Posts from the ‘Тако је говорио… (цитати)’ Category

У сенци великог дрвета трава не расте.

51240392_2316257655073770_8053907138562490368_n

Стихови Ернеста Хемингвеја

In 1966, a memorial to Ernest Hemingway was placed just north of Sun Valley, above Trail Creek. At its base is inscribed a eulogy Hemingway wrote for a friend several decades earlier:

Best of all he loved the fall
the leaves yellow on cottonwoods
leaves floating on trout streams
and above the hills
the high blue windless skies

Now he will be a part of them forever.

Стихови на споменику писцу Ернесту Хемингвеју у Кечаму, САД.

Hemingway_Memorial_Sun_Valley

cottonwood-Andi-Willman-Michigan-June-2013-e1371566986911

Пабло Неруда

линк

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

John Steinbeck on the creative spirit and the meaning of life

линк

„Sometimes a kind of glory lights up the mind of a man. It happens to nearly everyone. You can feel it growing or preparing like a fuse burning toward dynamite. It is a feeling in the stomach, a delight of the nerves, of the forearms. The skin tastes the air, and every deep-drawn breath is sweet. Its beginning has the pleasure of a great stretching yawn; it flashes in the brain and the whole world glows outside your eyes. A man may have lived all of his life in the gray, and the land and trees of him dark and somber. The events, even the important ones, may have trooped by faceless and pale. And then — the glory — so that a cricket song sweetens his ears, the smell of the earth rises chanting to his nose, and dappling light under a tree blesses his eyes. Then a man pours outward, a torrent of him, and yet he is not diminished. And I guess a man’s importance in the world can be measured by the quality and number of his glories. It is a lonely thing but it relates us to the world. It is the mother of all creativeness, and it sets each man separate from all other men.“ („East of Eden“)

Секира

Два човека секу дрвеће цео дан.

Један је радио све време, без одмора. На крају дана направио је велику гомилу дрвета.

Други је секао по 45 минута и онда ишао на петнаестоминутне паузе. На крају дана је имао много већу гомилу.

  • Како си насекао више? – питао је човек који је радио непрестано.
  • Па, стао сам да се одморим и такође сам оштрио секиру.

ПОУКА: Не заборавите да је сваки дан потпуно нова прилика да повратите своју енергију, одморите и редефинишете себе. Посветите неколико тренутака „оштрењу своје секире“, уместо да „сечете“ у недоглед. Радите паметније, уместо да радите дуже.

(аутор непознат, преузето са фејсбука)

 

Тако је писао ХЕРМАН ХЕСЕ

https://www.brainpickings.org/2012/09/21/hermann-hesse-trees/

Тако је писао песме АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ

photo

ПЕСНИЧКИ  БУКЕТ

Једна кап црвена

Једна нит зелена

Светлости и звуци

У кућном пејзажу

 

Ноћни букет с Ружом

Ноћ са својом лампом

Руже и молитве

Слова и печати

 

Басме ноћних шума

Мирисни пејзажи

Скупљени у букет

онострано шуме

 

интервју

Срећна слава, домаћине!

219975_182644608450907_6374120_o

Бреза, смрека, клека…

Тако је писао песме ЕЖЕН ЈОНЕСКО

ЕЛЕГИЈА II

Заплачимо, пријатељу:

Једна суза нек буде за лист жути,

Једна за прецвалу ружу,

Једна за мртву девојку,

Једна за сваког човека бол.

… Једна суза за сваки камен,

За свако дрво,

За сваку звезду

И за Идеал.

Бескрајне су душе, камење.

Страх ме је да ходам: да их не згазим.

Христос се роди!

12401788_934888983226462_5318110546685093275_o

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

15439715_1174367975945227_6472629077952920628_n

Расте дрво вито, азбуковито… А посадио га песник Мошо Одаловић

15442198_1167161776665847_3487707856865127313_n

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

14729116_1111950742186951_6331064092754280559_n

Тако је писао песме РАДЕ ЈОЛИЋ

КРУГ

 

Знам

у фебруару морам

зажмурити

прво на лијево око

па на десно

па на оба

(као да намигујем)

јер сам те очи

први пу отворио

баш у том мјесецу

 

Круг се мора затворити

 

Сада сам порастао

прерастао сам страх

научио сам да гледам

ходам

да трпим бол и жеђ

 

Више ме ништа не боли

а воду мрзим

јер у њој је све зачето

 

Круг се мора затворити

 

Мора се то десити

баш у фебруару

али шта ако тада буде велики снијег

па ми не могу наћи мјесто

а дјеца су ми зимоморна

 

знам

посадићу бор као биљег

а он ће ме својим жилама

сажвакати и претворити у воду

па ће ме винути у небо

и бићу виши од шљиве

жица и далековода

 

Круг се мора затворити

 

Доста је било

нема ничег

што бих волио да видим

осјетим

научим

 

Доста је било

 

Круг се мора затворити

али морам

још само мало сачекати

само толико

да ми се син први пут обрије

и да ми се ћерка

први пут заљуби

па да буде преварена

 

Доста је било

 

Опростите јабуке моје

можда сам себичан

можда луд

можда луд и себичан

можда уморан

али тако мора

 

Тата никад није носио кишобран по невремену

и била му је глава мокра

и кошуља

и поткошуља

али су му ципеле остале суве и чисте

 

Круг мора бити затворен

8234877-circle-floral-ornament-autumn-ornamental-round-lace-with-leaves-vector-background

Тако је писала песме Дарја Костић

Згушњавам се

птице се настањују

на дрвету

у мом срцу

слушај

певају

 

И ширим се

хоћу да волим

све што сам мрзела

све што је болело

полетећу с птицама

знам где ми је дом

282891_491309187578790_476187314_n

Тако је говорио Рам Дас

„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“

10703691_10152515846114773_1849040322908415011_n

Тако је писала песме Огњена Лазић

Ово је прича о дрвету
Што испод мог прозора живи.

