из њихове одеће у летњи ветар. (…) У трамвају је било тихо и хладно и мрачно, као у продавници сладоледа. Уз тихо зелено шуштање плиша, деца без речи окренуше седишта тако да су седела леђима окренута тихом језеру, напуштеној бини и дрвеним гредама које су производиле музику кад бисте пошли по њима, дуж обале, у друге земље.

Бинг! зачу се меки звон под ногом господина Тридена и они полетеше назад преко ливада које је сада сунце напустило, чији су цветови увели, кроз шуме, према граду који као да је претио да здроби странице трамваја циглама и асфалтом и дрветом кад је господин Триден стао да пусти децу да изађу из сеновите улице.“

„И иза кривине јутарње улице, низ пут, између правих редова дудова, брестова и јавора, у тишини која претходи почетку живота, поред своје куће, он ће чути познате звуке. Попут куцања сата, клепетање десетине металних ваљака који се котрљају, зујање једног јединог огромног вилиног коњица у зору.“

„Бејзбол лопте које бисте му бацили слао је високо у крошње јабука, обарајући плодове. Могао је да прескочи два метра високе ограде воћњака, још брже се успење уз гране и сиђе, натоварен бресквама, био је бржи од свих у друштву. Трчао је смејући се. Седео је опуштено. Није био силеџија. Био је добар. Коса му је била тамна и коврџава а зуби бели као шлаг. Знао је напамет речи свих каубојских песама и хтео је да вас научи ако бисте га замолили. Знао је имена свог дивљег цвећа, и када ће месец изаћи и када ће заћи и кад почиње плима а кад осека.“

„Сели су обојица под један стари храст на оној страни брда која гледа назад према граду, око њих сунце је цртало велике дрхтаве сенке; било је хладњикаво као у пећини ту под дрветом. Даље одатле, на сунцу, град је био обојен врелином, сви прозори су зевали.“

„Ево Џона Хафа с нечујним патикама, стопала су му увучена у корице од тишине. Ево уста која су сажвакала много пита с кајсијама сваког лета, и много пута тихо рекле једну или две о животу и суштини ствари. И ево очију, нису слепе као очи статуа, већ испуњене расточеном зеленозлатном. Ено и црне косе која лети сад на север сад на југ или у било ком правцу у ком плови благи поветарац. А ено и шака на којима је читав град, прљаве су од путева и коре дрвећа, прсти миришу на кудељу и винову лозу и зелене јабуке, старе новчиће и жабе зелене као кисели краставци. Ту су и уши кроз које сија сунце као сјајни топли сок бресака и ту је, иако невидљив, његов пеперминт-дах у ваздуху.“

„Ако, додуше, рече Елмира, преживим ову ноћ док ова госпоја буде правила воштане лутке с мојим ликом – забадала зарђале игле право кроз њихово срце и душу. Ако у мом кревету у зору затекнеш огромну смокву, сасвим смежурану, Томе, знаћеш ко је брао воће у винограду.“

„Суве бетелове орахе, лаванду и семе дивље јабуке, рече госпођа Браун и стаде.“

„А онда, дође и онај дан кад свуд око себе, баш свуда, чујеш како падају јабуке, једна по једна, с дрвећа. Прво падне једна овде и једна тамо, па падну три и онда четири и онда девет и двадесет, док се јабуке не спусте као киша, ударају као коњска копита по мекој, све тамнијој трави, и ти си последња јабука на дрвету; и чекаш да те ветар полако ослободи с твог небеског упоришта, и баци те доле, скроз доле. Много пре него што додирнеш траву заборавићеш да је дрво икада постојало, и да је било других јабука, и лета, и зелене траве под тобом. Пашћеш у таму…“

Слушао је трубљење мноштва металних сирена, цвиљење кочница, довикивање уличних продаваца за тезгама пуним црвенољубичастих банана и наранџи из џунгле.“

„Помислио је на претходну недељу коју је овде провео, сам, у својој соби, и тајне, наркотичке позиве преко континената, преко превлаке, кроз читаве џунгле кишних шума, преко платоа под плавим орхидејама, језера и брда… причао је… причао… с Буенос Аиресом… и Лимом… Рио де Жанеиром…“

„Да размислим! рече Даглас, гледајући у топ. Преврнуо се и загледао у небо и дрвеће над собом. ‘Томе, управо ми је синуло.“

„А сад брзо уз степенице, оптрчи три пута око блока, уради пет премета, шест склекова, попни се уз два дрвета, и има да будеш прва виолина, а не први ожалошћени. Хајде!

Успут, док је трчао, Даглас помисли: Четири склека, једно дрво и два премета биће довољно!“

„Постоје посебни закони за лепе двадесетједногодишње девојке.

Дакле, мислиш да сам била лепа?

Весело је климнуо главом.

Али, како можеш да будеш сигуран? упитала је. Кад упознаш аждају која је прогутала лабуда, по чему претпостављаш, по перцима која су јој се задржала око уста? То је то – овакво тело је као аждаја, сама крљушт и набори. Дакле, аждаја је појела белог лабуда. Ја га годинама нисам видела. Не могу чак ни да се сетим како изгледа. Ипак, осећам га. Унутра је на сигурном, још је жив; онај првобитни лабуд, свако перце је на свом месту. Знаш, деси се да се понекад у пролеће или јесен, пробудим ујутро и помислим: отрчаћу преко њива у шуму и браћу дивље јагоде! Или ћу пливати у језеру, или ћу плесати читаве ноћи вечерас до зоре! А онда, у бесу, откријем да сам заробљена у овој старој и пропалој аждаји. Ја сам принцеза у срушеној кули, нема ми излаза, и чекам свог принца на белом коњу.“

ЦАРИЦА МИЛИЦА

“ – Где би волео да одеш, шта би заиста волео да урадиш са својим животом?

–  Да видим Истанбул, Порт Сајд, Најроби, Будимпешту. Да напишем књигу. Попушим превише цигарета. Да паднем с литице, али да се зауставим у крошњи неког дрвета на пола пута до доле. Да ме неколико пута упуцају у некој мрачној мароканској уличици у поноћ. Да волим прелепу жену.“

„Било је то лице пролећа, било је то лице лета, била је то топлота даха детелине. Нар јој се сјајио на уснама, поноћно небо у очима. Додирнути њено лице било је оно увек ново искуство отварања прозора једног раног децембарског јутра, и пружања руке у први бели хладни прах снега који је пао, тихо, без најаве, током ноћи. И све ово, ова топлота даха и апсолутна нежност задржано је заувек у једном чуду фотографске хемије и није било тог ветра што би могао дунути у казаљке и померити их ни за сат, ни за секунд; овај фини први хладни бели снег никада се неће отопити, преживеће хиљаду лета.“

„Август се ближио крају. Први хладни додир јесени полако се кретао градом и видело се омекшавање и први пламсаји грознице боја на сваком дрвету, бледа румен и шаренило на брдима, и боја лавље гриве у пољима под житом. Сада је шема дана била позната и понављала се као да писар красописом исписује изнова и изнова, вежбајући, низове слова л и в и м, линије дана настављале су се једна на другу попут танких пукотина у сувој земљи.“

„Јер свуда око себе могли су да виде ваздух који су издисали, као усред зиме, иако су стајали на врелом дану, пред мирисом мокре дрвене платформе на којој вечна измаглица светлуца у дугиним бојама, одоздо, с машинерије за производњу леда.“

„Топли летњи сумрак овде, у овој земљи у горњем Илиноису, у овом малом граду ушушканом дубоко и далеко од свега, одвојеном реком и шумом и пропланком и језером. Плочници су још увек били врели. Радње су се затварале, а на улице су се спуштале сенке. А надвисивала су их два месеца: месец сата с четири лица окренута на четири стране ноћи поврх свечане црне зграде суда, и прави месец чија се ванила белина дизала из црног истока.“

„Стаза их је повела у страну – и оно је било ту.

У распеваној дубокој ноћи, у сенци топлог дрвећа, као да се испружила да мало ужива у меком сјају звезда и благом ветру, с рукама поред тела као да су весла неког крхког чамчића, лежала је Елизабет Рамзел!“

Image028

„Три жене ходале су улицом испод црног дрвећа, поред наједном закључаних кућа. Како су брзо вести изашле из кланца, рашириле се од куће до куће, од трема до трема, телефона до телефона. Сада, у пролазу, три жене осећале су како их очи посматрају иза завеса док се резе уз звекет спуштају. Каква чудна ноћ, ноћ лизалица, ваниле, ноћ добро запакованог сладоледа, зглобова намазаног лосионом против комараца, ноћ у којој су деца усред трка одједном одвојена од игара које су започела и склоњена иза стакла, иза дрвета, лизалице остале у барицама отопљене лимете и јагоде тамо где су пале кад су деца покупљена с улице. (…) Сенка паде на њихова ужаснута лица. Нечија фигура вребала је иза дрвета. Као да је неко страшним ударцем песнице ударио по оргуљама, три жене вриснуше, разлегоше се три различита крештава тона.

Преш’о сам вас! – урлао је глас. Неки човек баци се према њима. Изашао је на светло, смејући се. Наслонио се на дрво, нехајно показао према госпођицама, и опет се засмејао. (…)

Лавинија поведе друге две жене улицом од дрвећа и звезда, Франсин је брисала лице марамицом.“

644007_384382244979862_1218786551_n

„Кафе је био малени базен успореног ваздуха у ком су велики дрвени вентилатори мешали мирисе моравке и тоника и соде и у таласима их избацивали на поплочане улице.“

7520634-ceiling-fan-in-a-old-wooden-house

„Скуване и беле, дугачке улице лежале су пред њима. Зањихано и високо, на ветру који им је дотицао само олистале врхове, дрвеће се с обе стране уздизало око три мале жене. Посматрано с врха зграде суда, изгледале су као три чичка у даљини.

Прво, пратимо тебе кући, Франсин.

Не, ја ћу тебе да пратим кући.

Немој бити смешна. Ти станујеш далеко у парку Електрик. Ако будеш пратила мене, ти ћеш морати да се враћаш кроз кланац, сама. А ако макар лист падне на тебе, има да паднеш мртва.

(…) И тако су наставиле да пешаче, пловиле су налик на три уштиркане хаљине на месечином обасјаном мору од травњака и бетона, Лавинија је посматрала како се црна стабла њишу око ње, слушала гласове својих пријатељица које су мрмљале, покушавале да се смеју; и чинило се да се ноћ убрзава, а онда се чинило да трчи док полако хода, све је изгледало убрзано и све је попримило боју врелог снега.

