Posts from the ‘Узех да прочитам… (цитати из целокупног романа или приповетке у којима се помиње дрво или део дрвета)’ Category

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.

Advertisements

Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског

Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.

Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.

Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.

Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)

У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.

Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.

Узех да прочитам приповетку ТРИ КРСТА Милоша Црњанског

Испод наслова приповетке стоји натпис: Из мога дневника, 1919. (овде наводимо пуни текст приповетке)

Сент Андреја.

Бео пут пролази виноград за виноградом, спушта се и диже од чокота до чокота, од воћке до воћке. Шумарци багремова прате га да се не изгуби. Он их води доле на реку, напаја их руменом водом, па излази пред њима горе на врхове, где стоји по који усамљен јаблан. Знам да је негде иза црквених торњева равница, из које се дижу плави облаци, као дим тамјана.

Смрт, због које сам дошао, није јасна, она кривуда, кроз тихе, мале, зелене улице под воћкама, где не могу да нађем гвоздена врата порте.

"Stara srpska kuća" - Sentandreja

Над водом се појављује, кад застанем, нешто огромно, плаво: ваздух, благ, натопљен маглом, на којој лежи сва ова тешка пруга брда и вода са којих сам сишао.

За мном иде април, са липа што су се разишле по будимској дијецези.

При полазу сам приметио да гране листају. Ко зна где сам био око поноћи. Лежао сам крај воде. Нико неће знати да сам дошао, ни трг пун јабука, ни тамница зелена, покривена кривим мокрим кровом. Ни бела, каменита владичанска врата. Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу.

Над постељом ми је тишина, а иза ње, пет великих дворана, у којима има само завеса и старих слика. Једна дебела госпа, у жутој свили, стоји код прозора и не зна да прочита оно што сам јој донео из једног села, са југа. Пред кућом широка сенка. У лишћу, земљи и грању, са заривеним кљуном, у ветру који не може да их затресе, као старе богате житарице шајкашке, стоје цркве. Иза њих све до Дунава су огромне баште. Дрвеће ми пада на прозоре. Сад је крај, крај.

Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу. Остаће један румен брег на небу, мирне воде, празне цркве.

Дунав ће мој, Дунав ће мој све обухватити сјајним појасом и однети, однети, однети.

Земљу нек вода носи, носи. Мир је под црквом, ни голубови не лете. Камен је хладан под травом, камен је хладан под травом. Остаће на небу румени брег и празне цркве над водом.

Камен је хладан под травом, милим гласом зазвони под ногом, под штапом. Све што је било збркало се у мени, али сад, кад одем, све ће да се разјасни у животу, у моме, у моме.

Звона звоне; иконе, иконе; недеља; јутро је пред црквом.

Крв је та благост, овде под травом, крв је та благост, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована.

Ето је, ето је: одлази по води.

Капљи, моја мила, капљи, драга, чун те чека, обрастао мокром, зеленом трском, слабом и старом, искрханом; нек те носи, са старом црквеном оградом зарђалом; иди, моја мила, драга крви. Јеси ли то ти са жутом тамом, течеш ли ти то, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована, обалом, водом, равницом, за мојим ходом, по улицама обраслим травом?…

Још овај дан, и никад више.

Острогон

Гологлави, корак у корак, сувише рано сишли смо у мрак. То је била огромна сенка базилике која је падала у Дунав. Каменитим, влажним степеницама сишли смо да га видимо…

Златан и свилен стег… слава трновита, на мекој свили… Свила мека, мекша него жена, мекша него златна коса… слава, слава… слава трновита… dux…

Сунце се тамо рађа доцкан, међу трском, и мирише на воду. Горе на брегу трепере по улицама у жутој магли распукле земље, светиљке. Ветар засипа јутро песком. Долећу тице из околних шума и винограда.

Румен сјај над варошицом шћућуреном под брегом, под огромном сенком базилике. Њен мрак пада у Дунав, и над том хладном и мрачном влагом зјапе рупе у зидинама, под решетком.

Знам: пред вече, тамо би ми било добро. По једно псето придружило би ми се и ишло за мном. Зазвонило би грдно туђинско звоно и залеђена обала ишла би пуна шљунка Дунавом, кроз врбаке. Не би било гласа ни звука.

Било би нас свега троје у том руменом брегу, пуном црних каноника.

Пред вече силазио бих оном белом улицом што се спушта, разривена од воде, кроз распуклу жуту земљу. Застајао бих на угловима, пред леденим, страшним, гвозденим мостовима где стоје моје старе повезане пријатељице што виде само на једно око и продају кестење. Ох, како бих погнуо главу пред жаром!

Жар, жар, румени, увенчани жар, усијано гвожђе.

Проста и драга, озебла мирна тела. Ни туге, ни туге више. Ноге тешке, прозебле, увијене крпом. О мудрости око гвозденог, усијаног жара, пред зимом, пред снегом! Каквим би благим гласом говорио, каквим би благим оком гледао, каквим би мирним ходом прошао…

Реч, једна реч, тиха и јасна, и све би дрвеће било добро. Без туге, без туге. Осмехнуо бих се и видео лед и небо.

А кад бих ушао у цркву, било би нас свега троје. Мрак, румена кадифа и чираци. Драги и мали сто, на њему сребрни мајушни манастири. И хлеб, мајушни хлеб, за мене, за тебе, за све, за снег, за тице, за земљу, за све. Полако, дан по дан, и ми бисмо заборављали речи.

Црквењак се и тако сећа још само имена свог, осим молитава.

http://el-skolasvetisavabp.edu.rs/blogovi/?cat=10

Мрак добар и мио, мрак у певницама. Сребро и ватра. Жар, добри жар под сребрним малим црквицама на столу.

Опојали би хлеб и миро. Нико нас не би питао ни гледао. И било би нас само троје.

А кад бисмо изашли, грање би нас помиловало по плећима, а црквена врата обавила својом сенком.

И тада, ма куд. Живот са својим колима сена, дућанима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

http://www.rastko.org.rs/rastko-hu/index.html

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно…

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова.

Како бих био нечујан…

Темишвар

Овде је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама-кућицама, дижем ногу да не згазим на куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да ни то нисам могао?

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакоњу. И нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по сокацима, по гробљу, по шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле руменооке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци? Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клупе. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина? Колико становника има белоцрквански срез? Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим.“

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизис на маџарском. А она… она је седела увек здесна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад „Голуб“ наштампа моју прву песму, Судба, не сећам се више како. Прва строфа: нека лађа, друга строфа: бура, трећа строфа: само остаци пливају по води. О како је то смешно! Колико бесаних ноћи! Био сам срећан кад је хтела да ми пружи руку.

Како су беле, и офарбане, сад ове клупе у порти пред црквом! Ено стоји још и рачунаљка и штице. Колико их, Боже мој, има ове године… има ли их још бар десет… малених, малених глава?

Али где су бедеми, шанчеви обрасли травом, пуни зелене жабље воде ?

Кроз ова стаклена врата, ено их, ено их. Онај са белом огрлицом до ушију, Сава Текелија. Увек су ме пред њега водили. Како су му уши велике и црвене!

Ходи и на гробље: љубичицом је обрасло у пролеће тамо и моје презиме. Је ли, како је то смешно! Никада више нећемо туда проћи. Онај гроб, ено онај мали, то је неког Руса малог из певачког друштва. Онај тамо је барона Јовановића. А овај, гле, где сам провео детињство, под овом липом која, да знаш, како после испита мирише, читај: отац подиже… ја… Тодор… Радичевић сину моме Стефану… Видиш ли у камену урезану ружу и под њом глупо, сентиментално написано: Таки је био…

Узех да прочитам путопис Finistѐre Милоша Црњанског

7750026330_carte-de-localisation-de-brest-finistere

Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором. И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко огромних зидина старе тврђаве, урнебесно висок гвоздени мост.

Ја сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. (…)

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Port_Militaire_from_swing_bridge,_Brest,_France,_ca._1895

Али, тихи, мокри зидови, једна модра долина, која се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давно у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Brest-Light-House-France-by-Stefan-Cruysberghs

Крш, који сасвим личи на истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу. То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. (…)

305_001

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њихих широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. (…)

btv1b77416373

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза пожара, пре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им без стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. (…)

images

Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две-три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Portes-Brest

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. (…)

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем. (…)

btv1b7741593c

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. (…)

Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помаџаре. Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (…)

Brest-Northern-Finistere-Department-99227

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. (…)

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. (…)

96e973403a205fc432a7499289951bad

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила са мном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су пре подне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго ценкао са рибарима, и тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натраг. (…)

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

24681459.9b04d964.640

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх огромних копаља, посипају по свима пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а пред вече тамна и зелена. Мрак пада са тих цркава, па тек после са стења и дрвећа. (…)

http://bewareoftherug.blogspot.rs/2013/11/if-this-is-thursday-it-must-be_21.html

Brittany costumes

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. (…) Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. (…)

001c1-St Clare in Navy_Brest

 

 

Узех да прочитам МАСЛАЧКОВО ВИНО Реја Бредберија


„Даглас Сполдинг, дванаестогодишњак, тек пробуђен, препустио се љуљушкању на ранојутарњим летњим струјама. Опружен у својој соби у куполи, на трећем спрату, горе на крилима јунског ветра, осећао је снагу висине коју му је давала та највиша кула у граду. Ноћу, кад се стабла стопе у једно, Даглас је бацао погледе са свог светионика, попут светлосних сигнала, у свим правцима преко узбурканих мора брестова и храстова и јавора. Сада…

„Богте“, прошапта Даглас.

