Posts from the ‘Бранко Ћопић’ Category

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ

 

На крају земље планински ланац,

диже се гора, зелени џин,

у гори лежи дубоки кланац,

тамо се крије чаробни млин.

Ко млину дође у сутон сив,

отуд се више не врати жив.

 

Удара вода из бадња уска

и силном снагом у точак лупа,

врти се коло, зујећи пљуска,

под њим се дуга шарена купа.

Около њега, кроз вео фини,

играју виле на мјесечини.

 

Кад гору облак покрије ноћни

и кланац тешка освоји тмина,

долазе крадом дивови моћни,

бију у врата старога млина.

„Отварај брзо!“ — вика се ори

и громко јечи по пустој гори.

 

У глувој ноћи, под црним кровом,

много се страшних десило ствари,

без трага, гласа, у млину овом

ишчезе многи помељар стари.

Ујутру само, унедоглед,

ниже се стопа дивовских ред.

 

Вјетрови мету и кише шкропе

чаробног млина прастари кров.

По дану пред њим џиновске стопе,

а ноћу сјенке и дива зов.

Облак се прича о млину роји,

Има ли неког да се не боји?

 

II

А близу горе, уз њиву проса

у шупљој букви живио Ћоса.

Стан му је чудан, много не вриједи,

љетос га Ћоса отео меди.

Сада му меца опасно пријети,

спрема се, каже, да му се свети.

 

Крај букве лежи њивица проса,

по њему, јутром, сија се роса

као да блиста камење драго,

па врапци Ћоси мира не дају,

од саме зоре подижу грају:

„Ух, алај имаш велико благо!“

 

Вјечно су врапци скитнице голе,

па доброг Ћосу поваздан моле:

„Узајми, Ћосо, бар зрно које,

имамо много дјечице своје,

у сваког увијек отворен кљун,

ал никад пун.“

 

Ћоса је спреман помоћи сваком,

па даје просо капом и шаком,

храни милион уста.

А кад је дошла средина љета,

погледа Ћоса, ал каква штета:

читава њива пуста!

 

Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ

„Богме сам залуд погачу чекȏ,

опет ћу, јадан, остати гладан!“

 

„Уздај се у нас!“ — врапци ће нато,

па на пут крену читаво јато.

Ту ти је војска врабаца била,

заклони сунце милион крила,

читавом земљом друштво се просу

да сакупља зрње за доброг Ћосу.

 

Пребрали врапци са много воље

живицу сваку, шуму и поље

и, ево, сваки у кљуну носи

понеко зрно доброме Ћоси.

Зрнце по зрнце капље из кљуна

и за трен ока торба је пуна.

 

Пресрећан Ћоса под букву сједа

и богат поклон у торби гледа,

кад у њој сјеме од сваке феле!

од жуте лале, од руже бијеле,

бркатог јечма, пшенице праве,

од храста старог, љубице плаве.

 

Чуди се Ћоса и главом клима:

„Ту једно љето читаво има.

Што год је љето богатство дало,

у моју торбу сада се збрало.

Ех, то ће бити погача славна,

У свијету цијелом нема јој равна!“

 

Диже се Ћоса, говори: „Ето,

носим у торби читаво љето,

сада сам прави див.

Поћи ћу ноћас по густу мраку

горском млину чаробњаку.

Остаћу ваљда жив.“

 

Сањају поља под златном луном,

док Ћоса иде са торбом пуном,

весело ноге језде.

Путује млинар без бриге, страха,

ките га велом сребрна праха

немирне крупне звијезде.

 

А кад у кланац, у шуму зађе,

у мраку густом Ћоса се нађе,

пред носом неста прст.

Из ноћи глуве сова се јави:

„У шуми живе дивови прави,

јуначе, буди чврст!“

 

Путује Ћоса кроз мрклу тмину,

уз дивљи кланац, пустоме млину

и пјева громким гласом:

„Нити се бојим лава ни вука,

да неког бијем сврби ме рука,

пожури, диве, касом!“

У млину старом шупљега пода

под грубим точком клокоће вода

и прави гробну језу,

а чудан вјетар кроз брвна пири

и уклет шапат по млину шири:

„Намакни, Ћосо, резу!“

 

Покренут вјештом Ћосином руком,

заигра жрвањ са дивљом хуком

и пође послу свом,

а усред горе, у истом трену,

Бркоња див се из сна прену

и поче страшан лом:

 

„На ноге, диви, другови смрти,

овамо гвозден бат!

У млину старом ко буде сада,

није му друге, глава му пада,

куца му задњи сат!“

 

Кроз гору ломи дивова група,

гвозденим ходом дружина ступа,

батова десет у брвна лупа.

Дивља се рика кроз кланац ори:

„Незнанче, ко си? Врата отвори!“

 

Из млина старог повика Ћоса:

„Дивови, дјецо, јесте ли луди?!

Унутра сједи чувени госа,

храну му скупља милион људи.

За мене ради свакога дана

крилата војска Џивџана хана.“

 

Дивима леђа од страха бриде.

„Чујеш ли само страшнога ђиде!“

 

Брко се јежи, ал ипак тражи:

„Па чим се храниш, делијо, кажи?“

 

Ћоса ће нато:

„Па носим, ето,

у својој торби читаво љето.

Ту су ти шуме и поља родна,

понека башта, њивица плодна,

скупљала то су читава јата

за мене лично гладнога брата.“

 

Замуца вођа:

„Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! …

До сада ниси био нам знан.

Одакле идеш? Гдје ти је стан?“

 

Ћоса ће нато:

„Главом и брадом

станујем, друже, под Буква-градом.

Служим се меком простирком травом,

покривач небо имам над главом.

Стан ми је, можда, помало тијесан,

ал ја вам нисам одвише бијесан.“

 

Цвокоће Брко у мрклој тами.

„Па тај се небом покрива самим!

Откуда само толики џин

да дође ноћас у стари млин?

