Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

Тако је писао песме СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

извор за слику: http://www.fastcodesign.com/1665733/artist-fills-la-library-with-lovely-ghost-trees

Вековима тице нас кликују

Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје…

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују…

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.

Тако је писао песме ДУШАН СРЕЗОЈЕВИЋ

извор за слику: http://www.craftsy.com/project/view/autumn-path-with-aspen-trees/71289

Последњи самртник

Добра, вољена, хранитељко људи,
О, мајко Земљо! Када се погасе
Ватре живота широм твојих груди;
Кад тамни ужас укочи таласе;

Кад свену неизмерне љубичице
Плавих и дивних твојих праскозорја;
Кад потамни за навек твоје лице,
Ко сенка шума изумрлог борја;

Када већ давно, као плаве нити,
Уздахе срца прах вечности поспе:
Вај! ко ће твоје очи заклопити,
Ко ће за тобом дуг суза да проспе?

Напуштена, узвишена Ниоба,
Са гробовима милијарди чеда
Својих, у крилу драгом, гроб до гроба,
Сама, а очајна, издисаћеш сада.

И докле твоје материнске груди
Пали, ко отров, бол један бескрајан;
Док црна неман, неумолно, буди
Ледени ужас, свуд са грозом вајан,

Твој свети уздах мирисаће ти’о
На миришљаве праисконске влаге, –
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе груди твоје драге.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црну сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Тако је писао песме Мошо Одаловић

МОЛИТВА ЗА МАМУ

– Ја немам маму и живим сама,

кажи — колико вреди мама?

— Она вреди Сунце бело, ведро Небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

— И више, мноооооого више!

аутор песме: Мошо Одаловић

Врбица – Мошо Одаловић

11035313_813802885335073_8827869144720268520_n

Тако је говорио Свети Јефрем Сирин

Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу.

Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се.

Прати

Добијте сваки нови чланак достављен у ваше поштанско сандуче.

Придружите се 1.489 других пратиоца