Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Тако је говорио прота Евгеније Поп

Што пожелиш о томе ћеш се и побринути, ка томе ћеш и тежити, то ћеш и тражити, а чега не пожелиш, о томе нити ћеш се бринути и мислити, нити ћеш га тражити.

Грешна жеља исто је што и бачено зрно у земљу. Зрно посејано у земљи сваким даном све се више и више развија, расте и узрасте у велико дрво. Исто тако и порочна жеља; у почетку се она развија лагано, затим све више и више, и на послетку овлада свим бићем нашим. Тако су штетне и погибељне за нас рђаве и грешне мисли.

Уништавајмо у себи гадне мисли, да због њих не дођемо до гадних дела.

Тако је говорио владика Николај Велимировић (Молитве на језеру)

Како су глупе слуге дрвета познања!  Своју моћ не мере Тобом, но својим бројем. Закон правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина и глупости, и леденог мрака.

Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој и Сатана рачуна са бројем, а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву Сатанину!

Тако је писао песме Иван Сламниг

Кад ми свега буде доста

ево очи, да ћу поћи

к ономе што доље оста.

 

Нећу чинит више, боме

 

оно што до сада морах,

сјести ћу под стари орах

 

(сличан оном покојноме!)

 

стол ће прострт бит бјелином,

за њ ћу сјести, па ћу јести

крух са сиром, рибу с вином.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

http://www.milicevic.biz/servismosa/stari_orah.php

Тако је говорио Иво Андрић

Дошли су децембарски дани, они сиви дани пред крај године кад самци људи отказују позиве за вече и роне све дубље у своју неподношљиву самоћу, као у хладну воду или страшну шуму, надајући се да ће је тако, ако јој се потпуно предају, што пре прегазити, и спасти се и изићи на неку радосну чистину.
18121_10151259395724000_191975278_n

Тако пише песме Душан Ковачевић

СЕЋАЊЕ

Ко нема дрво
Умреће до заласка Сунца

У хладу старе крушке
Седи Гаврило Михајловић
Једе супу
И нешто сам са собом размишља
Кад једем супу
Сетим се Мајке
Кад једем рибу
Сетим се стрица Марка
Кад једем питу
Сетим се тетке Јелене
Кад загризем дуњу
Сетим се бабе Смиљке
И чујем шкрипу капије
Кад у двориште улази
С првим снегом
Човек после педесете
Једе само своја сећања
Помисли Гаврило Михајловић
И погледа жути лист
Који је из крошње пао
А онда устаде
Обриса уста
И удаљи се
Као да је ручао

Тако пише поезију Душан Ковачевић

ДОК ДЕЦА НЕ НАРАСТУ

Милош уби Павла
На путу за град
Јер је Павле убио Лазара
Прошле године
Кад се сазнало
Да је Лазар убио Томислава
За кога се причало
Да је убио Владимира
Који је
Доказано
Убио Тодора
Оптуженог за убиство Војина
Одбеглог с робије
Због убиства Луке

Док су пратили Павла
По киши која се не памти
Уби гром Милоша
Испод дрвета и кишобрана

И сад је мир у селу
Док деца не нарасту

Тако је говорио свети владика Николај Велимировић

Тридесет година поста и молчања!
To ни горске звери не могу поднети.
Лав глад своју блажи музиком рикања.
И дрво зашуми кад ветар налети,
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну.
… Пустињом ни плач ти ни песма одјекну!
Човек ли си, реци? Како ти је име?
Да л’ ћеш икад хтети проговорит’ c киме?
— „Глас, глас, глас, ја сам глас, a Oн Реч Божја,
Послат сам да вичем деци Израиља:
Покајте се, људи, ево Он долази,
Добар плод творите свак по својој снази.
Ево, ево иде, o чудо чудеса,
Усред воде скривен огањ са небеса!
Ево јагње Божје сред вукова ходи;
Вукови, перите ћуд вучју у води!
Тридесет година молчања и поста,
Шта од твога тела сем гласа преоста?
Твоје сухо тело, сенка гласа твога,
Што вест једну гласа: ево к нама Бога!
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши.
Ho глас оде, оде, — нико да г’ угуши.
Чиј’ је глас то? од ког векови трепере?
Лава гладног? не, не — човека од вере.
(Св. Владика Николај)
Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.528 других пратиоца