Оно сунчеву светлост много воли
Али, ћути када га небесно сивило
Притисне и боли.

Птице као одабрано и весело
Друштво радо прима,
Ал` више се радује самоћи
Што посебне чари има.

И кад му ветар, познаник стари,
Повремено тајанствену тишину квари
То дрво што испод мог прозора живи
Без и једног уздаха отпоздравља
Па му каже: «Где си ветрићу, друже мој стари»?

Ето како чудесно
и непомућено житије има
то радосно дрво, што свако јутро
у знак поздрава и мени
својом крошњом клима.

Резултат слика за дерево рисунок

Седма буква, лево

14563351_1146815498733521_5512213331088452028_n

Петар Кочић против сече шума

Тако је писао ДУШКО РАДОВИЋ

Ко устаје рано, може не само гледати, већ и слушати како пада лишће. У рано, тихо јутро чује се кад суви, крти лист падне на тротоар.

444e2eed04e6c93f81f4218baaf55e1b

 

Песник Мошо Одаловић првацима

14095729_1075330225849003_7542152207404080636_n

Тако је писала песме РАДОЈКА НИКИЋ МИЛИНОВИЋ

images (2)

трепери
лист брезе
играчка неба

 

Тако је писао песме Ф. Г. Лорка

7a05b850260ca662e38ff01da5f8daa1

Опроштај

Умрем ли,
оставите балкон отворен.

Дете наранџе једе.
(Видим са свог балкона)

Косац жито коси.
(Чујем са свог балкона.)

Умрем ли,
оставите балкон отворен.

Тако је писала песме МИЛЕНА ЈОВОВИЋ

1421972d7044b18183ef76032b3e35c6

ЛИШЋЕ ОРАХОВО

И би вечера.

Горки хлеб се пеко,

Бију звона

Уздуж и попреко.

Сузе слива

Лишће орахово.

Ко не дође

С муњама се

Свијао по облаку,

У црно се

Уцртао слово,

У камен скаменио

Изнад одрона

Не нагледао се света…

Замукоше звона.

Утихну земља.

А још јечи клетва.

Кинеска пословица Chinese proverb

kineska poslovica

Најбоље време да се посади дрво било је пре двадесет година. Друго најбоље време је сада.

Кинеска пословица

images (12)

Шта значи имати педесет година…

quote-i-recently-turned-fifty-which-is-young-for-a-tree-mid-life-for-an-elephant-and-ancient-for-a-bill-cosby-340874

Тако је писао песме РАЈКО ПЕТРОВ НОГО

13537633_1032004376848255_2208156983768734718_n

Како је писао песме ДЕЈАН АЛЕКСИЋ

ШТА СЕ СВЕ ДЕШАВА КАД ПАДНЕ КИША
Кад прође киша и сунце гране,
Људи склапају кишобране;
И кишобрани стоје по страни
Док се не врате кишни дани.

Кад прође киша и сунце гране,
Ствари су некако погужване,
И лепо видиш како су легле
Да буду испод сунчеве пегле.

Кад прође киша и сунце гране,
Цвркут се опет плете у гране;
Истрче деца и друга спадала
Напоље, где је киша падала.

Кад прође киша и сунце гране,
Људи се жале на вреле дане;
Вичу из хлада као у збегу:
„Кад ће та киша да смени жегу!?“

tumblr_n7fqwhISIg1tqou9go1_500.gif

Тако је писао песме Мошо Одаловић

СТАРА МАСЛИНА

Две хиљаде година! Зар је могуће толико?
Мора да је била ту – кад је Ловћен ник`о.
Можда је Ловћену испод сваке части,
ал прва му рече: Здраво ми расти!

линк ка тексту о старој маслини на Мировици

stara_maslina

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

КАКО ДЕДА ПРАВИ ОКЛАГИЈУ

Донела му нека жена – богами, лепо дрво!
Прво је трагао за црвом, јер црви дрво једу!
Кад га не нађе, рече: – У реду!

Гле ти њега, ено шега!
Па теше, деље, струже, гребе,
блања, шмиргла, лупа…

Кад је све завршио,
зашиљио је оклагију;
не воли кад је тупа . . .

Чему све служи трешња

13235161_1154224031275521_6101554581783191379_o

Тако је писао МИЛОРАД ПАВИЋ

И тада је позвао конобаре, платио нетакнути ручак и отишао кући. Црњански је умро намерно. Престао је да једе и пије и његов се живот откинуо са стабла нешто раније но што је било неопходно. Кажу да је умро љут као рис, уверен да је ипак закаснио.

http://www.pismenica.rs/knjizevnost/crnjanski-je-umro-namerno/?lang=cir

http://www.avantartmagazin.com/milorad-pavic-smrt-milosa-crnjanskog/?fdx_switcher=true

Тако је говорио НИКИТА МИХАЛКОВ

12661818_1005576242848376_2799422485683246660_n

Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског

Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.

l2_v327284_958_480_678-13

Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.

tumblr_n6novmAAE21tp6jjyo1_500

Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…

„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.

„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…

 

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.