Бјежати треба пред овом биједом,

јер ће нас ждера појести редом.“

 

Дивова група натисну трком

кроз тмину густу за својим Брком,

побјегли тако горућих пета

у буџак неки на крају свијета.

Тамо их страва и данас туче,

у некој шпиљи вјечито чуче.

 

Помељар Ћоса узима торбу

и брашно сипа, кући се спрема.

Диву је Брки скувао чорбу,

па више посла у шуми нема.

 

Иде и пјева:

„Ево ме жива,

одсад се, људи, не бојте дива.“

 

Ал гледај ову невољу глупу:

у млину мишић живио сури,

на торби старој прогризȏ рупу,

па сада брашно напоље цури.

Путује Ћоса, бриге га није,

а успут брашно сије ли сије.

 

Дуго је Ћоса лутао мраком,

шумама, пољем и дољом благом,

прошао редом њивицом сваком,

а брашно сипа његовим трагом.

И како брашно земље се тиче,

из њега биље чаробно ниче.

 

Цвјетају лале и ружа рујна,

диже се храшће ил буква нека,

за Ћосом ниче пшеница бујна

или се шири ливада мека.

Зеленим рухом ките се пути,

а Ћоса иде, ништа не слути.

 

Ишао Ћоса по мрклој тами

читаве ноћи и није стао,

и с празном торбом, у освит сами,

пред својим прагом уморан пао.

Чују се врапци, јавља се дан,

а Ћосу хвата дубоки сан.

 

Заспао Ћоса брашњава лица,

ал гледај чуда, не лези враже:

хиљаде звијери, милион птица

у сну му дошле да брашно траже.

Добар је Ћоса, никада лаком,

па даје брашно по мрву сваком.

 

Гостију била читава киша,

разноси брашно братија разна.

На концу ево сурога миша,

и он би дио, а торба празна.

Зацвили мишић:

Закасних вај,

макар ми торбу на поклон дај!“

 

Смије се Ћоса:

„Побогу, брате,

мораћу просто од смијеха пући,

ова је торба планина за те,

никад је нећеш довући кући.

Дати је теби, био би гријех . . .“

Пробуди Ћосу рођени смијех.

 

Устао Ћоса и трља очи

у чуду гледа богатство бајно,

куд оком крене или ногом крочи:

жито и воће и цвијеће сјајно.

Све се у мору сунчаном купа.

Ту је и торба и на њој рупа.

 

„Ил била јава или сам сниво’ —

прогунђа Ћоса уз осмјех мио —

брашно сам дао, није ми криво,

видим, и мишић гост ми је био.

Умало торба страдала није.

Гдје ли се само грицкало крије?“

 

Дође ми једном прилика ријетка,

кренух са Ћосом једнога петка,

узесмо капе од невидиша,

лутамо свијетом тражимо миша.

 

Вечери једне подигох главу

мјесецу пуном на небу плаву,

кад горе мишић, главом и брадом,

сјео на мјесец, глође га крадом.

 

Показах Ћоси, а он ће гласно:

„Ко једе мјесец, сад ми је јасно!

Мишу би укор због торбе рекȏ,

али је мјесец много далеко.

Е, баш је мишић скитара права …

Хајдемо кући, мени се спава.“

BrankoCopic-Zanimljivokazivanje1a

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ЦРВЕНИ ВРАБАЦ

За шумом тајном, чаробном,

негде у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Вјечита срећа ту се скрива

и трепти радост сунчана, жива,

читава земља цвјетни је врт.

Црвени Врабац хиљаде љета

по земљи овој безбрижно лијета

и не зна шта су туга и смрт.

Црвени Врабац птица је чудна,

цвркуће, лети, вјечито будна,

Незнанком земљом дан и ноћ.

Гдје год се нађе, ту срећу чара,

весеље шири и чуда ствара,

простире своју чаробну моћ.

Ту јагње лута са руном сјајним

по шуми густој, стазама тајним

и мирно слуша дивљине хук,

а стари зека, у сјени брезе,

прастару причу унуку везе:

„Живјели некад лија и вук …“

У овој земљи људи су браћа,

ту ти се добро за добро враћа,

не видиш нигдје погледа злог.

Човјека човјек од срца воли,

не плаче нико, никог не боли

у земљи Врапца Црвеног.

Ту поноћ вози сребрне санке,

а вјетар гуди успаванке,

и звијезде клизе низ Млијечни пут,

док чика Мјесец, бескућник стари,

сједи са жапцем у млакој бари

и слуша пјесме уз фењер жут.

Ту сунце јутром дјечака буди,

с Прољећем коло играју људи,

а љети прави ватромет гром.

Слобода цвјета, широка, права,

затвора није и нема брава

у земљи Врапца Црвеног.

II

А сада прича почиње дуга

како су пошла четири друга

да траже Врапца и његов дом:

магарац Сивко и мачак Марко,

псетиште Жућа и дјечак Жарко

пођоше Врапцу Црвеном.

Године дуге живјели они

код баба-Пеле под гором стрмом,

тамо гдје бура облаке гони,

а сунце везе злаћеном срмом.

Слушали баку и с много слоге

свладали мушки невоље многе.

А кад је бака на смрти била,

рече им тужно:

„Ех, сиротани,

остасте сами, дјечице мила,

ко да вас пази, ко да вас храни?!

Ех, кад би нашли чаробни крај,

Црвеног Врапца завичај!“

Једнога дана, прича нам каже,

другови пошли да Врапца траже.

Сивку је причо Њакало стари

да тамо силно магарце цијене,

видјеће, кажу, чудесне ствари:

магаре часте куд год се крене.

Оно се тамо безбрижно ваља

у густој шуми најљепшег чкаља,

живи животом дембелан-краља.

А мачку Марку казали неки:

мачор је тамо господар први,

сланину крка и сирац меки,

а миша има, све од њих врви.

Тамо и облак иде планином

огрнут, каже, тешком сланином.