Пред њим је читаво лето, прецртаваће бројке на календару, дан по дан. Попут богиње Шиве из туристичких брошура, видео је како му руке лете свуда, беру киселе јабуке, брескве и шљиве, црне као поноћ. Биће одевен у грање и жбунове и реке. Смзаваће се, добровољно, на мразом окованим вратима фабрике леда. Куваће се, са задовољством, с десет хиљада кокошака, у бакиној кухињи.“

„Само то, тај најмањи од свих могућих инцидената, био је довољан да схвати да ће овај дан бити другачији. Биће другачији и због тога што, како је објаснио његов отац док је возио Дагласа и његовог десетогодишњег брата Тома према оближњој шуми, постоје дани који се састоје само од мириса, тих дана се читав свет само пење кроз једну ноздрву и истиче кроз другу. А неки дани су добри за пробање, а неки за додиривање. А неки су дани добри за сва чула одједном. Овај дан сада, климао је он главом, мирисао је као да је иза брда преко ноћи никао огромни и безимени воћњак који ће читав простор, докле год поглед сеже, испунити својом топлом свежином. Мирисало је на кишу, али облака није било. Сваког момента, могао би се зачути смех странца дубоко у шуми, али владала је тишина.

Даглас је посматрао земљу која је путовала поред њих. Није намирисао никакав воћњак нити је осећао да прети киша, јер без стабала јабуке или облака знао је да ни једно ни друго не може постојати. А што се тиче оног незнанца што се смеје дубоко у шуми…?

Ипак, чињеница стоји – Даглас задрхта – ово, иако без разлога, јесте специјалан дан.

Аутомобил се зауставио у самом центру тихе шуме.“

„И тако се упутише кроз шуму, отац врло висок. Даглас у његовој сенци, и Том, који је, како је био веома низак, каскао у братовој сенци. Стигли су до мале узвишице и погледали напред. Овде, овде, видите ли? показивао је отац. Овде живе велики тихи летњи ветрови и плове зеленим дубинама, као невидљиви китови, непримећени.“

„‘Ево папрати која се зове вилина коса.’ Отац је ходао, метална кофа клатила му се у руци. ‘Осећаш ли?’ Рашчепркао је ногом лишће на тлу. (…) И подизао је руке да им кроз дрвеће изнад њих покаже како је исткана преко неба или како је небо уткано у дрвеће, није био сигуран шта је посреди. Али је чипка ту, насмешио се, и ткање се наставља, зелено и плаво, ако дуже посматраш видећеш како шума помера своју крошњу пуну жамора. (…) Водопад птичје песме иза оних стабала тамо!

Даглас, изгубљен и испражњен, паде на колена. Видео је како му прсти тону кроз зелену сенку и излазе умрљани таквом бојом да се чинило као да је некако посекао шуму и руком копао по отвореној рани.“

„С кофама допола натовареним грожђем и дивљим јагодама, у пратњи пчела које су, како је рекао отац, биле ни мање ни више него читав свет који певуши испод гласа, сели су на дебло обрасло зеленом маховином, јели сендвиче и покушавали да слушају шуму исто онако како је то отац радио.“

„Хиљаду петсто шездесет осам утакмица! Колико пута сам опрао зубе за десет година? Шест хиљада пута! Опрао руке: петнаест хиљада пута. Спавао: четири хиљаде и нешто ситно пута, не рачунајући дремке. Појео шест стотина бресака, осам стотина јабука. Крушака: двесто. Нисам неки љубитељ крушака. Наведи шта хоћеш, имам статистику! (…) Том наставља да брбља, уста су му пуна сендвича, тата је тамо, опрезан као планинска мачка на деблу, а Том пушта да му се речи пењу у устима као брзи мехурићи соде (…) Даглас је зурио у Томове разигране усне. Пожелео је да скаче около, јер је осећао неизмерни плимни талас како се диже иза шуме.“

„Онако погнут, Даглас је био идеална мета. Том скочи на њега, вичући. Пали су заједно, почели да млатарају рукама и ногама, да се котрљају.

Не! Даглас покуша да се потпуно искључи. Не! Али, одједном… Да, то је добро! Да! Клупко, контакт тела, запетљанција која се тумба није уплашила плимно море које се сада обрушавало, плавећи све и односећи их низ обалу од трава дубоко у шуму.“

„Викнуо је гласно, али немо, десетину пута! Помисли само, само помисли! Дванаест година стар и тек сада! Сад откривам овај ретки хронометар, овај сат сјајан као злато и с гаранцијом да ће радити седамдесет година, заборављен под дрветом и пронађен током рвања.“

„Даглас отвори очи. Отац је стајао високо над њим на небу прекривеном зеленим лишћем, смејао се, с рукама на боковим. Погледи им се сретоше. (…) Требало је да прође пола сата да избледи осећај траве, корења, камења, коре маховинастог дебла, с места на којима су утиснули трагове по његовим рукама и ногама и леђима. Док је он размишљао о томе, пуштао је да побегне, исклизне, разлије се, његов брат и његов сада ћутљиви отац ишли су за њим, дозвољавајући му да сам пронађе пут кроз шуму према оном чудесном асфалтном путу који ће их вратити у град.“

„Златна плима, есенција овог финог сунчаног месеца је потекла, а онда грунула из грлића испод, да би је затим усули у ћупове, покупили фермент с површине, напунили опране боце од кечапа, и на крају их поређали на полице. Редови боца искрили су се у подрумској тмини.

Маслачково вино.

Речи су биле као лето на језику. Вино је било лето, ухваћено и флаширано. А сада, кад је Даглас знао, заиста знао да је жив, и ходао светом осврћући се да га додирне и целог види, било је једноставно поштено да део овог његовог новог знања, део овог специјалног дана бербе буде запечаћен и склоњен до отварања једног јануарског дана кад снег буде падао брзо, а сунце остане скривено од погледа недељама или месецима и кад можда део чаролије буде већ заборављен и укаже се потреба за подсећањем. Пошто ће ово лето бити лето неслућених чуда, хтео је да га цело спасу од пропасти и обележе налепницама тако да касније, кад год пожели, може да се на прстима спусти у овај влажни полумрак и само испружи руку.

А тамо, ред за редом, уз меки сјај цветова јутром отворених, уз светло сунца овог јуна које ће блистати кроз прозирну кошуљицу прашине, стајаће маслачково вино. Завири кроз једну боцу једног зимског дана – снег ће се отопити у траву, дрвеће поново населити птице, лист и пупољци попут континента лептирова дисаће на ветру. И док вириш кроз боцу, обојићеш и небо из челичносиве у плаву.

Држи лето у руци, сипај лето у чашу, малецну чашу, наравно, деца добијају најмањи голицави гутљај; промени годишње доба које ти тече венама тако што ћеш подићи чашу до усана и искапити лето.“

„Даглас се окрете. Ова стаза водила је, као огромна прашњава змија, до фабрике леда у којој је зима живела и у жуте дане. Ова стаза јурила је до врелог песка обале језера у јулу. Ова до дрвећа на ком би дечали могли расти као киселе и још зелене дивље јабуке, скривени међу лишћем. Ова до дрвореда бресака, шпалира винове лозе, лубеница које леже као шарене мачке задремале под сунцем. (…) Ко зна да каже где почиње град или дивљина? Ко зна да каже које поседује шта и шта поседује које? Увек је постојало и увек ће постојати то недефинисано место на ком се то двоје боре и где једно победи и избори се да на једно годишње доба поседује извесну улицу, малу шумовиту долину, гудуру, дрво, жбун. Танки слој широког континенталног мора трава и цвећа, које почиње далеко  у усамљеним пољима, примицало се с неумољивим наступањем нових годишњих доба. “

„Град је, на крају крајева, био само велики брод испуњен преживелима непрестано у покрету, бродоломницима који плеве траву, откидају зарђале комаде. Повремено, један чамац за спасавање, нека кућица, у сродству с првим бродом, изгубљен у тихој летњој или зимској олуји, потонуо би у неме таласе термита и мрава, у кланац који гута све, осетио би титраје скакаваца који стружу као сув папир по топлом крову, затим би постао звучно изолован уз помоћ паукове прашине и коначно, у лавини дашчица и катрана, срушио би се као олтар исечен за потпалу у ломачу коју су запалиле олује плавим муњама, фотографишући тријумф дивљине.“

„Некако су људи који праве патике знали шта дечацима треба и шта дечаци желе. Стављали су бели слез и опруге у ђонове и остатак ткали од дивљих трава потпуно белих од врелине. Негде дубоко у мекој иловачи патика биле су скривене танке снежне тетиве срндаћа. Људи који праве патике сигурно су гледали многе ветрове како дувају кроз двеће и многе реке како се уливају у језера. Шта год то било, било је у тим патикама, и било је лето. (…) Магија је увек била у новом пару патика. Магија би до првог септембра могла умрети, али је сада на крају јуна још било довољно магије, а онакве патике могле би те бацити увис преко дрвећа и река и кућа. А ако би хтео, могле би те бацити и преко ограда и тротоара и паса.