Пази, шта мрзиш а шта волиш. Кад се бориш за веру своју, љуби веру своју свим срцем својим, јер ти је она дарована од Онога који тебе љуби. Вера је дар љубави, та твоја вера, Права Вера Православна, Србине брате! Кад љубиш веру своју, љубиш Дародавца вере своје.
Страсти помрачују ум, и гасе кандило вере. Кад се бориш са страстима својим, мрзи страсти своје свим срцем својим.
Безверство пустоши душу, чупајући све божанско семе из душе. Безверство је жива смрт, гора од сваке смрти. Кад се бориш с безверницима, мрзи безверство свом душом својом, али не мрзи човека на кога је пала губа безверства. Кад не мрзиш вола свога, на коме је куга; и кад не мрзиш овцу своју, на којој је метиљ – како би мрзео човека, брата свога, на коме је губа безверства? Претешко је бреме безверства и само собом: немој товарити на брата твога још бреме мржње твоје.
Кривоверство је вера искривљена, скршена и смањена, као дрво буром искривљено и градом скршено. Кад се бориш с кривоверцима, мрзи кривоверство, у виду јереси и секте, свом душом својом, али не мрзи човека са вером искривљеном и осакаћеном. Кад не мрзиш дрво градом изломљено и осакаћено, како би мрзео човека, брата свога, у кога је вера искривљена и душа осакаћена?
Маловерство је вера без плодова. Кад се бориш с маловерницима, мрзи маловерство свом душом својом, али не мрзи човека, брата свога, јер на њему је та болест и он је страдалник.
Кад не мрзиш пшеницу израслу и ижђикалу, али без влата и зрна, не него бринеш како да јој помогнеш да би влатала – како да мрзиш човека, брата свога, кога је снашла невоља, да има веру али бесплодну, и да му кандило вере буде не без уља или без пламена?
Бог ће ти помоћи, и ти ћеш победити.
Бог ће те благословити, и ти ћеш одржати веру своју, највеће благо своје, Србине брате мој!
Кад очуваш веру своју, очувао си душу своју. Кад очуваш душу своју, лако ћеш се растати са овим светом, и лако ћеш ући у живот вечни, који обећа Створитељ благословеним Србима Својим.
Свети Владика Николај

Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског

Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.

Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.

Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.

Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)

У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.

Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.

Узех да прочитам приповетку ТРИ КРСТА Милоша Црњанског

Испод наслова приповетке стоји натпис: Из мога дневника, 1919. (овде наводимо пуни текст приповетке)

Сент Андреја.

Бео пут пролази виноград за виноградом, спушта се и диже од чокота до чокота, од воћке до воћке. Шумарци багремова прате га да се не изгуби. Он их води доле на реку, напаја их руменом водом, па излази пред њима горе на врхове, где стоји по који усамљен јаблан. Знам да је негде иза црквених торњева равница, из које се дижу плави облаци, као дим тамјана.

Смрт, због које сам дошао, није јасна, она кривуда, кроз тихе, мале, зелене улице под воћкама, где не могу да нађем гвоздена врата порте.

"Stara srpska kuća" - Sentandreja

Над водом се појављује, кад застанем, нешто огромно, плаво: ваздух, благ, натопљен маглом, на којој лежи сва ова тешка пруга брда и вода са којих сам сишао.

За мном иде април, са липа што су се разишле по будимској дијецези.

При полазу сам приметио да гране листају. Ко зна где сам био око поноћи. Лежао сам крај воде. Нико неће знати да сам дошао, ни трг пун јабука, ни тамница зелена, покривена кривим мокрим кровом. Ни бела, каменита владичанска врата. Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу.

Над постељом ми је тишина, а иза ње, пет великих дворана, у којима има само завеса и старих слика. Једна дебела госпа, у жутој свили, стоји код прозора и не зна да прочита оно што сам јој донео из једног села, са југа. Пред кућом широка сенка. У лишћу, земљи и грању, са заривеним кљуном, у ветру који не може да их затресе, као старе богате житарице шајкашке, стоје цркве. Иза њих све до Дунава су огромне баште. Дрвеће ми пада на прозоре. Сад је крај, крај.

Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу. Остаће један румен брег на небу, мирне воде, празне цркве.

Дунав ће мој, Дунав ће мој све обухватити сјајним појасом и однети, однети, однети.

Земљу нек вода носи, носи. Мир је под црквом, ни голубови не лете. Камен је хладан под травом, камен је хладан под травом. Остаће на небу румени брег и празне цркве над водом.

Камен је хладан под травом, милим гласом зазвони под ногом, под штапом. Све што је било збркало се у мени, али сад, кад одем, све ће да се разјасни у животу, у моме, у моме.

Звона звоне; иконе, иконе; недеља; јутро је пред црквом.

Крв је та благост, овде под травом, крв је та благост, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована.

Ето је, ето је: одлази по води.

Капљи, моја мила, капљи, драга, чун те чека, обрастао мокром, зеленом трском, слабом и старом, искрханом; нек те носи, са старом црквеном оградом зарђалом; иди, моја мила, драга крви. Јеси ли то ти са жутом тамом, течеш ли ти то, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована, обалом, водом, равницом, за мојим ходом, по улицама обраслим травом?…

Још овај дан, и никад више.

Острогон

Гологлави, корак у корак, сувише рано сишли смо у мрак. То је била огромна сенка базилике која је падала у Дунав. Каменитим, влажним степеницама сишли смо да га видимо…

Златан и свилен стег… слава трновита, на мекој свили… Свила мека, мекша него жена, мекша него златна коса… слава, слава… слава трновита… dux…

Сунце се тамо рађа доцкан, међу трском, и мирише на воду. Горе на брегу трепере по улицама у жутој магли распукле земље, светиљке. Ветар засипа јутро песком. Долећу тице из околних шума и винограда.

Румен сјај над варошицом шћућуреном под брегом, под огромном сенком базилике. Њен мрак пада у Дунав, и над том хладном и мрачном влагом зјапе рупе у зидинама, под решетком.

Знам: пред вече, тамо би ми било добро. По једно псето придружило би ми се и ишло за мном. Зазвонило би грдно туђинско звоно и залеђена обала ишла би пуна шљунка Дунавом, кроз врбаке. Не би било гласа ни звука.

Било би нас свега троје у том руменом брегу, пуном црних каноника.

Пред вече силазио бих оном белом улицом што се спушта, разривена од воде, кроз распуклу жуту земљу. Застајао бих на угловима, пред леденим, страшним, гвозденим мостовима где стоје моје старе повезане пријатељице што виде само на једно око и продају кестење. Ох, како бих погнуо главу пред жаром!

Жар, жар, румени, увенчани жар, усијано гвожђе.

