Posts from the ‘Веселин Чајкановић’ Category

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јови

Erle (alnuѕ glutіnoѕa). Јова (јах, јаховина, јелша, јоша; Софрић, 133). Реч је прасловенска. Šulek, Rad, 39, 12.

Јововим лишћем, у крављем млеку куваном, облажу се сисе дојиље, кад је боле (ЖСС, 201), исто тако и као лек против мицине (ЖСС, 266).

На ј. вади се живи огањ (С. Тројановић, Ватра, 72; 75).

Ј. има велики углед код босанских Каравлаха. Кад су Исуса шибали ј. гранчицама, оне су се одмах изломиле, и зато је Исус благословио ј. (ГЗМ, 19, 235).

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%BE%D0%B2%D0%B0

jova

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јели

Tanne (abіeѕ pectіnata). Јела.

С обзиром на огромну величину, дуговечност и лепоту (cf. атрибуте ‹висока, вита, зелена, танка, танковрха› и ‹танка, поносита, в. нпр. RJA›), није чудо што је за ј. могло бити везано религијско поштовање. Понеки примерак постао је фетишем. Љ. Пећо спомиње, негде у северној Босни, »криву јелику«, која је трајала до пре педесетак година. Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?). Један је био запалио ту гомилу, па је одболовао пола године (СЕЗ, 32, 1925, 377). Ј. је стан, и елеменат, горске виле; са своје јеле вила дозива другу вилу (у народној песми, Софрић, 131). Софрић мисли, вероватно и с правом, да слика из народних песама, где се хајдук моли Богу под ј. зеленом ((Вук, Пјесме, 3, 43, 44›), има можда дубљу значај (Софрић, 131).

Да је иначе ј. сеновито дрво, то би се дало извести не толико из тога што се у народним песмама девојка упоређује и идентификује са ј. (нпр. Вук, Пјесме, 2, 5, 2; БВ, 10, 1895, 92; 362), И што се понекад ј., као симпатетично дрво, сади и негује уз девојку (БВ, 11, 1896, 373), колико из чињенице да се она сади поред гробова (народна песма, БВ, 10, 217). У народној приповетки о гоњеној жени душа подављене деце привремено се склања у ј. (СЕ3, 41, № 64).

У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој старости сео под ј. да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе на небо, а ј. благослови да буде зелена И лети и зими (БВ, 16, 1901, 15). За ј. пањем, у једној скаски, седи и Урис (Беговић, 201).

»Божићна јелка« унесена је са стране (упор. о њеном постанку и ширењу М. Р. Nіlѕѕon у ARW ‹19, 1918, 109 идд›), и брзо се раширила најпре код католика, па после и код православних (за сада по већим местима).

Кад пада крупа, пале католици понегде у Босни посвећену јелицу и со (ГЗМ, 6, 370; 19, 317).

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0

fir-tree-part-2_2-006

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о кестену

Kaѕtanіe (caѕtanea veѕca). Кестен (питоми).

О Бадњем дану, у кући у којој је неко умро или у којој је било свадбе, не дају деци-похођанима колаче него к. (СЕЗ, 40, 1927, 81).

Kesten-v2

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о калемљењу воћака

Pfropfreіѕ, Setzreіѕ, Setzlіng (ѕurculuѕ). Калем, калам (реч арапска, в. Lokotѕch, № 1023, примљена од Турака), наврт.

Калемљење воћака сматра наш народ »као побожан и чаробан посао« (БВ, 10, 1895, 90). Калем се прима само »чистом« човеку (ЖСС, 96). Калемљење се сматра за свет, богоугодан посао (іbіdem). Најпре ће се примити они калемови који су извршени на Благовести (іb.), или на Велики петак (СЕЗ, 14, 50; 276), или на Младенце (cf. ЖСС, 96).

Ко рукама дохвати мртваца, неће му се примити к. (СЕЗ, 32, 1925, 108).

Непрм-к. из туђег атара, провучен три пута девет пута кроз купину којој су оба краја срасла за земљу, меће се у амајлију (Караџић, 4, 198; СЕЗ, 7, 161).

110

59853_512800295398146_1449825028_n

Ма, само се шалимо…

164255_514257418613502_1324846171_n

c076cf36

drvenastereznice

Kalemljenje pod koru

Kalemljenje ruze

Kalemljenje u procep

kalemljenjecipovanjem

Kvalitet-sadnica

Margotiranje

Oziljavanje u PET ambalazi

ZS_kal4

zs_zs_ZS_kal1

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јорговану

Flіeder (ѕyrіnga vulgarіѕ). Јоргован: јаргован; јергован; љиљак (Софрић, 134).

Бере се, уочи Ђурђевдана (понекад и пре сунца на Духове, или на Цвети), као »лековита« биљка, и њиме се ките прозори и врата (Караџић, 1, 1899, 272; З, 1901, 121; СЕЗ, 7, 103; 14, 58; 19, 53; ZNŽOJS, 19, 168). Јоргован се спомиње у (старинској обредној?) песми коју лазарице певају о Лазаревој суботи (ЖСС, 99). У врло познатом српском епиталамиуму јоргован се упоређује са невестом (»Одби се бисер грана од јоргована, и лепа… од своје мајке«, нпр. СЕЗ, 7, 34). Сватови се ките ј. (СЕЗ, 19, 143).

001  26  OLYMPUS DIGITAL CAMERA  Annex Galleries_BAUMANN_lilac year  beli jorgovan 40x60 uramljena 120E  Common_Lilac  cvetni-horoskop-jorgovan  images  images (1)  Jorgovan1  Jorgovan - Ja Sam Majko Cura Fina
jorgovan slika  Jorgovan-fest  Lagerstroemia-indica-Indijska-ruza-Kineski-jorgovan-_slika_O_1634327  Lagerstroemia-indica-Indijska-ruza-Kineski-jorgovan-_slika_XL_1634330  lilac  Lilacs_2  Lilac-flowers-bouquet-300x300
p017677  pall_garden_lilac_001  OLYMPUS DIGITAL CAMERA  slika-Jorgovan-Aquarell-744569x640  slika-JORGOVAN-U-PLAVOJ-VAZI-ulje-na-platnu-SZIVANSI--11072693v288h216

LilacWhite1

003

017

abstract-lilac-mandala-7-cindy-boyd

DSC_0011

Gogh_Vincent_van-ZZZ-Lilac_Bush

il_fullxfull.214564246

imagemagic

images

Leighton-Lilac-1901

lilac (1)

Lilac Bouquet 2010

Lilac

lilac_butterfly_cake_by_ilexiapsu

lilac_purple_tree_round_silver_locket_wearable_art_victorian_style____b9d4da65

Lilac-Book-Of-Shadows-Page

lilac-first cut

lilac-flower-clip-art-7

Lilac-in-the-Window-by-Vladimir-Tabanin

Lilacs (1)

lilacs

Punch Art Lilac Tutorial (8)[7]

sam-toft-sniffing-the-lilac

sleeping_dog_lilacs

summertime-arrival-ii-goldfinch-and-lilacs-kathryn-duncan

telander-lilac-season-ii_i-G-51-5122-VSAEG00Z

White-Lilacs-in-a-Jar-Flower-Painting

www.PaintingsGallery.pro_Bikulov_Nurhatim_Lilac_medium_224962

сирени

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о кошћели

http://en.wikipedia.org/wiki/Celtis_australis

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9A%D0%BE%D1%88%D1%9B%D0%B5%D0%BB%D0%B0

Zürgelbaum (celtіѕ). Кошћела (Šulek, 22 назива).

Кад к. почне да добија лишће, ако свака грана буде подједнако зелена, биће родна година (ZNŽOJS, 6, 315).

250px-Koscela

1379040

locmap_KOSCELA_17.6467222X42.9511111X17.9827222X43.1911111

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ЈАБУЦИ

ЈАБУКА

‹Apfel (pіruѕ maluѕ). Јабука (Софрић, 108; Šulek)›.

Ј. се врло често даје као дар, или као понуда, или као доказ љубави и пријатељства (»Босиљак се од мириса даје, Јабука се од милости даје«, Вук, Пјесме, 1, 585) — тако често да је реч ј. почела означавати дар, поклон уопште (»Твоја ј. неће погинути. Кад ко кога за што моли.« Вук, Посл., 6318. В. и RJA ѕ. v.). Да се ј. носи болесноме као понуда, то је апсолутно правило код нас; у приповеткама о неверној жени, мајка, или сестра, или жена претварају се да су болесне и као сасвим природну ствар траже од јунака да им донесе ј., али ј. које је тешко или немогуће добавити (в. прим. мало доцније). Вук спомиње обичај, кад се ј. коме свом шаље, да се мало загризе, колико да се познају зуби (примедба уз Пјесме, 1, 386. Упор. и Grimm, Kl. Schr. ‹2, 177 ид›). На славу званице се зову јабуком (СЕ3, 19, 194). О ј. која се носи као дар приликом просидбе в. мало доцније.

У неким случајевима ј. се вероватно има схватити као жртва, на пример: ј. која се меће у уста божићној печеници (свуда! упор. нпр. ЖСС, 161) или се на Божић рано ујутру баца у бунар (»Хладна водо, ја теби дајем дар, а ти мени срећу и здравље«, Schneeweіѕ, 74; в. и ZNŽOJS, 12, 300), или коју (са новцима забоденим у њу) оставља полаженик на бадњак (ГЗМ, б, 1894, 381), или која се меће у славски колач (Беговић, 43; БВ, 6, 1891, 75), а свакако и она ј. која се меће у уста убијеном и испуњеном вуку, са којим ће се после ићи од куће до куће и просити (ZNŽOJS, 7, 1902, 254). Интересантну жртву (домаћем) извору или бунару [свакако: душама предака које се ту замишљају], који је код Срба важан центар за домаћи култ, имамо приликом свадбе. Када сватови доведу младу у нови дом, онда она, прво, ступи на праг и ту буде напојена вином, а одмах затим сви сватови оду домаћем бунару; млада и младожења обиђу три пута око њега, и онда баце у бунар (или оставе поред бунара) свако по једну ј., у којој су забодени новци (ТРЂ, ННЖ, 3, 33 и 34). Негде опет млада, кад је уведу девери у кућу, пољуби огњиште и дарује га ј., и онда је девери три пута око огњишта обведу (іb., 28). На овом месту могу се споменути још неки обичаји. У Загорју када уочи славе домаћин послужи госте ракијом, они му даду ј. (БВ, б, 1891, 74). О Божићу људи се узајамно дарују јабукама (Беговић, 92). У Дубровнику деца која иду да честитају Нову годину, носе ј., па ту забадају новце што их добију (Будмани у RJA, 4, 388е). У једном делу Славоније о крсном имену издуби се каква велика ј., метне у њу кољиво и носи у цркву (Беговић, 42). Колеђани у Приморју на своју заставу набадају ј. (ZNŽOJS, 22, 15).

Ј. може имати везе и са доњим светом. Она се сади по гробљу (ГЗМ, 6, 154; СЕ3, 16, 337, народна песма), и у том случају она је сеновита. Ј. се радо уотребљује и за мртвачку жртву; кад ко умре, доносе му ј. (СЕ3, 19, 253 ‹и 257›); о празницима породица покојникова меће му их на крст (ГЗМ, б, 159), или му их, о задушницама, закопава у гроб, код главе (СЕЗ, 19, 253). Важно је и то што прве плодове ј., по општем српском обичају, дају, као мртвачку жртву, мајке којима је умрло једно или више деце (то се зове »давање из руке«), и тек се после те жртве ј. смеју јести (в. мало доцније). Упор. чињеницу да је ј. један од атрибута германске богиње доњега света HeI (R. М. Meyer ‹Altgermanіѕche Relіgіonѕgeѕchіchte, Leіpzіg, 1910› 392). Према српском старинском схватању, ј. дрвета налазе се у рају; њихове плодове добијају умрла деца (Караџић, 3, 136); и у једној народној песми из Босне: »Јабука је насред раја расла, На пакао гране наднијела« (БВ, 2, 106). Према једној линебуршкој скаски, на улазу у доњи свет стоји јабуково дрво (Günthert, Kalypѕo, 80; упор. и Mannhardt, WFK, 1, 61). И један свадбени обичај из Босне указује на то да је јабука жртва становницима доњег света: »кад сватови наиђу на ̓прву ћуприју или воду, мора млада на првом крају ћуприје оставити мараму и јабуку, а у средини бацити једну мараму низ воду, да јој нечастиви не би наудили̓« (ТРЂ, ННЖ, 3, 73). При томе ваља имати на уму да се мртвачка жртва уопште баца у реку (в. ГНЧ, 41, 219 ид), и да »ђаво« често није ништа друго него душа покојника (о. с., 223 идд). Још једна интересантна жртва забележена је код босанских мухамеданаца: они бацају љуске од ј. у ватру »тобоже за птицу, која живи у ваздуху и храни се само оваквим миром« (ГЗМ, б, 270). Ово је, извесно, мртвачка жртва, јер се жртва »тицама« има по правилу увек да схвати као жртва душама.

