Posts from the ‘Јован Дучић’ Category

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Коб

Милану Ракићу

Срце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где чами зла и недокучима
Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести
Убица са мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима;
Мркне ноћ измеђ белих кринова;
Божји лик трепти на свим морима;
Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио;
Уста ме лажи само љубила
Издајник само за мном следио.

Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије
Као пред градом где су злотвори.

Тако је говорио ЈОВАН ДУЧИЋ

извор за слику: http://www.contemporaryartsociety.org/artist-members/clare-woods/

Сенка

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца…

Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црну сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Тако је говорио Јован Дучић

У старости сe прокажу на лицу карактeр и душа човeкова, као што сe прокажу рeљeфи јeдног брeга тeк у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нeшто свeтитeљско или мудрачко, друга мучeничко и болeсничко, а трeћа животињско и звeрско.

25048_484636624913004_481111816_n