Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Узех да прочитам путопис Finistѐre Милоша Црњанског

7750026330_carte-de-localisation-de-brest-finistere

Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором. И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко огромних зидина старе тврђаве, урнебесно висок гвоздени мост.

Ја сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. (…)

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Port_Militaire_from_swing_bridge,_Brest,_France,_ca._1895

Али, тихи, мокри зидови, једна модра долина, која се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давно у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Brest-Light-House-France-by-Stefan-Cruysberghs

Крш, који сасвим личи на истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу. То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. (…)

305_001

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њихих широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. (…)

btv1b77416373

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза пожара, пре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им без стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. (…)

images

Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две-три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Portes-Brest

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. (…)

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем. (…)

btv1b7741593c

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. (…)

Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помаџаре. Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (…)

Brest-Northern-Finistere-Department-99227

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. (…)

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. (…)

96e973403a205fc432a7499289951bad

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила са мном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су пре подне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго ценкао са рибарима, и тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натраг. (…)

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

24681459.9b04d964.640

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх огромних копаља, посипају по свима пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а пред вече тамна и зелена. Мрак пада са тих цркава, па тек после са стења и дрвећа. (…)

http://bewareoftherug.blogspot.rs/2013/11/if-this-is-thursday-it-must-be_21.html

Brittany costumes

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. (…) Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. (…)

001c1-St Clare in Navy_Brest

 

 

Јапанска пословица

Чак и мајмуни могу да падну с дрвета.

изворни сајт

Лоркин „Ноктурно“

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја
пуног росе.
Одох да спавам.
Ако ме не пробудиш,
оставићу крај тебе
моје хладно срце.

Шта то звони
Тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Ставио сам ти ђердане
од зориних драгуља.
Зашто ме остављаш
на овом путу?

Ако одеш далеко,
моја ће птица плакати
и зелена лоза
неће дати вино.

Шта то звони
тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Никада нећеш знати,
сфинго од снега,
колико бих те волео
у свитањима
кад пљушти киша
и кад са суве гране
пада гнездо

Превео Миодраг Гардић

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/grob-kod-izvora-suza

Тако је говорио свети Јован Златоуст

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.

1375280_395158580610834_1454509697_n

 

Тако је писао песме Сергеј Јесењин

Путем иду монахиње.

Под ногама им пелен, драча.

Незгодна бодља ту почиње

где штака звекет све надјача.

 

По кукољу опанци рове.

Фрктање крда однекуд гласно.

Са звоника их звоњење зове

ко из котла гвозденог јасно.

 

Старице стресају гранате.

Вежу до пета девојке плетенице

а са трема монаси прате

њихове мараме нетремице.

 

Знак на капији манастира траје:

„Милостив према мени буди“

а ко на гумну лопов да је

лају пси да се полуди.

 

Лиже сутон сунце златно.

Звони мукло у шумарку скриту.

Кроз сенку врба огрнув платно

иду богомољке на молитву.

golden_weeping_willow_foliage2

Тако је говорио… неко непознат (јавите нам ко, ако знате)

„Понекад, након разговора са неким људима, човек осети потребу да пријатељски помилује камен, осмехнe се дрвету и са пуно поштовања скине капу пред магарцем.“

10368_10151757681991419_886811021_n

Тако је говорио прота Ј. Толмачев

Да би успламтела ватра божанске љубави, нема бољих за то дрва неголи дрво крста (невоље). Школа крста (беде, невоље, жалости) најбоља је школа. Васпитање у тој школи чини те безумни постају паметни, а паметни мудри, горди постају смерни, а смерни смиреномудри, рђави добри, а добри још бољи, слаби силни, а силни – непобедни.

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.581 другом пратиоцу