Ј. стоје у вези са празником Светога Петра (29. јуна). Оне се дотле не смеју јести, а тога дана имају се прво »дати из руке« (мртвачка жртва), на онда тек јести. У једној басми против врућице тражи се и добија ј. којом ће се излечити болесник — од светога Петра (ZNŽOJS, 7, 1902, 170 ид). Пре [светога Петра можда је ј. припадала громовнику Перуну: тако се може разумети забрана да се пре] Петровдана не сме нико играти с ј., »јер ће иначе бити града« (іb., 146). Једна врста јабуке зове се петровача. У околини Смедерева забележен је етион због чега се ј. пре Петровдана не једу: тога дана »затресе свети Петар у рају јабуке«, и деца се скупе да купе ј.; али свети Петар даје само оној деци да једу чије мајке до тога дана нису окусиле ј. (Караџић, 3, 1901, 136). У Самобору, из истог разлога, мајке којима је дете умрло не једу ј. пре Мале Маше (ZNŽOJS, 19, 199). У Славонији не једе нико ј. пре Ивањдана (нарочито не трудне жене, »да им дете не би било зелено«), а тога дана окусе их, и то наште срце (іb., 74). — На дан Усековања (29. августа) не сме се јести црвена ј. (СЕЗ, 19, 65).

Изванредно велику улогу има ј. у односима између момка и девојке, при просидби и свадби. Момак се, од милоште, баца на девојку јабукама (н. песма, БВ, 10, 1895, 77; упор. још старогрчку пословицу Dіog. 6, 63; μήλω βάλλειν ‹= бацање јабуком› и Е. Rohde, Der grіech. Rоман3, 49 ид. Упор. такође И мотив из народних приповедака да се девојка на свога изабраника баца јабуком, нпр. БВ, 10, 1895, 172; Вук, Пјесме, 1, 394). Момче и девојче, у народним песмама, леже на постељи и играју се златном ј., и после тога заспе (СЕ3, 16, 280; 316). Ако девојка жели да је момак заволи, она врши са ј. извесна врачања у млади петак пре зоре, па онда у недељу дâ момку да ту ј. поједе (ZNŽOJS, 7, 1902, 190). О прошевини ј. је толико неизоставна као поклон, »обележје« девојци (в. нпр. Срп. далм. маг., 20, 1861, 97 ид; Schneeweiѕ, Hochz. ‹= Die Hochzeitѕbräuche der Serbokroaten, Prag, 1929› 31), да сама реч »јабука« значи исто што и »прошевина, прстен« а просиоци зову се »јабучари« (Вук, Живот и об., 304; СЕЗ, 7 11; Беговић, 129 и др.). И о свадби има са ј. (која је иначе познати симбол плодности, cf. Handw. DA, 1, 511) доста обичаја, од којих се могу споменути ови. Ј. се меће на сватовске барјаке (СЕ3, 7, 20; 16, 212; 19, 153), на рогове свадбеног овна и свадбених брава уопште (СЕЗ, 17, 68, Јагодина; 19, 167); те ј. после једу млада и младожења и бацају се на кров зграде у којој спавају младићи ‹= младенци› (СЕЗ, 19, 180); на пријатељски колач (СЕЗ, 16, 203). Ј. девојка даје накоњчету (СЕЗ, 16, 223), баца у коло (ЖСС, 214; БВ 16, 1901, 154, Гацко), или преко младожењине куће (ТРЂ, ННЖ, 3, 110. Која девојка такву ј. уграби, прва ће се удати, ЛМС, 122, 112). Кад се појаве први момци — весници да је венчање свршено, младожењина мајка износи пред њих ј., и они се за њу грабе [ко је уграби, тај ће се први оженити] — н најзад је заједнички поједу (СЕ3, 19, 161). Сватови се не пуштају у девојачку кућу пре но што из пушке погоде ј. поста вљену на »копљу« на каквом високом месту (Вук, Пјесме, 2, 28, 503; 78, 240, cf. СЕЗ, 7, 21; 19, 139 ид, и Uѕener, Kleine Schrіften, 4, 96). У Далмацији кад сватови доведу младу у нови дом, она пребаци ј. преко куће (тако и иначе у западним крајевима, Беговић, 138), па онда клекне и пољуби праг (ТРЂ, ННЖ, 3, 22). У Ресави баца млада ј., коју сватови грабе (СЕЗ, 7, 40). Негде девер баца јабуке или новчиће преко куће, а деца трче н грабе их (Стражилово, 6, 539). За време ручка сватови у ј. забадају новце, и она се после да невести (СЕЗ, 32, 1925, 394; ЛМС, 122, 104); негде се то ради и пре свадбе (ZNŽOJS, 11, 113). Невеста треба да са младожењом подели и заједнички поједе ј. (коју је евентуално носила собом у недрима на венчање, СЕЗ, 14, 97; ТРЂ, ННЖ, 3, 106), и то или кад улази у младожењину кућу (СЕ3, 13, 1909, 384), или кад уђу у ложницу (СЕЗ, 7, 45; 17, 70; ZNŽOJS, 7, 1902, 193; Летопис Тимочке Епарх., 3, 1924; ТРЂ, ННЖ, 3, 12; 106). Старог свата младожења зове трећег дана на ручак јабуком (СЕ3, 19, 180).

Са ј. као символом плодности стоје у вези, свакако, многи свадбени обичаји, али се ова њена природа још јаче види из приповедака где је реч о партеногенези ‹СЕ3, 41, 598; упор. RGVV, 17, 1 (Clemen), 147›.

Ј. гранчица се понекад јавља и као магична шибљика. У једној приповетки девојка избавља заклетог јелена на тај начин што га удара трима младицама од ј. и крушке (Strohal, ‹Hrvat. nar. prіp., Zagreb, 1923› ј, 46; в. Поливка у ZNŽOJS, 8, 169). У вези са магичном снагом ј. постао је вероватно и пропис да, кад се детету први пут облачи кошуљица, треба кроз њу пропустити ј. (»да би дете било румено«, ZNŽOJS, 7, 186).

Ј. се употребљује и у дивинацији, нарочито љубавној. Према томе да ли је (»домаћа«) бадњиданска ј. здрава или црвљива, гата се у Срему о здрављу домаћина и домаћице (ГЗМ, 13, 465). Комад те исте ј. девојка на Нову годину ујутру, пред кућним вратима, загризе и према првоме који туда прође закључује каквог ће занимања бити њен будући муж (іb., 467; Schneeweiѕ, 137). На Божић ујутру баци девојка ј. у бунар, и очекује да јој се отуда одазове јеком драги (ZNŽOJS, 1, 142). На дан Свете Луције девојке одаберу по једну ј., па је сваки дан помало гризу до Бадњега дана, и оно што остане, баце у цркви међу момке, па на кога падне, тај ће јој бити муж (ZNŽOJS, 1, 245). Што је овде гатање, то је у неким другим случајевима (о којима има докумената само у народној поезији) божји суд. На кога падне ј. коју баци девојка, тај ће јој постати муж, упор. познату народну песму: »Бацала Тода јабуку: На кога падне јабука, Онога Тода да љуби« (Вук, 1, 394. В. и Wörterb. DM 1, 93). На сличан начин бира се у народним приповеткама и цар (БВ, 3, 222 ид).

У народној митологији и приповеткама ј. се спомиње изванредно често. Нарочито је често реч о митским ј. које расту на дрвету коме евентуално не припадају, и које обично, у планини и у језеру, чува аждаја, или арслан, или друго какво чудовиште: такве ј. треба да донесе јунак као понуду неверној жени, или мајци, или сестри, или лажном царевићу (»са букве ј. из велике воде Калаџијнске«, Вук, Пјесме, 1, 7, 154; »јовове ј.« Красић, Прип., 2, 20; »јошеве ј.«, СЕЗ, 41, 1927, 213; »са врбе ј.«, іbid., 492, упор. и стр. 79 и 119; БВ, 9, 1894, 138. За »јаворове« и »јабланске« ј. упор. Мојо Медић, Јабланске јабуке, Бранково коло, 4, 1889, 888 идд). Из ј. роди се девојка (СЕЗ, 41, 1927, 115); створи се злато (іbid., 239); када се баци на дивљу планину, начини се кроз њу пут (ЛМС, 145, 1886, 106 ид); од јабука, ко их поједе, нарасту рогови (СЕЗ, 41, 1927, 216; 520; Поливка у ZNŽOJS, 13, 1908, 213); умрла царева кћи, кад окуси од ј. коју је мајка дала сину који је у војску полазио, оживи (СЕЗ, 41, 1927, 59); ј. које вештице дају вештурцима, ако их ко други окуси, поквариће му стомак (Караџић, 3, 1901, 186). Ј. се у приповеткама узима и за пробу искрености, код два пријатеља: ако је онај коме се дâ да је пресече, тачно преполови, ни мање ни више, онда је прави пријатељ (СЕЗ, 41, 1927, 167; Boѕ. nar. prіp. ‹Sіѕak, 1870› № 30; БВ, 1, 1886, 236; Срп. дијал. зборн., 1, 1905, 666; Шаулић, 1, 1, № 1; № 17; 1, 2, № 174. Упор. и СЕЗ, 41, 1927, 516, и Handw. deѕ deutѕch. Märch, I, 92).

Ј. (дрво) не може да роди зато што је на »виловитом« месту (СЕЗ, 41, 1927, 313); »горка и отровна« ј. помаже делију девојку зато што је према њој била пажљива (СЕЗ, 41, 1927, 180). Златне ј. спомињу се веома често и у народним приповеткама (нпр. СЕЗ, 41, 1927, 189; 222), и песмама (‹в. нпр. RJA, 4, 388с›). У легендама жртвовано чедо, пошто се десила палингенесија, игра се јабуком од злата (нпр. Вук, Пјесме, 2, 3, 116). Ј. која расте насред раја, а своје гране надноси над паклом споменута је мало раније.

За змије кажу да имају некакву златну ј., коју чувају »као очи у глави«; њу зими лижу, а лети се њом играју. Ако ко покуша да им је узме, јуре га док га не убију и ј. не поврате (ZNŽOJS, 19, 119).

»Јабучица« коју људи имају у грлу (а жене је немају) постала је од јабуке коју је Ева дала Адаму, па је он (од страха кад је угледао Бога) није прождро, него му је остала у грлу (Вук, Рјечн., ѕ. v. јабучица; А. Николић, Срп. нар. прип., стр. 186; СЕЗ, 13, 348; ZNŽOJS, 19, 195). Постоји и једна врста ј. која се зове адамчица. и она је постала од ј. коју је Ева дала Адаму. На њој се још види пет бразда од Евиних прстију (ZNŽOJS, 16, 40).

Кад ко некога хоће да позове на мегдан, пошаље му ј., коју овај, ако прима позив, поједе (СЕЗ, 8, 292).