(…)

Кад помислиш како смо овде напољу на плочницима, под дрвећем, а сви ти људи су на безбедном иза закључаних врата, леже у својим креветима.“

557825_265552806900641_866410614_n

„Мушки глас певао је далеко међу дрвећем.“

580928_10151205821994000_455567575_n

„Вриснула је. Био је другачији од свега што је икада чула, тај врисак. Никада у животу није тако гласно вриснула. Стала је, заледила се, стегнула дрвени рукохват. Срце јој је експлодирало у грудима. Звук ужаснутог лупања испунио је читав универзум. (…)

Зрикавци су били мирни. Зрикавци су слушали. Ноћ је слушала њу. За промену, све удаљене ливаде у овој летњој ноћи и сво блиско дрвеће у овој летњој ноћи застали су; лист, жбун, звезда, и ливадска трава прекинули су своја препознатљива дрхтања и слушали су срце Лавиније Небс. И можда хиљаду километара одатле, преко земље у којој стоји усамљена локомотива, на празној станици, један једини путник који чита новине под слабим светлом једне усамљене голе сијалице, можда ће подићи главу, ослушкивати и помислити: шта је то? и одлучити: то је само неки мрмот, сигурно, лупа о шупље дебло. Али, то је била Лавинија Небс, то је сасвим сигурно било срце Лавиније Небс.“

tree-of-death-photomanipulation

„Док се окренеш, доћи ће април, а ти реци: ‘Ко би волео да поправи кров?’ И лице које сине је лице које ти треба, Дагласе. Јер одозго, с тог крова, можеш да видиш цео град како се креће према пољима и поља како се крећу према рубу земље и реку како сија, и јутро на језеру, и птице на дрвећу под тобом, и најбоље ветрове свуд около. Свака од тих ствари требало би да буде довољна да човек пожели да се успне уз ветроказ у пролећно јутро.“

437

„Сутра ујутро ја ћу устати у седам и опрати кожу иза ушију; отрчаћу у цркву с Чарлијем Вудманом; пикниковаћу у парку Електрик; пливаћу, трчати бос, падати с дрвећа, жвакати пеперминт жваке…“

13016577405SBC9K

„Ја у ствари не умирем данас. Никад није умро нико ко има породицу. Бићу ја ту још дуго. Хиљаду година од данас читав град мојих потомака гришће киселе јабуке у сенци еукалиптуса.“

dancing-eucalyptus-karin-leonard

„Сабласно светло уливало се у мрачну собу која је мирисала на јабуке.“

562823_10151098770774000_2107929560_n

„Морао је да оде од других дечака јер они нису размишљали о смрти, они су се само смејали и викали нешто мртвацу као да је још увек жив. Даглас и покојник били су на броду који ће се управо отиснути на море, сви остали остаће на сунчаној обали, трчаће, скакати, весели и бучни и у покрету, несвесни да бродић, покојник и Даглас одлазе, одлазе, и сад су нестали у тами. Јецајући, Даглас је отрчао у лимуном намирисани мушки WC где му се, због мучнине, чинило да му у грлу пени ватрогасни хидрант.“

XIR157726

„Парк је био у мраку; унутра, флипер апарати стајали су неосветљени и енигматични попут нечитких порука у прашини у пећини неког дива. Панораме су мировале, усне Тедија Рузвелта биле су спремне да се широко осмехну, браћа Рајт стајали су с рукама на дрвеном пропелеру.“

firstflightoj1

„Градски сат откуцао је девет и четрдесет пет. Месец је био високо, испуњавајући цело небо топлим али зимним светлом. Плочник је био чврсто сребро по ком су се кретале црне сенке. Даглас је ходао с тим предметом од плиша и вилинског воска у рукама, застајући да се сакрије у језерцима сенки испод уздрхталог дрвећа, сам.“

480311_10151098983704000_25137213_n

„Тек сада, док су поново ходали плочником, и сенке им се попут црних лептирова спуштале на капке, с тешким мирисом прашњавог воска на рукама, имао је времена да размисли о разлозима, и да, полако, говори о њима, гласом који је био чудан као месечина.

Томе, пре неколико недеља, открио сам да сам жив. Човече, ала сам скакао. А онда, нема томе ни недељу дана, у биоскопу, открио сам да ћу једног дана морати да умрем. Никада нисам размишљао о томе, стварно. А онда је наједном било као да ће се Хришћанска омладина заувек затворити – или ће се школа заувек завршити, што и није тако лоше, како ми волимо да мислимо, и сва стабла бресака изван града ће се смежурати и кланац ће бити затрпан и више никада нећемо имати где да се играмо, а ја ћу лежати у кревету болестан још од ко зна кад и све ће бити црно, и уплашио сам се.“

emek-peach-tree-art-print

„Једва чујно, један глас је једнолично одбројавао испод усијаних зелених стабала у подне.“

1_1273076372_the-mediterranean-sun

„Дакле, ево стижу кола, а на високом дашчаном седишту испод кишобрана боје лотосовог дрвета, са уздама као поточићима воде у нежним рукама, седео је господин Јонас, и певао.“

Lotus-Panel-Decorative-Wood-Carving

„Плочницима су се шуњали прашњави духови, читаве ноћи дозивао их је ветар врућ као из пећнице, бацао их кроз ваздух и затим их као топли зачин нежно спуштао на травњаке. Дрвеће, уздрмано корацима касноноћних шетача, отресало је лавине прашине. После поноћи, изгледало је као да вулкан негде изван града сипа врели црвени пепео свуда, покривајући покорицом неиспаване ноћне чуваре и нервозне псе. У три сата ујутро, свака кућа била је само жути таван који се пуши од спонтаног сагоревања.“

albero,albero,casa,ambiente,anoko,s,tree,house,art,arte,casa,cute,dipinto,environment,exhibition,eyes,fruits,frutta,green-6fbc0fe953b413f0adf2ad775db9ff68_m

„Џон паде кроз ходник од брестова попут некога ко пада у летњи бунар без дна, постаје све мањи и нестаје.“

the-worlds-widest-elm-tree-matt-a-bird

„Четири сата поподне. Муве умиру на плочнику. Пси су тек влажне крпе у својим кућицама. Сенке се тискају под дрвећем. Радње у центру затворене су и закључане. Обала језера је празна. Језеро испуњавају хиљаде људи до гуше у топлој али пријатној води.“

imagesCAGX1UVD

„Седам сати. Град је личио на пусто огњиште преко кога су пролетали дрхтаји врелине који су, један за другим, надирали са запада. Сенке боје угља трепериле су на плочницима испред сваке куће, сваког дрвета. Тамо доле ходао је неки човек риђе косе. Тому, који га је видео онако осветљеног умирућим али још окрутним сунцем, чинило се да види бакљу која поносно носи саму себе, да види љутиту лисицу, ђавола који маршира по својој земљи.“

JGHung

„У девет сати Том и мајка и отац изнели су лежаљку напоље и донели Дагласа са спрата да спава у дворишту испод јабуке где ће га ветар, уколико ветра уопште буде било, пронаћи пре него у грозним собама на спрату. (…) Месец се попео преко ивице језера и сад је одозго посматрао Зеленград, у држави Илиноис, и видео га целог и разоткрио га целог, сваку кућу, свако дрво, сваког пса што памти још праисторију док се трза у свом простом сну. (…) Можда је био сат пре но што ће месец излити своје светло на свет, можда је било мање. Али глас је сада био ближи и чуо се звук сличан куцању срца, који је у ствари био кретање коњских копита по поплочаним улицама, пригушен топлим густим лишћем на дрвећу.“

1086_AW1_9150web_copy

„Испружио је руку и убрао једну јабуку с дрвета, окретао је у шаци, загризао, жвакао, а онда наставио.

– Неки људи постану тужни ужасно млади, – рекао је. – Без неког нарочитог разлога, чини се, али изгледају малтене као да су рођени такви. Лакше им избијају маснице по телу, брже се умарају, лакше заплачу, дуже памте и, као што рекох, растуже се млађи него било ко на свету. Знам, јер ја сам један од њих.

Узео је још један залогај јабуке и жвакао га.“

418725_479623705384050_1379562504_n

„А сада ситна слова – рекао је. Зачкиљио је. – Такође садржи молекуле испарења ментола, лимете, папаје и лубенице и свих других врста воћа с мирисом воде, и укусом хлада и дрвећа попут камфора и лековитог биља попут зимзелена и дашак ветра који се диже са саме реке Дес Пленз. Гарантовано пружа најбоље освежење и гарантовано расхлађује. Конзумирати у летњим ноћима кад врелина пређе границу од деведесет степени.“

http://en.wikipedia.org/wiki/Cinnamomum_camphora

220px-Cinnamomum_camphora20050314

(Дрво камфора старо преко хиљаду година, у Јапану.)

„Дагласова уста била су благо отворена, а с његових усана и из танких отвора његових ноздрва, снажно се дизао мирис прохладне ноћи и хладне воде и хладног белог снега и хладне зелене маховине, и хладне месечине на сребрним облуцима који леже на дну мирне реке и хладне бистре воде на дну малог бунара од белог камена.

Било је као да су на један кратак трен нагнули главе над млаз из фонтане с мирисом јабуке који хладан, прска у ваздух и купа им лица.“

73961_512194888792293_1978410869_n

„Гласан смех звонио је  у салону, звецкале су шољице за чај. Али, он је наставио даље у хладну подводну зелену земљу и земљу дивљег лотоса, у мирис зањиханих окачених кремастих банана сазрелих у тишини. Ударио је главу. Мушице љутито зашишташе око боца са сирћетом и његових ушију.

Отворио је очи. Видео хе хлеб који је чекао да буде исечен на комаде топлог летњег облака, крофне разбацане попут кловновских обруча из неке јестиве игре. У његовим образима, као да је неко отварао и затварао славине. У овом делу куће, у тамнољубичастој сенци где лишће јавора опонаша воду из потока на топлом ветру испод прозора, читао је имена на полици са зачинима.“

Art Bananas 012

http://sr.wikipedia.org/wiki/Lauraceae

http://www.inriodulce.com/links/edible.html

„Кајенски бибер, мајоран, цимет.“

cinnamon1

„Кад бисте је упитали нешто о њеном кувању, бака би се загледала у своје руке које је неки величанствени инстинкт слао на путовања на којима ће навлачити рукавице од брашна, или залазити у дубине очишћених ћурки, до зглавака у потрази за њиховим животињским душама. Њене сиве очи трептале су иза наочара изобличених од четрдесет година излагања ударима врелине из рерне и затамњених од прскања бибера и жалфије, тако да је понекад посипала кукурузни скроб по одресцима, запањујуће меким, сочним одресцима! И понекад би испустила кајсију у векну од меса, укрштала меса, зачине, воће, поврће без предрасуда, без толеранције према рецептима или формулама.“

kajsija-1

„Полако корачајући испод топлих летњих брестова назад према кући, тетка Роуз наједном јекну и ухвати се руком за врат.

Тамо, у дну степеница трема, стајао је њен пртљаг, уредно спакован. На једном од кофера, лепршала је на летњем поветарцу ружичаста возна карта.“

nightmare of elm tree

„Сад у понедељак возио сам котураљке у Електрик парку, у уторак сам јео чоколадну торту, у среду сам упао у поток, у четвртак пао с лијане, недеља је била пуна догађаја! А данас, упамтио сам данас јер је лишће напољу почело да црвени и жути. Неће проћи много и биће га свуд по травњаку, а ми ћемо скакати по гомилама лишћа и палити их. Никад нећу заборавити данашњи дан! Увек ћу га памтити, знам!