‘Зар не схваташ?’рече Даглас. ‘Једноставно не могу да носим прошлогодишњи пар.’

Јер је прошлогодишњи пар био мртав изнутра. Биле су фине кад је почео да их носи, прошле године. Али, до краја лета, сваке године, увек откријеш, увек знаш, да ипак не можеш да прескочиш реке и дрвеће и куће у њима, и од тада су мртве. Али, ово је била нова година, и он је осећао да би овај пут, с овим новим паром патика, могао урадити све, све што пожели.“

„Шта год желео, помислио је, мораш сам да прокрчиш себи пут. Током ове ноћи, хајде да пронађемо пут кроз шуму…“

„Господин Сандерсон стајао је на сунцем обасјаним вратима, слушајући. Из једног давног времена, кад је сањао дечачке снове, памтио је тај звук. Прелепа створења скачу под небом, нестају кроз жбуње, под дрвећем, далеко, и за њима остаје само меки ехо њиховог трка.“

„На пример прављење маслачковог вина, на пример куповина ових нових патика, на пример бацање прве петарде у години, на пример прављење лимунаде, на пример гажење на трн, на пример брање Изабела сорте грожђа. Сваке године исте ствари, на исти начин, без промена, без разлике. То је половина лета, Томе.

Шта је друга половина?

Ствари које радимо по први пут у животу.

Као на пример, једење маслина?“

„Имам одмах један статистички податак за тебе. Оловку у шаке, Даг. Има пет милијарди стабала на свету. Проверио сам. Под сваким дрветом је сенка, је л’ тако? Према томе, шта онда чини ноћ? Ја ћу ти рећи: сенке које се размиле испод пет милијарди стабала! Размисли о томе! Сенке трче по ваздуху, муте воде, могло би се рећи. Кад бисмо само могли да смислимо начин да задржимо тих глупавих пет милијарди сенки испод тих стабала, могли бисмо остати будни још пола ноћи, Даг, зато што ноћи не би било! Ето ти; нешто старо, нешто ново.

То јесте старо и ново, баш јесте.

Даглас лизну жуту тикондерога оловку, чије је име много волео.

Понови то

Сенке станују испод пет милијарди стабала.“

„Око седам сати увече, ако бисте стали под прозор трпезарије и ослушнули, могли бисте чути како се столице уз шкрипу одмичу од столова, како неко експериментише за жутим диркама клавира. Кресање шибица, први судови урањају у мехуриће сапунице и звецкају на зидним полицама, негде, тек чујно, свира грамофон. А онда, како је вече улазило у касније сате, у сумрачним улицама почела би да се отварају врата, једна под једна, под големим храстовима и брестовима, на сеновитим тремовима, почели би да се појављују људи, попут оних фигурица из старих сатова што предсказују лепо или ружно време.

Ујак Берт, можда деда, затим отац, и неки рођаци; мушкарци излазе први у сирупасто вече, одбијају димове, остављају женске гласове за собом у сад већ млаким кухињама да свој универзум доведу у ред. Затим први мушки гласови под рубом трема, стопала подигнута, дечаци по страни на излизаним степеницама или дрвеним оградама с којих ће у једном моменту током вечери нешти, дечак или саксија с геранијумима, пасти на земљу.“

„Женско трачарење полете с трема, узнемиравајући прве комарце толико да су као помахнитали плесали по ваздуху. Мушки гласови нападоше греде старих кућа; ако би човек затворио очи и наслонио главу на подне даске могао би чути мушке гласове како брује попут неког далеког, политичког земљотреса, истим темпом, истом јачином, само повремено за тон нижи или виши.

Даглас се испружи по сувим даскама на трему, потпуно задовољан и смирен овим гласовима који ће говорити кроз читаву вечност, тећи као река мрмљања преко његовог тела, преко његових склопљених капака, у његове поспане уши, до краја времена. Столице за љуљање звучале су као зрикавци, зрикавци су звучали као столице за љуљање, а маховином прекривено буре за кишницу поред прозора трпезарије стварало је нову генерацију комараца да обезбеди тему за разговор током целог бескрајног лета пред њима.“

„Точкови Машине среће вртели су му се по глави формирајући вирове од лаганих златних жбица. Потребна је, дакле, нека машина која ће помоћи дечацима да се меке маље бресака претворе у трње купина, девојчицама да буковаче постану нектарине. А у годинама кад се сенка нагиње равно над земљу док човек лежи у кревету у ноћи и откуцаји срца ближе се милијардитом броју, његов изум морао би омогућити човеку да лако задрема у лишћу које пада као дечаци у јесен, кад су, удобро испружени на сувом сену, задовољни што су део светске смрти…“

„Упитао је може ли да узме и кашику чоколаде одозго, јер није волео ванилу, и мајка се сложила. Стежући новац у шаци потрчао је бос преко топлог вечерњег асфалтног плочника, испод јабукових и храстових стабала, према продавници. Град је био тако тих и далек да су се чули само зрикавци који су звуком испуњавали просторе иза врелих индиго стабала што заустављају звезде на њиховом путу кроз ноћ.“

„Сад су већ прешли још један блок и стајали су поред свете узвишене силуете немачке баптистичке цркве на углу улица Чепел и Глен рок. Иза цркве, око сто метара даље, почињао је кланац. Могао је да га намирише. Имао је мирис мрачне канализације, трулог лишћа, густог зеленила. Био је то широк кланац који је пресецао град и кривудао кроз њега – преко дана џунгла, ноћу место које се заобилази, често је говорила мајка.“

Имао је само десет година. Мало је знао о смрти, страху, или страви. Смрт је била воштана прилика у ковчегу кад му је било шест година и прадеда је преминуо, налик на огромног палог лешинара у свом сандуку, тих, повучен, неће га више бити да му говори да буде добар, неће га више бити да даје концизне коментаре о политици. Срмт је била његова млађа сестра једног јутра кад се пробудио у седмој години, погледао у њену колевку, и видео је како зури у њега слепим, плавим, укоченим и слеђеним погледом док мушкарци нису дошли с малом плетеном корпом да је однесу. Смрт је била кад је стајао поред њене високе столице четири недеље касније и изненада схватио да она више никад на њој неће седети, смејати се и плакати, да више никад неће бити љубоморан што је рођена. То је била смрт. А Смрт је био Усамљени, никад виђени, који шета и стоји иза дрвећа, чека у природи да уђе, једном или два пута годишње, у овај град, у ове улице, у ова многа места где има мало светла, да убије једну, две, три жене за последње три године.“

„Овде и сада, дубоко у јами замршене црнине наједном су се нашле све ствари које никада неће знати ни разумети; све ствари без имена живеле су у набацаним сенкама дрвећа, у тешком мирису трулежи.“

„Имао је утисак да се цео кланац напиње, групише своје црне нити, црпи снагу из успаваних поља свуд около, километрима и километрима унаоколо. Из росом натопљене шуме и долина и високих брда на којима пси криве главе према месецу, одсвуда велика тишина усисавана је у један центар, а они су били његова срж. За десет секунди, нешто ће се десити. Зрикавци су поштовали примирје, звезде су биле толико ниско да је малтене могао да очеше блиставило. Читави ројеви звезда, врелих и оштрих.“

„“Зној и трава и тешки мирис дрвећа и грана и речице око њега. (…) Престали су да причају. Ослушкујући, изненада зачуше кораке како се приближавају улицом, испод дрвећа, пред кућом сада, на плочнику. Из свог кревета, мајка тихо јави:

То је ваш отац.“

„Сада и сам тих, главе забачене уназад, ослушкивао је листове храста изнад њега како шуште на ветру.“

„Јер, чуо је звук који је био далеко важнији од птица или шуштања новог лишћа.“

„Баштованство је најзгоднији изговор да се постане филозоф. Нико не нагађа, нико не оптужује, нико не зна, али ето тебе, Платон међу божурима, Сократ својеручно гаји тсуге.“