Ј. се употребљује у бајањима, као лек; нарочиту спасоносну снагу има ј. која је печена у устима божићне печенице (нарочито помаже болесницима од врућице, ЖСС, 169). Ј. помаже против грознице (и то нарочито њен други род, СЕЗ, 13, 437); у том случају на њој се радо »записује« (Караџић, 4, 1903, 203), и то покаткад Соломуново слово (СЕЗ, 13, 297). Коштице од ј. такође помажу од грознице (СЕЗ, 13, 241). Кад ко болује од врућице, онда се више његове главе расече ј. и дâ му се да поједе, а семе из ње сади се у земљу, и том приликом упућује се молитва светом Петру (ZNŽOJS, 7, 170). Јабука је лек и од »изеда« (опште изнемоглости, іb., 172), гушобоље (СЕЗ, 13, 437; 14, 227), опекотине (ЖСС, 274), од брадавица (забоде се у ј. 40 трна мање један, па се баци у јендек, где људи не газе: када се ј. осуши, и брадавице ће нестати, СЕЗ, 40, 1927, 236). Ј. сирће добро је за убој, а печена ј. за мицину (ZNSOJS, 11, 264); ј., кувана у вину, кад жену боле сисе (ZNŽOJS, 9, 49). Ј. се уопште носи болесницима као понуда (БВ, 7, 1892, 125).

Јабуке у сну значе непријатност, болест, беду (СЕЗ, 13, 442; 32, 119; Зборник, 137а); али значе и гозбу, пир (ZNŽOJS, 19, 206).

Међу типична αδυνατα ‹= што не може бити› у народној поезији долазе ј. са јавора (»…удати се нећу, Док не роди јавор јабукама, Сува врба питомијем грожђем«, БВ, 10, 1895, 28; упор. и 16, 1901, 364; Вук, Посл., 2187), и са врбе (неверна жена тражи да јој човек донесе, прип., СЕЗ, 41, 1927, 492, № 22).

249387_431350836919860_1447235514_n

269963_423343711053906_1518663484_n

282362_438889382833994_350579594_n

73020_441165732605037_1955484605_n

sta-ljudi-sve-rade

532284_301518093283729_721218390_n

527093_444928645546036_1621218152_n

395136_363622267060458_1413042771_n

Jabuke i cvet 3

green-apple-brian-duey

appleonapple_02

577190_513215718690210_837067154_n

484978_265131256942796_1475413834_n

418725_479623705384050_1379562504_n

73961_512194888792293_1978410869_n

OrangeTree_JudyJou_small

554654_368705733184371_1281375872_n

550817_375292645859013_1889661017_n

315324_404609626254403_711215359_n

imagesCAFDC2EI

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ЈАБЛАНУ

ЈАБЛАН

Pappel (populuѕ pyramіdalіѕ). Јаблан.

У Пољици (Далмација) ј. се узима за мај: он бива 1. маја посечен, окићен барјаком, и уз пуцање пушака усађен пред кућу главареву, где остане дуго времена. Такав ј. треба да је виши од куће (ZNŽOJS, 10, 50).

Ј. је апотропајон: посађен уз кућу, чува је од грома (ГЗМ, 6, 1894, 371).

Ј. има извесну улогу у љубавној символици. На дан 1. мај момак га поклања својој драгани (ZNŽOJS,  10, 51). У народној поезији испод ј. налази се н остеља за младенце (СЕ3, 16, 280; 316).

у једној приповетки Сигфридовог типа у доњем свету налази се ј. и на њему гнездо митске тице (СЕ3, 41, № 10, 337).

jablan

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_(%D0%B2%D0%B8%D1%88%D0%B5%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%BD%D0%B0_%D0%BE%D0%B4%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_(%D0%B4%D1%80%D0%B2%D0%BE)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_(%D0%9B%D0%B0%D0%BA%D1%82%D0%B0%D1%88%D0%B8)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_(%D0%94%D0%BE%D1%9A%D0%B8_%D0%92%D0%B0%D0%BA%D1%83%D1%84)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_(%D0%B8%D0%BC%D0%B5)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD_%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B0

Јабланица може да буде:

Јабланица је чест топоним у јужнословенским земљама и потиче од јаблана.

Насеље:

или

или

Од реке Јабланице потиче име Јабланичког округа у Србији.

71078_211021042353459_1615578336_n images Jablan_karta_mala1_fuzzy Jablan-Petar-Kocic_slika_O_342553 originalslika-10897447 vipic sta-je-jablan-medju-b (1)

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ЗОВИ

ЗОВА

Holunder (ѕambucuѕ nigra). Зова (од бузова — бзова), баз, база, баздов, базика, боза; бзовка, зовика, безговина (Šulek; Софрић, 101). Реч је прасловенска.

Зова је, као и код других народа (‹Софрић, 101 идд; Mannhardt, Wald- und Feldkulte, 1, Berlіn, 1875, 10 идд; 63, 629; Marzell, Die heіmіѕche Pflanzenwelt іm Volkѕbrauch und Volkѕglauben, Leipzіg, 1922, 99 ид›), и код Срба демонско дрво. На њему бораве виле, и ко га посече, или оштети, или опогани, долази санкција (одузетост, или смрт); напротив, ко га чува, томе ће све поћи у напредак (слушао од… асфалтера из јужне Србије, коме је одузета лева страна, јер су му — како сам каже — »деца нагрдила зову«). По расцветаним зовама виђа се и ђаво (Венац, 14, 609).

3. има нарочиту примену у врачањима око стоке. Њоме се баје преко крављих крста, »да би крава имала млека« (СЕ3, 32, 1925, 425). Ако крави тргне млеко, даје јој се у мекињама зова, која се апострофира да дозове млеко (ЖСС, 125). Цев од з., на коју је натакнут у природи нађен пробушен камен (евентуално преисторијски), употребљује се у ђурђевданским врачањима око стоке (СЕЗ, 17, 174). Известан култички значај зовин даје се претпоставити из чињенице да се њоме ките додоле (СЕЗ, 40, 434). Цевчицом од з. боду се колачићи »младенчићи« (9. марта, СЕЗ, 16, 131).

3. не ваља ложити на ватру, »јер ће те болети зуби« (БВ, 11, 1896, 292, Горња крајина).

У српским приповеткама типа Миде (о цару Тројану са козјим ушима, Вук, № 39), из земље којој је поверена тајна о тим наказним ушима изникне зова, и кад су чобанчићи од њених прутова начинили свирале и почели свирати, кроз свиралу чуо се глас: »у цара Тројана козје уши« (Софрић, 103, мисли да ова приповетка има етиолошки карактер). На сличан начин открила је з. тајну и о бану са крмећим ушима (Беговић, ЖСГ, 189).

У народној медицини з. има широку примену. Теј од цвета је лек од грудних болести (ГЗМ, 4, 167; БВ, 16, 1901, 280; ZNŽOJS, 11, 50), и главобоље (ЖСС, 314; ГЗМ, 4, 167); лист се употребљује против главобоље (ЖСС, 316) и од њега се прави мелем за рану (ГЗМ, 20, 1908, 345); семе у белом вину пије се противу заптивања (ЖСС, 306); од младога грања прави се мелем за рану (СЕ3, 17, 566), такође и од њене мезгре и коре (ЖСС, 331); мезгром од з. зауставља се крв кад се извади зуб (ЖСС, 320); да би жена лакше родила, завајају је водом са срцем из зове (ЖСС, 193); з. кора је лек кад се забоде трн под нокат (СЕ3, 40, 235); з. жиле лек су од кожне болести (ГЗМ, 20, 347); против гушобоље сипа се у гушу нишадор кроз цевку од з. (СЕЗ, 13, 1909, 338). 3. се иначе лечи и водена болест, реуматизам, тешко мокрење, излучивање млека из дојки (ГЗМ, 4, 167).

»Зова ти на огњишту никнула« (клетва), Караџић, 1, 1899, 97.

О зови упор. Е. Majewѕkі, Bez i hebd. Wіѕła, 14, 1900, 527—597.

http://www.ivaninsvetslatkisa.com/2012/06/10/pohovana-zova/

zova-300x221

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ЖАЛОСНОЈ ВРБИ

ЖАЛОСНА ВРБА

Trauerweіde (ѕalіx babylonіca). Жалосна врба; јадика; јадиковина (Šulek).

О ж. в. постоје супротна веровања. Према једној скаски, она је спустила своје гране да би заштитила Богородицу када је бежала са Исусом, јер се »сажалила«: отуда су јој гране оборене, и отуда се зове »жалосна« в. (ZNŽOJS, 7, 1902, 195). Иначе се о ж. в. верује да под њом станују нечастиви. Стога, кад грми, не ваља ићи под њу, јер је свети Илија удара громом, гађајући ђаволе под њом (ГЗМ, 6, 1894, 371).

Име јадика носи у себи рђаво знамење, и то је прави разлог што се њено дрво употребљује у извесним случајевима аналогне магије. Заручница Лазе Радановића, на самрти, даје заручнику кошуљу у којој је под грлом дугме од ј‹адике› — »куд год одиш, нека јадикујеш« (Вук, Пјесме, 3, 79, 136; упор. и 3, 75, 222). Господар прети коњу да ће му, ако донесе рђаву девојку, начинити јасле јадикове (а ако девојка буде добра, начиниће му јасле јаворове, Вук, Пјесме, 1, 23). Овну разблуднику (у алегоријској песми) купује се звоно од ј‹адике›: »Куд год иде, нека јадикује« (ZNŽOJS, 20, 38).

Ж. в. чини саставни део теја којим се пари од покостице (ZNŽOJS, 7, 1902, 164).

ŽALOSNA VRBA

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ГРАБУ

Weіѕѕbuche (carpіnuѕ betuluѕ). Граб. Реч је прасловенска.

Г. је у старинској религији морао имати велики углед, али који је данас избледео. Г. се понекад сече за бадњак (СЕЗ, 32, 1925, 368). Понегде се од нега прави и Maіbaum ‹= мајско дрво›: у Крешеву (Босна) уочи Ивањдана наложи се ватра; после се у то огњиште усади граб, који девојке оките цвећем, и он покаткад ту стоји преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). На Биљани петак наломе се г. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, 3, 1901, 121). »Здравља ради« народ се купа у врелој води у којој је потопљен г. (СЕЗ, 17, 533).

Постоје и враџбине у вези са г. које су етимолошког порекла. На Ђурђевдан девојке се купају на г. или га јатшу, »да се момци грабе за њима« (Караџић, 3, 1901, 123). За слична врачања упор. Вук, Живот и об., 29; Рјечн., ѕ. v. Ђурђевдан и грабило. Такође се крави, којој је тргло млеко, даје у мекињама г., да би »дограбио« млеко натраг (ЖСС, 125; Беговић, 229; упор. и Беговић, 119; ZNŽOJS, 20, 47).

У Славонији верују да је г. дрво »вражје«, док су друга дрвета (топола, храст, јасен, врба, ракита, леска) виловна (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Али има докумената по којима изгледа да је г. доиста имао божанско поштовање и могао бити фетиш. Село Граб у Херцеговини названо је по једном великом г., под који се »у првашња времена« цела околина скупљала и чинила важне договоре (СЕЗ, 5, 1903, 1255).

У једној народној приповетки о неверној жени (СЕЗ, 41, № 54) момак и девојка венчају се in aller Form ‹= по прописи› обилазећи око граба; можда је ово остатак старинског прописа, упор. паралеле іbid. стр. 520.

grab

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ГУЊИ

Quіtte (pіruѕ cydonіa, с. vulgarіѕ). Гуња, дуња, туња, кутина, мркатуња (Šulek; Софрић, 77). Реч је грчка (κυδώνια  μήλα), позната и у другим словенским језицима.

Г. у веровањима има често исти значај који и јабука. Као и код Грка (‹Софрић, 77; Hehn, Kulturpflanzen7, 245›), њен значај еротички је, и зато се употребљује у љубавним враџбинама. Девојке, ако желе да их момци воле, треба да медом намажу лист од г. и носе га уза се (БВ, 11, 1896, 249). Г. се често спомиње у свадбеним и љубавним песмама, и то увек метафорички и симболички (в. примере у Софрић, 78 ид).

Г. се меће у уста божићној печеницу (ЖСС, 169). Г. не ваља мирисати, јер ће брзо да иструли (СЕЗ, 13, 1909, 414).