Деда погледа горе кроз подрумски прозор у касно-летње дрвеће које је подрхтавало на нешто хладнијем ветру.“

602554_10151230130279000_1389722658_n

„И њих тројица зазвецкаше ланцима које су скинули с прстенова на таваници трема и однесоше љуљашку као дотрајала носила позади у гаражу, праћени првим сувим лишћем које је носио ветар.“

yard-swing

„Сада све тече уназад. Као на матинеима понекад, кад људи искачу из воде на одскочне даске. Дође септембар и спушташ прозоре које си подигао, изуваш патике које си обуо, навлачиш тешке ципеле које си бацио с ногу прошлог јуна. Људи сада утрчавају у кућу као птице које скачу у сатове. Једног минута, тремови крцати, сви брбљају све у шеснаест. Следећег минута, лупају вратима, разговори престају, и лишће опада као лудо.

Погледао је с високог прозора у земљу посуту зрикавцима као корито потока сувим смоквама, у небо на ком ће птице сада да заокрену према југу кроз грају јесењих гњураца и где ће дрвеће да експлодира у великом лепом пламену боја на челичносивим облацима. Далеко изван града ове вечери, могао је да намирише бундеве које зрију и припремају се за исецање троугластих очију и врели пламен свеће. Овде у граду првих неколико шалова дима размотало се са димњака и чула се издалека потмула тутњава гвожђа; тешке црне реке угља јуриле су низ канале, градећи високе црне планине у кантама у подрумима.

Али је било касно и постајало је све касније.“

534160_265552890233966_631409373_n

http://www.winemaking.jackkeller.net/

http://www.hvmag.com/Blogs/The-Accidental-Foodie/May-2012/Dandelion-Wine-An-Experimental-Recipe/

http://www.chefsconsortium.com/dandelion-wine.html

Узех да прочитам ГОЛМАНОВ СТРАХ ОД ПЕНАЛА Петера Хандкеа

Тек на 23. страници (библиотека „Реч и мисао“, Издавачке радне организације „Рад“, Београд, 1981.) први пут се помиње дрво:

kult-handke_620x0

Сенке дрвећа које је стајало иза насипа окретале су се око стабала док је аутобус пролазио. Два брисача на шофер шајбни нису показивала исти правац. Торба с возним картама поред возача била је, изгледа, отворена. У пролазу између седишта лежало је нешто налик на рукавицу. На пашњацима поред пута спавале су краве.

На тргу и на путу који је водио из места не срете готово никог. Поред једне новоградње управо су искључили мешалицу за малтер; било је толико тихо да се Блоху властити кораци учинише недолични. Он стаде поред једне пилане и поче да посматра црне цираде преко наслаганих балвана, као да се ту могло чути ишта осим жагора пиларских радника, који су, с оне стране балвана, седели за ужином.

Блох је кроз врата посматрао кору од јабуке која је лежала на кухињском столу. Испод стола стајала је здела, до врха напуњена јабукама; неколико јабука скотрљало се са гомиле и сад је лежало лево и десно по поду. (…) Уђе девојчица и стаде леђима уз наслон мајчине столице. Послаше је по дрва за кухињу; у повратку, она, отварајући врата једном руком, испусти цепанице. Келнерица покупи дрва и однесе их у кухињу, а дете се поново наслони на леђа мајчине столице.

Хотелијер је стајао мало даље и посматрао га. Напољу, на пилани, моторна пила управо је засецала дрво. Блох је слушао звук као да је то нешто забрањено.

У близини границе почињала је шума. Он се окрете натраг кад је с друге стране ничије земље распознао прву стражару. На ивици шуме седе на једно дебло. Одмах поново устаде. Онда опет седе и стаде да броји новац. Подиже поглед. Предео се, иако је био раван, избочио тако тесно пред њим да је изгледало као да га потискује. Он се налазио ту, на ивици шуме, тамо је била кућица за трансформатор, тамо киоск за млеко, тамо поље, тамо неколико фигура, тамо, на ивици шуме, он. Седео је тако мирно да је и сам себе престао да примећује. Касније опази да су фигуре у пољу полицајци са псима.

Поред једног купиновог жбуна, упола већ под купинама, наиђе затим на дечји бицикл. Усправи га. Седиште је било прилично подигнуто, као за одраслог. У гуме се забило неколико купинових трнова, али је ваздуха у њима још било. Грана која се уплела у жбице једног точка потпуно га је блокирала. Блох је истрже.

У једном воћњаку виде осе како лете на све стране. У лименкама на једној раскрсници стајали су увели цветови. У трави поред пута лежале су празне кутије цигарета. Виде затворене прозоре и куке које висе с прозорских капака.

У радничким панталонама на довратку угледа још један метар. Прекиде закупницу и упита је од ког броја она почиње да броји. Жена запе, чак одложи јабуку из које је вадила срце.

apple_lowres

Блох поче да јој чита један виц из новина на којима су лежале коре од јабука.

Блох примети да се просторија већ греје; после неког времена се, наиме, дрво у пећи обрушило. „Донеси још дрва! рече сељанка. Момак се врати с неколико цепаница у левој и неколико у десној руци и баци их поред пећи да се подиже прашина. Он седе за сто, а сељанка убаци цепаницу у пећ.

Блох зачу звук као да нешто пропада кроз под. Али то се само у пећи опет обрушило дрво. Чим је Блох престао да разговара са сељанком, момак се испружио на клупи и поново заспао. Касније дођоше жене и с бројаницама у рукама почеше да моле. Пред пиљарницом неко пребриса кредом исписану црну таблу и написа на њој: поморанџе, карамеле, сардине.

У овом крају населили су се неки Цигани; од обештећења за заробљеништво у концентрационом логору подигли су на ивици шуме мала пребивалишта.

Јуче се, чак, идући на железничку станицу, загледала у воћњаке тражећи изгубљеног ученика. (…) Едуард ју је на раскрсници избацио из кола, тако да је усред ноћи морала пешице да се враћа кући; ишла је кроз шуму децоубица, да је Валтер и Карл не би видели на путу за странце, и на крају је изула балске ципеле које јој је поклонио господин Фридрих.

Vincent_van_Gogh_-_Olive_Orchard_-_Google_Art_Project

 

Најзад упита је ли Алфред њен младић; да ли брезов прут увек лежи на орману; да ли је господин Фридрих трговачки путник; да ли се пут за странце тако зове зато што можда води поред насеља за странце. (…) Жбунови дивљег лешника с обе стране потока надвили су се над њега тако густо да се површина воде готово није видела. На приличној удаљености шкрипала је нека коса. Што је спорије текла, вода као да је постајала све мутнија. Пред једном окуком поток се сасвим зауставио, а вода је постала сасвим непрозирна. Чуло се како врло далеко брекће неки трактор, као да са свим тим нема никакве везе. Црни снопови презрелих зовиних бобица висили су у шипражју. На непомичној води пливале су мале, уљане мрље.

Видео је како се са дна повремено пењу мехурови. Лешникове гране дотицале су површину потока.Никакав звук није му више могао скренути пажњу. Тек што би се појавили на површини, мехурови су опет ишчезавали. Нешто је тако брзо искочило да се није могло распознати је ли то била риба.

Кад се Блох после неког времена изненада тргну, у води на све стране настаде блоботање. Он стаде на брвно које је водило преко потока и упре у воду непомичан поглед.

Листови на води покретали су се толико споро да је човек желео да их гледа не трепћући, док очи не почну да горе, све из страха да би се у трептају покрет трепавица можда могао побркати с покретом листова. У глинастој води нису се огледале чак ни гране које су готово урањале у њу.

У стопу за момком, Блох затим крете ка замку; ишао је полако јер није хтео да га престигне; виде како младић снажно упире руком према крушкином дрвету, чу га где каже: „Пчеле!“ и на први поглед поверова да одозго стварно виси рој пчела, али погледавши друго дрвеће, схвати да су, у ствари, само стабла на појединим местима задебљана. Виде како момак, као хотећи да докаже да су заиста у питању пчеле, хитну боцу у крошњу. Преостало пиво прсну по стаблу, боца паде на гомилу трулих крушака на трави и с крушака истог часа узлетеше муве и осе.

267_Hitching_Pear_8x10_lg

На столу је стајала када пуна шљива.

У библиотеци вратар узе да му из земљишних књига чита колики су део жетве сељаци некада морали давати земљопоседнику као закупнину. Блоху ни на том месту не пође за руком да га прекине, јер је вратар управо почео да са латинског преводи један запис о неком непослушном сељаку. „Морао је да напусти двор“, читао је вратар, „а после неког времена нађоше га у шуми како виси ногама привезан за једну грану, с главом у мравињаку.“ (…) „Мрак у смрековој шуми“, цитирао је вратар из главе, „помутио му је ум.“ Пред прозором се оте звук као да се нека тешка јабука откида с гране. Али ударац о земљу није се чуо. Блох погледа напоље и виде да у башти поседников син једном дугачком мотком, на чијем је крају био причвршћен џак назупчан по ивицама, уз помоћ зубаца трга јабуке у џак, док доле, у трави, раширене сукње стоји закупница.

Spruce_Woods-Main

Напољу неко викну и једна јабука паде на земљу. Блох, који је гледао кроз прозор, виде како је одскочила једна грана. Закупница подиже са земље палу јабуку и стави је на гомилу са осталим оштећеним јабукама.

0c19d9712569c2a069eed47e85e075bc

Већ изван места, Блох седе на једну клупу са које је имао добар преглед околине и с оловком у руци поче да упоређује појединости на карти с појединостима у пејзажу пред собом. Легенда: кружићи означавају листопадну шуму, троуглови зимзелену; човек се, кад подигне поглед с карте, изненади што се то поклапа. Тамо преко терен је, мора бити, мочваран; тамо преко мора да је распеће; тамо преко мора да је прелаз преко пруге. Ако човек иде овим пољским путем, мора ту да пређе преко моста, па ће доћи на друм за теретна возила, затим мора да се узвере уз ову оштру косину, али на њеном врху можда већ неко стоји, те, дакле, мора да скрене с тог пута и пређе преко овог поља, да уђе у ову шуму, на срећу борову, али се може десити да му из шуме већ долазе у сусрет неки људи, тако да мора брзо да промени правац и спусти се низ падину на оно имање, да прође поред оне шупе, затим низ онај поток (…).

ebstorfer-mapa-sveta

Кућа пред њим била је, разуме се, једноспратна, прозорске капке чврсто су придржавале куке, цреп на крову обрастао је маховином (и то је нека реч!), врата су била затворена, над њима је стајао натпис: Народна школа; позади, у башти, неко је цепао дрва, сигурно школски послужитељ, тачно, пред школом се, наравно, дизала жива ограда, да, све се подударало, ништа није недостајало (…) Да би се испомогао, прође поред школе у задње двориште и стаде да разговара са послужитељем у дрвеној шупи. Шупа, послужитељ, двориште: шлагворти. Гледао је како послужитељ ставља цепаницу на пањ, како замахује секиром. За то време, Блох је у дворишту говорио, послужитељ се заустављао, одговарао, а кад је затим пошао секиром на цепаницу, она паде устрану пре но што је секира погоди, па се секира заби у пањ и подиже прашину. Још неначета гомила дрва у позадини сруши се. Опет шлагворт! (…) Требало је да Блох одговори, али се он не упусти у то. Кад је једном почео, требало је да и настави разговор. Још неко време је ишао по дворишту, помагао послужитељу да сакупи цепанице које су током цепања излетеле из шупе, онда је, мало-помало неприметно стигао до улице и спокојно се удаљио.

wood-pile-art-logs-composition-7

Умор га је све више обхрвавао, а напољу су са стабала падале јабуке.