А Жућа, опет, сазнао давно

како је тамо забрањен пост,

поваздан, каже, једе се славно,

и у сну глођеш прасећу кост.

Онога ко се на јело дури,

печени зеко по селу јури.

Само је Жарко мрштио чело,

пекла му душу потајна туга,

нису га вукли пиће ни јело,

жељан је био дјечака-друга.

Код врапца, кажу, то није варка,

тражени дјечак чекаће Жарка.

Путује друштво кроз горе стране,

дивљином страшном без стазе, пута,

над њима шуме прастаре гране

и кроз ноћ мрку патуљак лута.

Понекад, опет, у освит сив,

низ кланац неки промакне див.

Једнога дана дружина славна

нађе се срећна на крају горе,

пред њима пуче равница травна,

љуља се, шуми зелено море.

Зањака Сивко:

„Ово тек ваља,

ево и чкаља!“

Залуд га даље другови вукли,

упорни Сивко не диже главе,

звали га, звали, скоро и тукли,

ал пусти ждера неће из траве.

Пасе и гунђа:

„Ово је рај,

овдје је Врапца Црвеног крај!“

„У реду, брајко, остани ти!“

рекоше на то другара три,

па даље крећу тражећи срећу.

Прошли су много питомих доља,

лиснате шуме и стрме горе,

док најзад стигли до неких поља,

кад тамо — гледај! — мишева море!

Поскочи мачак брже од жапца:

„Ово је земља Црвеног Врапца!“

Ваздан је мачак мјерио поље,

све му се лице у срећи купа:

„Гдје ли ћу наћи ловиште боље?

Милион миша, милион рупа!“

Увече мачка неста у тами,

одјури некуд кроз мишји рај.

Жарко и Жућа кренуше даље

да траже Врапца и његов крај.

Изиђе мјесец у руху жутом,

заблиста срмом предио вас.

У друштву иду бескрајним путом

Малишан Жарко и вјерни пас.

Узалуд Жућу на путу дугом

из трња сваког мамиле зеке.

Ишȏ је вјерно за својим другом,

газио горе, пливао ријеке.

Често их моћне олује бише

уз бљесак муња и вјетра хук,

пекло их сунце, квасиле кише,

јурио ноћу зубати вук.

Свладали тако невољу многу

уз помоћ главе и брзих ногу.

Путује прича и сваком каже

како се воле неизмјерно

и како Врапца Црвеног траже

малишан Жарко и псето вјерно.

Од приче, најзад, пјесма се прави,

другарство тврдо по свијету слави.

У земљи Врапца Црвенога

на цвјетну грану славуј пао

и пуним гласом од срца свога,

пјесмицу ову запјевао.

Жарко и Жућа, пјесмица каже,

Црвеног Врапца по свијету траже.

Са гране цвјетне пјесма се дигла,

до Врапца доброг убрзо стигла.

И једне ноћи, док Жарко лута

са својим Жућом тражећи спас,

у туђем крају, без топла кута,

одједном чуше тајанствен глас:

„Ви, које веже другарство врело,

јунаци млади без страха, мане,

знајте, ко тражи упорно, смјело,

наћи ће једном свјетлије дане.

Кроз многе патње, мање и веће,

стижете најзад у земљу среће.“

То рече неко, а свјетло сину,

без трага некуд побјеже мрак,

Црвен се Врабац над њима вину,

вјечите среће весели знак.

Жарко и Жућа у чуду стоје,

пред њима бљеште чаробне боје,

смјешка се ведри безбрижни дан.

Жарку се чини као да снива:

какве ли тајне љепоте скрива

предио овај, из прича знан?!

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

За шумом тајном, чаробном,

негдје у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Тамо за ланцем планине сиве,

Жарко и Жућа и сада живе,

весели, срећни у крају том.

Чета дјечака, брзих ко чигра,

ту се на пијеску крај воде игра,

проводе живот лијеп.

Под врбом старом, за дана врућа,

са псећом браћом пландује Жућа

и врти чупав реп.

У ту сам земљу и ја наврнȏ

тражећи једном злаћано зрно,

снађе ме удес худ.

Искра ми златна у воду пала,

тамо је зграби рибица мала.

Узалуд би ми труд.

Од тога дана нисам на миру,

удицу бацам по сваком виру

у дан вјетровит, ружан.

Године теку, поворка нијема,

рибице моје ниоткуд нема,

зато сам често тужан.

branko_copic

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета;

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета;

над кровом плави вије се дим;

ту живи Мјесец и бака с њим.

Од синоћ Мјесец код куће није,

а бака чека… пролазе сати…

Мораће, богме, и да га бије

када се зором у дворе врати.

Нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

„Ала ће сјутра шиба да ради!

Сврби ме рука!“

бака се слади.

Дремљива поноћ по шуми луња,

а строга бака на прагу куња,

држи у руци од брезе прут.

А небом дотле, по модрој води,

скитница Мјесец пучином броди,

у мору звијезда дукат жут.

У саму зору маглица паде,

озеблом шумом заигра кос,

уморан Мјесец дому се краде,

опрезно иде, плашљив и бос.

Шуља се Мјесец, утвара права,

кад, гле, на прагу — бакица спава,

спустила главу, сребри се коса,

на пруту трепти јутарња роса.

С дрвета утом, хитра и лака,

пред кућу скочи брбљива сврака,

закрешта злобно репати враг:

„Држте га! Уа! С неба је пао!

Читаве ноћи звијезде је крао!

Погледај за њим — блиста се траг!“

Потрча Мјесец брже нег очи,

кроз врата шмугну, у кревет скочи,

а сврака опет галаму ствара:

„Побјеже скоком! Држи га, стара!“

Јадна се бака из сна трже,

збуни је дрека и румен сјај,

па свраку пита што може брже:

„Откуда? Шта је?! Да није змај?!“

„Крадљивац звијезда у твојој кући! —

повика сврака —

Треба га тући!“

„Погађам ко је! —

бака се сјети,

у дворе корак управи свој —

Крадљивац који с неба лети

нико је други, већ унук мој.“

Прилази бака кревету тајно

и гледа лице злаћано, сјајно,

у плавој коси звјездани прах.