тсуга – дрвенаста биљка, по изгледу између наше јеле и смрче, која може да нарасте и до сто метара на свом природном станишту, у Северној Америци

„Страшни звекет, сударање човека и инспирације, збрка метала, дрвета, чекића, ексера, столарског угаоника, шрафцигера, трајали су данима.“

„Чопор мешанаца, један по један, полако су се увлачили у двориште да вире кроз врата гараже и тихо цвиле; четири дечака, две девојчице, и неколико мушкараца оклевало је на прилазу кући, а онда су се сви нагурали дуж стазе испод стабла вишње.“

„С тим речима, пољубила га је у образ и изашла из собе, а он је лежао и мирисао ветар који је дувао из машине скривене испод, богат аромом оних печених кестенова које у јесен продају на париским улицама које никада није упознао…“

„Ено твоје линије живота, Даг, кривуда унаоколо сва од чворова. Превише зелених јабука. Кисели краставци пред спавање!“

„Госпођа Бентли гледала их је зими како остављају трагове у снегу, како у јесен пуне плућа димом, док отресају са себе наносе пролећних цветова јабуке, али није осећала никакав страх од њих.“

„Али, оно што је могла да сачува она је сачувала. Своје хаљине с ружичастим цветовима нагуране међу куглице лаванде у дубоке црне сандуке, и чиније од брушеног стакла из детињства – све их је донела кад се доселила у овај град пре пет година. Њен супруг био је власник кућа за издавање у неколико градова, и, попут жуте шаховске фигуре од слоноваче, она се селила и продавала једну за другом, док се на крају није нашла у овом чудном граду, окружена само сандуцима и намештајем, тамним и ружним комадима дрвета, који су се надвијали над њу попут атракција из неког праисконског зоолошког врта.“

„Могла је да види децу како се трком удаљавају испод шупљикавих стабала стежући њену младост у леденим прстима, невидљивим као ваздух.“

„Ноћни ветар дувао је по соби. Бела завеса плела се око црног штапа који је годинама стајао наслоњен на тај зид поред осталих тричарија. Штап задрхта и паде у барицу месечине, меко лупнувши. Позлата на штапу је светлуцала. Био је то штап за оперу њеног мужа. Чинило јој се да га он сада упире у њу, као што је често радио, користећи свој меки, тужни, разумни глас када су се, у ретким приликама свађали.“

„Пажљиво су пошли ходником и завирили у собу која је садржала свега два комада намештаја – једног старца и једну столицу. Личили су једно на друго, обоје тако танки да се тачно могло видети како су склапани, кугла и лежиште, тетива и зглоб. Остатак собе чиниле су грубе подне даске, голи зидови и таваница, и огромне количине немог ваздуха.“

„Госпођица Ферн и госпођица Роберта промолише главе кроз тавански прозор прекривен паучином. Доле, као да се никаква велика трагедија није десила, храстови и брестови наставили су да расту на свежем сунчевом светлу. Један дечак брзо се приближавао плочником, скренуо за угао, па поново убрзао корак, подижући поглед.“

„Из заслепљујућег сјаја, из жутог сунца, пресијавала се, прелепа као принчева кочија…

ЗЕЛЕНА МАШИНА!

Клизила је. Шапутала, као поветарац на океану. Нежна као лишће јавора, свежија од воде из потока, прела је с достојанственошћу мачака што се шуњају око поднева.“

„Двадесет пет спорих и пријатних километара на сат максималне брзине. Долазиле су и одлазиле кроз летње светло и сенке, с пегама и тамним флекама сенки дрвећа на лицима, долазиле су и одлазиле као неко привиђење из древне прошлости на точковима.“

„У подне, док су се меко котрљале по плочнику, јер су се путеви цаклили од страшне врелине, а једина сенка се могла наћи под дрвећем на травњацима, њих две склизнуше у један слепи угао, стискајући промуклу трубу.“

„Зелена машина наставила је да плови по врућем дневном светлу, испод сеновитих кестенова, поред сазрелих јабука.“

„Прво светло на крову куће поред; врло рано ујутро. Свуд около, лишће на дрвећу полако се буди, подрхтава на и најмањи поветарац који зора има да понуди. А онда, из велике даљине, дуж завојитог сребрног пута, стиже трамвај, балансира на четири мала челичноплава точка, а офарбан је у боју мандарина. Прекривен је еполетама од светлуцавог месинга, и цевима од злата; а његово хромирано звоно испусти кратко ‘бинг’ кад га стари машиновођа куцну изношеном ципелом. Бројеви на страницама трамваја и напред светли су као лимунови. Унутра, седишта боцкава као хладна зелена маховина. Нешто налик на кочијашки бич палаца му с крова да обрише паучину високо у крошњама дрвећа из ког црпи снагу. Кроз сваки прозор избија мирис, допире свуда плави и тајни мирис летњих олуја и муња.

Низ дугачке улице у сенци храстова трамвај вози, возачева рука у сивој рукавици нежно, безвремено додирује ручице на контролној табли. (…) А Даглас и Чарли и Том и сви остали дечаци и девојчице из блока видели су сиву рукавицу како маше, и попадали с дрвећа и побацали прескакала као беле змије у траву, да трком стигну до зелених плишаних седишта, а вожња је била бесплатна.“

„Трамвај, уз тресак, у широком луку прескочи границу града, искључи се из саобраћаја и јурну низбрдо кроз интервале миришљавог сунчевог светла и пространих ари сенки које су мирисале на отровне печурке. Ту и тамо поточићи су запљускивали шине, а сунчеви зраци цедили се кроз крошње као кроз зелено стакло. Клизнули су шапћући на ливаде преплављене дивљим сунцокретима поред напуштених пружних станица с којих је однето све осим конфета од избушених карата, и наставили уз шумски поток у летње оранице, док је Даглас и даље говорио.“

„Седели су грицкајући сендвиче са шунком и свеже јагоде и сочне наранџе, а господин Триден им је причао како је било пре двадесет година, кад је бенд ноћу свирао на тој украшеној бини, мушкарци пумпали ваздух у своје месингане трубе, дебељушкасти диригент терао своју палицу да се зноји, деца и свици јурцали по високој трави, даме у дугашким хаљинама и високим помпадур фризурама корачале по том великом дрвеном ксилофону с мушкарцима у претесним оковратницима. Стаза је још била ту, иако с годинама смекшала у кашу од влакана. Језеро је било тихо и плаво и мирно, а рибе су без страха секле кроз светлозелену трску, а возач је мрмљао и мрмљао, а деца су се осећала као да је нека друга година, да господин Триден изгледа дивно млад, очи му сјаје као мале сијалице, плаве и пуне електрицитета. Дан је плутао даље, лак, нико није журио, и шума је била свуд около, сунце је стајало на једној позицији, док се глас господина Тридена подизао и спуштао, а вилини коњици штепали кроз ваздух, шијући и прошивајући облике и златне и невидљиве. Једна пчела спусти се на цвет, зујећи и зујећи. Трамвај је стајао као зачаране оргуље, блескајући на местима где су на њега падали сунчеви зраци. И на рукама су имали трамвај, осећали су његов месингани мирис док су јели зреле вишње. Шарени мирис трамваја ширио се из њихове одеће у летњи ветар. (…) У трамвају је било тихо и хладно и мрачно, као у продавници сладоледа. Уз тихо зелено шуштање плиша, деца без речи окренуше седишта тако да су седела леђима окренута тихом језеру, напуштеној бини и дрвеним гредама које су производиле музику кад бисте пошли по њима, дуж обале, у друге земље.