Она га позва да с њом нешто поједе. Стави пред њега даску за сечење. Недостаје нож, рече он, премда је она ставила нож поред даске. Мора да покупи веш из дворишта, рече она, почиње киша. Није то киша, поправи је он, само с дрвећа капље јер се подигао слаб ветар.

Значи ли то да му се ништа не може догодити? Или је посреди знак да све треба да исприча закупници? И зашто кекси на оном дрвеном тањиру имају облик рибе? На шта алудирају? Да би требало да „ћути као риба“? Да мора престати да прича? Јесу ли му то поручивали кекси на дрвеном тањиру?

Виде како закупница стреса руку над лавабоом. Комад јабуке јој је, рече, упао у рукав и сад неће напоље.

apple_of_my_eye_pencil_art_wrapped_canvas-rb3d835b13ef0492299af9e2363f01700_zj8wx_8byvr_324

Иза њега зашкрипа песак, он се окрете и виде како се пас враћа. Ишли су даље, пас је трчао поред њих и њушио му око колена. Блох стаде, одломи крај потока једну лескову шибу и отера га.

Кроз ватру су пролетали фазани, а кукурузним пољем су ишли хајкачи, а хотелски момак стајао је у спремишту и исписивао кућне бројеве по његовој ташни, а на једном трновом жбуну без листова начичкали су се пужеви и ласте.

Видео је како у воћњацима пребацују јабуке из сандука у џакове. Један бицикл, који га је претекао, врлудао је амо-тамо по блату.

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1484,

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400196-Handke-Srbija-je-najvernije-ogledalo-sveta

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:428592-Peter-Handke-Cistota-jos-dise-u-Srbiji

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:439864-Peter-Handke-Dragocena-posveta-Srbiji

https://books.google.rs/books?id=h4Xemn6GTAIC&pg=PA129&lpg=PA129&dq=Handke+in+the+woods&source=bl&ots=ZV8qsQomQ_&sig=w2Imt1l0lClKh_acVwpVlCRPrnw&hl=sr&sa=X&ei=5WT4VLXXLIS2UePVg8gK&ved=0CCMQ6AEwAQ#v=onepage&q=Handke%20in%20the%20woods&f=false

http://5000photographs.blogspot.com/2012/10/photograph-348-donata-wenders.html

 

Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског

ШКРИПАВИ ПОД

уводна реченица:

„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“

преузимање (1)

„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“

„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“

– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.

„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“

„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“

„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“

„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“

„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“

„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“

Autumn

https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/

„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

 Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.

На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.

– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)

– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!

http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska

– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.

http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/

– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.

1234767_10151737018367909_199233033_n

Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.

Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.

Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)

– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)

Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)

Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.

– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.

Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.

Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.

А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.

Антон Чехов

Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.

– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.

– А за колико сте купили ову шуму?

– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.

(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!

 Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)

– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.

Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.

Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)

Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.

САЊАРКА

Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.

– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.

У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.

Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.

РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ

иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.

На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.

– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.

Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.

Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.

Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за

Узех да прочитам приповетку ЛОТОФАГ Сомерсета Мома

„Тренутак неизмерне лепоте био је прошао, и сунце, налик на половину поморанџе, спуштало се у море црвено као вино. Окренули смо се и, наслонивши се леђима на ограду, посматрали свет који је шетао тамо-амо. Сви су викали да пробију човеку уши, и весела граја пријатно је разгаљивала. А онда зазвони црквено звоно, помало напуклим, али дивним звуком. Пјаца на Каприју, са својом сахат-кулом изнад стазе која води са пристаништа узбрдо, и са црквом у коју се улази уз неколико степеница, савршен је декор за неку Доницетијеву оперу, и чинило вам се просто да ће та брбљива гомила сваког часа запевати у бучном хору. Све је то било љупко и нестварно.“

„Обично смо се купали на једној плажи коју су звали Тиберијево купатило. Узимали смо фијакер и возили се донекле друмом, па смо онда ишли пешице кроз лимунове шумарке и винограде, бучне од песме цврчака и опојне од врелог мириса сунца, све до врха једне стене са које је стрма вијугава стаза водила до мора.“

„Седели смо у баштици, под великом чардаклијом препуном гроздова. Ваздух је био невероватно благ. Ноћ је била тиха, а ми смо седели сами. Слушкиња нам донесе сир  bel paese и зделу смокава. Поручих кафу и ликер strega, најбољи у Италији.“
„Пре тога никада нисам пио вино са Каприја, али сам слушао о њему; мора бити да сам се мало напио. Седео сам на тераси пошто су сви већ били отишли на спавање, и посматрао месец над морем; ту је био и Везув, из кога се дизала у небо велика црвено перјаница од дима. Наравно, сад знам да је оно вино што сам га тада пио било обојена водица – какво вино, глупости! – али сам у оно време сматрао да је сасвим добро. Међутим, нисам се опио од вина, већ од облика острва и од оног брбљивог народа, од месеца и мора, и олеандера у хотелској башти. Никада раније нисам видео олеандер.“
„Била је то сеоска кућица, прилично удаљена од вароши, усред винограда, и гледала је на море. Поред врата се уздизао велики олеандер у пуном цвету. Кућа је имала само две собице, малецку кухињу и уз њу шупу где су се могла држати дрва за ватру. Спаваћа соба је била намештена као калуђерска ћелија, али је дневна, пуна пријатног мириса дувана, изгледала сасвим удобна, са две велике наслоњаче које је Вилсон донео из Енглеске, једним великим америчким писаћим столом, малим старинским клавиром и полицама препуним књига.“
„Два-три дана доцније мој пријатељ и ја пошли смо у шетњу. Ишли смо полако узаном стазом кроз један маслињак.
– Ено Вилсона – рече изненада мој пријатељ. – Не гледај тамо, уплашићеш га.
Ишао сам погледа упрта у стазу, али сам ипак крајичком ока спазио човека који се скривао иза једне маслине. Није се покренуо кад смо се приближили, али сам осећао да мотри на нас. Чим смо прошли, зачух брзе кораке. Вилсон је јурнуо да се склони, као гоњена животиња.“

Узех да прочитам приповетку ГОСПОДИН СВЕЗНАЛИЦА Сомерсета Мома

„Четке господина Келаде, од абоноса и са златним монограмом, могле сунслободно да буду мало чистије. Нимало ми се није свиђао господин Келада.“

http://en.wikipedia.org/wiki/Diospyros

 

Узех да прочитам приповетку РУЧАК Сомерсета Мома

 

untitled (12)„Док смо чекали кафу, нашем столу приђе шеф сале, с умиљатим осмехом на претворном лицу, носећи велику корпу пуну крупних бресака. Руменеле су се као чедно девојче, а боје су им биле топле као на италијанском пејзажу. Али, бресквама свакако још није било време. Колико стају, то је само бог знао.“

У овој приповеци спомиње се Луксембуршки парк у Паризу. Овде је слика Саве Шумановића са мотивом из овог чувеног парка:

Извор: http://savasumanovic.com/luksemburski-park-u-parizu/

Луксембуршки парк у Паризу

Узех да прочитам приповетку КИША Сомерсета Мома

untitled (10)

 

„Кад је сутрадан ујутру изишао на палубу, били су већ близу копна. Он управи на њега жудан поглед. Био је то танак појас сребрнастог жала, које је, уздижући се, брзо прелазило у брдашца, до врха обрасла бујним растињем. Дебеле и зелене кокосове палме спуштале су се готово до саме ивице воде; међу њима виделе су се самоанске кућице од траве, а ту и тамо, блештаво бела, понека црквица.“

„Прошли су поред две-три лепе дрвене виле, затим поред тениског игралишта, и стигли до кеја са трговачким складиштима. Госпођа Дејвидсон показа један једрењак, укотвљен неких двеста-триста метара од обале, који је имао да их одвезе у Апију. Са свих крајева острва беху пристигли плаховити, бучни, доброћудни урођеници, неки из радозналости, други да се трампе са путницима који плове за Сиднеј; донели су ананасе и огромне гроздове банана, тканине од влакнасте лике топа, огрлице од шкољки или од зуба морског пса, зделе у којима се служи кава, и мајушне, урођеничке, каное.“

„То није био никакав град, него само група канцеларијских зграда, две-три радње, и позади, међу кокосовим дрвећем и бананама, неколико урођеничких колиба. Кућа коју су тражили налазила се на пет минута хода од кеја. Била је то зидана двоспратница, са пространим верандама на оба спрата и кровом од таласастог лима.“

„- Хоћу да мој посао тече онако како ја желим. Деловаћу, и то брзо. Ако је дрво труло, мора се посећи и бацити у ватру.“

„- Сетите се да сам их, као последње средство, могао искључити из цркве.

– Зар им је то било важно?

Дејвидсон се мало осмехну и благо протрља руке.

– Онда не ми могли продавати копру (сушено језгро кокосовог ораха). Кад би мушкарци ишли у риболов, не би имали удела у лову. А то би значило, тако рећи, умрети од глади. Да, да, било им је и те како важно!“

untitled (6)

„У ваздуху се осећало комешање и некакво ишчекивање весеља. Онда бисте скренули узаном алејом, надесно или налево, пошто је улица делила Ајвели на два дела, и обрели бисте се у самом том кварту. То су били низови дрвених кућица, уредних и лепо обојених у зелено, а између њих пролазио је широк и прав пут.“

„Кад им је мала урођеница донела пржене банане, које су сваког дана добијали као слаткиш на крају ручка, Дејвидсон јој се обрати…“

untitled (7)

 

 

 

 

 

 

 

„Доктор ништа не одговори на то. Зловољно је гледао кроз прозор. Овога пута изузетно није падала киша, и с оне стране залива виделе су се, шћућурене усред дрвећа, колибе неког урођеничког села.“

untitled (8)

 

 

 

 

 

 

 

 

„- Мислим да је пренеражена. Није заплакала. Али дрхти као лист.“

 

untitled (9)

 

Узех да прочитам ДОН РИГОБЕРТОВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Марија Варгаса Љосе

„Неко је позвонио на вратима, доња Лукресија је кренула да их отвори и на позадини извијених и избледелих стабала Оливара на Сан Исидру, оцртаној у ниши, видела је главу са злаћаним коврџицама и плаве Фончитове очи. Све око ње се завртело.“ (прва реченица романа)

olivar

„Хустинијана је климала главом, узнемирена. Напољу су мотори и трубе ометали сумрак Сан Исидра, а кроз завесице салончића за јело доња Лукресија је назирала оголеле гране и чворновата стабла маслина, са чијом се присутношћу већ беше спријатељила.“

http://luisalbertosantamaria.blogdiario.com/1233852960/

„Врло су узбудљиве те игрице, дакако. Нити је он од дрвета нити би ти волео да ја то будем, зар не?“

DSC04839

„Он је био средњовековни копљоноша наоружан за битку, а она шумска нимфа, отета Сабињанка.“