Проста и драга, озебла мирна тела. Ни туге, ни туге више. Ноге тешке, прозебле, увијене крпом. О мудрости око гвозденог, усијаног жара, пред зимом, пред снегом! Каквим би благим гласом говорио, каквим би благим оком гледао, каквим би мирним ходом прошао…

Реч, једна реч, тиха и јасна, и све би дрвеће било добро. Без туге, без туге. Осмехнуо бих се и видео лед и небо.

А кад бих ушао у цркву, било би нас свега троје. Мрак, румена кадифа и чираци. Драги и мали сто, на њему сребрни мајушни манастири. И хлеб, мајушни хлеб, за мене, за тебе, за све, за снег, за тице, за земљу, за све. Полако, дан по дан, и ми бисмо заборављали речи.

Црквењак се и тако сећа још само имена свог, осим молитава.

http://el-skolasvetisavabp.edu.rs/blogovi/?cat=10

Мрак добар и мио, мрак у певницама. Сребро и ватра. Жар, добри жар под сребрним малим црквицама на столу.

Опојали би хлеб и миро. Нико нас не би питао ни гледао. И било би нас само троје.

А кад бисмо изашли, грање би нас помиловало по плећима, а црквена врата обавила својом сенком.

И тада, ма куд. Живот са својим колима сена, дућанима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

http://www.rastko.org.rs/rastko-hu/index.html

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно…

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова.

Како бих био нечујан…

Темишвар

Овде је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама-кућицама, дижем ногу да не згазим на куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да ни то нисам могао?

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакоњу. И нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по сокацима, по гробљу, по шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле руменооке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци? Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клупе. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина? Колико становника има белоцрквански срез? Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим.“

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизис на маџарском. А она… она је седела увек здесна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад „Голуб“ наштампа моју прву песму, Судба, не сећам се више како. Прва строфа: нека лађа, друга строфа: бура, трећа строфа: само остаци пливају по води. О како је то смешно! Колико бесаних ноћи! Био сам срећан кад је хтела да ми пружи руку.

Како су беле, и офарбане, сад ове клупе у порти пред црквом! Ено стоји још и рачунаљка и штице. Колико их, Боже мој, има ове године… има ли их још бар десет… малених, малених глава?

Али где су бедеми, шанчеви обрасли травом, пуни зелене жабље воде ?

Кроз ова стаклена врата, ено их, ено их. Онај са белом огрлицом до ушију, Сава Текелија. Увек су ме пред њега водили. Како су му уши велике и црвене!

Ходи и на гробље: љубичицом је обрасло у пролеће тамо и моје презиме. Је ли, како је то смешно! Никада више нећемо туда проћи. Онај гроб, ено онај мали, то је неког Руса малог из певачког друштва. Онај тамо је барона Јовановића. А овај, гле, где сам провео детињство, под овом липом која, да знаш, како после испита мирише, читај: отац подиже… ја… Тодор… Радичевић сину моме Стефану… Видиш ли у камену урезану ружу и под њом глупо, сентиментално написано: Таки је био…

Узех да прочитам путопис Finistѐre Милоша Црњанског

7750026330_carte-de-localisation-de-brest-finistere

Стигао сам о Бадњем дану. Био је пун сунчаних вода, и бедеми, са којих гледају старе топовске цеви на море, дуге као дурбини, били су застрти зеленим ловором. И то вече, које сам био навикао да буде завејано и мрачно, пуно кандила, расипало се овде, сјајно и румено, из пристаништа, пуног непомичних, олупаних, поцрнелих оклопњача, над којима се превијао, преко огромних зидина старе тврђаве, урнебесно висок гвоздени мост.

Ја сам прешао преко њега, високо, између дубоке воде, далеких брда, и бескрајног неба, лак и прозрачан и миран, први пут у животу.

Изишао сам на бедеме; наслоних се, полеђушке, у трави, о једно мокро стабло, и слушах грдне дизалице испод себе како грме. Кроз неко грање видео сам морску пучину, а кроз неке железне решетке сав Брест. (…)

Flickr_-_…trialsanderrors_-_Port_Militaire_from_swing_bridge,_Brest,_France,_ca._1895

Али, тихи, мокри зидови, једна модра долина, која се спуштала у море, покрише ме сенкама и тишином, тако да сам заборавио све познато и горко, и лагано исправио се да видим море. Видео сам бретонске стене, облаке који доносе магле са јужног, леденог мора, и покоје стабло, чију ћу непознату боју однети у дужицама својих очију да је распем по нашим пропланцима. Ко зна, нису ли, невидљиво, већ давно у вези, и није ли и то љубав.

Велике жене уседеличког стаса, са огромним, белим платнима око главе, као једра кад се, у даљини, смање и надују, пролазе доле, по каменитим, звонким улицама; обуће им, дрвене, дугуљасте, неотесане, сећају малих, циганских корита у моме завичају. Тако се ја, мало сентиментално, развесељавам.

Brest-Light-House-France-by-Stefan-Cruysberghs

Крш, који сасвим личи на истарски крш, почео је да тамни и да се пење према небу. То сам дошао да видим. Дрвеће је овде све ређе а, у даљини, има још само љубичастих, обрстених од ветра, жбунова. Земља се овде разголитила мору. (…)

305_001

Доле, испод бедема, чека ме један смешни, жути, зарђали трамвај. Око њега се окупила гомила црних људи, у дрвеној, црној обући, са сомотским превезима, који висе са њихих широких, црних шешира, у нереду, као да су нечије крпе. (…)

btv1b77416373

Уплашено и дуго гледам старе камените куће, заостале иза пожара, пре четири стотине година, кад су Енглези све попалили и опљачкали. Оне су зелене, зарасле маховином; прозори су им без стакла, и љубичасти од влаге. Оне су једине блеђе и светлије шаре у мраку. Иза њих, као огроман гроб, диже се земља, и нигде стабла, нигде ни жбуна. (…)

images

Но ја знам да се морнари не даве више, одвише често, у мору. Питам га, да ли је још обичај да мртваце сахрањују у барке, које пуштају, кад је бура, на море. Место мртваца, сад мећу дрвену лутку и две-три свеће. Чекам да се смркне, па да одем у малу, ледену црквицу; ноћас ће бити службе.