Бинг! зачу се меки звон под ногом господина Тридена и они полетеше назад преко ливада које је сада сунце напустило, чији су цветови увели, кроз шуме, према граду који као да је претио да здроби странице трамваја циглама и асфалтом и дрветом кад је господин Триден стао да пусти децу да изађу из сеновите улице.“

„И иза кривине јутарње улице, низ пут, између правих редова дудова, брестова и јавора, у тишини која претходи почетку живота, поред своје куће, он ће чути познате звуке. Попут куцања сата, клепетање десетине металних ваљака који се котрљају, зујање једног јединог огромног вилиног коњица у зору.“

„Бејзбол лопте које бисте му бацили слао је високо у крошње јабука, обарајући плодове. Могао је да прескочи два метра високе ограде воћњака, још брже се успење уз гране и сиђе, натоварен бресквама, био је бржи од свих у друштву. Трчао је смејући се. Седео је опуштено. Није био силеџија. Био је добар. Коса му је била тамна и коврџава а зуби бели као шлаг. Знао је напамет речи свих каубојских песама и хтео је да вас научи ако бисте га замолили. Знао је имена свог дивљег цвећа, и када ће месец изаћи и када ће заћи и кад почиње плима а кад осека.“

„Сели су обојица под један стари храст на оној страни брда која гледа назад према граду, око њих сунце је цртало велике дрхтаве сенке; било је хладњикаво као у пећини ту под дрветом. Даље одатле, на сунцу, град је био обојен врелином, сви прозори су зевали.“

„Ево Џона Хафа с нечујним патикама, стопала су му увучена у корице од тишине. Ево уста која су сажвакала много пита с кајсијама сваког лета, и много пута тихо рекле једну или две о животу и суштини ствари. И ево очију, нису слепе као очи статуа, већ испуњене расточеном зеленозлатном. Ено и црне косе која лети сад на север сад на југ или у било ком правцу у ком плови благи поветарац. А ено и шака на којима је читав град, прљаве су од путева и коре дрвећа, прсти миришу на кудељу и винову лозу и зелене јабуке, старе новчиће и жабе зелене као кисели краставци. Ту су и уши кроз које сија сунце као сјајни топли сок бресака и ту је, иако невидљив, његов пеперминт-дах у ваздуху.“

„Ако, додуше, рече Елмира, преживим ову ноћ док ова госпоја буде правила воштане лутке с мојим ликом – забадала зарђале игле право кроз њихово срце и душу. Ако у мом кревету у зору затекнеш огромну смокву, сасвим смежурану, Томе, знаћеш ко је брао воће у винограду.“

„Суве бетелове орахе, лаванду и семе дивље јабуке, рече госпођа Браун и стаде.“

„А онда, дође и онај дан кад свуд око себе, баш свуда, чујеш како падају јабуке, једна по једна, с дрвећа. Прво падне једна овде и једна тамо, па падну три и онда четири и онда девет и двадесет, док се јабуке не спусте као киша, ударају као коњска копита по мекој, све тамнијој трави, и ти си последња јабука на дрвету; и чекаш да те ветар полако ослободи с твог небеског упоришта, и баци те доле, скроз доле. Много пре него што додирнеш траву заборавићеш да је дрво икада постојало, и да је било других јабука, и лета, и зелене траве под тобом. Пашћеш у таму…“

Слушао је трубљење мноштва металних сирена, цвиљење кочница, довикивање уличних продаваца за тезгама пуним црвенољубичастих банана и наранџи из џунгле.“

„Помислио је на претходну недељу коју је овде провео, сам, у својој соби, и тајне, наркотичке позиве преко континената, преко превлаке, кроз читаве џунгле кишних шума, преко платоа под плавим орхидејама, језера и брда… причао је… причао… с Буенос Аиресом… и Лимом… Рио де Жанеиром…“

„Да размислим! рече Даглас, гледајући у топ. Преврнуо се и загледао у небо и дрвеће над собом. ‘Томе, управо ми је синуло.“

„А сад брзо уз степенице, оптрчи три пута око блока, уради пет премета, шест склекова, попни се уз два дрвета, и има да будеш прва виолина, а не први ожалошћени. Хајде!

Успут, док је трчао, Даглас помисли: Четири склека, једно дрво и два премета биће довољно!“

„Постоје посебни закони за лепе двадесетједногодишње девојке.

Дакле, мислиш да сам била лепа?

Весело је климнуо главом.

Али, како можеш да будеш сигуран? упитала је. Кад упознаш аждају која је прогутала лабуда, по чему претпостављаш, по перцима која су јој се задржала око уста? То је то – овакво тело је као аждаја, сама крљушт и набори. Дакле, аждаја је појела белог лабуда. Ја га годинама нисам видела. Не могу чак ни да се сетим како изгледа. Ипак, осећам га. Унутра је на сигурном, још је жив; онај првобитни лабуд, свако перце је на свом месту. Знаш, деси се да се понекад у пролеће или јесен, пробудим ујутро и помислим: отрчаћу преко њива у шуму и браћу дивље јагоде! Или ћу пливати у језеру, или ћу плесати читаве ноћи вечерас до зоре! А онда, у бесу, откријем да сам заробљена у овој старој и пропалој аждаји. Ја сам принцеза у срушеној кули, нема ми излаза, и чекам свог принца на белом коњу.“

ЦАРИЦА МИЛИЦА

“ – Где би волео да одеш, шта би заиста волео да урадиш са својим животом?

–  Да видим Истанбул, Порт Сајд, Најроби, Будимпешту. Да напишем књигу. Попушим превише цигарета. Да паднем с литице, али да се зауставим у крошњи неког дрвета на пола пута до доле. Да ме неколико пута упуцају у некој мрачној мароканској уличици у поноћ. Да волим прелепу жену.“

„Било је то лице пролећа, било је то лице лета, била је то топлота даха детелине. Нар јој се сјајио на уснама, поноћно небо у очима. Додирнути њено лице било је оно увек ново искуство отварања прозора једног раног децембарског јутра, и пружања руке у први бели хладни прах снега који је пао, тихо, без најаве, током ноћи. И све ово, ова топлота даха и апсолутна нежност задржано је заувек у једном чуду фотографске хемије и није било тог ветра што би могао дунути у казаљке и померити их ни за сат, ни за секунд; овај фини први хладни бели снег никада се неће отопити, преживеће хиљаду лета.“

„Август се ближио крају. Први хладни додир јесени полако се кретао градом и видело се омекшавање и први пламсаји грознице боја на сваком дрвету, бледа румен и шаренило на брдима, и боја лавље гриве у пољима под житом. Сада је шема дана била позната и понављала се као да писар красописом исписује изнова и изнова, вежбајући, низове слова л и в и м, линије дана настављале су се једна на другу попут танких пукотина у сувој земљи.“

„Јер свуда око себе могли су да виде ваздух који су издисали, као усред зиме, иако су стајали на врелом дану, пред мирисом мокре дрвене платформе на којој вечна измаглица светлуца у дугиним бојама, одоздо, с машинерије за производњу леда.“

„Топли летњи сумрак овде, у овој земљи у горњем Илиноису, у овом малом граду ушушканом дубоко и далеко од свега, одвојеном реком и шумом и пропланком и језером. Плочници су још увек били врели. Радње су се затварале, а на улице су се спуштале сенке. А надвисивала су их два месеца: месец сата с четири лица окренута на четири стране ноћи поврх свечане црне зграде суда, и прави месец чија се ванила белина дизала из црног истока.“

„Стаза их је повела у страну – и оно је било ту.

У распеваној дубокој ноћи, у сенци топлог дрвећа, као да се испружила да мало ужива у меком сјају звезда и благом ветру, с рукама поред тела као да су весла неког крхког чамчића, лежала је Елизабет Рамзел!“

Image028

„Три жене ходале су улицом испод црног дрвећа, поред наједном закључаних кућа. Како су брзо вести изашле из кланца, рашириле се од куће до куће, од трема до трема, телефона до телефона. Сада, у пролазу, три жене осећале су како их очи посматрају иза завеса док се резе уз звекет спуштају. Каква чудна ноћ, ноћ лизалица, ваниле, ноћ добро запакованог сладоледа, зглобова намазаног лосионом против комараца, ноћ у којој су деца усред трка одједном одвојена од игара које су започела и склоњена иза стакла, иза дрвета, лизалице остале у барицама отопљене лимете и јагоде тамо где су пале кад су деца покупљена с улице. (…) Сенка паде на њихова ужаснута лица. Нечија фигура вребала је иза дрвета. Као да је неко страшним ударцем песнице ударио по оргуљама, три жене вриснуше, разлегоше се три различита крештава тона.

Преш’о сам вас! – урлао је глас. Неки човек баци се према њима. Изашао је на светло, смејући се. Наслонио се на дрво, нехајно показао према госпођицама, и опет се засмејао. (…)

Лавинија поведе друге две жене улицом од дрвећа и звезда, Франсин је брисала лице марамицом.“

644007_384382244979862_1218786551_n

„Кафе је био малени базен успореног ваздуха у ком су велики дрвени вентилатори мешали мирисе моравке и тоника и соде и у таласима их избацивали на поплочане улице.“

7520634-ceiling-fan-in-a-old-wooden-house

„Скуване и беле, дугачке улице лежале су пред њима. Зањихано и високо, на ветру који им је дотицао само олистале врхове, дрвеће се с обе стране уздизало око три мале жене. Посматрано с врха зграде суда, изгледале су као три чичка у даљини.

Прво, пратимо тебе кући, Франсин.

Не, ја ћу тебе да пратим кући.

Немој бити смешна. Ти станујеш далеко у парку Електрик. Ако будеш пратила мене, ти ћеш морати да се враћаш кроз кланац, сама. А ако макар лист падне на тебе, има да паднеш мртва.

(…) И тако су наставиле да пешаче, пловиле су налик на три уштиркане хаљине на месечином обасјаном мору од травњака и бетона, Лавинија је посматрала како се црна стабла њишу око ње, слушала гласове својих пријатељица које су мрмљале, покушавале да се смеју; и чинило се да се ноћ убрзава, а онда се чинило да трчи док полако хода, све је изгледало убрзано и све је попримило боју врелог снега.

