Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Тако је говорио НИКИТА МИХАЛКОВ

12661818_1005576242848376_2799422485683246660_n

Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског

Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.

l2_v327284_958_480_678-13

Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.

tumblr_n6novmAAE21tp6jjyo1_500

Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…

„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.

„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…

 

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.

Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу, чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ – како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секте, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и ижђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала – како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља или без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.
Свети Владика Николај

Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског

Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.

Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.

Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.

Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)

У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.

Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.

Узех да прочитам приповетку ТРИ КРСТА Милоша Црњанског

Испод наслова приповетке стоји натпис: Из мога дневника, 1919. (овде наводимо пуни текст приповетке)

Сент Андреја.

Бео пут пролази виноград за виноградом, спушта се и диже од чокота до чокота, од воћке до воћке. Шумарци багремова прате га да се не изгуби. Он их води доле на реку, напаја их руменом водом, па излази пред њима горе на врхове, где стоји по који усамљен јаблан. Знам да је негде иза црквених торњева равница, из које се дижу плави облаци, као дим тамјана.

Смрт, због које сам дошао, није јасна, она кривуда, кроз тихе, мале, зелене улице под воћкама, где не могу да нађем гвоздена врата порте.

"Stara srpska kuća" - Sentandreja

Над водом се појављује, кад застанем, нешто огромно, плаво: ваздух, благ, натопљен маглом, на којој лежи сва ова тешка пруга брда и вода са којих сам сишао.

За мном иде април, са липа што су се разишле по будимској дијецези.

При полазу сам приметио да гране листају. Ко зна где сам био око поноћи. Лежао сам крај воде. Нико неће знати да сам дошао, ни трг пун јабука, ни тамница зелена, покривена кривим мокрим кровом. Ни бела, каменита владичанска врата. Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу.

Над постељом ми је тишина, а иза ње, пет великих дворана, у којима има само завеса и старих слика. Једна дебела госпа, у жутој свили, стоји код прозора и не зна да прочита оно што сам јој донео из једног села, са југа. Пред кућом широка сенка. У лишћу, земљи и грању, са заривеним кљуном, у ветру који не може да их затресе, као старе богате житарице шајкашке, стоје цркве. Иза њих све до Дунава су огромне баште. Дрвеће ми пада на прозоре. Сад је крај, крај.

Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу. Остаће један румен брег на небу, мирне воде, празне цркве.

Дунав ће мој, Дунав ће мој све обухватити сјајним појасом и однети, однети, однети.

Земљу нек вода носи, носи. Мир је под црквом, ни голубови не лете. Камен је хладан под травом, камен је хладан под травом. Остаће на небу румени брег и празне цркве над водом.

Камен је хладан под травом, милим гласом зазвони под ногом, под штапом. Све што је било збркало се у мени, али сад, кад одем, све ће да се разјасни у животу, у моме, у моме.

Звона звоне; иконе, иконе; недеља; јутро је пред црквом.

Крв је та благост, овде под травом, крв је та благост, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована.

Ето је, ето је: одлази по води.

Капљи, моја мила, капљи, драга, чун те чека, обрастао мокром, зеленом трском, слабом и старом, искрханом; нек те носи, са старом црквеном оградом зарђалом; иди, моја мила, драга крви. Јеси ли то ти са жутом тамом, течеш ли ти то, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована, обалом, водом, равницом, за мојим ходом, по улицама обраслим травом?…

Још овај дан, и никад више.

Острогон

Гологлави, корак у корак, сувише рано сишли смо у мрак. То је била огромна сенка базилике која је падала у Дунав. Каменитим, влажним степеницама сишли смо да га видимо…

Златан и свилен стег… слава трновита, на мекој свили… Свила мека, мекша него жена, мекша него златна коса… слава, слава… слава трновита… dux…

Сунце се тамо рађа доцкан, међу трском, и мирише на воду. Горе на брегу трепере по улицама у жутој магли распукле земље, светиљке. Ветар засипа јутро песком. Долећу тице из околних шума и винограда.

Румен сјај над варошицом шћућуреном под брегом, под огромном сенком базилике. Њен мрак пада у Дунав, и над том хладном и мрачном влагом зјапе рупе у зидинама, под решетком.

Знам: пред вече, тамо би ми било добро. По једно псето придружило би ми се и ишло за мном. Зазвонило би грдно туђинско звоно и залеђена обала ишла би пуна шљунка Дунавом, кроз врбаке. Не би било гласа ни звука.

Било би нас свега троје у том руменом брегу, пуном црних каноника.