Portes-Brest

Кроз завесе видим речицу брзицу, која тече кроз град. Над њом пада увело лишће, које, овде, још свуда жути, а преко ње прелазе небројени, гвоздени мостићи. (…)

Знам само да, насред града, има катедрала лепе, бретонске готике. Све друго је било, као ти мачеви, весело, безбрижно, и витко, у том граду. Свако дрво, девојка и младић, сваки лук над капијама и прозорима, обасјаним сунцем. (…)

btv1b7741593c

Над речицом је падало жуто лишће, и стара црквена окна пожутеше, на тихом сунчању, као ћилибар. Видех да сам у туђини, и сетих се љубави. (…)

Изађосмо, кад су звона ућутала, на кров, и они ме запиташе где сам провео младост. Видех, над нашом главом, једну прву малу звезду, и развеселих се. Причах им о католичким калуђерима, у Темишвару, код којих сам учио грчки, и који су ме мрзели и мучили, јер моје име нису могли да помаџаре. Али сам брзо додао да сам ђак Кинеза, који су први видели да је све љубав; и да ћу сад ја ту љубав, која је била само физичка и етичка моћ, претворити у метафизичку снагу. И док су, досад, љубави координиране, и љубавно биле везане само ствари напоредо, ја ћу везати љубављу и оно што је далеко једно од другога, и наћи везу између бића неједнаких: осмех који утиче на траву, безбрижност коју дају воде, и мир који нам дају беле завејане јеле. (…)

Brest-Northern-Finistere-Department-99227

Цео мој живот био је везан за лишће, за гране, које су ми давале мисли, и модре воде, од којих је зависило колико где остајем, и све што се око мене збило. (…)

И, као махнит, на врху ове цркве, чије је зелено камење некад било биље, негде, ко зна где, па се стабљике, чашице, лишће, сва виткост, још виде; пред којом би ме пре шест стотина година, јер хулим на Бога и јер ходим као вештац, спалили – ја пружам руке, и видим их рујне, просијане, тако да крв у њима, ружичаста као разблажено вино, сећа исто на биље, како дрхти без жеља и бола. (…)

96e973403a205fc432a7499289951bad

Тек кад сам сишао, видео сам шта је. Деца су се нашалила са мном. Прешао сам за време осеке сухим, а сад је била плима, и све је било поплављено. Вали су ударали о балване, и оне барке, које су пре подне биле извучене на копно, љуљале су се сад, у даљини, на води.

После сам се дуго ценкао са рибарима, и тек увече, кад је пао мрак, превезоше ме натраг. (…)

Кад сам сишао у црквицу, да видим један путир и емаље, наишао сам на један барељеф од слонове кости какав још нигде видео нисам. Уосталом, не волим уметност, више волим шуме.

24681459.9b04d964.640

Те цркве, тамне, зелене, са звоницима шиљатим, као врх огромних копаља, посипају по свима пољима неку маглу, која је тешка, прекодан жута, а пред вече тамна и зелена. Мрак пада са тих цркава, па тек после са стења и дрвећа. (…)

http://bewareoftherug.blogspot.rs/2013/11/if-this-is-thursday-it-must-be_21.html

Brittany costumes

Црква мрачна и зидови, које као да су махнити зидали, полако зазвуче. Чује се небо, чује се камење, чује се земља. Са таванице се цере задригла сељачка лица, у дрворезу, а из угла вире црна мртвачка носила, ишарана бабама и животињама, као у средњем веку. (…) Звона, што брује у звоницима, смирују се, на црним балванима, као велике тичурине у кавезу. (…)

001c1-St Clare in Navy_Brest

 

 

Јапанска пословица

Чак и мајмуни могу да падну с дрвета.

изворни сајт

Лоркин „Ноктурно“

Бојим се мртвог лишћа.
Бојим се гаја
пуног росе.
Одох да спавам.
Ако ме не пробудиш,
оставићу крај тебе
моје хладно срце.

Шта то звони
Тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Ставио сам ти ђердане
од зориних драгуља.
Зашто ме остављаш
на овом путу?

Ако одеш далеко,
моја ће птица плакати
и зелена лоза
неће дати вино.

Шта то звони
тамо далеко?
Ветар у прозорским окнима,
моја љубави!

Никада нећеш знати,
сфинго од снега,
колико бих те волео
у свитањима
кад пљушти киша
и кад са суве гране
пада гнездо

Превео Миодраг Гардић

http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/grob-kod-izvora-suza

Тако је говорио свети Јован Златоуст

Сви људи имају потребу за молитвом, више него што дрвеће има потребу за водом. Зато што нити дрвеће може да даје плодове уколико не упија воду кроз корење, нити ћемо ми моћи да доносимо скупоцене плодове побожности уколико се не напајамо молитвом. Зато треба и када устанемо из постеље да предухитримо сунце службом Богу; и када седимо за столом ради обеда и када се спремамо за починак. Или боље речено – сваког часа треба да узносимо молитву Богу, прелазећи тако помоћу молитве један пут који је једнак дужини дана.

1375280_395158580610834_1454509697_n

 

Тако је писао песме Сергеј Јесењин

Путем иду монахиње.

Под ногама им пелен, драча.

Незгодна бодља ту почиње

где штака звекет све надјача.

 

По кукољу опанци рове.

Фрктање крда однекуд гласно.

Са звоника их звоњење зове

ко из котла гвозденог јасно.

 

Старице стресају гранате.

Вежу до пета девојке плетенице

а са трема монаси прате

њихове мараме нетремице.

 

Знак на капији манастира траје:

„Милостив према мени буди“

а ко на гумну лопов да је

лају пси да се полуди.

 

Лиже сутон сунце златно.

Звони мукло у шумарку скриту.