„Куда ли ноге његове језде!

Висине воли, небо и звијезде,

како га није у ноћи страх?

Морам га тући, ту друге није!“ –

и бака узе сандале сиве,

брезовим прутом по њима бије.

Ви сте за скитњу његову криве!

Зашто носите унука мог

ширином неба звијезданог?!

Сандале трпе батине многе

и сложно шкрипе:

„Криве су ноге!“

Ноге се буне:

„Крива је глава,

ноћу је будна а обдан спава!“

Бака се љути.

„Погледај врага!

Зар ова глава рођена, драга?!

Прије ћу за брк Баука вући,

него ли сненог унука тући.

Измлатићу га, ал други пут.“ —

То рече бака и баци прут.

II

У дворе старе, пред сами мрак,

убаци Сунце последњи зрак

и тихо рече:

„Устај, Мјесече!

Брзо се кради из твојих двора,

обасјај земљу у ноћи благој,

у сребро окуј врхове гора,

а ја ћу поћи мамици драгој.

Журим се кући, баш ми се дријема,

а мама за ме вечеру спрема.“

Тако се Сунце поздрави с другом,

у кола скочи, зави се дугом,

за гору крену четири хата,

румена магла за њим се хвата.

И Мјесец пође помало снено,

звјездама првим у госте хита,

лице му, видиш, неумивено,

ал ко те за то на небу пита.

Вечери сваке он тако ходи

и небом коло звјездано води.

Баки се смјешка лукаво лице,

па на пут крену тихо ко сјена,

унука прати назорице

облаком сивим обавијена:

куда ли скита и шта ли ради,

каква ли чуда на небу гради.

Буљук се звијезда уз Мјесец јати,

облак их сиви пажљиво прати.

Доље на земљи стаза се вије

и јунак језди, Делија нека,

лопова чета уз пут се крије:

Небојшу храброг засједа чека.

То Мјесец гледа, па пусти зрак,

лопове откри, растјера мрак.

„Небојша пази, опрезно гази,

опасност вреба на самој стази!“

Јунак се лати за сабљу бритку,

синуше токе кроз дуги брк,

и коњ се пропе, спреман у битку,

а чета нагну у луди трк.

Провири бака кроз облак сив.

„Унуче драги, био ми жив!“

На земљу Мјесец свјетло точи,

пољану малу зрацима таче,

а онда стаде и шири очи:

неки малишан у врту плаче.

Изгубио је сребрну пару,

па суза лије — читаву бару.

„Да ти посвијетлим — Мјесец му каже,

па доље спусти свој фењер плави

Видиш ли сада, несташни враже?“

Весело пара сину у трави,

а дјечак скочи, повика: „Стој!

Ово је цванцик сребрни мој!“

И опет чу се кроз облак сив:

„Унуче добри, био ми жив!“

Разгледа Мјесец, кад близу пута

грудвица бијела пашњаком лута

и тужно блеји кроз ноћни мук.

„Бе, ја сам јагње, име ми Кудра,

гдје ли је моја Мамица мудра,

вреба ме шума и зубат вук.“

И њему Мјесец поможе радо,

у блиском тору освијетли стадо,

а Кудра скочи.

„Ено ми куће,

Мамице ено и чика-Жуће!“

Одјури јагње ко чигра права,

остаде Вујо кратких рукава.

Поново облак прозбори сив

бакиним гласом:

„Био ми жив!“

Мјесец над ријеком сијати поче,

кад гледај вука надут ко мијех,

ледену воду марљиво лоче.

Удари Мјесец у громки смијех.

„Погледај вука шта луда ради,

хоће из воде мјесец да вади,

ја се огледах у модар вир,

а Вујо мисли:

Оно је сир!“

Окрену Мјесец лице од воде,

а глупи вујо избуљи очи

и арлаукну: „Сирац ми оде“

па брже-боље у воду скочи.

Грабљивца тако окупа вир,

не стиже јагње, изгуби сир.

Смије се бака ведра ко дан,

остави облак, и скочи ван.

„Унуче драги, сила си, знај!

Овамо брзо, руку ми дај!“

Трже се Мјесец, баке се плаши,

сада ће мисли, почети бој,

па брзим скоком низ небо праши,

а за њим сипа звјездани рој.

Скитница унук лети без крила,

низ брдо тутње табани врући,

а за њим виче бакица мила:

„Не бјежи, душо, нећу те тући!“

Мјесеца ноге јуначке носе,

не слуша бакин разговор,

већ бјежи равно до горске косе,

тамо се сакри за зелен бор.

Кроз грање вири од страха жут

и пита:

„Бако, носиш ли прут?“

Бакица руке предано шири,

унука зове, топло се смјешка,

а Мјесец, лукав, опрезно вири

и пиргав носић лагано чешка.

„Зашто ме нећеш да бијеш, бако?

То ми је нешто сумњиво јако.“

„Због твога срца, добра и мека,

док обноћ идеш небеским путом.

Не бој се, није подвала нека!

Нећу те више такнути прутом.

Слободно одсад по небу броди,

свакоме свијетли и коло води.“

Боји се Мјесец, несташко пуни,

па старки вели:

„Де се закуни!

Куни се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да ниси на ме нимало љута

и да се нећеш машити прута.“

Бакица приђе за корак ближе

и десну руку до звијезда диже:

„Кунем се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да нисам на те нимало љута

и да се нећу машити прута.“

Прискочи Мјесец, бјегунац лаки,

пољуби руку честитој баки

и крену с њом у сребрен двор …

Таман се зави зелени бор …

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета,

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета …

Носећи капу невидљивицу  …

тамо сам стиго корака лака,

нашао птицу дугорепицу,

па ми је бајку причала сврака,

бајку о двору, Мјесецу, путу,

о доброј баки и њеном пруту.