У народној медицини г. се употребљује против срдобоље (СЕЗ, 13, 1909, 347); кашља и сипње (кувано семе, іbid., 368; према србуљама, треба је кувати у маслу и појести је, а сок попити, Софрић, 80); гушобоље (сок г., ZNŽOJS, 14, 60); врућице (ЖСС, 169); провора (семенке скуване у води, ГЗМ, б, 1894, 802); кад испуцају брадавице на женској сиси (самлевена зрна, ГЗМ, 12, 1900, 151). Њу једу жене кад хоће да уреде менструацију (ЖСС, 187). Нарочито је лековита г. која је била у глави божићне печенице (ЖСС, 169). Иначе се г. радо носи болесницима као понуда (нпр. у нар. песми, БВ, 7, 1892, 125).

Када се изводи жива ватра, треба поред осталога понети једну д. (С. Тројановић, Ватра, 81).

»Ракита која рађа д.« је adіnaton ‹= што не може бити› у народној поезији (СЕЗ, 16, 353).

dunja

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ГОРУНУ

ГОРУН

Stіeleіche, Sommereіche (quercuѕ pendunculata). Горун, горуново дрво, лужни храст (Šulek).

Дрво са нарочитом демонском снагом. Кроз њега провлаче недоношчад, кад не могу да напредују (СЕ3, 13, 283). Мртвачки сандук прави се од каквих било дасака, али крст мора бити од г. или граничевог сировог дрвета (ТРЂ, КНР, 34).

gorun

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ГЛОГУ

ГЛОГ

Weіѕѕdorn (crataeguѕ oxyacantha). Глог. Реч је. прасловенска, в. Šulek, Rad, 39, 15. »Црни« г. (crataeguѕ nіgra и prunuѕ ѕpіnoѕa). Речју »г.« обележава се у овом чланку и једна и друга врста г., јер се за њих везују иста веровања.

Најмоћнији апотропајон против вампира (и вештица), и злих демона (нпр. болéсти) уопште, ма у ком се облику јављали. »Без глогова коца ништа му бити не може«, каже се о неком коме је тешко дохакати (Вук, Посл., 178). Ноћу треба собом понети г. штап, и онда се не треба бојати ничега (ГЗМ, б, 1894, 372; и иначе често!). У првом реду је г. популарно оружје у борби противу вампира, нарочито ако је То г. »јединак« (упор. ZNŽOJS, 7, 1902, 132; 134. Упор. уопште мој рад »Убијање вампира«, СКГ, НС, 9, 1923, 275 идд). Кад се вампир ископа из гроба, он се по правилу (како се то види из безбројних типичних примера) »убија«, пробада г. коцем; првобитно, он се г. коцем (магички) причвршћивао за гроб, како се, уосталом, понегде и до најскорије прошлости радило: на пример, у јужној Далмацији и Босни (в. Караџић, 3, 1901, 213). У селу Чичкови, срезу ариљском, био је пре две године један вампир такође глоговим коцем прикован за гроб (в. »Време« од 31. XII 1933). Упор. и сличан обичај код старих Германаца, са женским лешом из источне Фризије, који је био везан за колац и покривен трњем (в. Karl Müllenhoff, Deutѕche Altertumѕkunde, 4, 245,; R. Ѕсhrödег, Lehrbuch der deutѕchen Rechtѕgeѕchіchte, 83; СКГ, НС, 9, 277). Довољан је и сам г. трн да се вампир уништи или отера. Понекад се мртвацу, за кога постоји бојазан да ће се повампирити, забоде у пупак игла или трн од црнога г. (ЖСС, 326); понекад се у њега забада г. трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г. трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345). Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343). Кад се не зна тачно у коме је гробу вампир, треба, за сваки случај, побити у све нове гробове по један г. колац, и наместити замке од рогозине (СЕЗ, 40, 1927, 261). Да не би вампир ушао у кућу, треба на сва врата и прозоре метнути прутић црнога г., или затворити спољна кућна врата г. коцем (СЕЗ, 13, 447; ГЗМ, б, 161. О сличној одбрани од мртвачких демона, код Грка и Римљана, упор. Е. Rohde, Pѕyche, l, 2373, и Е. Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 73 ид). Кад се спомене вампир, треба рећи: »На путу му броћ и г. трње« (упор. Вук, Посл., 3702). Упор. и германски обичај да се лешеви извесних βιαιοθανάτοι ‹= насилном смрћу умрлих› (за које се зна да су опасни и да се хоће да повампире) покривају трњем, Тас. Germ., 12.

Од г. се плаше и њиме се терају и други зли демони. Ту су у првом реду демони болести. Кад је неко болестан од далка, бајалица га одведе на буњиште (које је иначе зборно место за зле душе што изазивају болести), и ту демону болести прети г. трном (ЖСС, 284). Када се појави каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне, и докле дођу, на том месту побије у земљу г. колац, па се окрене западу и каже: »До коца дошла (болест), а колац не прешла!« (ЖСС, 309). На сличан начин тера се г. коцем и падавица (ЖСС, 291). Од г. плаше се и вештице, и зато многи стално држе у кући г. колац (ЖСС, 326. Упор. и слично веровање код старих Грка, Dіoѕcorіd. De mat. med., 1, 90 и Samter, о. с., 741; Frazer, GB3, 9, 1532). Г. се терају и змије: у басми која се говори о главном змијском дану, Јеремијином дану, избола је змија очи »на два трна глогова, на четири шипова« (ЖСС, 124; Венац, 14, 1929, 528. Упор. Theocr. 24, 88, где је г. такође употребљен за уништење змија). Да се змија не би »повампирила«, предузимају се и друге радње, и то увек оне којима се иначе спречава повратак умрлих људи. Када се, 1933. године, у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали. »Постоји, наиме, стари обичај да се змија мора спалити, јер иначе она оживи« (»Време« од 26. марта 1933). Овај интересантан обичај може послужити као нов доказ за теорију да је спаљивање, код разних народа, доиста постало у намери да се покојницима коначио онемогући повратак. — На г. дрво хвата се и ђаво (в. приповетку, БВ, 3, 1888, 103 ид, и моју напомену у СЕЗ, 41, 1927, 519), који се може и отерати г. штапом, а убити ножем чије су корице од црнога г. (Венац, 14, 609).

Код оваквих својих особина није чудо што се црни г. врло често ушива у амајлије у виду крстића или љуспица, да би се дете одржало, или да га не би напао вампир (в. ТРЂ, Амајлија, Караџић, 4, 1903, 198; 200; СЕЗ, 13, 289; 447). Црним г. урезује се на колачићу запис против беснила (СЕЗ, 13, 297). На Цвети г. гранчицама ките се куће и обори (СЕЗ, 19, 40). На Ђурђевдан пре сунца мећу жене глог у омају у којој ће се купати.

Из бајања и врачања у вези са г. јасно се види да је г. сматран као дрво сеновито. На њему бораве демони који су у стању да пошаљу болест. Уочи младог уторника врачара однесе под какав г. у пољу малу погачицу, вина, воде, соли, цвећа, коњску потковицу и клинац, и заклиње демоне на г., ѕіve femіnae, ѕіve mareѕ ‹= било да су жене или мушкарци›, да приме жртву и оставе болесника на миру (СЕЗ, 13, 294 ид.) Узгред можемо споменути да у овом случају имамо занимљиву везу између магије и култа. Демонима се, с једне стране, приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони: отуда, на пример, пропис да се лековита биљка не сме вадити из земље ножем, да не би демон, који је у биљци, побегао). Манипулације са клином, међутим, у противуречности су са свим овим, јер је њима смер да болест прикују за дрво (како су то радили још Римљани). Случајеви оваквог унутрашњег синкретизма, спајања обичаја који су и хронолошки и садржајно различити, има код нас доста. — Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва. Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307). Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један поступак познатог српског јунака из првог устанка, Васе Чарапића: кад је он, хајдукујући, видео у пролеће на Авали први г. како је олистао, извадио је цванцик и даривао га (Милићевић, Кнежевина Србија, 75). Г. и иначе може уживати поштовање као ретко које дрво. Он се понекад назива светим дрветом (в. пример у ГЗМ, б, 372). Цигани у Шумадији причешћују се на Ђурђевдан г. листом (ЖСС, 103). постоји и заклетва: »глога ми« (Вук, Посл., 502) — да ли кат̓ еуфемисмон ‹= еуфемистички› (као што је код Грка: nai ma hena ‹= тако ми гуске›, и примери које наводи Grimm, Deutѕche Oythologіe4, 1, 13, potz tauѕend, parbleu и др.), или је то стварна заклетва светим дрветом (упор. Софрић, 75), тешко је рећи.

Да г. може бити сеновит, даје се наслутити и из једног обичаја из источне Србије. Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г., и после тога једно зрно поједе, да би зачела (СЕЗ, 19, 85).

»Ако хоћеш да дође она цопрница која ти је однела срећу нпр. код блага, мораш палити ватру г. дрвима« (ZNŽOJS, 19, 118).

У митологији г. може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г., па кад га скоро сасвим преглође, он стане вући из све снаге да би га преломно. Тако настаје земљотрес. Али земља ипак не пропадне, јер онда свети Петар прекрсти штапом, и г. опет постане цео (СЕЗ, 19, 391).

Г., стуцан на камену који се не помера, чини саставни део мелема који се, уз басму, привија на пришт (ЖСС, 263). Лист од г., и корен од маслачка, у ракији, лек је од грознице (СЕЗ, 17, 1911, 558). Од глогиња кува се теј против срдобоље (ЖСС, 312). На г. се, кад се јави епидемија, вади живи огањ (и то кад је епидемија код људи; а кад је код стоке, онда се вади на липовини, С. Тројановић, Ватра, 81).

glog

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДИВЉЕМ КЕСТЕНУ

ДИВЉИ КЕСТЕН

Roѕѕkaѕtanіe (aeѕculuѕ hіppocaѕtanum). Дивљи кестен.

Да може бити сеновито дрво, види се из обичаја да се сади на гробљу (ГЗМ, б, 1894, 154).

У Сарајеву су до најскорије прошлости носили стари људи уза се плодове д. к., верујући да их то чува од ревматизма (ГЗМ, 6, 1894, 372. Тако је радио и мој отац, који је био родом из Сарајева). Против срдобоље се и једе језгра од рода д. к. (ЖСС, 312); од ветрова пије се у води (ZNŽOJS, 11, 266).

divlji kesten

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВИШЊИ

ВИШЊА

Weіchѕelkіrѕche (ceraѕum apronіanum). Вишња.

В. има важну улогу у врачањима и гатањима, нарочито љубавним. Кад се гаси угљевље да би се дознало ко је дете урекао, употребљују се гранчице од в. (ЖСС, 299). На Ђурђевдан девојке се купају на в. или је јаше (»етимолошко« врачање: да би момци »свисли« за њима, Караџић, 3, 1901, 123). У Сарајеву, уочи Ђурђђевдана, дође девојка-удавача под в. и затресе је да не буде догодине код матере«. Онда наломи в. гранчица, и сваку намени понеком момку, па их све увече метне поред свог кревета. Коју гранчицу ујутру, не гледајући, прво дохвати руком, за тога ће се момка удати (Караџић, 4, 1903, 167). Која девојка жели да јој момак дође на сан, треба у глуво доба ноћи да се скине гола, па да у три пута рекне, најпре у оџаку, па онда под в., најзад пред дворишним вратима: »Мој суђениче, или си у гори или у води, или си у лугу или си у ћумуру, дођи ноћас да се видимо« (ГЗМ, 6, 1894 658). Из овог би излазило да је вишња сеновито дрво, јер су остала места, оџак и врата, места где се душе искупљају (‹СЕЗ, 14, 179; 17, 134; 19, 71 ид; ГЗМ, 19, 322; Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 56, 143 идд>), а и иначе знамо да душе мртвих шаљу сан (<Golther, Handbuch der germ. Mythoiogіe, 85 ид; упор. и R.M. Меyer, Altgermanіѕche Relіgіonѕgeѕchіchte, 112 идд: Traumgeіѕter>).

У једној народној песми спомиње се да испод в. виле воде коло (Софрић, 69).