(…)

Кад помислиш како смо овде напољу на плочницима, под дрвећем, а сви ти људи су на безбедном иза закључаних врата, леже у својим креветима.“

557825_265552806900641_866410614_n

„Мушки глас певао је далеко међу дрвећем.“

580928_10151205821994000_455567575_n

„Вриснула је. Био је другачији од свега што је икада чула, тај врисак. Никада у животу није тако гласно вриснула. Стала је, заледила се, стегнула дрвени рукохват. Срце јој је експлодирало у грудима. Звук ужаснутог лупања испунио је читав универзум. (…)

Зрикавци су били мирни. Зрикавци су слушали. Ноћ је слушала њу. За промену, све удаљене ливаде у овој летњој ноћи и сво блиско дрвеће у овој летњој ноћи застали су; лист, жбун, звезда, и ливадска трава прекинули су своја препознатљива дрхтања и слушали су срце Лавиније Небс. И можда хиљаду километара одатле, преко земље у којој стоји усамљена локомотива, на празној станици, један једини путник који чита новине под слабим светлом једне усамљене голе сијалице, можда ће подићи главу, ослушкивати и помислити: шта је то? и одлучити: то је само неки мрмот, сигурно, лупа о шупље дебло. Али, то је била Лавинија Небс, то је сасвим сигурно било срце Лавиније Небс.“

tree-of-death-photomanipulation

„Док се окренеш, доћи ће април, а ти реци: ‘Ко би волео да поправи кров?’ И лице које сине је лице које ти треба, Дагласе. Јер одозго, с тог крова, можеш да видиш цео град како се креће према пољима и поља како се крећу према рубу земље и реку како сија, и јутро на језеру, и птице на дрвећу под тобом, и најбоље ветрове свуд около. Свака од тих ствари требало би да буде довољна да човек пожели да се успне уз ветроказ у пролећно јутро.“

437

„Сутра ујутро ја ћу устати у седам и опрати кожу иза ушију; отрчаћу у цркву с Чарлијем Вудманом; пикниковаћу у парку Електрик; пливаћу, трчати бос, падати с дрвећа, жвакати пеперминт жваке…“

13016577405SBC9K

„Ја у ствари не умирем данас. Никад није умро нико ко има породицу. Бићу ја ту још дуго. Хиљаду година од данас читав град мојих потомака гришће киселе јабуке у сенци еукалиптуса.“

dancing-eucalyptus-karin-leonard

„Сабласно светло уливало се у мрачну собу која је мирисала на јабуке.“

562823_10151098770774000_2107929560_n

„Морао је да оде од других дечака јер они нису размишљали о смрти, они су се само смејали и викали нешто мртвацу као да је још увек жив. Даглас и покојник били су на броду који ће се управо отиснути на море, сви остали остаће на сунчаној обали, трчаће, скакати, весели и бучни и у покрету, несвесни да бродић, покојник и Даглас одлазе, одлазе, и сад су нестали у тами. Јецајући, Даглас је отрчао у лимуном намирисани мушки WC где му се, због мучнине, чинило да му у грлу пени ватрогасни хидрант.“

XIR157726

„Парк је био у мраку; унутра, флипер апарати стајали су неосветљени и енигматични попут нечитких порука у прашини у пећини неког дива. Панораме су мировале, усне Тедија Рузвелта биле су спремне да се широко осмехну, браћа Рајт стајали су с рукама на дрвеном пропелеру.“

firstflightoj1

„Градски сат откуцао је девет и четрдесет пет. Месец је био високо, испуњавајући цело небо топлим али зимним светлом. Плочник је био чврсто сребро по ком су се кретале црне сенке. Даглас је ходао с тим предметом од плиша и вилинског воска у рукама, застајући да се сакрије у језерцима сенки испод уздрхталог дрвећа, сам.“

480311_10151098983704000_25137213_n

„Тек сада, док су поново ходали плочником, и сенке им се попут црних лептирова спуштале на капке, с тешким мирисом прашњавог воска на рукама, имао је времена да размисли о разлозима, и да, полако, говори о њима, гласом који је био чудан као месечина.

Томе, пре неколико недеља, открио сам да сам жив. Човече, ала сам скакао. А онда, нема томе ни недељу дана, у биоскопу, открио сам да ћу једног дана морати да умрем. Никада нисам размишљао о томе, стварно. А онда је наједном било као да ће се Хришћанска омладина заувек затворити – или ће се школа заувек завршити, што и није тако лоше, како ми волимо да мислимо, и сва стабла бресака изван града ће се смежурати и кланац ће бити затрпан и више никада нећемо имати где да се играмо, а ја ћу лежати у кревету болестан још од ко зна кад и све ће бити црно, и уплашио сам се.“

emek-peach-tree-art-print

„Једва чујно, један глас је једнолично одбројавао испод усијаних зелених стабала у подне.“

1_1273076372_the-mediterranean-sun

„Дакле, ево стижу кола, а на високом дашчаном седишту испод кишобрана боје лотосовог дрвета, са уздама као поточићима воде у нежним рукама, седео је господин Јонас, и певао.“

Lotus-Panel-Decorative-Wood-Carving

„Плочницима су се шуњали прашњави духови, читаве ноћи дозивао их је ветар врућ као из пећнице, бацао их кроз ваздух и затим их као топли зачин нежно спуштао на травњаке. Дрвеће, уздрмано корацима касноноћних шетача, отресало је лавине прашине. После поноћи, изгледало је као да вулкан негде изван града сипа врели црвени пепео свуда, покривајући покорицом неиспаване ноћне чуваре и нервозне псе. У три сата ујутро, свака кућа била је само жути таван који се пуши од спонтаног сагоревања.“

albero,albero,casa,ambiente,anoko,s,tree,house,art,arte,casa,cute,dipinto,environment,exhibition,eyes,fruits,frutta,green-6fbc0fe953b413f0adf2ad775db9ff68_m

„Џон паде кроз ходник од брестова попут некога ко пада у летњи бунар без дна, постаје све мањи и нестаје.“

the-worlds-widest-elm-tree-matt-a-bird

„Четири сата поподне. Муве умиру на плочнику. Пси су тек влажне крпе у својим кућицама. Сенке се тискају под дрвећем. Радње у центру затворене су и закључане. Обала језера је празна. Језеро испуњавају хиљаде људи до гуше у топлој али пријатној води.“

imagesCAGX1UVD

„Седам сати. Град је личио на пусто огњиште преко кога су пролетали дрхтаји врелине који су, један за другим, надирали са запада. Сенке боје угља трепериле су на плочницима испред сваке куће, сваког дрвета. Тамо доле ходао је неки човек риђе косе. Тому, који га је видео онако осветљеног умирућим али још окрутним сунцем, чинило се да види бакљу која поносно носи саму себе, да види љутиту лисицу, ђавола који маршира по својој земљи.“

JGHung

„У девет сати Том и мајка и отац изнели су лежаљку напоље и донели Дагласа са спрата да спава у дворишту испод јабуке где ће га ветар, уколико ветра уопште буде било, пронаћи пре него у грозним собама на спрату. (…) Месец се попео преко ивице језера и сад је одозго посматрао Зеленград, у држави Илиноис, и видео га целог и разоткрио га целог, сваку кућу, свако дрво, сваког пса што памти још праисторију док се трза у свом простом сну. (…) Можда је био сат пре но што ће месец излити своје светло на свет, можда је било мање. Али глас је сада био ближи и чуо се звук сличан куцању срца, који је у ствари био кретање коњских копита по поплочаним улицама, пригушен топлим густим лишћем на дрвећу.“

1086_AW1_9150web_copy

„Испружио је руку и убрао једну јабуку с дрвета, окретао је у шаци, загризао, жвакао, а онда наставио.

– Неки људи постану тужни ужасно млади, – рекао је. – Без неког нарочитог разлога, чини се, али изгледају малтене као да су рођени такви. Лакше им избијају маснице по телу, брже се умарају, лакше заплачу, дуже памте и, као што рекох, растуже се млађи него било ко на свету. Знам, јер ја сам један од њих.

Узео је још један залогај јабуке и жвакао га.“

418725_479623705384050_1379562504_n

„А сада ситна слова – рекао је. Зачкиљио је. – Такође садржи молекуле испарења ментола, лимете, папаје и лубенице и свих других врста воћа с мирисом воде, и укусом хлада и дрвећа попут камфора и лековитог биља попут зимзелена и дашак ветра који се диже са саме реке Дес Пленз. Гарантовано пружа најбоље освежење и гарантовано расхлађује. Конзумирати у летњим ноћима кад врелина пређе границу од деведесет степени.“

http://en.wikipedia.org/wiki/Cinnamomum_camphora

220px-Cinnamomum_camphora20050314

(Дрво камфора старо преко хиљаду година, у Јапану.)