Nicolas_Poussin_-_L'enlèvement_des_Sabines,_1637-38

„Разумем да људима као што сте ви од пејзажа украшеног кравама које пасу међу мирисним травама или козицама што њушкају стабла рогача поскакује срце од радости и пружа одушевљено искуство момчића који први пут посматра нагу жену. Што се мене тиче, природна је судбина бика арена за бикове – другим речима, да живи како би се супротставио плашту, тореадорском штапу, убоду, заставици и мачу за пробадање – а глупа говеда желим да видим једино рашчеречена и печена на жару, зачињена врелим зачинима и крвава положена преда ме, окружена хрскавим прженим кромпирићима и свежим салатама, а јагњад уситњену, пржену или динстану, према рецептима за северњачки сецо, једно од мојих омиљених јела међу онима која нуди сурова креолска кухиња.“

rogač

10889604074dedf4d28750f504016971_orig

„Ако тако мислим о четвороношцима и птичуринама, већ можете да замислите какво расположење у мени побуђују шумећа стабла, густе шуме, красне крошње, распеване реке, дубоки теснаци, кристални врхови, и томе слично и тако даље. Све те природне сировине имају за мене смисао и оправдање ако пролазе кроз решето градске цивилизације, односно ако их израђују и преображавају – не смета ми ако кажемо и иреализују, али бих више волео формулацију која је изгубила углед, хуманизују – књига, слика, филм или телевизија. Да се разумемо, дао бих живот (што не треба узети дословно, јер је тај израз очито хиперболичан) за спас топола које пропињу своје високе врхове у Гонгорином ПОЛИФЕМУ и бадема што су забелели његове САМОЋЕ, те тужних врба у Гарсиласовим ЕКЛОГАМА или сунцокрета и поља засејаних пшеницом што процеђују злаћани мед на Ван Гоговим сликама, али не бих пролио ни сузу због величања борових шума похараних летњим пожарима и не би ми задрхтала рука при потписивању декрета амнестије за подметаче пожара који су поугљенисали андске, сибирске или алпске шуме. Природа која не пролази кроз уметност или књижевност, Природа на природан начин, au naturel, пуна мува, комараца, блата, пацова и бубашваба, неупоредива је с префињеним ужицима, попут телесне хигијене и отмености у одевању.

Да скратим, сажећу своје размишљање, своје фобије, свакако, објашњавајући вам да би – ако би оно што ви зовете „урбана куга“ неумерено узнапредовало и прогутало све ливаде света, а земаљску куглу прекрила ерупција солитера, металних мостова, асфалтираних улица, вештачких језера и паркова, камених тргова и подземних гаража, те се цела планета заоденула армираним бетоном и челичним гредама те постала један једини сферични и бескрајни град (но зато пун пунцат књижара, галерија, библиотека, ресторана, музеја и кафана) – долепотписани homo urbanus до саме сржи, то подржао.“

10051017280_1

„Али ако моји планови испадну како се надам, ова ће недеља бити нешто неуобичајено. Не обични празници на Карибима или плажама с палмама на Хавајима.“

011-inspiring-photo-manipulations-dasha444

„Чим су се сместили у собе које им припадају – поглед с Лукресијиних прозора обухватао је тамни стуб на Плас Вендому који се губио у висини и блештеће излоге околних јувелирница – изашли су у шетњу. Модесто је запамтио пут и израчунао потребно време. Прошли су Тиљери, прешли Сену и спустили се према Сен-Жермену преко пристаништа на левој обали. Стигли су до опатије пола сата пре концерта. Било је прозирно и топло вече, а јесен се већ преливала кестеновим лишћем, и понегде би се инжењер задржао, с водичем и планом при руци, како би изнео Лукресији какав историјски, урбанистички, архитектонски или естетски податак.“

viiew-to-place-vendome (1)

„У вријеме сликадања – застарели Оријент експрес пролазио је немачким или аустријским шумама, а повремено и понеким селом – Модесто ју је питао жели ли да изађе.

– Није потребно, у овом полумраку тек смо сенке“, одговорила је доња Лукресија.“

nttv_10

venice-simplon-orient-express

230px-Aff_ciwl_orient_express4_jw 64566368.X4451eGL.20060803OrientExpress 9781409135470 john-s-smith-the-orient-express-introduced-in-1883 Orient-Express1 orient-express-picture-1 orient-express-poster-02 tumblr_lti2utYcF81qbg3vbo1_500

„С балкона код „КИПРИЈАНИЈА“, изнад стабала у врту, заиста су се назирали торњеви Светога Марка и обалне палате. Изашли су у гондолу, с водичем који их је чекао. Био је то вртлог канала и мостова, зеленкастих вода и јата галебова што су узлетала пред њима те мрачних цркава у којима је требало напрезати очи како би се могли разабрати онде окачени атрибути божанстава и светаца. Видели су Тицијане и Веронезе, Белиније и Дел Пјомбије, коње светога Марка, мозаике катедрале и хранили су рахитичним зрнима кукуруза дебеле голубове на Тргу. У подне су усликали неизбежну фотографију за столом код „Флоријана“, док су пробали познату пицету. Навече су наставили обилазак, слушајући имена, датуме и анегдоте које једва да су чули забављени пискавим гласом водича из агенције. У пола осам, пресвучени и окупани, попили су белини у салону с маорским луковима и арапским јастучићима код „Данијелија“, и тачно на време – у девет – били су у „Херијевом бару“. Тамо су видели како за суседни сто (чинило се као део програма) стиже божанска Катрин Денев. Плутон је рекао оно што је требало рећи:

– Ти ми се чиниш лепшом, Лукре.“

4_d.20130226092136

ocip_1000x560_home1

venezia_ristorante_danieli

„Онде бејаше доња Лукресија, прелепа у својој деколтираној црној хаљини од муслина, обнажених рамена и надлактица, насмешена, ишчекујући туце званица. Издавала је наређења слузи који је послуживао пића и Хустинијани која је, у својој плавој униформи с белом уштирканом кецељом, проносила послужавнике са залогајчићима – yuquitas с хуансајанским умаком, штапиће од сира, остриге с пармезаном, пуњене маслине – уз речитост достојну господарице куће.“

i-quaderni-di-don-rigoberto-di-mario-vargas-l-L-YggEUO

Узех да прочитам НЕВИДЉИВОГ ЧОВЕКА Х. Џ. Велса

„Странац је врло ретко излазио преко дана, међутим, после заласка сунца, с првим сумраком, излазио би, и то увек завијен до гуше, било време хладно или не, а за своје шетње би изабирао најзабаченије стазе и то оне које су највише биле замрачене сенкама околног дрвећа.“

„Чуше се узбуђени повици: Држите га, невидљив, итд. Један младић, странац у овом месту, чије је име остало непознато, сместа појури, ухвати нешто, испусти га поново и паде преко испруженог тела пандуровог. На средини пута нека жена врисну кад се нешто о њу очеша, пас, очигледно ритнут, скикну и отрча завијајући у господин Хакстерово двориште – и тиме пролаз невидљивог човека беше довршен. За тренутак су људи стајали зачуђени и гестикулирајући, а онда настане паника, која их растури по селу као што вихор растура опало лишће.“

„Стари Флечер, чије мишљење о светковању није било баш најповољније, могао се видети кроз гране јасмина око прозора или кроз отворена врата, (зависи с које стране сте изабрали да погледате), како у деликатној пози стоји на дасци постављеној на две столице и кречи плафон свога предсобља.“

„Мрак се полако спуштао и Ипинг је почео лагано и пажљиво поново да оживљава на рушевинама свога пропалог фестивала. Мали дебељушкасти човек с отрцаним свиленим шеширом корачао је уморно кроз сумрак иза букове шуме на путу за Бремблхарст. Носио је три књиге, увезане некаквим еластичним каишем, и завежљај умотан у плави столљак. Његово зајапурено лице имало је ужаснут и уморан изглед. Изгледа као да је био у некој астматичној журби.“

„У том тренутку се кроз дрвеће појавише два зрака жуте светлости, и кроз вечерњи сумрак назирао се четвртасти торањ неке цркве.“

„Завежљај је остављен у јеловој шуми позади Бремблхарста у складу с променама у плановима невидљивог човека.“

„Ја сам био као човек који излазећи из густе шуме изненада наиђе на неочекивану трагедију.“

„Борба је од њеног погледа била заклоњена стаблима неколико храстова и малим удубљењем у земљи.“

Узех да прочитам ОПСАДУ ЦРКВЕ СВЕТОГА СПАСА Горана Петровића

A oнда, најстарији од свих, архиепископ Јаков, одевен у многолепи сакос, држећи у једној руци злаћени крст, у другој сребрену кадионицу са тамјаном – унакрст окади затворена врата. Црквене се двери, тврдо грађене од храстовине и кованог гвожђа, на овај знак – растворише у припрату.“

„Месец шкрину на небу. Обруч луне попусти. На земљу линуше нови зраци. Ветар Вијорог се шушњем сплете у гране дрвећа. Однекуд, отегнуто, и вук отпоче да се јавља.“

„Висина припрате би одређена према Спасовом дому. А он сам, одраније, подигнут у дослуху са сводом изнад овог богохранимог места.

Стопа по стопа двојице ктитора.

Кола по кола ибарскога песка.

Љубав по љубав протомајстора.

Облица по облица сушеног буковог дрвета.

Молитва по тиха молитва духовника.

Ведрица по ведрица млечнога креча.

Труд по труд плећатих мраморника.

Притесан камен по камен храпаве сиге.

Одраз по одраз птица поднебица.

Опека по земљана опека.

Зрак по зрак благог јутра, поднева и предвечерја.

Стуб по поникли стуб.

Из стубова лук по вити лук.

Знак по знак крста.

Греда по храстова греда.

Одјек по одјек бројних гласова.

Разливена оловна плоча по оловна плоча.

Одсјај по одсјај руменога сунца.

Све је то, испрва расуто по дворишту, лагано налазило своју службу у грађевини.“

„Кроз први прозор, онај на којем је боравила ластавица васељенског патријарха, Сава виде све како и јесте. Ластавичије гнездо, манастирско двориште, борове, храстове, трпезарију, мађерницу, келије братства, странопријемницу, малу цркву, стаје, ковачницу, оставе, торове, рибњак и пчелињак. Био је то прозор онога садањег.“

„Одмах до Шишмана, као лево око, на узљуљаној, белој кобили, јахао је кумански вођ Алтан, човечина обријаног темена и распуштеног држања, ратник велике лепоте, док се не насмеје и покаже све очњак до очњака. Од таквих зуба и гласови му беху оштри, умиљатих речи није било у њега. Путем је, забаве ради, обичним шкргутом секао клекове младице, а подвиком обарао гнезда из крошњи граба.“

„Онај што је у походу био задужен за извршење погубљења, одмах крену од војника до војника, приносећи отворену врећу. Свако је био дужан, без обзира на висину положаја, да преда све што зна о два несретника. Све. До последњег гласка. Од тога ко су им родитељи, које су им боје биле очи, имају ли младеже, чему су се смејали на застанку у шуми, шта су и где сањали, ко у Видину чека њихов повратак… Па и наложнице из својих носиљки придодадоше ону њихову младићку снагу, устрепталост, чак и уздисаје. Све. Баш све. А по врху и сама гола имена. О њима се више није смела започињати или настављати било каква, ма и најмања прича.