За ову причу, ведру и бајну,

свраки сам пару обећо сјајну,

обећах тврдо, заклех се брком,

а раном зором — побјегох трком.

Сврака ме и сад по свијету тражи

А гдје се кријем — ти јој не кажи.

BRANKO

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ПИЈЕТАО И МАЧАК

При крају шуме, у доба давно,

Мачак и Пијевац живјели славно.

Кућа им била од једног спрата —

прича је о њој кружила гором —

прозорчић један и двоја врата,

а кров покривен буковом кором.

Под самом стрејом писмено стоји:

„Путниче, уђи, преваре нема,

сви који дођу гости су моји,

ручак се спрема“

И потпис има оловком плавом:

„Домаћин Мачак,

шапом и главом.“

Пониже стоји, од истог писца:

„Забрањен приступ

само за лисца!“

Пјетлић и Мачак у дому бијелом

живјели сложно, шапа уз крило,

другарства таквог на свијету цијелом

нити ће бити нити је било.

Какав је Мачак Пјетлићу друг

знало се шумом уокруг.

Зими, док моћна мећава вије

и обноћ бура по шуми виче,

Пијетао лежи, пећице грије,

а Мачак прича ловачке приче.

У Мачка лула већа од главе,

шалваре турске од свиле блиједе,

одбија мушки димове плаве

и чудне приче преде ли, преде:

„Пођем ти једном, делијо стара,

у лов са мачком Пекмеза цара,

идемо журно кроз неку раж

у правцу горе Дебела Лаж;

у мене пушка одлична роба,

ваља ми више од шупља боба,

у њега топуз из дрена сува

на страх и трепет медвјеђих бува.

Одједном — гледај! Триста му мука!

Ето ти пред нас рогатог вука!

Репина дуга за њим вијуга…“

Распричан Мачак преде без краја

и преко луле немарно пљуцка,

очи му пуне зелена сјаја.

У пећи ватра пуцка ли пуцка,

румене шаре по соби миче

прстима златним предмете тиче,

на зиду слика Мачкове приче,

све му на вука рогатог личе.

Напољу дотле кроз пејзаж дивни

и санке клизе дједице Мраза,

звјезданим прахом искри се стаза.

А близу куће, под прозор сами,

незнанац неки вјешто се скрио.

Кога ли свјетло Мачково мами

и ко би ноћни ухода био?

На њему ћурак, ни нов ни стари,

па тамно црвен и сав се жари,

тиња у снијегу и чудно сијева

као да ватра догоријева.

За њим је широк, распухан реп,

признати ваља, прилично лијеп.

Незнанко тајни, лоповска душа,

подиже главу и прозор мјери,

Мачкове приче пажљиво слуша

и њушку своју лукаво цери.

На крају рече, погледа свијетла:

„Ипак ћу једном појести пијетла.“

Убрзо ноћник отпраши снијегом,

замаче репом за првим бријегом,

под букве старе, у бијели вир.

У кући Мачак поспано зијевну

и лампа дахом посљедњим сијевну,

па нагло згасну. Завлада мир…

А ноћник онај који се крио

Мудријаш лисац главом је био.

II

Над шумом зора лепезу шири

и љетни освит у собу вири.

Вријеме је лову, ваља у честу,

а Мачак спава у шеснаесту.

Заједно с њиме, под јорган-брдо,

легȏ и Пијевац, па спава тврдо.

Мачак одједном отвори очи,

угледа зору, свилено руди,

па мазно рече:

„Пјетлићу, скочи,

запјевај гласно, другара буди!“

Прену се Пијевац, истегну врат,

прогунђа гласно:

„Стао ми сат!“ —

па клепну крилом и кукурикну,

у само уво Мачково викну:

„О, кукуррику, зоррице Зорри!

ррумени пожарр на небу горри,

а мој се другарр с љеношћу борри! —

Додаде затим, зловољан врло:

„Јутрос ми нешто промукло грло.“

Поскочи Мачак од вјетра бржи,

умива лице, бркове глади,

припрема пушку, фишеке вади,

а онда Пијетлу придику држи:

„Кад у лов одем, рођени побро,

обоја врата забрави наша,

и још ти кажем: чувај се добро

од старог лисца, од Мудријаша.

Од њега већег лукавца нема,

у свакој ријечи замку ти спрема.

Пуна је варки његова глава,

подвале смишља и када спава;

ако ли падне у сан дубоко,

још увијек шкиљи на једно око.

Провијери трипут оно што чује,

рођеном репу не верује,

планове кује унедоглед,

и никад неће на танак лед.“

Отиде Мачак по уској стази,

кроз честар зелен опрезно гази,

на сваки шушањ у шуми пази,

трагове звијерки пажљиво њушка,

спремна му стоји шкљоцава пушка.

Пијетао дотле кукуруз кљуца

и богат ручак за Мачка спрема,

по лонцу мијеша, тихо пјевуцка

веселу пјесму, равне јој нема:

„Пшеница расла виткога стаса,

на сваком стаблу четири класа,

у сваком класу зрнаца сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!

Мени ће бити препуна вољка,

старог ће лисца стегнути бољка,

даће му Мачак батина сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!“

Под прозором у том, корака мека,

допузи Лисац, нечујна сјен,

на њему шешир, и торба нека,

а глас му мио и замеђен:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

изићи мало, сада си сам,

пуна је торба да ти је дам.“

„Пшеница! Ура!“

Пијетао скочи —

радосним сјајем бљеснуше очи,

па увис ђипну, весели бата,

главачке јурну право на врата.

Тренутка истог Мудријаш — пљес! —

обори Пијетла ко земљотрес,

за тили часак свршио борбу,

Пијетлића смота у стару торбу.