Кроз сенку врба огрнув платно

иду богомољке на молитву.

golden_weeping_willow_foliage2

Тако је говорио… неко непознат (јавите нам ко, ако знате)

„Понекад, након разговора са неким људима, човек осети потребу да пријатељски помилује камен, осмехнe се дрвету и са пуно поштовања скине капу пред магарцем.“

10368_10151757681991419_886811021_n

Тако је говорио прота Ј. Толмачев

Да би успламтела ватра божанске љубави, нема бољих за то дрва неголи дрво крста (невоље). Школа крста (беде, невоље, жалости) најбоља је школа. Васпитање у тој школи чини те безумни постају паметни, а паметни мудри, горди постају смерни, а смерни смиреномудри, рђави добри, а добри још бољи, слаби силни, а силни – непобедни.

Тако је говорио Инокентије, архиепископ Херсонски

Односи између високих, свештених истина и покварених људи слични су људима који болују од очију: светлост им је несносна, особито сунчана; њима је пријатнија светлост од трулога дрвета (фосфорна), неголи сунчана светлост.

Тако је говорио Филарет, митрополит московски

Не предавајући се пороку и не радећи са усрђем Господу, ми, као прашина у ваздуху, вртимо се између неба и земље; нема у нас ни полета ка небу, ни тачке стајања на земљи. Непријатно је посматрати на дрво с голим гранама и гранчицама; непријатно је видети замрзло поље на коме се не зелени ниједна травка; но још је жалоснији изглед срца хладнога према добру, без сокова и снаге за добро, без цветова и духовнога живота, без плода правде.

Тако је говорио прота Евгеније Поп

Што пожелиш о томе ћеш се и побринути, ка томе ћеш и тежити, то ћеш и тражити, а чега не пожелиш, о томе нити ћеш се бринути и мислити, нити ћеш га тражити.

Грешна жеља исто је што и бачено зрно у земљу. Зрно посејано у земљи сваким даном све се више и више развија, расте и узрасте у велико дрво. Исто тако и порочна жеља; у почетку се она развија лагано, затим све више и више, и на послетку овлада свим бићем нашим. Тако су штетне и погибељне за нас рђаве и грешне мисли.

Уништавајмо у себи гадне мисли, да због њих не дођемо до гадних дела.

Тако је говорио владика Николај Велимировић (Молитве на језеру)

Како су глупе слуге дрвета познања!  Своју моћ не мере Тобом, но својим бројем. Закон правде не освештавају Твојим именом но својим бројем. Пут већине за њих је пут истине и правде. Дрво познања постало је дрво злочина и глупости, и леденог мрака.

Ваистину, зналци овога света знају све осим да су слуге Сатане. Кад сване последњи дан, Сатана ће се зарадовати броју своје жетве. Све штуро класје! Но по глупости својој и Сатана рачуна са бројем, а не са пуноћом. Један Твој клас вредиће за сву жетву Сатанину!

Тако је писао песме Иван Сламниг

Кад ми свега буде доста

ево очи, да ћу поћи

к ономе што доље оста.

 

Нећу чинит више, боме

 

оно што до сада морах,

сјести ћу под стари орах

 

(сличан оном покојноме!)

 

стол ће прострт бит бјелином,

за њ ћу сјести, па ћу јести

крух са сиром, рибу с вином.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

http://www.milicevic.biz/servismosa/stari_orah.php

Тако је говорио Иво Андрић

Дошли су децембарски дани, они сиви дани пред крај године кад самци људи отказују позиве за вече и роне све дубље у своју неподношљиву самоћу, као у хладну воду или страшну шуму, надајући се да ће је тако, ако јој се потпуно предају, што пре прегазити, и спасти се и изићи на неку радосну чистину.
18121_10151259395724000_191975278_n

Тако пише песме Душан Ковачевић

СЕЋАЊЕ

Ко нема дрво
Умреће до заласка Сунца

У хладу старе крушке
Седи Гаврило Михајловић
Једе супу
И нешто сам са собом размишља
Кад једем супу
Сетим се Мајке
Кад једем рибу
Сетим се стрица Марка
Кад једем питу
Сетим се тетке Јелене
Кад загризем дуњу
Сетим се бабе Смиљке
И чујем шкрипу капије
Кад у двориште улази
С првим снегом
Човек после педесете
Једе само своја сећања
Помисли Гаврило Михајловић
И погледа жути лист
Који је из крошње пао
А онда устаде
Обриса уста
И удаљи се
Као да је ручао

Тако пише поезију Душан Ковачевић

ДОК ДЕЦА НЕ НАРАСТУ

Милош уби Павла
На путу за град
Јер је Павле убио Лазара
Прошле године
Кад се сазнало
Да је Лазар убио Томислава
За кога се причало
Да је убио Владимира
Који је
Доказано
Убио Тодора
Оптуженог за убиство Војина
Одбеглог с робије
Због убиства Луке

Док су пратили Павла
По киши која се не памти
Уби гром Милоша
Испод дрвета и кишобрана

И сад је мир у селу
Док деца не нарасту

Тако је говорио свети владика Николај Велимировић

Тридесет година поста и молчања!
To ни горске звери не могу поднети.
Лав глад своју блажи музиком рикања.
И дрво зашуми кад ветар налети,
A ти не зашуми, нит рикну, нит јекну.
… Пустињом ни плач ти ни песма одјекну!
Човек ли си, реци? Како ти је име?
Да л’ ћеш икад хтети проговорит’ c киме?
— „Глас, глас, глас, ја сам глас, a Oн Реч Божја,
Послат сам да вичем деци Израиља:
Покајте се, људи, ево Он долази,
Добар плод творите свак по својој снази.
Ево, ево иде, o чудо чудеса,
Усред воде скривен огањ са небеса!
Ево јагње Божје сред вукова ходи;
Вукови, перите ћуд вучју у води!
Тридесет година молчања и поста,
Шта од твога тела сем гласа преоста?
Твоје сухо тело, сенка гласа твога,
Што вест једну гласа: ево к нама Бога!
Твоје сухо тело, трску, Ирод скpши.
Ho глас оде, оде, — нико да г’ угуши.
Чиј’ је глас то? од ког векови трепере?
Лава гладног? не, не — човека од вере.
(Св. Владика Николај)

Тако је писала песме Ана Бландијана

Разграничења

 

Ми, биљке,

Нисмо заштићене ни од болести

Ни од лудила

(да ли сте икада видели биљку

Која је изгубила памет

И вратила се с пупољцима у земљу?)