Када крвник сакупи сав говор о осуђенима, он у врећу још натрпа и грања и сувог лишћа. Потом укреса труд, па и њега убаци унутра. Још влажна од усана, прича је спрва плавушно тињала. Као да се пискавим цврком беспомоћно отимала и онда када је отпочела да се разгорева. Спламсала је тек када се и последњи помен претворио у шачицу ћутања. То је било то. То је било – ништа.“

„Потом се келијот ревносно прихвати да помете под. Метлом од увезане брезове шибљике он стаде сабирати прашину, лиске, повике, гранчице, ситан камен, рзање коња, паперке птице букавац, смех, смрад катранасте сенке, мук бубња, труње маглине, некакво ништа, све оно што је јуче, од силе војске Бугара и Кумана, из правца садањег на даљину, у некада Савину одају улетело. Занет послом, монах пропусти да барем гледне кроз отворен прозор. Истина, можда не би све схватио, разум који пут касни за очињим видом – оквир је рамио призоре зачете зимус, а развејане чак до седам стотина лета удалеко капака од тисовине.“

“ – Зар тек тако, без заштите, ходите?! – разгледао је Прибил ликове намерника.

– Знате ли да у овим горама има пљачкаша више од жирова?! – размишљао је властелин коликом плену може да се нада.“

„Тако, у обилном распитивању, прође вечера. Пуцкетање боровине у ватри лагано надјача разговор около огњишт. Разгоре се и буковина. Дође доба починка. Уморни од пута, гости приспаше одмах после молитве, како су се дохватили постеља намештених сламом од најудобнијег, из горског пазуха набраног, опојног биља.

Пошто се увери да су мајстори добро зашли у снове, Прибил крадом крену за њима, сувом јеловом граном бришући трагове стопала, нечистим шипковим прућем мутећи газове на рекама, хуком совуља и крицима еја, птица којих је имао крцате бисаге, погрешно означавајући даништа у мрачишта. (…) Три мајстора тек тада схватише код кога су заноћили. Али, беше доцкан да се кају. Они окренуше да беже кроз шуме и теснаце, преко јаруга и поља, само их чудо избави од зла Прибилова.“

„Мрц се Прибилу представи као трговац, повери му се да из Византије за Мантову, у сну, криомице носи велико имање – десетине рала добре земље, са стотинама дудових младица и хиљадама чаура свилене бубе.“

„А само мало даље, низводно, сав у љутој пени, ваљајући каменове, чупајући дебла, као пун пунцијат једа, настављао је да хучи Лим, са неког виса се могло чинити – да се то по земљи бесно изврће каква голема јехидна.“

„Наједном, као да га је неко полио ноћном водом, сунце је стало да тиња. Из згаслог пања се извише младице дима. Заклонише већину свода. Прокапаше прве капи, пепељасте као да цеђ однекле ромиња. Сиви облак маглене прашине, усклика, лиски, рзања коња, ситног камена, некаквих удараца у неми бубањ, трица, гранчица улепљених смоластом сенком и којечега другог – сручио се, кроз отворен прозор, право на запрепашћеног човека. (…) Млади се монах, којег је отац Григорије послао да очисти Савину келију, окренуо око себе. У одаји није било никога. Келијот се хитнро сагнуо и купице пометеног једноставно избацио кроз прозор што је казивао шта ће бити. Прашина, трунке, лишће, гранчице, некакво ништа, све што је бугарска и куманска војска у силном походу нанела, завршило је седам векова даље, посред нечије умишљености да су знања коначна, а времена омеђена. Потом је млади монах задовољно ударио дланом о длан и кренуо да се спушта са спрата припрате.“

“ – Јелице, Крилатице, Борика! Склањајте се пред Куманцима, лепотице! – брижно је Пајсије по порти растресао сваку крошњу дрвета.“

„Иконописци су затварали своје речне шкољке са бојама, пажљиво их одлагали у скривницу, скупа са четкама и цртаћим угљеном од миртиног дрвета.“

“ – Молитви је место свуда – тихо је поновио отац Спиридон, у трпезарији се све умирило, чуло се из прикрајка шта је чатац накјуче чатио. – Али, овде нам је да разаберемо како пошаст да дочекамо. Храшће се пред бујицом не уклања.“

“ – Црква крила нема!

– Нити ће јој расти!

– Келије нису саздане од маслачковине!

– Борове, ако и посечемо, нисмо кадри научити да промашу гранама!

– Једино пчеле пред Куманима можемо послати преко брда!“

„Друго се мноштво дохвати свега што се рукама могло држати и отпоче клепати по темељима оба храма, по темељима келија и стаја, у подножје стабала и трава, ниже свега у дворишту и около њега.

Висока се вика и широк удар до удара разлегоше повише и подаље од манастира. Намерник би помислио да се земља стреса. Тутњава прогута све друге звуке. Од снажног труса искида се вршна петељка сунца. Оно се, као жутнула јабука, скотрља у страну – сред поподнева. Унутар цркве пророци испустише свитке. Препуче и један насликани бокал. Прсну живописана вода. Узроји се светлост уздрхталих воштаница. А три заљуљана звона заборавише да су од туча, хтедоше из куле да полете. Странопријемница стаде шкрипом да се јавља. У мађерници немирно зацикта посуђе од бакра. Стаје се испунише риком блага. Пчеле, сапете, хтедоше ван кошара. Јека запљусну брда, отресе много звериње на саму ивицу шуме, па се још бешње врати до бранилаца. (…) У први мах збуњени, неколицина ближих прискочи у помоћ. Зачу се шкрипа уз подножје, као да се одраз од темеља растаје. У пукотине између Спасовог дома и његове сени утиснуше се пој и молитва – цела се грађевина подиже за усклик. Унутра, игуман и монаси још усрдније наставише јектеније. Начета се сенка стаде парати свуда од цркве. Размак, спрва мали, набрекну од сложно говорених и певаних речи. Храм се стресе. Тргну. Неодлучно застаде. Појци подметнуше и бруј.  Нешто пуче. Потом звекну. Уз туп удар, у трави завршише громадни обручи Земљане теже. Црква Св. Спаса се ваздигну навише.

Тек тада настаде пометња. За домом Спасовим кренуше и трпезарија, мађерница, странопријемница, оставе, делови ниског манастирског бедема са призиданим келијама. Борове и храстове као да је нека сила у лук сапела, они се, одапети – винуше, скупа са гнездима, шишаркама и бусовима земље.“

„Преподобни руком уклони један месечев зрак и у смирај петог дана лагано заклопи тисове капке.“

„Црква се у ваздуху благо љуљала, попут детиње бешике. Пукотине на малтеру су се цедиле, пламенови воштаница усправљали, светлост се јатила под куполом, насликани Пантократор је подигнутом десницом благосиљао окупљење. У часцима потпуне тишине, одозго се чуло како складно шуште пера многоочимих херувима, живописаних на своду, у близини Сведржитеља.

Свако мало, преподобном би у Савину катихуменију долазио понеки известилац. Један да каже – како су ваздигнути бусенови земље распоређени да се по њима може ходити, као с камена на камен у потоку, од храма до трпезарије, од трпезарије до келија, од келија до странопријемнице, и тако свуда по манастирском имању. Део сувишних бусенова, непотребних за кретање, прикупљен је уз стабло једног скрајнутог храста, као малена пловећа пољана, травнати лаз међу небесима, место за испашу коња, оваца и осталог блага.“

„Био је сам почетак октобра 1202. године, доба када у канале Венеције зарони рана јесен, па се бројни шегрти размиле уз обале, вредно побирајући површ воде у плитке посуде. Већ током истог месеца, од те захваћене воде, умешни мајстори са острва Мурано, нарочитим начином сушења, одстраниће множину привида обичности и напослетку добити стакло зачудне, чисте лепоте.“

„На ону ноћ одлуке, као после какве бродоломне буре, подсећала су по српском небу још једино изломљена весла, иверје катарки, преостали крици галебова и узвици галијота. Талас по талас, висина се избистри, а свод изравна. Доле, по рекама, један по један, свенуше отровни клобуци руменопровидних медуза.“

“ – Опет?! Зар у глуво доба?! Ко је то?! Ако си вампир, одлази сместа! Досадисте, вражију вам матер! Хоћу ли икада имати мира да тренем?! Таман слатко приспем, ви се врзмате око млина! Где сте се на мене навадили?! Има ваљда још негде места?! Што се понекад не састанете на каквом раскршћу, мосту или гувну?! – одевао се воденичар Добреч буновним гунђањем, крстећи се пред иконицом Богородице Заштитнице, стављајући око врата ниску белог лука, узимајући за одбрану подобар колац од глоговог дрвета. (…) За ове, судио је млинар, штета је трошити Божија словеса, биће довољно да придигне глогов колац и строге узвике:

– Иш!! Хајде, одлазите! Напасти једне!“

„Нем, савладане воље, воденичар сасвим отвори врта и пропусти туђинце у млин. Тамо он узе сушену тикву и подиже уставу. Наизменце кренуше шкргут, шкрипа, шклопот, шобот. Мишеви, уз циктање, напустише кош. Брвна уздрхташе, отпочеше да се стресају. Прхну прашина. Вину се трина. Заоблача се старо, посвуда расуто брашно. Пауци у трку изврнуше чанке. Из наћви, са легала, запрепашћен, искочи рашчупан баук. Задобова чекетало. Пламичак из кандила, ниже иконице, утече кроз баџу. Са собом однесе свети лик пречисте Господове Матере…

Млин се налазио у планини, готово на самом вису, зачудо, поиздаље од свих извора. Он је, заправо, уместо поточне воде за покретање камена горњака користио струје ветрова. Ка вртложноме јазу, одасвуд, пође силесија ваздуха. Шуме стадоше да се размичу. Горске се стазе смутише у клупчиће. Мирна ноћ западе у тамнину. И скршено небеско грање згину у сеновитом виру. Отрешене крунице звезда нестадоше у зинулом Западу.

Покренуте мрачне бујице су све ваљано одвлачиле ка усамљеној воденици. Раст сићушног биља, протезање храста, цвркут коса, замаси крила пупавца, рика пробуђених јелена, дрхтаји кошута, хука Ибра из клисуре, шум росе у травама, разговор, бат корака намерника и свако друго добро – лагано је, између два тешка камена, као прах сипкало у бездани млински мучањ.“

„Тачно од пола ноћи, на чврсто запрте прозоре припрате цркве Св. Спаса, наваљивао је помаман ветар, бесно ударајући у капке стотинама љутих крајева. Велики храм, мала црква, странопријемница, келије, трпезарија, стаје, борови, храстови, јеле, бусови земље, све што се нашло у ваздуху, у горњем манастиру, љуљало се тамо-амо, не допуштајући једним монасима да се потпуно предају бденију, а другима да барем мало отпочину.“

„Страх да тисовина не попусти пред ударима олује засео му је на леђа, преподобни се погурио од његове тежине.“

„Спрва, игуман Григорије је помислио да се то видински кнез Шишман пре рока примакао жичкој капији, али је убрзо разабрао да то укупна посада града Маглича пречицом хита у сусрет непријатељу. По распореду шушкања лишћа и начину ломљења гранчица рекло би се да је кренула од места Замчање, горским стазама, право ка месту Заклопита Лука, где је намерила да начини заклон манастиру, а заклоп војсци Бугара и Кумана. (…)

– Овамо!

– Тамо!