Мудријаш хвата стазицу пријеку

кроз маховину, простирку меку,

чуљећи уши, тихо пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац носим те ја,

тамо је добро, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!

Спремићу јутрос доручак лијеп,

читавог Пијетла, остаће реп,

зелени репић — ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

У густој чести у часу том

шкљоцара стара груну ко гром,

над морем лишћа диже се дим.

„Мачак је близу, овамо с њим“ –

трже се Пијетлић и диже вику

из торбе старе:

„О, кукурику!

Мацане, брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Делија Мачак заигра брком:

„Нисам се, Лишче, надао вас!“

па јурну равно, олујном трком,

откуд је чуо другарев глас.

„Станидер, лијо, црвено псето,

у доброј руци шкљоцаре ето,

биће ти кожа као решето!“

Натисну Лисац што може јаче,

сувога грања све стоји лом,

на њему торба лудачки скаче

и Пијевац скаче заједно с њом.

Прескаче Лисац препреку многу

и бјежи — брже од својих ногу.

И Мачак јури, потјера сива,

хтио би Лисца у руке жива,

и једно-двапут, у брзу лијету,

зграби га скоро за саму пету.

Низ неке стране, урвине праве,

лете на туру и преко главе,

репови праше, очи се жаре,

а торба дрнда низ камењаре.

Пијетао не зна, од страха слијеп,

гдје му је глава, гдје ли је реп.

Најзад се срећно заврши борба,

упртач пуче, одлети торба,

а Лисац ријешен терета црна

узбрдо здими брже нег срна.

Ману га Мачак, па торби хрли,

другара вади, снажно га грли,

милује кресту и репић крив.

„Побогу брате, јеси ли жив?!“

А Пијетлић рече:

„Умакох смрти,

само се земља пода мном врти.“

„Тако ти треба! —

Мачак ће строго —

Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Још си и главом платити мого,

да ти је другар био далеко.“

III

Пролазе дани, трепери љето,

срећни су Пијевац и његов друг,

док једног јутра и Мачак, ето,

спреми се у лов у далек луг.

Крећући на пут озбиљно рече:

„Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“

Весељак Пијевац! Таквога створа

никада није родила гора.

Безбрижно живи, доброте пун,

лукавства никад ни један трун,

сва му је брига рођени кљун.

Тај ти у замку упада скоком,

готов је зачас, док тренеш оком.

Гиздави Пијетлић по кући шетка,

навија кресту, љепотан прави,

зелено перје на репу четка,

кад, ето, споља — Лисац се јави:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

пуна је торба да ти је дам,

изиђи мало, сада си сам.“

Прозору Пијетлић допаде скоком,

нахери главу, зажмири оком.

„Лијане, кажи: шта ћу да радим?

Да вјеру дадем ријечима твојим?

Пшеницу желим душу да сладим,

само се торбе и зуба бојим.

Искрено реци, прикане мој,

мислиш ли мене у лонац свој ?“

Лукави лисац преврну очи

и лажан говор за тренут срочи:

„Покојне бабе кунем се главом,

одавна држим жестоки пост,

водицу пијем, храним се травом,

просто не могу да видим кост.

Од јуче трбух боли ме јако,

животу моме долази конац,

а синоћ, зло и наопако,

лептир ми неки разбио лонац.

И најзад, јутрос (треба ме тући!)

зубе сам дао на поклон Жући.“

Нато ће Пијетлић:

„Ти можда шараш.

По души кажи да ли ме вараш?“

„Ако ти лажем —

Лисац му вели —

печен ми батак на главу пао,

ваздан ми зуби јестиво мљели,

читав ми ћуран у трбух стао.

Лажем ли — гуску појео многу,

луто по шуми кокошјих ногу.

Живјела слога! У лонац рат!

Изићи брзо, љуби те брат!“

Превари Пијетла заклетва та,

напоље клисну у скока два,

зграби га Лисац, па с њим у торбу.

„Сад сам ти, Пијетле, скувао чорбу!“

Путује Лисац прастаром шумом,

уз камењаре хајдучким друмом,

чуљећи уши, кроз нос пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац, носим те ја,

добро је тамо, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

Врло далеко, уз одјек лак,

шкљоцара стара опали: так!

То Мачак лови далеким лугом,

а и не слути шта му је с другом.

И опет Пијетлић нададе вику

из торбе старе:

„Кукурику!

Мацане брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Узалуд Мачка дозива друг,

далеко бјеше зелени луг.

Стари се Мачак за ловом вије,

Пијетлића свога ни чуо није.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Пред вече облак наиђе тмури,

заћута шума, киша се спрема.

Ловџија Мачак дому се жури,

а када стиже — Пијетлића нема…

Сву ноћ је киша шибала круто,

сву ноћ је Мачак по шуми луто,

тражио стално и није стао,

сву ноћ је Пијетла по шуми звао.

Звао је Мачак, узалуд вико,

јер му се није јављао нико.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У зору Мачак нађе на коси

просуто перје, киша га роси.

Застаде ловац, делија мрка,

сузе му теку низ оба брка,

а тужне очи по перју круже.

„Зашто ме ниси слушао, друже?“

IV

На крају шуме, другови моји,

и сада кућа малена стоји,

стара је много, зидови сиви.

И данас Мачак унутра живи.

Видимо уз њ све нова лица:

ловци на гласу, синови млади,

четири снахе, старица Цица,

шеснаесторо унучади.

Још увијек тако, вечером, зими,

сучући своје бркове сиједе,

старина Мачак уз лулу дими

и чудне приче преде ли, преде.

Весели одсјај као чигра

из пећи скаче, зида се маша,

по разапетом крзну игра

лукавог лисца Мудријаша.

Над њим је оквир у ведрој боји,

брезова кора, сребрна свијетла,

у њему слика велика стоји

мачкова друга, покојног Пијетла.