„Дагласова уста била су благо отворена, а с његових усана и из танких отвора његових ноздрва, снажно се дизао мирис прохладне ноћи и хладне воде и хладног белог снега и хладне зелене маховине, и хладне месечине на сребрним облуцима који леже на дну мирне реке и хладне бистре воде на дну малог бунара од белог камена.

Било је као да су на један кратак трен нагнули главе над млаз из фонтане с мирисом јабуке који хладан, прска у ваздух и купа им лица.“

73961_512194888792293_1978410869_n

„Гласан смех звонио је  у салону, звецкале су шољице за чај. Али, он је наставио даље у хладну подводну зелену земљу и земљу дивљег лотоса, у мирис зањиханих окачених кремастих банана сазрелих у тишини. Ударио је главу. Мушице љутито зашишташе око боца са сирћетом и његових ушију.

Отворио је очи. Видео хе хлеб који је чекао да буде исечен на комаде топлог летњег облака, крофне разбацане попут кловновских обруча из неке јестиве игре. У његовим образима, као да је неко отварао и затварао славине. У овом делу куће, у тамнољубичастој сенци где лишће јавора опонаша воду из потока на топлом ветру испод прозора, читао је имена на полици са зачинима.“

Art Bananas 012

http://sr.wikipedia.org/wiki/Lauraceae

http://www.inriodulce.com/links/edible.html

„Кајенски бибер, мајоран, цимет.“

cinnamon1

„Кад бисте је упитали нешто о њеном кувању, бака би се загледала у своје руке које је неки величанствени инстинкт слао на путовања на којима ће навлачити рукавице од брашна, или залазити у дубине очишћених ћурки, до зглавака у потрази за њиховим животињским душама. Њене сиве очи трептале су иза наочара изобличених од четрдесет година излагања ударима врелине из рерне и затамњених од прскања бибера и жалфије, тако да је понекад посипала кукурузни скроб по одресцима, запањујуће меким, сочним одресцима! И понекад би испустила кајсију у векну од меса, укрштала меса, зачине, воће, поврће без предрасуда, без толеранције према рецептима или формулама.“

kajsija-1

„Полако корачајући испод топлих летњих брестова назад према кући, тетка Роуз наједном јекну и ухвати се руком за врат.

Тамо, у дну степеница трема, стајао је њен пртљаг, уредно спакован. На једном од кофера, лепршала је на летњем поветарцу ружичаста возна карта.“

nightmare of elm tree

„Сад у понедељак возио сам котураљке у Електрик парку, у уторак сам јео чоколадну торту, у среду сам упао у поток, у четвртак пао с лијане, недеља је била пуна догађаја! А данас, упамтио сам данас јер је лишће напољу почело да црвени и жути. Неће проћи много и биће га свуд по травњаку, а ми ћемо скакати по гомилама лишћа и палити их. Никад нећу заборавити данашњи дан! Увек ћу га памтити, знам!

Деда погледа горе кроз подрумски прозор у касно-летње дрвеће које је подрхтавало на нешто хладнијем ветру.“

602554_10151230130279000_1389722658_n

„И њих тројица зазвецкаше ланцима које су скинули с прстенова на таваници трема и однесоше љуљашку као дотрајала носила позади у гаражу, праћени првим сувим лишћем које је носио ветар.“

yard-swing

„Сада све тече уназад. Као на матинеима понекад, кад људи искачу из воде на одскочне даске. Дође септембар и спушташ прозоре које си подигао, изуваш патике које си обуо, навлачиш тешке ципеле које си бацио с ногу прошлог јуна. Људи сада утрчавају у кућу као птице које скачу у сатове. Једног минута, тремови крцати, сви брбљају све у шеснаест. Следећег минута, лупају вратима, разговори престају, и лишће опада као лудо.

Погледао је с високог прозора у земљу посуту зрикавцима као корито потока сувим смоквама, у небо на ком ће птице сада да заокрену према југу кроз грају јесењих гњураца и где ће дрвеће да експлодира у великом лепом пламену боја на челичносивим облацима. Далеко изван града ове вечери, могао је да намирише бундеве које зрију и припремају се за исецање троугластих очију и врели пламен свеће. Овде у граду првих неколико шалова дима размотало се са димњака и чула се издалека потмула тутњава гвожђа; тешке црне реке угља јуриле су низ канале, градећи високе црне планине у кантама у подрумима.

Али је било касно и постајало је све касније.“

534160_265552890233966_631409373_n

http://www.winemaking.jackkeller.net/

http://www.hvmag.com/Blogs/The-Accidental-Foodie/May-2012/Dandelion-Wine-An-Experimental-Recipe/

http://www.chefsconsortium.com/dandelion-wine.html

Узех да прочитам ГОЛМАНОВ СТРАХ ОД ПЕНАЛА Петера Хандкеа

Тек на 23. страници (библиотека „Реч и мисао“, Издавачке радне организације „Рад“, Београд, 1981.) први пут се помиње дрво:

kult-handke_620x0

Сенке дрвећа које је стајало иза насипа окретале су се око стабала док је аутобус пролазио. Два брисача на шофер шајбни нису показивала исти правац. Торба с возним картама поред возача била је, изгледа, отворена. У пролазу између седишта лежало је нешто налик на рукавицу. На пашњацима поред пута спавале су краве.

На тргу и на путу који је водио из места не срете готово никог. Поред једне новоградње управо су искључили мешалицу за малтер; било је толико тихо да се Блоху властити кораци учинише недолични. Он стаде поред једне пилане и поче да посматра црне цираде преко наслаганих балвана, као да се ту могло чути ишта осим жагора пиларских радника, који су, с оне стране балвана, седели за ужином.

Блох је кроз врата посматрао кору од јабуке која је лежала на кухињском столу. Испод стола стајала је здела, до врха напуњена јабукама; неколико јабука скотрљало се са гомиле и сад је лежало лево и десно по поду. (…) Уђе девојчица и стаде леђима уз наслон мајчине столице. Послаше је по дрва за кухињу; у повратку, она, отварајући врата једном руком, испусти цепанице. Келнерица покупи дрва и однесе их у кухињу, а дете се поново наслони на леђа мајчине столице.

Хотелијер је стајао мало даље и посматрао га. Напољу, на пилани, моторна пила управо је засецала дрво. Блох је слушао звук као да је то нешто забрањено.

У близини границе почињала је шума. Он се окрете натраг кад је с друге стране ничије земље распознао прву стражару. На ивици шуме седе на једно дебло. Одмах поново устаде. Онда опет седе и стаде да броји новац. Подиже поглед. Предео се, иако је био раван, избочио тако тесно пред њим да је изгледало као да га потискује. Он се налазио ту, на ивици шуме, тамо је била кућица за трансформатор, тамо киоск за млеко, тамо поље, тамо неколико фигура, тамо, на ивици шуме, он. Седео је тако мирно да је и сам себе престао да примећује. Касније опази да су фигуре у пољу полицајци са псима.

Поред једног купиновог жбуна, упола већ под купинама, наиђе затим на дечји бицикл. Усправи га. Седиште је било прилично подигнуто, као за одраслог. У гуме се забило неколико купинових трнова, али је ваздуха у њима још било. Грана која се уплела у жбице једног точка потпуно га је блокирала. Блох је истрже.

У једном воћњаку виде осе како лете на све стране. У лименкама на једној раскрсници стајали су увели цветови. У трави поред пута лежале су празне кутије цигарета. Виде затворене прозоре и куке које висе с прозорских капака.

У радничким панталонама на довратку угледа још један метар. Прекиде закупницу и упита је од ког броја она почиње да броји. Жена запе, чак одложи јабуку из које је вадила срце.

apple_lowres

Блох поче да јој чита један виц из новина на којима су лежале коре од јабука.

Блох примети да се просторија већ греје; после неког времена се, наиме, дрво у пећи обрушило. „Донеси још дрва! рече сељанка. Момак се врати с неколико цепаница у левој и неколико у десној руци и баци их поред пећи да се подиже прашина. Он седе за сто, а сељанка убаци цепаницу у пећ.

Блох зачу звук као да нешто пропада кроз под. Али то се само у пећи опет обрушило дрво. Чим је Блох престао да разговара са сељанком, момак се испружио на клупи и поново заспао. Касније дођоше жене и с бројаницама у рукама почеше да моле. Пред пиљарницом неко пребриса кредом исписану црну таблу и написа на њој: поморанџе, карамеле, сардине.

У овом крају населили су се неки Цигани; од обештећења за заробљеништво у концентрационом логору подигли су на ивици шуме мала пребивалишта.