Ни од глади,

Ни од страха,

Ни од тамнице

(да ли сте икада видели жуто

Стабло које се обесило о решетку?)

Једино чега смо поштеђене

(или, можда, лишене)

Јесте бекство.

2288280374_48ce5cfe97

Тако је писао песме Дане Стоиљковић

Божићно дрво

 

Жртвовано божићно

Одлази кроз оџак

Буктињом пламена у небо

У пуцкетању варница

Чује се божићна музика

Док седимо у кругу око софре

На простртој слами

Читамо Оче наш

И ломимо ишарани колач

Свих питомих животиња

И гледамо овогодишњег срећника

У чијем се комаду хлеба

Налази сребрни новац

А онда крцкамо орахе

Пијемо вино за Дај боже

И весело нам у пламену

Спаљеног бадњака

Играју зенице

Док се разбуктавају

Варнице мртвих душа

Свих наших предака.

Suspended forest, a public art installation made with recycled christmas trees Michael Neff

Тако је писао песме Андрија Радуловић

Док анђели дријемају

 

Синоћ је био отац код нас

Насмијан без машне

Оџачар с мјесеца плавог

Корачао крововима далеким

У ципелама од пшеничног класја

Поздрављњао је убогу сову у крошњи

Што чудила се ненадном доласку

Кроз росу и трешње

Чуо га и јеж у коприви

И змија под кућним прагом

Подигао шљемену тиглу

Извинио се гуштерици

Дремљивој роди додао

Још неку гранчицу

Дуго је потом махао главом

Испод сипљивих греда

Премјештао неке осињаке

На видна мјеста враћао пјегава јаја у гнијезда

Спустио се низ чамове стубе

Гледао прекинуту партију ремија

И вукао поштено карту

И за мене

И за њега

Прегледао библиотеку

Чудио се неким новим насловима

Овај пут ни пипнуо наочаре није

Читао је

И најмања слова

Невидљиве знаке

Наклонио се над мајком

Додао још један ћилим

Помиловао црног мачка

На дну њених ногу

Запалио цигарету

И изашао у виноград

 

Дом је дуго и дуго мирисао на суво

Грожђе

Као да је на демиџани

Са старим вином  попустио восак

Што је печаћена прије сто година

Да се начне

Неком важном приликом

KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA

Тако пише поезију Душан Ковачевић

ДАЛЕКО

Девојка зашла у године
И у шуму
Гази снег према путу
А онда ће лако низ планину
Поскакујући до града

Кроз прозор шумске куће
Посматра је мајка Боре Шумара
Док Бора седи крај пећи
Пуши кашље и пије кувану ракију
Варену осамнаест пута

Гледајући Девојку
Мајка пита сина
као и прошле зиме
Кад ћеш да се жениш, сине?
Шта рече?
Закашља се син Бора
И остави лонче на пећ
Рекох
Кад ћеш да се жениш?
Слушај, мајко
Ајде да се помиримо
Пре но што се посвађамо

Кад ћеш да се жениш
Последњи пут те питам?
Кад прође зима, мајко
А шта ће ти жена
Кад отопли
Рече мајка и изађе из куће
Да очисти снег са прага
Као да ће ускоро неко доћи
Или отићи
Далеко

Тако је писао песме Ђорђо Сладоје

Сви ћете ви једном писати поезију

 

И мада јесмо нишчи иако живимо псећи

Сви ћете ви једном на нашу страну прећи

 

Када у души стисне а знам како то стишће

И ви ћете на ветру ловити риму за лишће

 

И речи – пијавице привијат на убоје

Чим пчеле очаја почну у срцу да се роје

 

Неће вам бити до тог да с нама збијате шале

Јер куд ће ваше кћери и сестрице оцвале

 

С ким ћете вино пити и ругати се књазу

Осим са овим што су огрезли у поразу

 

Зато пуне су кесе и бисаге и чрева

Али души је мало – она би и да пева

 

А ми већ горки од царске мрзовоље

Процедићемо јетко – могло је то и боље

22412_382895625128524_1994410695_n

Тако је писао песме Добрица Ерић

Глас који ратар чује у крошњама дрвећа при повратку са орања

 

Код првих кућа истреси

Сву земљу из џепова.

 

У село и из села

Само усправно крочи

А даље – како можеш.

 

Твоје лице је

Наше једино сунце

Твој раоник је

Наша пресветла сабља.

 

Како ти по земљи

Тако ми под земљом

Тако ми по небесима!

65133_10151168867938302_304373015_n

Тако је писао песме Зоран Видојевић

Хоће ли?

 

Хоће ли икада рујем процветати

Речи неке,

Блиске, а далеке,

Из корена ума,

Из мириса траве,

Живота без страве.

Хоће ли уклета лађа једном стати?

 

Хоће ли свет постати род кристалу,

Озарен и чист,

Као горски лист,

Те да из сања

И саосећања

Лик његов израња,

Хоће ли душа плесати на балу?

59020_473618766010357_833684809_n

Тако је писала Хедија Хусеин

Нешто је и остало

Одломци

У тренуцима свести, кризи према тунелу страха, страха што се јавља у облику питања: Колико пута су је узимали? Овде у честару дрвећа, или тамо иза напуштених кућа, на пешчаним обалама, у влажним собама, на прљавим креветима или међу рушевинама, то нежно тело преко којег прелети тренутна похота, тело што се подаје у свако доба, за парче хлеба или шољу чаја, или – ни за шта.

Стабло палме и концентрични кругови крошње подрхтавају на површини воде. Птичја гнезда су сигурно смештена међу гроздовима урми или око њих. Топла су од топле коже скривене иза пепељастог перја и њихов мирис се шири између заметака урми послаганих у пехаре.