– Не, него овуда!

Тако су на тисове капке куцали уплашени узвици војника, отац Григорије их је јасно чуо, као да се и сам налази међу њима.“

„У освит, када се окрилио прозор садањег на даљину, игуман Григорије је затекао тихо јутро. Беше утекла и последња птица помракуша. Обронке околних брда блажили су први зраци дана. Из јаруга, пећина и шупљих дубова усправљао се стари спокој. Храм, мала црква и све остале грађевине – мирно су лебдели у ваздуху, тачно повише места где се колико пре дан или два налазила цела Жича.“

„Јоаникије, манастирски видар и травар, носио је свежњић боквице пут ксенона, како Грци називају болничке келије. Пребијену шаку оца Данила везао је још првог дана за дашчицу од тополе, сада је хтео да залечи укриво срастање дохијаровог расуда са бунцањем о некаквих тридесет сребрњака.“

http://historicconnections.webs.com/biblicalarchaeology.htm

„Уз краљево ухо, иза танког, земљаног зида, чуло се комешање свакаквих гласова, раст горског биља, протезање храстова, рика јелена, хука таласа Ибра, а међу њима и гласови настрадалих војника и кефалије Величка. Несретници као да су пијукали:

– Господару, ако није касно, покрени војску…

– Олуја нас спречи да од безбожника бранимо цркву Св. Спаса…“

„О други прозор, о тисове капке прозора садањег на близину, већ је кврцао ситан камен избачен испод љутих копита. Удари су били једва чујни, али се преподобном, у великој тишини, чинило као да сама смрт песницом лупа:

– Отварај!“

„У једној од најпрометнијих улица престонице, сред дана, испод платана, чије су прштасте листове ојели ројеви нечистих киша, стоји десетогодишњи Богдан.

– Сово, сово! – виче дечак, погледа упереног у крошњу, тамо где је на деблу ојађеног дрвета свијутак празнине, дубока шупљина одиста слична стану ове шумске птице.“

„Неке се науке могу изучавати без удела оданости, за неке је довољна пука приљежност, али за неке је искрена љубав једина потка. Тај је младић заслуживао високу пажњу због свог знања. Но, још више је пленио тананошћу осећања. Одатле је расло снажно стабло његове приче – очичкано стотинама најразличитијих гнезда. Професор је у себи размеравао разлику између своја два незаинтересована сарадника и овог младог човека. Једна спора мисао била му је довољна да облети цело расуђивање, жалосно шкрто, обојице асистената. Међутим, мноштво најхитријих мисли било је недовољно да се обиђу све гране реченица будућег студента, све гранчице његових речи, укупна крошња његовог говора – настањена стотинама, можда и хиљадама врста птица.“

„Ништа више није могло досегнути Богданов одговор. Речи су се гранале и одмах листале. Мало је недостајало да и модели препарираних птица узлете са зидова амфитеатра, тако се живо њихала крошња беседе, неодољиво мамећи својом ширином све што има крила.“

„Шест врлетних гора морао је да прође соколар Љубен. Преко сваке горе ваљало му је кроз стотину честара. У сваком честару, свака грана дана гребала му је чело, образе и мишице. Убрзо путник тако остаре да су му само боре држале остале црте лица.“

http://www.sokolarstvo.rs/?strana=24

„Спрва пометена силним замахом изненађења, војна Бугара и Кумана лагано се збирала по пустој порти, тачно ниже велике и мале цркве, борова и храстова, странопријемнице и келија, радионица и стаја, пчелињих кошара и бусова трава.“

„Кумански вођа Алтан затеже тетиву до саме ивице пуцања, сапе у лук шкргут очњака, одапе га, али промаши. Белац му је још пред капијом нагазио на листић биљке бун, никако није слушао јахача, непрестано се пропињао, мутећи Алтанове покрете. Онај шкргут прасну о грану лебдећег бора, разлетеше се лањске иглице, замириса смола, а нешто опалих шишарки задобова по калпацима и гвозденим шеширима Бугара, по обријаним главама Кумана.“

„Међутим, другом приликом, већ дубоко у српским земљама, механик је испред једног готово пресахлог потока, широког таман да га прескочи бува, тражио да се од храстових балвана начини ћуприја. (…)

– Поток испред којег смо застали носи самоувереност. Она је наоко плитка, али заправо прелази више глава! Војска која је сигурна у свој успех, увек ће каснити за војском која се том успеху само нада. Према томе, нека вам не буде тешко да од пар балвана саградите ћуприју којом се може опкорачити таштина!“

„Сунце које се креће низа западну стрмен, додаће одразе крошњи борова и храстова на манастирске куполе и кровове. Тако ће Жича клекнути и од сенки залазница.“

„Док су Бугари и Кумани образовали логор на месту негдашњег манастира, док су крчили драч своје збуњености и док су плели конопе и бирали стабла за израду балисте, братство се изнова стицало ка трпезарији, овај пут око саветовања како да дођу до воде за пиће.“

„Забављени својим пословима и покушајима да стрелама погоде бар неку кошницу, што се са испаше кретала натраг, на починак међу гране лебдећег дрвећа, Бугари и Кумани не опазише како се дугачак конопац спушта са једног жичког прозора, како ведрица на његовом крају зарања у зденац и како се подиже прскајући тамо-амо капи воде.“

„По старом завету, преподобном би допуштено да затвори капке. Тисовина склешти прсте Куманца, он испусти крик, па пође за њим, сустиже га на самој земљи.“

„Нешто мало низ преподне, све насупрот северцу, захваљујући оном Гојку, војна краља Милутина нађе се надомак Ждрела, места где ибарска клисура заправо отпочиње, где сужавајући се тешко грца, где Горњак свом жестином увире, да би потом још помамније извирао. Господару се причини да чује узвикивање малене посаде, која је ту стално боравила, пазећи да северац не нанесе одвише грања, почупана стабла или шта крупније, стражарећи да ветар не затисне Ждрело, најближи пролаз из Јужних у Северне области Србије.“

http://forum.krstarica.com/showthread.php/526244-Od-Ra%C5%A1ke-do-Ra%C5%A1ke-dupli-toponimi?p=21641585

 „Узорит хришћанин, Драгутин није пролазио ни поред урушених црквина, застајавао је на раскрсницама, чак и пред храстовим записима, све да изрекне славу Оцу, Сину и Светоме Духу.“

„Цео је поход, чак и преко висова, пратило благонаклоно сунце. Густа се гора, шумно, мрешкала уз доњу обалу свода. Ту и тамо би се небески спруд спустио у дубоко удоље. Ено – где је, по једном таквом жалу, чапкајући златније трачке, зането гацало туце шљука штакара. Посвуда беше толики мир да се чинило ако би се когод испео на гранату букву, могао је са нижих крајева свода лако да подбере богату ловину – у небу утиснутог ћука, залуталу креју или читаво јато ронаца.“

„Посада која је Ждрело чувала да се не загрцне почупаним стаблима или одроном камена, достојно прими господара српских и поморских земаља у малу кулу подигнуту изнад Ибра.“

„На дну једног сврачјег легла звецкања ордења, сјај еполета и ленти. А после помног ослушкивања – успели су да разаберу и пренаглашену раздраганост, умиљавања, лагодна говоркања, заклетве, читаве реченице које су птице сакупљале претходних деценија, па их скупа са гранчицама и влакнима кудеље уткивале у своја гнезда.“

„Стари професор и два студента, од којих је један био Богдан, кренули су за лепетом црне сарке. Колико су тако занесено превалили кроз високу траву и шипраге – нису водили рачуна. Али, на ивици једног шумарка, пошто је птица била бржа, морали су да употребе двогледе.“

„- Са овога, ако си упоран да подигнеш девет застора, и још довољно снажан за тучану резу, посматраш сопствену душу!

– У ономе можеш да пазиш лањску јабуку, калем или семење за наредни род!“

„Висак је прислонио уз обичан двокрилни прозор, каквих је свуда много и који одувек казују у којем је крају неба ведро, колико је кровова никло, да ли се јесен настанила у кестеновом дрвореду, шта има ново на улици, где су се запутили толики пролазници…

Али, мада је Богдан мислио да од овог погледа нема ничег поузданијег, да се он никако не може оспорити, канап са оловном сузом одступао је за цео један вид од дрвеног рама и свега што је рам годинама неприкосновено држао. Рат је већ увелико трајао, а прозори нису показивали ништа од онога што се заправо дешавало.“

„Уз све то, у власништву Спасовог дома беше и седам млинова, што  добре речи круне од злица, приходи панађура са неколико тргова, сушта умност народа, бир од песме цврчића трскара, блиставог чворка, модруља, дуголисе, рђастог дрозда, бегунице и цветотачца, врховина од светлости свих лучаница, једнако разрезана, како од оних из меропашких, тако и из властелинских палата, потом ноћишта у спратној кући у Скопљу, ксенодохије за уточиште болезнима, хлад што уз друмове пружају записи, пиргови и странопријемнице, све за одмор ходочасницима и другим намерницима. Дабоме, недалеко од манастирског поседа, зарад његове одбране, повише Ибра, налазио се Маглич, утврђена градина.

Поред тога, нарочита се пажња полагала и на то да жички метох, већ према странама света, мора имати од сваке важније врсте дрвета. Рецимо, на добрима ближе сињем мору, сунце се столећима о маслине и чемпресе чешља, а све надаље зрачци се не мрсе има ли довољно белих борова и гранатих храстова. Исто тако, од доба Ане Дандоло, када су венецијанске галије заузеле готово половину свода изнад рашке земље, према неписаном законоправилу, чија се сврха изгубила у неком од упада међувремена, свака је црква у својој порти морала имати мало јелашје од десетину витих стабала.“

http://www.politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/duzd-unuka-i-srpski-kralj

„Петнаестог дана по благонарочитом празнику преподобни игуман Григорије са приличним страхом и оклевањем раствори тисове капке прозора што је смотрио садање на близину.“

„Само, пре свега, садржај зденца ваља добро узбуркати – не би ли поглед потонуо што дубље од површине. Зато је један од њих помно зурио, док су други одложили решета и ударали дугачким лесковим шибама или бацали пуне шаке црних каменчића, да потопе блеске и што више узнемире оне прве, горњем свету најверније одразе. (…) А онда, као да је лесковином или каменом погођен какав подземни ток студенца, вртлог поче да се жури, да се свија и плете.“

„Одоздо, са тла, већи део нападача је цимао уже. Други су помагали чарањем:

– Нека зађе благо сунце!

– Нек осване клупко љутих змија!

– Свите змије, свите змије, сву воду попијте!