И често Мачак, са тугом благом,

разговор води са сликом драгом,

гледа је дуго и сузе брише:

„Најбољи друже, нема те више.“

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Са дједа-Мразом у руху сјајном

шуму сам прошо стазицом тајном,

видио кућу и прозор драг,

пред прагом ловца старога траг.

Само за тренут! …

Вјетар је мео

и све се зави у снијежни вео.

branko_copic_jezeva_kucica

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

ЧАРОБНА ШУМА

(УВОД)

На крају свијета, код задњег друма

диже се стара, прастара шума.

Ту златан Мјесец постељу вије,

диже се Сунце у јутро рано,

у ноћи Баук у бубањ бије,

шапуће лишће ко зачарано.

Сунчева мајка у двору преде,

вретено сјајно у руци пјева,

унука тражи у зоре блиједе

срдита бака Мјесечева;

нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

У шуми овој, у чаробној,

имаде чуда невиђен број.

Одасвуд тајне вребају очи,

за буквом старом дивотно лице;

ту незнан човјек смије да крочи

уз помоћ капе невидљивице.

У сваком куту, по свакој стази

по неки јунак из приче гази.

Патуљак Палчић тихо се краде,

дружину води, играју жмурке,

а чим је киша, одмах се знаде,

учине јуриш — под печурке.

Ноћу се среташ са чудом другим,

као из маште ђавола писца:

то Лакат-Браде са копљем дугим

опрезно каска јашући лисца. —

Богазом тајном иду хајдуци

за харамбашом на далек пут,

сваки је бркат, с пушком у руци,

вучијим ћурком огрнут.

На крају шуме кућица стоји,

тугује у њој мачак Шепа,

кроз прозор гледа, часове броји,

пјетлића чека зеленог репа,

док тамо негдје, на стрмој коси

просуто перје кишица роси.

Понекад видиш зорицом раном,

Међедовића са буздованом,

ломи се гором, у лудом трку.

Од кога бјежи, куда ли жури?

Погледај само ко ли га јури!

Видиш ли за њим страшнога брку!

Шумом се шуља лукави Ћосо,

мудријаш тешки, нема му мјере.

На вису расте чаробно просо,

уза њ се дјечак на небо вере,

док једна коза, погледај биједе,

стабљику проса безбрижно једе.

Бездана ево ко поноћ сушта.

Доље се јунак у корпи спушта.

Небојша прави! Зар није, кажи?!

Подземно царство кроз таму тражи.

У чарној гори колиба стоји,

ко год је види, тресе га страва,

вјештица баба око ње броји

колац по колац, на сваком глава.

Делија момче кроз гору граби,

иде у најам опасној баби.

У дивљем кланцу вјетар свира,

и вода бучи низ тјеснац стрми,

злаћана зрнца поток спира,

а обноћ нешто стравично грми:

би се заклео, главу да даш,

вози се ђаво кочијаш.

Над водом страши висока брина,

вије се стаза низ камен крти,

испод ње клепет дивовског млина,

кашикар точак хитро се врти:

капљице праше о стијење голо,

омајом игра вилинско коло.

Таљиге чудне подижу буку,

с камена на пањ точкови бију;

буљук дјечака магарци вуку,

кажу — земљу Дембелију;

кочијаш јарац, брадати Гига,

свакоме успут значајно мига.

Вучица иде чупавог лица,

нечијим трагом опрезно њушка.

Прошла је мала Црвенкапица.

Старино ловче, гдје ти је пушка?

Ево језера, правога раја,

на њему утва ватрених крила,

ту јунак чека троглава змаја,

над њим се воћка чаробна свила.

Поноћна језа и сати худи,

језеро врије и неман гуди.

Ко ће јунака од сна да буди?

Блиста у гори, под самим врхом,

врело под јелом танковрхом.

Марков је Шарац на њему пио.

Са биљур-чешљем ту сједи вила,

орао пада крвавих крила;

ту нам се Марко преставио.

А кад погледаш са врха горе

видиш у дољи — трепери море,

бијеле се једра сјајна ко дан,

то плови Мачор капетан;

вије на вјетру заставу ратну,

по свијету тражи рибицу златну.

Чаробна шума, љепша од баште,

припада славном народу твоме,

јунаци ту су његове маште,

носе их људи у срцу своме.

Ту ти се херој змаја не боји,

са мачем спреман у ноћи стоји,

нејаке штити, крвнике гази,

тражећи правду под земљу слази,

разбија браве, отвара стијене

ил се за тајном под небо крене.

У шуми овој, ко зна да слуша,

бесмртно дише народна душа,

херојско срце његово куца

и видик блистав до среће пуца.

У њеној сјени опоро се рађа

чудесна справа, чаробна лађа.

На њој ће људи једном да језде

високо горе гдје трепте звијезде

и куд се дјечак, по послу свом,

пењȏ по стаблу просеном.

А свака бајка, ма како чудна,

није ни празна ни узалудна.

Истина у њој пупољак вије,

под плаштом тајне брижно се крије,

просине само понеки зрачак,

чак и у причи „Пијевац и мачак“.

У шуми овој и ја сам био

с десет јунака вино сам пио,

ишао дољом и узбрдицом,

с чаробном капом невидљивицом,

с лукавим Ћосом водио борбу,

донио прича препуну торбу.

BRANKO

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ

У шуму тајна стазица води

под сводом лишћа у сјени вије.

Ко ли то стазом по ноћи ходи?

У шуми густој ко ли се крије?

Не видиш трага од Брке злога,

ни стопе Ћосе лукавога,

нити се туда лисица краде

када је јаше сам Лакат-Браде.

 

У горском кланцу, кроз гротло тијесно,

вијуга стаза лијево и десно,

уз хрбат стрми опрезно плази,

у влажну таму гудуре слази,

шуља се плахо по шушњу меком

и најзад стиже пропланку неком.