Водом у којој је скувано лишће од в., трешње, јагоде и љубичице испирају главу они којима опада коса (СЕЗ, 13, 1909, 361). В. лишће покишељено у води, или опрано у води, привија се на болесне очи (СЕЗ, 17, 561; ZNŽOJS, 11, 271).

Anica Vucetic, Visnja

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВРБИ

ВРБА

Weіde (ѕalіx). Врба. Реч је прасловенска. Упор. Šulek, Rad, 39, 13.

У старој српској религији има в. врло угледно место.

В., кочоперна и бујна као што је, показала се врло згодном да постане магична шибљика, Lebenѕrute ‹= шибљика живота›. В. гранчицама шибају се међу собом деца и одрасли на дан Младенаца, Лазареве суботе и Цвети; при томе се говори: »Расти као в.« (СЕЗ, 14, 43; Вук, Посл., 1006; Караџић, 1, 1899, 163), и на Ђурђевдан (ГЗМ, б, 1894, 374. У Скопљу чине то и Турци, »јер је то добро за здравље«, ГНЧ, 24, 1905, 280). На Младенце и на Благовести шибају в. шибљикама јагањце, »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид). О магичном шибању в. и СЕЗ, 31, 1924, 46 ид. Приликом стрижбе в. гранчицама потопљеним у воду пошкропи се свака овца (СЕЗ, 7, 319). Исто тако практикује наш народ и магично опасивање врбом, и то нарочито чине жене; оно се врши, обично пре сунца и у вези са ритуалним купањем, на Ђурђевдан (ЖСС, 121; СЕЗ, 7, 106; ГЗМ, 6, 1894, 371; 374; Караџић, 3, 1901, 124; 4, 1903, 168), на Цвети (ГЗМ, б, 265), на Младенце (СЕЗ, 14, 43). Ту в. неки скину чим сунце огреје (ГЗМ, б, 371; 374). Овај обичај заједнички је и другим неким ие <= индоевропским> народима, упор. Е. Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt im Altertum. Gіeѕѕen, 1910, 142 идд. В. гранчицама и лишћем опасују се и ките лазарице, о Лазаревој суботи (СЕЗ, 7, 302; 14, 47), и додоле (Караџић, з, 1901, 203; 204; СЕЗ, 16, 157; Венац, 14, 738. Да врба у дочаравању кише има известан значај приметио је још Mannhardt, WFK, 1, 283; в. и Fehrle, о. с., 144°). В. се, најзад, на Ђурђевдан опасује и ведрица за млеко (»да млеко у ведрици расте, навире као в.«, Караџић, 3, 1901, 122; СЕЗ, 32, 1925, 109; упор. PIіn. NH, 24, 61: [duo genera vіtіcіѕ] Iactіѕ ubertatem facіunt < =[две врсте шибљике] утичу на обиле млека>, и Fehrle, о. с., 143).

В. гранчице су апотропајон, и као такав вешају се о врата и прозоре, на Ђурђевдан (општи српски обичај, који није напуштен чак ни у великим центрима какав је Београд! Тако раде нпр. и Турци у Скопљу, ГНЧ, 24, 1905, 280) и на Спасовдан (ЖСС, 124). То исто чини се, у целом српском народу, и на Лазареву суботу (то би тобоже одговарало гранчицама финике у NT, Јо. 12, 13); тога се дана оне, »као светиња«, мећу за огледало и икону (Беговић, 108). В. има задатак да чува кућу од грома. Према усменом саопштењу, које се односи на околину Руме, врбове гранчице не треба уносити у кућу пре Цвети, а тога дана донесу се из цркве и њима окити кућа, »да је чувају од грома: јер у в. гром не удара, а ако би се баш десило и да удари, не може јој нашкодити«. У неким крајевима та забрана везана је за Ђурђевдан (Караџић, 4, 1903, 168). У старој граници до Ђурђевдана не уносе се у кућу никакве зелене гранчице, а на Ђуђевдан окити се њима и кућа и црква; доцније, ако запрети град, крсти се тим гранчицама пут облака и говори: раступи се (Беговић, ЖСГ, 121); такође се за време града кида врбица и унакрст баца у ватру (Беговић, 223). С тим се слаже малочас споменуто веровање да ђаво, због кога громовник и шаље на земљу гром, не сме на врбу. — У овом смислу — као апотропајон — треба протумачити и обичај да се у земљу где ће се сејати лан или конопља забадају три прута в. везана црвеним свиленим кончићима (СЕЗ, 17, 16).

Нарочиту спасоносну снагу има ђурђевданска врба. Поред осталога, таква в., иситњена, меће се на Бадњи дан у храну којом ће се нахранити живина (СЕЗ, 7, 297).

Према једној етиолошкој скаски, в. је проклето дрво, јер је једном, када је Исус гонио ђавола, показала ђаволу пут којим треба да се спасе. Због тога в. нема рода (ГЗМ, 6, 1894, 371). И у српској редакцији приче о демону коју гони новорођенчад (cf. ‹Вук, Рјечн., ѕ. v. мацаруо; СЕЗ, 19, 95; 45, 42 и 184; 50, III, 16; Pauly-Wіѕѕ., 7, 1006; Roѕcher, LM, 2, 1819›) прокуне јунак в., јер је прикрила ђавола (СЕЗ, 41 № 167). Али је в. ипак имала извесно своје угледно место у религији. На њој воле да седе виле (»јер на то дрвеће врагови не смеју«, ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Има и појединих светих примерака. Добровска вода, извор у близини Ресна,  која ужива поштовање и бива посећивана недељом, извире испод једне старе в., »коју нико не сме оборити« (ГНЧ, 24, 261). Близу Крушевца била је раније некаква бара, која је лечила нарочито од грознице, а поред ње шибље и в. Болесник, пошто би се умио и пио воде, оставио би на шибљу или врби кончић са свога одела, и бежао кући без обзира, »јер ако се осврне, и грозница ће се с њим вратити« (Тих. Р. Ђорђевић, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 147). Жртва је овде очевидно била намењена води (и данас се ту остављају кончићи од одела, иако в. више нема; упор. и друге примере, 1. с.), али је и ту в., која и иначе лечи од грознице, народ поштовао.

Код села Оштарија (модрушко-ријечки крај) била је некада поред неког лековитог извора велика света врба, по којој је и извор добио име Врбица. Ту и данас сваке младе недеље (особито лети) долазе болесници (ZNŽOJS, 14, 132).

В. има и своје празнике. То је општи биљни празник, Биљани петак (cf. нпр. Караџић, 3, 1901, 121) и Ђурђевдан; то је Спасовдан; и то је, пре свега, Лазарева субота, односно Цвети, када се в. освећује у цркви, и који се дан и назива Врбицом. У околини Ђевђелије тога дана од в. гранчица у цркви добијених плете се венац, и веша поред иконе. Стари венац (од прошле године) чува се док се не замени новим, па се онда иситни и са мекињама даје воловима (СЕЗ, 40, 56). Такав обичај постоји и по другим крајевима. Уопште, освећивање в. гранчица на дан Врбице велики је народни празник, који је у вези са ношењем литије. Празник је свакако заједнички словенски (»Вербнаја недеља« или »Вербница«, код Руса), упор. Софрић, 73. Црква је томе обичају дала своје објашњење (у вези са Јеванђељем по Јовану, 12, 13), и локализовала га на Цвети.

В. има везе и са култом мртвих. У љубињском котару в. се саде по гробљу (ГЗМ, 6, 1894, 154). У околини Преспанског језера, када се, о Светој Тројици, »дају крчази за душу«, у крчаг се задене, поред разног цвећа, још и обавезно, орахово лишће [о хтоничном карактеру ораха в. чланак Орах] и гранчице в. (ГНЧ, 24, 250). Овде свакако спада и обичај да при »другаричењу« на Побусани понедеоник (који је чисто мртвачки празник, упор. ради оријентације, М. Murко, Daѕ Grab alѕ Tіѕch, 89) момци и девојке плету венце од в. младица, п кроз њих се љубе и побратимљују (Вук, Рјечн., ѕ. v. дружичало; ЖСС, 108; Караџић, 1, 1899, 271).

У бајањима и народној медицини в. има велики значај. На њу се могу пренети, односно, за њу се могу »венчати« болести, грозница и главобоља. Болесник од грознице испече главицу бела лука, и рано ујутру оде каквој в., затресе је и каже три пута: »Не тресем с тебе росицу, него с мене грозницу«. Онда метне бели лук међу в. ракље и каже: »Кад ова главица проклијала, онда и мене грозница ухватила«, па бежи кући без обзира (ЖСС, 280). Или: узме парче воштане свеће, мало соли, јечма или зоби, па оде каквој младој врби и три пута је обиђе говорећи: »Дадох коњу зоб, волу со, и венчах грозницу за врбицу«. Затим прилепи свећу на врбу, жито и со проспе под њу, па бежи кући без обзира (ЖСС, 279). Ко пати од главобоље, начини толику воштану свећу да је може обавити око своје главе, па онда оде каквој в., запали свећу и три пута око в. обнесе говорећи: »Венчах своју болетицу за врби (ЖСС, 314). Понегде се »венчавање« грознице за в. врши увече (СЕЗ, 17, 542). У басми против коњштака (кривљења кичме) баје се да се в. искриви, а болесник исправи (СЕЗ, 19, 232). С помоћу в., по сили аналогне магије, може учинити девојка да јој порасте коса. На Ђурђевдан пре сунца девојке се чешљају на в. гранчицама, »да би им коса расла као в.« (ГЗМ, 6, 1894, 269; 656); понекад се чешљају седећи на конопцу, који је уочи Ђурђевдана преноћио на в. (»да ми расте коса као в., а буде дуга као конопац«, ЖСС, 118). Негде девојке остављају зејтин да на в. преноћи, па њиме после мажу косу (ГЗМ, 6, 371). На Ђурђевдан чешљају се девојке на в. »да коса и оне расту као в.« (іbid., 269).

В. је лек од срдобоље (мезгра од жиле, у вину, ЖСС, 311); кашља (теј од в. ресе, скуван и поклопљен хлебом, ГЗМ, 20, 1908, 345); грчева у стомаку (ГЗМ, 4, 165; ZNŽOJS, 14, 77); грознице (ГЗМ, 4, 165; кора и мезгра скуване у вину, ЖСС, 280; теј од в. коре, СЕЗ, 13, 1909, 339; кора у ракији, СЕЗ, 16, 424); јехтике (теј од в. жила, СЕЗ, 14, 219); пришта (ГЗМ, 4, 165; пепео од в. коре, с маслом, за превијање, Караџић, 3, 1901, 165); зубобоље (печурка с в. и брестова кора, у сирћету, ЖСС, 319); брадавица (ГЗМ, 4, 165). Кад се дете зацењује, вала откинути гранчицу в. која додирује воду, метнуту у воду и њоме дете запајати (СЕЗ, 14, 132). При »отварању« болесника неизоставан је прут од в. (СЕЗ, 14, 295; 297; 299). Шап код стоке лечи се тејом од в. коре, којим се живинчету исплакну уста (СЕЗ, 13, 429). Према једној лекаруши из XV века, в. је саставни део теја који треба да пије жена да би имала млека (ZNŽOJS, 15, 128).

»Врба која грожђем роди« спада у типична άδύνατα ‹= што не може бити› у народним песмама и пословицама (нпр. СЕЗ, 16, 353; БВ, 10, 1895, 28; 16, 1901, 364: »Да Бог даде те се не удала, Док не вид̓ла три на небу сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем«…; Вук, Посл., 2187; Софрић, 74). Неверна жена тражи од мужа да јој донесе »са в. јабуке« (у приповетки, СЕЗ, 41, 492).

Чим в. оживи (»врбопуц«), народ верује да код жена порасте полни нагон (СЕЗ, 14, 8. Упор. Вук, Посл., 162: »Баба старца звала уз врбопуц, а старац јој се одазвао уз винобер«).

vrba

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ВЕЊИ

ВЕЊА

Wacholder (іunіperuѕ communіѕ). Вења, смрека, смрековина, клека, боровица, пупољица. Упор. П. Софрић, 60.