– Осушите, осушите, шуме, реке, поља и лазове!“

„НИЈЕ НЕГО, САДА ЋЕШ НАМ РЕЋИ ДА СИ И РАЈСКО ДРВЕЋЕ УПОЗНАО

(…) Смело је Блашко подучавао друге како се гази с бусена на бусен, а није се могла предвидети ни његова нарочита вештина са дрветом. Од ивера је чинио што други не би умео од целог грма. (…)

– Свако дрво има своју сврху – упорно је Блашко разликовао осталима недоступно. – Знам посигурно, док не пођох куда сам кренуо, био сам дрводеља. Врбов колац не држи ни самога себе. Од тешке буковине не праве се рашље. Сломљена нога најбоље сраста уз дашчицу од праве тополе. Липови чанци и кашике лече благоутробије. Само у бешици од трешњевог дрвета младенац за месец напредује по тридесет речи. Јавори изничу из песме, не на годове. Борови прече сумбор да на нас не падне. Испод граба се јесен склања, у брезику зимује пролеће, лета се у јасикама гнезде, а отпочинеш ли под брестом, указаће ти се и друге такве тајне. (…) Једном сам у Дубровнику, за неког богатог поморца, израдио шкрињицу од ружиног дрвета, да у њој од бура чува младићке црте.“

http://www.eastpointtrade.co.rs/materijali.htm

„Поред земаљског растиња, рече ми онда поморац, дрвеће ниче и у горњем Врту. Каткад и тамо, горе, ветар дуне, обори суварке, крошње растресе од лањских листова, ољушти комадић коре. Све се то, каткад, и у једној од четири рајске реке нађе, те до нас допре. Видео сам, рече тај, како таласи Геона, што га зову још и Нил, са изворишта често донесу ђумбир, раведов корен, алојево грање, цело хлебно дрво, цимет и друге врсте из Еденске висине…

– Није него, скитницо! Сад ћеш нам рећи да си упознао и рајско дрвеће! – опет прекину Блашка господин Андрија. – Да ниси, можда, реком Геон ка дрвету живота пливао?“

„За видела је, не обазирући се на доње опасности, време проводио у јелашју, стаблима дирао кору, прислањао уво уз чворове и дупље, опипавао пазуха грана, пео се да скупа са крошњама витих јела шушка и шапуће. Ноћу је, као и множина верних, бдео у цркви, молио за спас Жиче и вероватно ослушкивао хоће ли му какав глас дојавити како се до Едена стиже.“

„Однекуд изашао на чистину, један је од бранилаца, не обазирући се на љуљање манастира, скакао са бусена на бусен, спретно прилазио хладовини од невеликог скупа јеловог дрвећа.“

„Онај горе, у висини, није било сумње, секао је стабла, потом скидао грање и кору, па дуге облице дељао према нечем правом, на једном крају пљоснатом. Из јелашја, са оближњих храстова и борова, прхтале су поплашене кошнице пчела, сунце је незгодно блескало, опали ивери трунили су очи, нападачи још само видеше како дрводеља довршава посао, те посрћући под тежином свога рада одлази пут мале и лагане цркве посвећене Св. Теодору Тирону и Теодору Стратилату, црквице која се непрестанце трзала, конопом привезана за велики и тешки храм Св. Спаса.“

“ – Господару, ено кроз оба прозора мале цркве безјак дрводеља избацио весла!

– Права весла, господару! Десет лаката дугачка! Од јеловине грађена!

(…) Изненађење је, међутим, владало и у самом манастиру. Видевши божијег човека где деље јелова стабла, већина се гласно подсмехну:

– Опет лудује!

Како Блашко из годова јела доби весла и ка малом храму пође, већина се на мањину сведе:

– То није могуће!“

„Како отац Григорије унесе перце у малу цркву, она снажно одскочи, јелова весла убрзаше, ваздух се изломи као око јаке крме, размакоше се и невидљиви спрудови. Црквица превуче. (…) Горе, повише глава нападача, весла су се кретала још неко време, па су на заклонитој висини стала.“

“ – Преподобни, ево четврт јабуке мирисавке. Не одбијајте, окрепите усне!“

“ – Оче, онога Блашка нигде нема. Весла су у црквици Св. Теодора, међутим, од дрводеље ни гласа.

– Само нам једно дете рече, оче, како га је видело где са трговцем из града Скадра, у лебдећем јелашју, жучно разговара!

“ – Оче Григорије, скоро је подне. Од јутрос, капку по капку, скупљамо росу са бусенова, са листова храстова, али мађерници кажу да није довољно ни да се хлебови замесе!“

„Грамзиви су освајачи, ради реликвија, проваљивали у цркве и манастире. Роберт од Кларија само у једној скривници бележи плен од два комада Часног крста, гвожђе копља којим су Исусу прободена ребра, два клина, кристалну бочицу са великим делом Христове крви, одору коју му свукоше пре но што су га на Голготу одвели, круну од морске трске…“

„Матица смрти кретала је дужда кроз несрећни град непогрешиво – право ономе месту где су се сливали, одасвуд извирући, језиви крици, запомагања, хропци и зрна душа побијених. Како чудно рскају душе, изломљених крилаца, згажене копитама коња или чизмама остврљених људи. Не јече. Само тихо шкрину. И ништа више. Гугутке отпослане да их прате увис, враћале су се тужне, орошених очију, тек ту и тамо обављеног посла. Веле да тога дана нико није умро мимо Константинопоља – земаљске звезде што буктећи гасне, у модро се небо рушећи. Баш све Господове голубице летеху около града у пламену, прежући да спасу бар коју душу страдалих.“

„Чак и сам Теодор Ласкарис беше одложио мач да се последњи пут прекрсти, када се из црних набора небеса необјашњиво промоли дугачак конопац и на његовом крају привезана – обична дрвена ведрица. Опет, мимо свих остаде једино Никита непознати. Не одлажући перо ни трена, он стаде гласно читати оно што је управо писао:

– И иако су сви мислили да је то привид, некаква ђавоља омама, радило се о очигледној милости! Када им протумачих виђено, Теодор Ласкарис зграби конопац са судом од дрвета! У добар час! Латини су таман почели да наваљују на врата, што степенице деле од спрата наше куле!

Таман су Латини отпочели да разваљују врата, што степенице деле од последњег спрата пирга, када је Теодор Ласкарис, да проба чврстину, зграбио конопац са судом од дрвета. Уже не попусти ни за палац, као да је негде горе везано за сам Божији престо.“

„Крсташи остадоше на врху пирга. Онај се грозд људи спусти далеко ван градских зидина Константинопоља. За толико се виде – да спасени, један преко другог, силазе и замичу у тамошњи маслињак. Ведрица, као да је неко вуче, лагано стаде да се враћа одакле је ненадано и спуштена.“

„Раст шарене травке укоснице, као и белог кедра небодршца, одиста започиње тек пошто је описан у великој хиљадулисној повести биља.“

„Таман би се игуману Григорију, са прозора садањег на даљину, чинило да краљ напокон хита у помоћ, када би се он нагло окренуо, чувши да тамо и тамо постоји храстов запис, неки малени храм или од труса урушено црквиште, одакле је добро обратити се Богу, одакле је чујније него иначе – да Господ јасније разабере људско кајање.“

„А Ђавоље стране, заправо, беху голет, оштра падина са које је нешто одрало растиње. Ту није успевало ни најмање дрво, ни жбун, ни најжилавије траве, ни живот ма које друге врсте. По веровању сам је нечастиви ноћу свраћао да се на том месту очеше, као што се звериње и чеше о одређено стабло, па изјутра ловци у наборима коре налазе запао свраб или чекиње.“

„Према свему овоме (а највише по ономе када би преко рамена имала само вез од сенки обичног кестеновог дрвета) – Дивна Тановић беше чувена у Београду.“

ПОРТРЕТ ДЕВОЈКЕ СА ВРУЋИНОМ И СЕНКОМ КЕСТЕНА

(…) „Свеједно, Бечлија је и као странац изазивао велику уочљивост, а када се томе дода орахов штап исцртан неразумљивим резама и писменима, монокл од мутног стакла, једна пегава, сушена тиква међу кожним коферима, неуобичајено дугачки пешеви претоплог реденгота и гавраново перо, уместо сата заденуто у џепчић прслука, када се све то придода – није било сведока његове појаве који не би оболео од упале погледа.“

„Доколицу, између два товара, трговац је користио да посматра одблеске сунца са Дунава или да посребреним справама размерава углове зрака и начин на који они прогрејавају кроз крошње дрвећа у врту куће Тановића.“

„Тог касног поподнева, она није ништа слутила. Као и обично – седела је на својој клупи, на себи је имала августовску врућину, преко врућине благо пребачен вез од сенки листова кестеновог дрвета, сенки којима је обиловао породични врт. (…) Дивна је поправљала кестенову сенку на својим обнаженим раменима и занесено певушила неку песму.“

„Уистину, пошто је Богдан донео видике кући и уз њих дуго прислањао висак, све је тако и било. Н е бројећи једну маленкост. Кроз прозор, изравњан према справи од канапа и оловне сузе, с времена на време кануо би и незнатан одраз, да би се на поду уобличио у невелику сенку кестеновог дрвета.

Дане и дане – Богдан је проводио крај овог видела. Чиме све није покушао да га разбистри. Ноктима је састругао плесан. Мрежом половио сумрак. Разбистрио вишегодишњи жагор. Изнова сплео распршен зрачак. У прозор пустио царића, славуја, црвендаћа и милопевку. Чак и једну лирорепу да лепетом растера мемлу. Потом и гладног пупавца да покљуца намножену бубу жижак. Сатима и сатима Богдан је благо њихао оквир, као да је сито за испирање злата. И управо из овог последњег  произашао је стваран део крошње кестеновог дрвета и као посебан младар – женски глас извијен у красну, нарочиту мелодију.

Надаље као да је све ишло брже. Кестен се гранао. Појавило се још једно стабло. Треће је носило део неба. Стаза пошљунчана белим, поточним каменчићима. Август.

(…) После пољубаца двоје се спустише у меке сенке кестеновог лишћа..“

„Свукуд по врту летели су грцаји што казују потпуно предавање. Дуго сапети, сада су размицали гране кестенова, отресали недозреле плодове, повремено дивље ударали о живицу обруба видика… (…) Сакупљајући тек нешто приче, двоје утекоше у Богданов стан. Док је Дивна од страха дрхтурила у једном крају малене собе, он је затварао прозор ка далеком врту са августовском врућином. Видик се мутио, кестенови су се кршили као у неком вртлу, одрази листова претварали су се у сиву пену, избијали су бесни мехурови, надути претњама трговца временом.“

 

 

http://www.zica.org.rs//

vreme.com/arhiva_html/527/32.html

http://news.beograd.com/srpski/clanci_i_misljenja/stankovic/010127_treca_sreca.html

http://www.pecat.co.rs/2010/10/mocno-pero-a-osrednja-prica/

http://www.pouke.org/forum/topic/362-manastir-zica/

http://www.zaduzbine-nemanjica.rs/Zica/Zica-ocima-umetnika.htm

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2010_12_01_archive.html

Узех да прочитам ПАНА Кнута Хамсуна

„У једној великој, бело окреченој кући доле на мору срео сам некога ко је извесно кратко време заокупљао моје мисли. Више се ње не сећам стално; сада не, не, сасвим сам је заборавио. Али зато мислим о свему осталом, о кликтању морских птица, о моме лову по шумама, о мојим ноћима, и о свим топлим летњим часовима. Уосталом, са њом сам се упознао захваљујући само пуком случају, и да није било тог случаја, она не би ни данас заокупљала моје мисли.“

http://www.stevenholl.com/project-detail.php?type=museums&id=39

http://www.archicentral.com/steven-holl-designed-knut-hamsun-center-opens-in-hamaroy-norway-20030/

http://en.wikipedia.org/wiki/Knut_Hamsun_Centre