Јуче се, чак, идући на железничку станицу, загледала у воћњаке тражећи изгубљеног ученика. (…) Едуард ју је на раскрсници избацио из кола, тако да је усред ноћи морала пешице да се враћа кући; ишла је кроз шуму децоубица, да је Валтер и Карл не би видели на путу за странце, и на крају је изула балске ципеле које јој је поклонио господин Фридрих.

Vincent_van_Gogh_-_Olive_Orchard_-_Google_Art_Project

 

Најзад упита је ли Алфред њен младић; да ли брезов прут увек лежи на орману; да ли је господин Фридрих трговачки путник; да ли се пут за странце тако зове зато што можда води поред насеља за странце. (…) Жбунови дивљег лешника с обе стране потока надвили су се над њега тако густо да се површина воде готово није видела. На приличној удаљености шкрипала је нека коса. Што је спорије текла, вода као да је постајала све мутнија. Пред једном окуком поток се сасвим зауставио, а вода је постала сасвим непрозирна. Чуло се како врло далеко брекће неки трактор, као да са свим тим нема никакве везе. Црни снопови презрелих зовиних бобица висили су у шипражју. На непомичној води пливале су мале, уљане мрље.

Видео је како се са дна повремено пењу мехурови. Лешникове гране дотицале су површину потока.Никакав звук није му више могао скренути пажњу. Тек што би се појавили на површини, мехурови су опет ишчезавали. Нешто је тако брзо искочило да се није могло распознати је ли то била риба.

Кад се Блох после неког времена изненада тргну, у води на све стране настаде блоботање. Он стаде на брвно које је водило преко потока и упре у воду непомичан поглед.

Листови на води покретали су се толико споро да је човек желео да их гледа не трепћући, док очи не почну да горе, све из страха да би се у трептају покрет трепавица можда могао побркати с покретом листова. У глинастој води нису се огледале чак ни гране које су готово урањале у њу.

У стопу за момком, Блох затим крете ка замку; ишао је полако јер није хтео да га престигне; виде како младић снажно упире руком према крушкином дрвету, чу га где каже: „Пчеле!“ и на први поглед поверова да одозго стварно виси рој пчела, али погледавши друго дрвеће, схвати да су, у ствари, само стабла на појединим местима задебљана. Виде како момак, као хотећи да докаже да су заиста у питању пчеле, хитну боцу у крошњу. Преостало пиво прсну по стаблу, боца паде на гомилу трулих крушака на трави и с крушака истог часа узлетеше муве и осе.

267_Hitching_Pear_8x10_lg

На столу је стајала када пуна шљива.

У библиотеци вратар узе да му из земљишних књига чита колики су део жетве сељаци некада морали давати земљопоседнику као закупнину. Блоху ни на том месту не пође за руком да га прекине, јер је вратар управо почео да са латинског преводи један запис о неком непослушном сељаку. „Морао је да напусти двор“, читао је вратар, „а после неког времена нађоше га у шуми како виси ногама привезан за једну грану, с главом у мравињаку.“ (…) „Мрак у смрековој шуми“, цитирао је вратар из главе, „помутио му је ум.“ Пред прозором се оте звук као да се нека тешка јабука откида с гране. Али ударац о земљу није се чуо. Блох погледа напоље и виде да у башти поседников син једном дугачком мотком, на чијем је крају био причвршћен џак назупчан по ивицама, уз помоћ зубаца трга јабуке у џак, док доле, у трави, раширене сукње стоји закупница.

Spruce_Woods-Main

Напољу неко викну и једна јабука паде на земљу. Блох, који је гледао кроз прозор, виде како је одскочила једна грана. Закупница подиже са земље палу јабуку и стави је на гомилу са осталим оштећеним јабукама.

0c19d9712569c2a069eed47e85e075bc

Већ изван места, Блох седе на једну клупу са које је имао добар преглед околине и с оловком у руци поче да упоређује појединости на карти с појединостима у пејзажу пред собом. Легенда: кружићи означавају листопадну шуму, троуглови зимзелену; човек се, кад подигне поглед с карте, изненади што се то поклапа. Тамо преко терен је, мора бити, мочваран; тамо преко мора да је распеће; тамо преко мора да је прелаз преко пруге. Ако човек иде овим пољским путем, мора ту да пређе преко моста, па ће доћи на друм за теретна возила, затим мора да се узвере уз ову оштру косину, али на њеном врху можда већ неко стоји, те, дакле, мора да скрене с тог пута и пређе преко овог поља, да уђе у ову шуму, на срећу борову, али се може десити да му из шуме већ долазе у сусрет неки људи, тако да мора брзо да промени правац и спусти се низ падину на оно имање, да прође поред оне шупе, затим низ онај поток (…).

ebstorfer-mapa-sveta

Кућа пред њим била је, разуме се, једноспратна, прозорске капке чврсто су придржавале куке, цреп на крову обрастао је маховином (и то је нека реч!), врата су била затворена, над њима је стајао натпис: Народна школа; позади, у башти, неко је цепао дрва, сигурно школски послужитељ, тачно, пред школом се, наравно, дизала жива ограда, да, све се подударало, ништа није недостајало (…) Да би се испомогао, прође поред школе у задње двориште и стаде да разговара са послужитељем у дрвеној шупи. Шупа, послужитељ, двориште: шлагворти. Гледао је како послужитељ ставља цепаницу на пањ, како замахује секиром. За то време, Блох је у дворишту говорио, послужитељ се заустављао, одговарао, а кад је затим пошао секиром на цепаницу, она паде устрану пре но што је секира погоди, па се секира заби у пањ и подиже прашину. Још неначета гомила дрва у позадини сруши се. Опет шлагворт! (…) Требало је да Блох одговори, али се он не упусти у то. Кад је једном почео, требало је да и настави разговор. Још неко време је ишао по дворишту, помагао послужитељу да сакупи цепанице које су током цепања излетеле из шупе, онда је, мало-помало неприметно стигао до улице и спокојно се удаљио.

wood-pile-art-logs-composition-7

Умор га је све више обхрвавао, а напољу су са стабала падале јабуке.

Она га позва да с њом нешто поједе. Стави пред њега даску за сечење. Недостаје нож, рече он, премда је она ставила нож поред даске. Мора да покупи веш из дворишта, рече она, почиње киша. Није то киша, поправи је он, само с дрвећа капље јер се подигао слаб ветар.

Значи ли то да му се ништа не може догодити? Или је посреди знак да све треба да исприча закупници? И зашто кекси на оном дрвеном тањиру имају облик рибе? На шта алудирају? Да би требало да „ћути као риба“? Да мора престати да прича? Јесу ли му то поручивали кекси на дрвеном тањиру?

Виде како закупница стреса руку над лавабоом. Комад јабуке јој је, рече, упао у рукав и сад неће напоље.

apple_of_my_eye_pencil_art_wrapped_canvas-rb3d835b13ef0492299af9e2363f01700_zj8wx_8byvr_324

Иза њега зашкрипа песак, он се окрете и виде како се пас враћа. Ишли су даље, пас је трчао поред њих и њушио му око колена. Блох стаде, одломи крај потока једну лескову шибу и отера га.

Кроз ватру су пролетали фазани, а кукурузним пољем су ишли хајкачи, а хотелски момак стајао је у спремишту и исписивао кућне бројеве по његовој ташни, а на једном трновом жбуну без листова начичкали су се пужеви и ласте.

Видео је како у воћњацима пребацују јабуке из сандука у џакове. Један бицикл, који га је претекао, врлудао је амо-тамо по блату.

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1484,

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400196-Handke-Srbija-je-najvernije-ogledalo-sveta

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:428592-Peter-Handke-Cistota-jos-dise-u-Srbiji

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:439864-Peter-Handke-Dragocena-posveta-Srbiji

https://books.google.rs/books?id=h4Xemn6GTAIC&pg=PA129&lpg=PA129&dq=Handke+in+the+woods&source=bl&ots=ZV8qsQomQ_&sig=w2Imt1l0lClKh_acVwpVlCRPrnw&hl=sr&sa=X&ei=5WT4VLXXLIS2UePVg8gK&ved=0CCMQ6AEwAQ#v=onepage&q=Handke%20in%20the%20woods&f=false

http://5000photographs.blogspot.com/2012/10/photograph-348-donata-wenders.html

 

Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског

ШКРИПАВИ ПОД

уводна реченица:

„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“

преузимање (1)

„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“

„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“

– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.

„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“

„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“

„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“

„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“

„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“

„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“

Autumn

https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/

„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

 Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.

На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.

– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)

– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!

http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska

– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.

http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/

– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.

1234767_10151737018367909_199233033_n

Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.

Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.

Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)

– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)

Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)

Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.

– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.

Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.

Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.

А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.

Антон Чехов

Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.

– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.

– А за колико сте купили ову шуму?

– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.

(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!

 Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)

– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.

Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.

Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)

Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.

САЊАРКА

Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.

– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.

У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.

Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.

РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ

иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.

На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.

– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.

Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.

Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.

Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за