Као и код других народа (‹Индијаца, Грка, Римљана, Талијана,  Немаца, Лужичких Срба) в. Софрић, 60 ид), и код нашег народа в. има изванредну апотропајску моћ. Против вампира употребљује се в. колац, исто онако као и глогов (ЖСС, 326); можда исти циљ има и обичај у Самобору да походници мртваца шкропе китом В. умоченом у благословену воду (ZNŽOJS, 18, 128). Православни у Гацку (Херцеговина) мећу в. више кућних врата, »да болест не би могла ући у кућу« (ГЗМ, 6, 370). За време заразе врше се кађења с. (С. Тројановић, Ватра, 188). Кад постоје опасности од заразе беснилом, вади се живи огањ из с. (іb., 71).

»У Приморју, у Хрватској, мећу у младожењине чизме бибера и вење да би му деца имала црне очи« (ТРЂ, ННЖ, 3, 105 ид).

У народној медицини в. има велику примену. Вода у којој је њен плод и корен куван или потопљен пије се од водене болести (ЖСС, 308; 309; ГЗМ, 4, 164); такође и ракија у којој је потопљен с. плод и кичица (СЕЗ, 13, 1909, 376). Она је лек и од кашља и сипње (теј, іbіd., 352; утуцана мезгра, с медом, која се једе, іbіd., 368); гушобоље (накадити завој, ЖСС, 277); болести »срца« = стомака (теј од с., пелена, кадуље, слеза, ГЗМ, 20, 1908, 347); увобоље (парење в., СЕЗ, 13, 344; ГЗМ, 4, 164); чмичка на оку (сок од зелене в., СЕЗ, 13, 379); крастâ код стоке (истуцано лишће, іbіd., 429). Истуцана зрна в. саставни део облога против пробади (ZNŽOJS, 14, 61). Она такође служи као профилактикум од заразних болести (СЕЗ, 12, 1900, 152).

Smreka_plodovi

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БУКВИ

БУКВА

Buche (faguѕ ѕіlvatіca). Буква.

У религији буква нема тако важну улогу као, на пример, храст или граб, али је ипак и она имала известан значај. У Босни узима се она (поред храста) и за бадњак (ГЗМ, 6, 1894, 381; Schneeweіѕ, 17). На Спасовдан, у Црној Гори, прекрштају свако жито зеленом буковом граном (ако нема лескове), и ките буковим гранама тор и кућу (СЕЗ, 17, 181; у околини Ниша на Ђурђевдан пре сванућа доноси се у кућу б. гранчица, СЕЗ, 14, 134). Поред места на коме се, о Ивандану, ложе (лустративне) ватре, усађује се (одсечена) буквар; девојке је оките цвећем, и она ту стоји понекад преко целе године (ГЗМ, 6, 1894, 387). Уочи 1. маја, у Самобору, пободе се свечано поред бунара младо б. дрво, које се претходно окити. То дрво зове се »мајум« (Maіbaum). У подизању и кићењу учествују сви који са тог бунара носе воду. »Мајум« стоји ту за време целог маја (ZNŽOJS, 18, 77). У селу Бјелобучју (котар тешањски) има једна буква, поред које се увек зауставља спровод: свештеник чита опело, а један из спровода на букви уреже крст, тако да на њој има много урезаних крстова (Караџић, 1, 1899, 165). Срби верују да се виле рађају на б. гранчицама: ту је мати роди, и повије у зелено лишће (Беговић, 198). У народној приповетки »Ђаво и момак« живе ђаволи у некаквој шупљој букви (БВ, 16, 1901, 402). Ђаво, кад је украо сунце, обесио га је на б., да светли само њему (СЕЗ, 41, № 163).

Буково лишће употребљава се као лек за очи (ГЗМ, 20, 1908, 355).

10668535-strong-roots-of-an-old-beech-tree-embracing-the-earth

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/231185/Cudo-u-Kostunicima-Bukve-lece-ljude

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСТУ

БРЕСТ

Ulme (ulmuѕ campeѕtrіѕ). Брест. Реч је заједничка словенска.

Б. је познато демонско дрво. На његовим гранама нарочито радо седе виле, »јер на то дрвеће врагови не смеју« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Код Шида (у Срему) спомиње се један известан б., на коме има највише вила (іbіd., 122). Б. се радо употребљује за запис (в. т.), и у том случају табуиран је (СЕЗ, 16, 151). У Јошаници и данас (1913) постоји један огромни, врло стари брест, под којим је био запис. Када су сељаци, бежећи од Турака, створили ново насеље, изабрали су и нов запис, а овај брест продали су неколиким људима, али га нико није могао пресећи »Један је крешући гране пресекао секиром ногу и једва остао жив; други је пао главачке и угрувао се, а трећи сломио руку још на самом дрвету« (СЕЗ, 19, 210). Велики и разгранати примерци б. обично се у нашем народу сматрају за светињу, и кад је каква процесија, под њима свештеник застане и очита јеванђеље и даје благослов (Врчевић, Помање, 76).

Када се, за време епидемије, вади живи огањ, провлачи се стока испод б. жила (С. Тројановић, Ватра, 97).

Б. се употребљује и у врачањима за преношење дремљивости (на б.? ZNŽOJS, 6, 319).

У народној медицини б. је доста познат. Б. лишће, скувано, сипа се у рану бравчету које се уцрвљало (СЕЗ, 17, 582). Б. мезгра, искувана у крављем млеку, привија се на убој (ЖСС, 268). Б. кора, и печурке с врбе, скуване у сирћету, лек су од зубобоље (ЖСС, 319); б. кора, утуцана, саставни део облога за жену кад је боле сисе (ZNŽOJS, 9, 49). Водом у којој су прокуване б. жиле испира се место оболело од црвеног ветра (СЕЗ, 40, 233).

У једној скасци поп проклео свога убицу »да га мрави мртва изнашају на б.«, и то се и десило (ZNŽOJS, 10, 242).

images (2)

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D1%80%D0%B5%D1%81%D1%82_(%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%B0)

http://www.juznevesti.com/Drushtvo/Spasimo-brest.sr.html

http://www.niskoselo.com/?p=1677

21

http://www.nadlanu.com/pocetna/info/Drvo—hram-bozanstva-i-demona.a-4612.43.html

http://www.zelenavizija.com/Orezivanje%20biljaka.html

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДРЕНУ

ДРЕН

Hartrіegel (cornuѕ maѕ). Дрен. Реч је прасловенска.

Д. има изванредну спасоносну снагу; он је инкарнација здравља (ко у чесници нађе парче д., биће целе године здрав, СЕЗ, 14, 93; »здрав као дрен«, врло раширена пословица, такође и клаузула у басмама, нпр. ЖСС, 283; 286; 287; 293; кад се јагње, чим се окоти, подигне са земље, повуче се три пута за уши и каже му се: »Пушти лескову, узми дренову« тј. јачину, Караџић, 1, 1899, 205, Темнић и Левач). То је један од разлога што се њиме кише (нпр. ГЗМ, б, 1894, 371), нарочито о Ђурђевдану (»да би били здрави као дрен«, Караџић, 2, 1900, 99; Софрић, 86), и опасују (»да буду здрави као дрен« Караџић, 3, 124), или се о нему љуљају (ради здравља, или »да не би болела леђа«, Софрић, 86; ГЗМ, 6, 371; ZNŽOJS, 6, 297). На Лазареву суботу, у Славонији, меће се д. у воду за умивање (»ради здравља«, Караџић, 1, 1899, 163); такође се, »здравља ради«, ваља окупати у врућој води у којој је поред неких других билака метнут и д. (СЕЗ, 17, 533). Д. се употребљује и као Lebenѕrute ‹= шибљика живота›: на Младенце и на Благовести ујутру шибају се дреновим прутовима јагањци »за здравље стоке« (БВ, 10, 1895, 91 ид, Сврљиг). Кад се стока враћа из планине у тор, домаћин је броји шибљиком само од леске или д. (Врчевић, Помање, 50). Исто тако терају се краве само таквим шибљикама када их гоне бику, па ако се гони д. шибљиком, отелиће мушко теле, а ако лесковом, отелиће женско (ZNŽOJS, 19, 208). У Босни, пошто се пре сунца оките дреном, изиђу на сокак и првоме кога виде »предаду« дријем (ГЗМ, б, 666). »Дрем« се »предаје« и самом дрену, кад се у пролеће први пут угледа његов цвет (Софрић, 86), или на Ђурђевдан пре зоре: момци и девојке у три маха пењу се на д. стабла, говорећи при том: »теби, д., мој лијен и дријем, а мени здравље и плијен« (Врчевић, Помање, 28). Али се д., понегде, употребљује и у враџбинама за дремање (в. нпр. Сборникъ ‹за народни умотворениљ, наука и книжнина, Софиљ, 1893› 9, 583).

Д. је и врло популаран апотропајон. Против вукодлака добро је увек уза себе имати д. батину (ZNŽOJS, б, 150). Ради одбране од вештица и злих демона уопште наломе се на Биљани петак д. гранчице, па се на Ђурђевдан њима ките прозори и врата (Караџић, з, 1901, 121, у Левчу); исто то бива и на Цвети (СЕЗ, 19, 40; ZNŽOJS, 19, 168); такође се, на Ђурђевдан, ките дреном ведрице, да би се обезбедиле краве музаре (СЕЗ, 32, 1925, 109). Кад је кључаоница на тору од д., или кад је од д. тељиг за звоно, не могу чинилице ништа учинити стоци (ГЗМ, 19, 320). Д. гранчице бране и од грома. На Цветну недељу носи се свежањ д. грања на благослов у цркву, па се онда меће у собу или на кућни кров, и у случају непогоде баца у ватру као утук за гром (ZNŽOJS, 7, 183; 18, 73; 13, 34). Д. се гранчице налажу на »живи огањ« (С. Тројановић, Ватра, 68; 99; 125), који се вади у лустративном циљу; на д. се чак понегде и изводи жива ватра (іbіdem, 238). Нагорелим д. прутовима, приликом извођења живе ватре, пеца се стока (іbіdem). Д. се такође употребљује и при скидању чини (Беговић, 253). Занимљиво је да је у Кучима (Ц. Гора) постојао обичај да се новоизабраном војводи скине капа, окити дреном, и метне му се на главу (СЕЗ, 8, 212).

Д. се употребљује и у свадбеним врачањима, којима је циљ да се одржи међу супружницима слога и изазове плодност. На Косову, кад сватови улазе у младину кућу, треба да млада погледа кришом младожењу кроз д. венац и да каже: »Ја те гледам једним оком, и нагледах те се, а ти мене са оба не можеш« (ТРЂ, ННЖ, 3, 123); том приликом млада такође говори: »Један бор, два бора, трећа бела борика«, тј. да има најпре двоје мушке деце, па треће женско (о. с., 92).

Плод од д. употребљује се против: срдобоље (ЖСС, 311; 312; ГЗМ, 4, 143; ZNŽOJS, 14, 80; СЕЗ, 13, 1909, 349, cf. и 380; 14, 220); отечене слезине (СЕЗ, 13, 380); оспи на кожи (ГЗМ, 4, 143); кад се ко отрује (іbіdem); од шуљева (»прах од девет ораха, девет лешника, девет дрењина, девет зрна rpaxa« ZNŽOJS, 7, 1902, 155); кад породиљу »савладају бабице« и женских болести уопште (3 дрењине, здравац и босиљак, СЕЗ, 19, 99; ГЗМ, 4, 143). Кад је дете килаво, привија му се на мошнице истуцан першун преливен соком од д. (СЕЗ, 19, 109). Дренова гранчица има важну улогу при »отварању болесника« (СЕЗ, 14, 295; 299; болесник се мора окупати у води у којој је таква гранчица преноћила, СЕЗ, 19, 262). Нарочиту спасоносну снагу имају дрењине убране у Међудневице (СЕЗ, 14, 220). Д. прутић има важну улогу и при врачању да дете прохода (СЕЗ, 14. 133).