 

Пропланак тоне у густој трави,

погнули главе звончићи плави,

блистају крај њих маслачци жути,

док бијела рада у сјени ћути,

насред пољанка, у сивој боји,

џиновска нека печурка стоји.

 

Дивовски клобук печурка шири,

испод ње мала кућица вири,

у њојзи живот весело ври,

станују тамо патуљка три,

патуљак Рудар, патуљак Ловац

и брат патуљак Морепловац.

 

Патуљак Рудар лута по тами,

иде по глувој рударској јами,

пијуком куца и лампом шкиљи,

пажљивим оком у руде пиљи,

знакове даје, лагано ходи,

подземном благу рударе води.

 

Патуљак Ловац у руху црном,

уклања замке пред хитром срном,

од птица скреће стријелу са лука,

наводи ловце на сивог вука,

мота и ломи зечији траг

да збуни кера, весели враг.

 

А Морепловац воли да броди

морима свијета по модрој води,

врти се, јури, немирна чигра,

на гриви вала у пјени игра,

уз пљусак воде скаче високо,

весели бистро морнарско око.

 

Кад падне вече, крену се браћа,

Сваки се дому — печурки враћа.

 

II

Цурица нека једнога дана

купећи дрва у шуму зађе

и тако најзад, с бременом грана,

пред малом кућом она се нађе.

 

Олуја иде, дрвеће пуца,

облак се вуче црњи од гуња,

а мала Рада на врата куца.

„Отворте људи, бојим се муња!“

Узалуд зове сирота Рада,

у малој кући тишина влада.

 

„Ипак ћу ући! — цурица рече

и смјело врата отвори уска

Куда бих даље, долази вече,

сијева и грми, ево и пљуска.“

 

У кући неред, не може већи,

читава соба дуби на глави:

чизме на столу, јастук на пећи,

куд око бациш — земљотрес прави.

У ћошку мреже пауци шире,

из црна лонца кашике вире.

 

Марљива Рада посла се хвата,

под њеном руком све ће да блиста,

брише и ради четири сата,

постаде кућа ко лабуд чиста.

Уморна, најзад, кревету крочи

и сан јој брзо затвори очи.

 

III

Под бурним пљуском, небеском чесмом,

браћа патуљци долазе с пјесмом,

ори се шумом кроз влажно вече:

„Гдје ти је купус, весели зече?

Гдје ти је купус, о, хоја-хо?!

Јутрос га рано појео во.“

 

Кад стигли кући, паника права,

у соби дивна цурица спава,

а кућа мала, сређена, чиста,

сија ко роса с ружина листа.

Блиста се патос, прозори, зид.

Сва три прљавка спопадне стид.

 

„Одавно ја се чистити спремам —

рећи ће Рудар —

а метле немам.

Пијуком хтједох, ал нисам глуп,

много је туп.“

 

„И ја сам лани устао рано

да кућу чистим, па прст уганȏ!“

прекиде Ловац настали мук

и скиде лук.

 

„А ја се спремам, од бриге венем,

кроз кућу нашу да море скренем,

да пустим, тако, таласе веће,

да збришу смеће!“ —

То Морепловац прогунђа мрк

и чупну брк.

 

„Хајдемо, браћо —

Рудар ће меко —

спремимо малој уздарје неко.

Пођимо журно. До зоре бар

на нашем столу да буде дар.“

 

Кренуше браћа, све брда јече;

„О, хоја-хоја, весели зече!“

 

Под земљом воде Рудара пути

гдје алем-камен у тами ћути,

милион љета он тамо сније,

милион љета вода га мије.

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ —

рече му Рудар и пијук диже.

 

Ловац кроз таму иде без гласа

гдје шума бујна до неба стаса.

Ту птица рајска на грани спава

шарена репа ко дуга права.

„Ех, то је поклон за малу лијеп!“ —

прогунђа Ловац и зграби реп.

 

Патуљак трећи, поморац знан,

плови на море, океан,

и тамо рони до стијења сива

гдје шкољка бисер блистави скрива.

„Ово је поклон достојан мале!“ —

пјевуши Морнар сијекући вале.

 

Ујутро Рада отвори очи,

ширећи руке до стола крочи,

кад тамо алем и бисер лијеп

и рајске птице чаробан реп.

 

Ту је и писмо, од мрља ври:

„Примите поклон!

Рудара три.“

 

И потпис има:

пијук рудара,

стријела са луком

и котва стара.

 

Још прича каже:

стазама тајним

врати се Рада с поклоном сјајним,

живјела отад срећна ко вила

у шуми често код браће била,

печурки ишла по послу свом,

ишла — с метлом брезовом.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

 

Печурки једном пођосмо крадом

ја, мачак Тоша и кум са брадом.

Ишли смо дању, лутали мраком,

по врелом сунцу и пљуску јаком.

Опрезно, мудро, уз многе варке,

прођосмо замке и тајне чарке.

 

Стигосмо најзад ријеци без брода,

пред нама пјени зелена вода,

нико је досад прешао није,

јер по њој безброј вртлога врије,

путника вуку у загрљај.

Ово је виле водене крај.

 

Обали другој над самом водом

јабука расте са златним плодом,

жари се, блиста, драгуљи сами,

путника тужног у пропаст мами.

 

И ја, и мачак, и кум са брадом

чаробно воће гледасмо крадом.

BrankoCopicVecernjenovosti1a

Јабука златна наша би била

кад бисмо само имали крила.

Тако је писао БРАНКО ЋОПИЋ

СЛАВНИ ЛОВАЦ

По  шуми,

широм,

без стазе,

пута,

Јежурка Јежић,

поваздан лута.

Ловом се бави

обноћ

и обдан

с триста копаља

наоружан.

И вук,

и медо,

па чак и — овца,

познају јежа,

славнога ловца.

Јастреб га штује,

вук му се склања,

змија га шарка

по сву ноћ сања.

Пред њим,

дан хода,

шири се страва,

његовим трагом

путује слава.

branko_copic_jezeva_kucica