Пред вече силазио бих оном белом улицом што се спушта, разривена од воде, кроз распуклу жуту земљу. Застајао бих на угловима, пред леденим, страшним, гвозденим мостовима где стоје моје старе повезане пријатељице што виде само на једно око и продају кестење. Ох, како бих погнуо главу пред жаром!

Жар, жар, румени, увенчани жар, усијано гвожђе.

Проста и драга, озебла мирна тела. Ни туге, ни туге више. Ноге тешке, прозебле, увијене крпом. О мудрости око гвозденог, усијаног жара, пред зимом, пред снегом! Каквим би благим гласом говорио, каквим би благим оком гледао, каквим би мирним ходом прошао…

Реч, једна реч, тиха и јасна, и све би дрвеће било добро. Без туге, без туге. Осмехнуо бих се и видео лед и небо.

А кад бих ушао у цркву, било би нас свега троје. Мрак, румена кадифа и чираци. Драги и мали сто, на њему сребрни мајушни манастири. И хлеб, мајушни хлеб, за мене, за тебе, за све, за снег, за тице, за земљу, за све. Полако, дан по дан, и ми бисмо заборављали речи.

Црквењак се и тако сећа још само имена свог, осим молитава.

http://el-skolasvetisavabp.edu.rs/blogovi/?cat=10

Мрак добар и мио, мрак у певницама. Сребро и ватра. Жар, добри жар под сребрним малим црквицама на столу.

Опојали би хлеб и миро. Нико нас не би питао ни гледао. И било би нас само троје.

А кад бисмо изашли, грање би нас помиловало по плећима, а црквена врата обавила својом сенком.

И тада, ма куд. Живот са својим колима сена, дућанима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

http://www.rastko.org.rs/rastko-hu/index.html

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно…

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова.

Како бих био нечујан…

Темишвар

Овде је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама-кућицама, дижем ногу да не згазим на куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да ни то нисам могао?

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакоњу. И нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по сокацима, по гробљу, по шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле руменооке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци? Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клупе. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина? Колико становника има белоцрквански срез? Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим.“

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизис на маџарском. А она… она је седела увек здесна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад „Голуб“ наштампа моју прву песму, Судба, не сећам се више како. Прва строфа: нека лађа, друга строфа: бура, трећа строфа: само остаци пливају по води. О како је то смешно! Колико бесаних ноћи! Био сам срећан кад је хтела да ми пружи руку.

Како су беле, и офарбане, сад ове клупе у порти пред црквом! Ено стоји још и рачунаљка и штице. Колико их, Боже мој, има ове године… има ли их још бар десет… малених, малених глава?

Али где су бедеми, шанчеви обрасли травом, пуни зелене жабље воде ?

Кроз ова стаклена врата, ено их, ено их. Онај са белом огрлицом до ушију, Сава Текелија. Увек су ме пред њега водили. Како су му уши велике и црвене!

Ходи и на гробље: љубичицом је обрасло у пролеће тамо и моје презиме. Је ли, како је то смешно! Никада више нећемо туда проћи. Онај гроб, ено онај мали, то је неког Руса малог из певачког друштва. Онај тамо је барона Јовановића. А овај, гле, где сам провео детињство, под овом липом која, да знаш, како после испита мирише, читај: отац подиже… ја… Тодор… Радичевић сину моме Стефану… Видиш ли у камену урезану ружу и под њом глупо, сентиментално написано: Таки је био…

Узех да прочитам путопис Finistѐre Милоша Црњанског

7750026330_carte-de-localisation-de-brest-finistere

Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором. И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко огромних зидина старе тврђаве, урнебесно висок гвоздени мост.

Ја сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. (…)

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Port_Militaire_from_swing_bridge,_Brest,_France,_ca._1895

Али, тихи, мокри зидови, једна модра долина, која се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давно у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Brest-Light-House-France-by-Stefan-Cruysberghs

Крш, који сасвим личи на истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу. То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. (…)

305_001

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њихих широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. (…)

btv1b77416373

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза пожара, пре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им без стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. (…)

images

Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две-три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Portes-Brest

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. (…)

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем. (…)

btv1b7741593c

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. (…)

Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помаџаре. Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (…)

Brest-Northern-Finistere-Department-99227

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. (…)

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. (…)

96e973403a205fc432a7499289951bad

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила са мном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су пре подне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго ценкао са рибарима, и тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натраг. (…)

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

24681459.9b04d964.640

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх огромних копаља, посипају по свима пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а пред вече тамна и зелена. Мрак пада са тих цркава, па тек после са стења и дрвећа. (…)

http://bewareoftherug.blogspot.rs/2013/11/if-this-is-thursday-it-must-be_21.html

Brittany costumes

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. (…) Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. (…)

001c1-St Clare in Navy_Brest

 

 

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.611 других пратиоца