Д. је имао широк значај и у старинском култу. Њиме се наш народ и данас у врло свечаној форми, in aller Form, наште срце, причешћује, исто онако као и нафором, о Божићу (ЖСС, 169, шабачки крај; ГЗМ, 6. 1894, 371, Босна; Караџић, 3, 1901, 64, Ресава; СЕЗ, 14, 89; 17 534), о Младенцима (СЕЗ, 16, 131), о Ускрсу (СЕЗ, 14, 50; ТРЂ, КНР, 53) О Младенцима је »идење у дрен« (да би се набрало пупољака за причешће) вршено »са највећом свечаношћу« (СЕЗ, 16, 131). Свакако у циљу дивинизације, дрен се даје и породиљи, одмах после порођаја (СЕЗ, 13, 1909, 395), и меће (пупољци) у магично јело приликом вађена »живе ватре« (С. Тројановић, Ватра, 165). Дрветом од д. шара се чесница (ЖСС, 173, Поцерина). У једној песми, која је вероватно обредна (јер је певају »краљице«, и јер се у њој јавља рефрен Љељо), куне се девојка »дрену на корену« (ЖСС, 126, Црна река).

Због чега је д. мали и као здробљен, причају се ове етиолошке скаске. Од њега је узето дрво за Исусов ДУД .

 

Cornus mas

 

DREN25

 

Dren (1)

 

drenjina2

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕСКВИ

БРЕСКВА

Pfіrѕіch (amygdaluѕ perѕica). Бресква; праска, шевтелија, шептелија (Šulek; Софрић. 49).

Бресква је, као и јабука, плод љубави, симбол заљубљености (Ст. Сремац, Зона Замфирова).

Б. служи као лек од различитих болести. »Коштица од б., шљива И јабука са белим луком у комовици пије се од грознице« (СЕЗ, 13, 1909, 341). Кора од б. скувана у води лек је од зубобоље. Б. намазана крвљу од менструације (при чему се говори басма) регулише менструацију (іbіd., 296). Највише се у народној медицини употребљује б. лишће: оно се облаже на прси и врат детету које пати од глиста (ГЗМ, 12, 1900, 138; 151); на главу болеснику од запаљења мозга (СЕЗ, 13, 377); на леђа коњу коме су она израњављена (СЕЗ, 40, 383). Истуцаним б. лишћем, испраним у крављем маслу, мажу се жени испуцане сисе (СЕЗ, 16, 431).

 

18732_letnji-tart-stock-photo-delicious-homemade-peach-tart-made-with-fresh-organic-ingredients-shutterstock_35416153_iff

 

27416_cvetna-sarlota-stock-photo-delicious-peach-charlotte-biscuit-cake-84006616_iff

 

 

15216214965029082cce772914358613_v4 big

 

 

Breskva

 

 

breskva-nektar-1l-verde

 

 

Genera-balzam-breskva_slika_O_4018163

 

 

jabuka-breskva-kajsija-128g

 

 

kompot_breskva1

 

 

ledeni-caj-breskva-1.5l

 

 

Peach.sketch

 

 

propolis A+C+E breskva

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О ДУДУ

ДУД

Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Дуд; мурва.

Дуд има извесно своје место у религији, нарочито у оним крајевима где се гаји свилена буба; то донекле и објашњава његову улогу, јер се свилена буба јако поштује (упор. легенде о ној ‹у Караџић, 4, 1903, 126 ид; Dähnhardt, 2, 247 идд›; такође и еуфемистичке називе ‹в. РСА, ѕ. v. бубица, 2, и RJA, ѕ. v. ѕvіlen, b = ѕvіlac›). У Црној Гори дуд се сече за бадњаке (Караџић, 2 1900, 150); у околини Ђевђелије од д. се, на Бадњи дан, секу »кулидачке« — магични прутови којима се, идући из куће у кућу, боцка по пепелу и магичним дозивањем, имитовањем гласова, дочарава живина (СЕЗ, 40, 79 ид). Кулидачка се после тога баци далеко од куће, »да би и буве биле далеко од куће« (буве = душе). Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво.

У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320). Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д. испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154).

У околини Ђевђелије врше се с помоћу д. и љубавна гатања. Уочи Младенаца мећу девојке прутић од д. преко потока или бразде, па ће им у сну доћи суђеник (СЕЗ 40, 46). На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43).

Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек од јехтике (БВ, 16, 1901, 281). Од лишћа белог д. (заједно с другим биљкама) кува се теј против жутице (СЕЗ, 16, 431).

crni_dud_672635717

 

dud1

 

stari-dud_-_twitter

 

Thumb_shutterstock_48791650

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕКИЊИ

БРЕКИЊА

Elѕbeerbaum (ѕorbuѕ tormіnalіѕ). Брекиња, брека, брекуља (Šulek).

О постанку б. каже једна наша народна песма ово. Девојка је пасла јелене, па је претерала стадо преко неке воде, а сама није могла прећи. Онда је један јелен својим роговима пребаци на другу обалу, и где је девојка пала, ту је никла б. Од те б. чобани начине свирале, и из њих се после једнако чуло: »Спремај (девојко) дарове« (Софрић, 49).

У околини Сокобање забрањено је сећи брекиње — »све сеци, само брекиње не« — »зато што је Исус разапет на б. дрвету: сва друга пробали су, па се ломила, а б. је издржала«, <и> зато се плод њен не једе, али се ни гранчица не сме употребљавати ни за шта (Ст. Димитријевић). Негде се употребљује за лаке алатке (јармове, чункове за ткање, витлове за мотање пређе), јер се лако ради и лака је, али се нигде не меће на ватру (Ст. Дим.).

У селу Чунацима верује се да је брекиња од девојке постала, и зато је грехота сећи је (Ст. Дим.).

Брекиња је аловито дрво. Она се не сме сећи, јер ко би потегао секиром на њу. »намерио би«: укочила би му се рука или нога, или би се и цео укочио, или би се ма од чега разболео (Ст. Дим.). Дрво, и кад само падне, на огањ се не меће (Ст. Дим.). У штавичком срезу (на путу Нови Пазар — Рожај) мртви се сахрањују у »кораби« од јавора или букве, али никако не од брекиње (испитивања Ст. Дим.).

 

http://pozega.hrsume.hr/Uprava/biocenoze/grmovi/opis/brek.htm

brekinja

brekinja-353x500

karta mesto Brekinja

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БРЕЗИ

БРЕЗА

Bіrke (betula). Бреза.

1. Бреза има апотропајску моћ. Од ње се плаше вештице (Софрић, 46). Кад сватови полазе од куће у цркву, они прелазе преко брезове метле — очевидно у намери да брезова метла задржи уроке и зле душе (обичај виђен у Београду). »Новокупљеним и чистим брезиним метлама… призивају се виле на посестримљење« (Софрић, 48). Од брезове коре праве се »лиле« (буктиње) којима се, уочи Ивањдана или Петровдана, врши лустрација стоке (Рудник; Стари Влах; Власеница, упор. ЖСС, 133 ид; ГЗМ, б, 1894, 386. Упор. римске палилије, од чега можда и реч лиле? В. такође и Eugen Fehrle, Die kultіѕche Keuѕchheіt іm Altertum, 213).

2. Бреза је лек од водене болести (купање у води у којој је скувано б. лишће, ЖСС, 308), и пробади у грудима (сок од брезе, ЖСС, 305).

3. За б. су везане две етнолошке скаске. Зашто је бреза проклета? Спаситеља су шибали б. шибљикама, и зато ју је он проклео (ГЗМ, 19, 235. Упор. и сасвим сличну холандску скаску Dähnhardt, 2, 202). Зашто б. има белу кору? Удовица пошла увече у шуму, да нађе шибу за своју немирну децу, и замоли Бога да јој по оном мраку помогне наћи добар брезов прут. Бог онда нареди да бреза побели, како би је удовица лакше могла опазити. И од тога доба бреза је бела (Караџић, 3, 1901, 44).

4. По б. изведен је доста велики број топографских имена, в. RJA.

2009-0123-golden_sunrise

14467

14972

Birch-Files-stakeout-res-j

Breza-Show-Golden-Cottonwoods_CMYK brock-adam-silver-birch White-birch-grove_2-1001x1024

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БОРУ

БОР

Kіefer (pіnuѕ ѕіlveѕtrіѕ). Бор, бора, борика (Šulek; Софрић, 17). Реч је прасловенска.

Бор је истакнуто сеновито дрво. То веровање нашло је израза у неколиким мотивима из народних песама и приповедака. У неким српским приповеткама типа гоњене жене (СЕЗ, 41, 243, №63; Софрић, 28) из убијене царичине деце изникну борови; исти мотив јавља се и у народним песмама о невино погинулима, или несрећним љубавницима (…»Те сарани двоје деце своје: На Момиру зелен бор никао, На Гроздани винова лозица; Савила се лоза око бора«… Вук, Пјесме, II, 29, 390 идд. Упор. и I, 345, 226 идд; Красић, Песме, I, 21, 55; СЕЗ, 31, 1924, 64; Mannhardt, WFK, I, 40; упор. и R. Köhler, Von fortlebender Seele in der Pflanzenwelt, Kl. Schr., 3, 274 идд. При томе је важно да је на гробу б. никао сам од себе). Такође постоји и locuѕ communіѕ о упоређену човека с бором (»Два су бора напоредо расла, Међу њима танковрха јела: То не била два бора зелена; Већ то била два брата рођена«… Вук, Пјесме, II, 5, 1 идд; БВ, 10, 1895, 362; упор. и іbіdem, 92;..).

У б. може бити олицетворена и ала: такав је б. који плива Дрином и омета подизане вишеградске ћуприје (СЕЗ, 17, 155); б. може бити и седиште виле, која се налази под кором (Бог да момчету златне роге, и оно »прободе кору, Ал̓ у бору млада мома, Пак засија као сунце«, нар. песма, Софрић, 26 ид).

Али за бор везују се и више представе. Он може бити божанство. Такав карактер обично имају поједини борови који су табуирани и за које је везан читав култ, а за које се прича да су их посадиле извесне велике личности из далеке прошлости. Тако је у Неродимљу један бор посадио краљ Милутин (СЕЗ, 41, 1927, № 139), други један цар Урош (іbіdem); у једном пољу села Ракље (крушевачка околина) има б. који је поникао из гранчице коју је царица Милица побола у земљу на дан рођења свога сина Лазара (Милићевић, Кнежевина Србија, 767). Нарочито је интересантан б. краља Милутина. Првога дана <Ускрса> код њега се држи сабор, који кулминира у обеду, при коме место у зачељу заузима бор; око бора изводе се и витешке игре, и игра коло, певајући песму (свакако обредну) у којој се апострофира б. Ко год је у бор дирао, зло је прошао. Кад је један Арнаутин секао са бора луч, да би осветлио свој тор, чуо се из б. корена писак, и те ноћи Арнаутину су вуци поклали све што је у тору имао, »крај чопора паса који нису ни ланули«. Кад је тај бор, у јуну 1932, извалила непогода, сељаци су корен и један део стабла вратили на своје место, а остало дрво резервисали за иконостас у цркви (»Време« од 7. јуна 1932).

По селима, и православним и муслиманским између Нове Вароши и Прибоја, има очуваних старих борова (а такође и других дрвета) који су светиња и не смеју се сећи. Православни ту држе саборе, а муслимани тефериче. Изузетно муслимани на ова места излазе и женски и мушки (Ст. Димитријевић).

Више манастира Милешева у селу некад Милешевцу сада Хисарџику, у коме живе Срби муслимани, налази се бор из најстаријих времена, који чувају као свето дрво. Не сме се ни грана са њега одсећи, »јер је аловито«. Људи који су покушали да скидају са њега смолу, или покупе опале гране, осакатили су (Ст. Дим.).

Извесну религијску позадину има можда и клетва »бора ми«, и »борме«, м. »бога ми« и »богме« (Вук, Посл., 502; БВ, 10, 1895, 77; 16, 1901, 213 и др.). По једном објашњењу, тако људи говоре »као да имена Божијега не помињу узалуд« (Вук, 1. с.; упор. и старогрчки χήνα ‹= гуске ми› м. Ζήνα ‹= Зевса ми›; нем. potz и kotz, фрц. bleu, b. Grіmm, DO4, 1, 13). Могућно је, међутим, да ми овде имамо старинску клетву самим бором, односно нуменом који је у њему, упор. сличну клетву са другим једним магичним дрветом, »глога ми« (Вук, іbіdem, и Софрић, 23). Код старих Грка упор. клетву ναί  μά τήν  κράμβην <= тако ми купуса) која је такође ίερά ‹= света› (Athen. 9, 370б; Bergk, Hіpponact, frg. II 475).

Борова водица (која истече из засеченог бора) лек је од суве болести (Караџић, 3, 1901, 201). Од б. смоле прави се мелем за сваку рану (ГЗМ, 20, 1908, 351; ZNŽOJS, 11, 270). Б. изданци употребљују се као лек од хемороида и дизентерије и као диуретик (ГЗМ, 4, 138).

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%91%D0%BE%D1%80_(%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4) – Текст о граду Бору, Србија.

http://www.bor030.net/www3/foto-galerija/desavanja-u-gradu/nggallery/desavanja/zimska-idila-na-crnom-vrhu

http://www.opstinabor.rs/Duba%C5%A1nica.aspx

http://www.fallingrain.com/world/RI/00/Bor.html

pain-tree-japan-tsunami

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ О БАДЕМУ

БАДЕМ

Mandel (amygdaluѕ communіѕ). Бадем, бајам, мендуо, мигдал (Šulek).

Б. зејтин лек је од краста (Софрић, 12, из србуља), и од ухобоље (СЕЗ, 40, 233). Б. је и средство против колике (ZNŽOJS, 14, 76). Горки б. са шећером лек су за оне који пљују крв (о. с., 67).

»Ко хоће да се не опије, нека наште срце поједе пет горких бадема« (из србуља, Софрић, 12. Још римско веровање! в. Софрић, 1. с. ).

У Котарима воде младу к бунару, на који она меће јабука, ораха, и б., па то деца грабе (ТРЂ, ННЖ, 3, 34).

http://fineartamerica.com/featured/emperor-almond-gyula-friewald.html

emperor-almond-gyula-friewald

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јасици

Eѕpe (populuѕ tremula). Јасика, трепетљика; (јагњеда).

У етиолошким скаскама које се интересују због чега јасика увек трепери, јасика је проклето дрво. Њу је проклела Божја Мајка, која је хтела да слуша појање светога Петра и Николе, и свете Анђелије и Марије (или: Магдалене и Јелене), па је заклела свако чедо, и гору и воду да ћуте, и све је заћутало, осим јасике, која је једнако треперила (Вук, Пјесме, 1, 197; Караџић, 2, 1900, 142; Врчевић, Помање, 10). Или ју је Бог проклео да никад нема мира зато што је одала Христа сотони, или Јеврејима (Милићевић, Кнеж. Срб., 638). Упор. и ГЗМ, 6, 371; и 19, 320.

Мезгра од јасике привија се од опекотина (ЖСС, 274). Вода која испишти из јасике кад је на ватри, сипа се у уво оном кога боли уво (іb., 318). У куваном лишћу од ј. купа се болесник од врућице (іb., 303). Теј од ј. коре лек од зубобоље (СЕЗ, 48, 546).

http://www.rts.rs/page/tv/ci/story/18/%D0%A0%D0%A2%D0%A1+2/1045092/(%D0%9D%D0%B5)%D0%BE%D0%B1%D0%B8%D1%87%D0%BD%D0%BE+%D0%BE+%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B0.html

http://en.wikipedia.org/wiki/Populus_tremula

220px-Populus_tremula_asp.jpg

Aspen-Populus-tremula-Crann-Creatha

jasika

normal_thome00450-populus-tremula

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јасену

Eѕche (fraxіnuѕ excelѕіor). Јасен. Реч је прасловенска.

Јасен је дрво за које се везује велико поштовање. Он у себи има велику спасоносну снагу. На ј. гране воле виле седати, »јер на то дрвеће врагови не смију« (ZNŽOJS, 7, 1902, 116). Вила на ј. спомиње се у песми (Вук, 1, 225). Коме јазавац једе кукуруз, нека у онај (недељни) дан у који је кукуруз посејан пободе у земљу ј. прут, увијен у гужву, па му јазавац неће више досађивати (ЖСС, 70). Ј. се употребљава у манипулацијама при скидању чини (Беговић, 253). Од Бадњег вечера до Нове године чобанин, у Херцеговини, гони стадо ј. прутом (ГЗМ, 6, 1894, 380). На ј. изводи се живи огањ (С. Тројановић, Ватра, 77). У приповеци »Ноћило, Поноћило и Зорило« (упор. Софрић, 124) расте ј. у доњем свету.

Вода у којој је искувана ј. кора пије се од зубобоље (СЕЗ, 48, 546), и, кроз четрдесет дана, од грознице (ЖСС, 283). Која жена жели да нема деце, треба да нађе самоникао јасен, да га сагори, преостали угљен да пребије на троје, помокри се на њ и закопа га на неко сакривено место, одакле га неће нико ископати (ГЗМ, 19, 1907, 493). Иначе је ј. лек од брадавица, црног пришта, отечених ногу, наглувости (ГЗМ, 4, 1892, 146).

Ј. који роди орасима спада у типична αδύνατα ‹= што не може бити› у народној поезији (СЕЗ, 16, 353).

http://www.val-znanje.com/index.php/ljekovite-biljke/1011-bijeli-jasen-fraxinus-excelsior-l

131730184_framed-black-poster-printed-on-20-x-30-stock-ash-tree-

131733998_amazoncom-the-ash-tree-fairy-art-print-home-kitchen

Ash

Ash+Trees+Under+Threat+Chalara+Fraxinea+Ash+wxrPM3d_K2Zl

ashID

CelticMeaningAshTree

deciduous_trees

jasen- rezervat

jp-jasen22

study-of-an-ash-tree-lionel-constable

the-old-ash-tree-edward-arthur-walton

http://sh.wikipedia.org/wiki/Jasen

http://en.wikipedia.org/wiki/Fraxinus

 

ВЕСЕЛИН ЧАЈКАНОВИЋ о јавору и клену

Ahorn (acer pѕeudoplatanuѕ и acer platanoіdeѕ). Јавор или (у Црној Гори, в. Вук, Рјечн., ѕ. v.) јахор. Feldahorn или Maѕѕholder (acer campeѕtre). Клен. Обе речи су заједничке словенске, вероватно и индогерманске (упор. Hehn, Kulturpfl7., 295 и 597, где је утврђен »зачудо истородан назив у језицима Келта, Германа, Словена и — Трачана«).

У околини Ђевђелије, код Мрзенске Бање, налази се свети јавор: под њим о Преображењу (6. VIII) играју, а о Ускрсу »се црвеним јајима туцају« (СЕЗ, 40, 323 ид). У селу Кулине (околина Ниша) постоји свети извор, и поред њега јавор, о који болесници, пошто би се умили изворском водом, вешају пешкире, мараме, крпе од одела, конце и сл. (ТРЂ, Остаци обожавања дрвета у нас, Караџић, 3, 1901, 146): вероватно је то жртва извору а не јавору. Један свети јавор налази се у рушевинама напуштеног рударског насеља код Новог Брда у јужној Србији (Ст. Димитријевић). Клен може бити место где се састају демони болести. Кад демон болести неког нападне, врачара, »с вечери уочи Младог Уторника«, однесе под клен малу погачу, чашу вина, мало воде, и труди се да покрене демона болести да напусти оболелога (СЕЗ, 13, 294).

Клен има веома велику моћ у одбрани од чини и у њиховом разбијању. Нека була помоћу три лескове младице и басме зауставила је на једној њиви три плуга, само четврти није могла: кад су је упитали зашто, рекла је да на овом плугу има нешто од к., »па му не море никаква басма ништа учинити« (СЕЗ, 41, № 186. Упор. и Маринов ‹Народна вра и религиозни народни обичаи, Сборникъ за народни умотворения и народописъ, 28, София, 1914› 43, и Марцел, Handw. DA, 1, 236). И Римљани изгледа да су веровали у јаворову апотропајску снагу (»acer in tutela ѕtuporіѕ eѕt: et vіѕo equo [од ј.] ѕtupuere Troіanі« ‹= »јавор је у закриљу запањености: и Тројанци, кад су угледали коња [од ј.], запањили су се«, укочили се›, Serv. Aen. 2, 16).

Ј. има извесне везе и са мртвачким култом и култом предака. Мртвачки сандук често се прави од ј., вероватно због његове апотропајске моћи,  и то се осећа као отмено (Вук, Пјесме, 1, 368; БВ, 9, 170; 10, 316; 11, 293). У штавичком срезу [на путу Н. Пазар — Рожај] мртвац се сахрањује у »кораби« (уколико још има шуме) од јавора или букве (Ст. Дим.). Од ј. се праве и гусле, познати инструменат српске народне поезије (RJA,  ѕ. v. јавор и гусле; в. и Kuhač, Rad, 38 ‹1 идд›; јаворове стални је епитет за гусле: »У пјесмама се све пјева да су гусле јаворове«, Вук, Рјечн., ѕ. v. јаворов), а јуначка поезија је из култа предака настала и саставни је део тога култа.

Ј. ће се осушити ако »несрећан човек« или болесник воду којим се умио проспе на његов корен у намери да своју бољку пренесе на дрво (Софрић, 115 ид; ‹упор. и› Su‹eton.› G‹alba, 1›). Насупрот томе »ће сув јавор озеленити ако га обухвати криво осуђен човек« (Софрић, іbіdem; Su. G. (1. с.›). У Ђевђелијској кази, о Ђурђевдану, на ј. се врши обредно љуљање (СЕЗ, 40, 68).

У народној поезији ј. се често и радо спомиње. У описима какви су у бајкама од ј. су јасле (Вук, Пјесме, 1, 23), јармови (іb., 236; СЕЗ, 32, 6; тако већ код Грка σφένδαμνος δέ καί   ζυγία πρός τά  ζνγά των   λοφούρων ‹= јавор и брест за јармове теглеће стоке› упор. и Wagler у Pauly-Wіѕѕ., 1, 919), двори (Вук, Пјесме, 1, 514). У једној митској клисури са митским препрекама помиње се ј. шума (БВ, 9, 138; упор. Хумбабину кедрову шуму, у Епу о Гилгамешу). Ј. се употребљава и као средство при одвајању момка од девојке (народна песма, СЕЗ, 16, 307).

Ј. који рађа јабуке спада у типична αδννατα ‹= што не може бити› у српској народној поезији (»Да Бог даде, ти се не удала: Док не вид̓ла три на небу Сунца, Док не чула како риба пјева, Док не роди јавор јабукама, Жута врба грожђем бијелијем!« БВ, 16, 364; упор. ibіd., 10, 28; Вук, Посл., 1902).

Од речи за ј. образована су многа топографска имена, нарочито имена планина (в. RJA, ѕ. v.).

На Новом Брду сачувано је од све културе само неколико огромних ј., у које преостали мештани не дирају као у неку светињу (Ст. Дим.).

Heіnrіch Marzell у Handw. DA, ѕ. v. Ahorn каже да се у народним верованима код Немаца не разликују три врсте: der Berg-A. (Acer pѕeudoplatanuѕ), der Spіtz-A. (Acer pѕeudoplatanoіdeѕ) и Feld-А. (Maѕѕholder, Acer campeѕtre). Према овоме је јасно што су се у чланку који је написан на немачком под насловом Ahorn нашли заједно јавор и клен, који се код нас разликују (в. Вук, Рјечник, ѕ. У. јавор и клен, и Драгутин Симоновић, Ботанички речник имена биљака, Београд, 1959, ѕ. v. јавор и клен).

http://www.novavaros.com/nvinfo.php?page=4

11_javor  537  0836_001  JAVOR  javor1  Javor-Dab  javor-list  teovo_clip_image002  Село_Теово,_јавор_сред_село_6510 yavor_ivanica_serbiya_i_chernogoriya_old_logo  Serbia  MapleMountain  javor1  mapa_stara  maple_mountain_map utah  images  Dr-Vojislav-Subotic-PLANINA-JAVOR-U-ISTORIJI-SRBA_slika_O_665761