Један дрвени чамац привезан је за метални стуб пободен у песак на обали, на неколико метара од жене. Мушкарац који га је довезао, нестао је још пре пола сата у честару што покрива већи део обале.

Жена загази у воду. Јато рибица се разбежа. Трачак сећања јој тада рече: ‘Ово је река Тигар.’ Широка река оивичена величанственим грађевинама и високим дрвећем. Дрвеће није свуда густо. Понегде прелази у шибље и трње, а понегде га уопште нема. Испред жене се уздиже дугачак дрворед палми чије сенке дају тамнозелену боју површини воде. Иза ње, сенке еукалиптуса узмичу ка асфалтираној улици. У глави нема ничега до слика што блесну па се угасе.

Један тужан глас јадикује у даљини. Његов одјек се слама попут малених таласа који непрестано надолазе и ударају у алге што висе са стена на обали. Земљаним путем између дрвећа изађе девојка.

Шуштање дрвећа је утихнуло. Псећи лавеж се меша са испрекиданим, тихим јечањем. На обали, таласићи прате скакутање пене по истуреним стенама.

tic5a1ina

Тако је писала песме Богумира Пејчић

Храброст Аполина

 

Ишао је улицом

У залеђу дуге вишеспратнице

Од сремских поља тутњала је

Олујна киша и понека је муња пуцала

Као капилар

Уз наличје зграде мирисали су

Јасмини под ветром

У густој трави међу маковима тамнили су

Мртви голубови

Један код паноа

Бајагини инструктори неколико под ројем

Мува

Шетао је улицом на бакарном штиту

http://www.besplatne-slike.net Potpuno besplatne slike visokog kvaliteta.

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

Резултат слика за blooming linden tree art

Цват липе
у предвечерје лета
хаљина од цвета

 

Чича Јовина странКа

22399_841129165935778_1914967809032217461_n

Тако је писао Иво Андрић

Лепота милује моје очи, лепота летњих дана опроштајним пољупцима, да ми се ражали небо без облака и далеке планине и тамнозелена стабла у скуповима.

old_forest_by_vefantur-d48zh8n

Тако је писао песме ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

извор слике: http://www.jhfineart.com/Landscapes3.html

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Коб

Милану Ракићу

Срце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где чами зла и недокучима
Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести
Убица са мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима;
Мркне ноћ измеђ белих кринова;
Божји лик трепти на свим морима;
Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио;
Уста ме лажи само љубила
Издајник само за мном следио.

Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије
Као пред градом где су злотвори.

Тако је говорио ЈОВАН ДУЧИЋ

извор за слику: http://www.contemporaryartsociety.org/artist-members/clare-woods/

Сенка

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца…

Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

Тако је писао песме АЛЕКСА ШАНТИЋ

Претпразничко вече

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт један,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис’о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – ‘Петар!’
– Ускликне отац: – ‘он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!’ И ми сви, ко вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто –
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… Моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор ко да пада на ме…

Сањам ли? Ил био ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила…

Све су свијетле!… Све у бл’јеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви…

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

‘Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв’јездама грију, –
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна’…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…

Тако је писао песме АЛЕКСА ШАНТИЋ

аутор слике: Фјодор Васиљев

Мраз

Врхове брда сјај јутарњи жари,
Сребрна магла диже се са грма;
Високо шуме јабланови стари
И поток тече као чиста срма.

Све се весели. Само неко плаче
Дубоко негдје, у мразу, у гробу,
Уздише, јеца, све јаче и јаче –
Зове ме да му олакшам тегобу.

О срце моје, ти ме немој звати,
Утјехе теби ја не могу дати…
Судба је твоја као судба ноћи

Што вјечно лута да достигне сунце:
Прелази мора, пустаре, врхунце,
Но сунцу нигда, нигда неће доћи.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Кад се угаси сунце

Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе
и велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад –

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври…
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.

Тако је писала песме ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ

извор за слику: http://www.apkmodgame.net/tag/tree-branch-metal-wall-art

Фебруар

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ’ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још ‘Збогом’ шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пут.
Све около бела прича, која ћути

Тако је писао песме СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

извор за слику: http://www.fastcodesign.com/1665733/artist-fills-la-library-with-lovely-ghost-trees

Вековима тице нас кликују

Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје…

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују…

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.

Тако је писао песме ДУШАН СРЕЗОЈЕВИЋ

извор за слику: http://www.craftsy.com/project/view/autumn-path-with-aspen-trees/71289

Последњи самртник

Добра, вољена, хранитељко људи,
О, мајко Земљо! Када се погасе
Ватре живота широм твојих груди;
Кад тамни ужас укочи таласе;

Кад свену неизмерне љубичице
Плавих и дивних твојих праскозорја;
Кад потамни за навек твоје лице,
Ко сенка шума изумрлог борја;

Када већ давно, као плаве нити,
Уздахе срца прах вечности поспе:
Вај! ко ће твоје очи заклопити,
Ко ће за тобом дуг суза да проспе?

Напуштена, узвишена Ниоба,
Са гробовима милијарди чеда
Својих, у крилу драгом, гроб до гроба,
Сама, а очајна, издисаћеш сада.

И докле твоје материнске груди
Пали, ко отров, бол један бескрајан;
Док црна неман, неумолно, буди
Ледени ужас, свуд са грозом вајан,

Твој свети уздах мирисаће ти’о
На миришљаве праисконске влаге, –
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе груди твоје драге.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црну сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Тако је писао песме Мошо Одаловић

МОЛИТВА ЗА МАМУ

– Ја немам маму и живим сама,

кажи — колико вреди мама?

— Она вреди Сунце бело, ведро Небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

— И више, мноооооого више!

аутор песме: Мошо Одаловић

Врбица – Мошо Одаловић

11035313_813802885335073_8827869144720268520_n

Тако је говорио Свети Јефрем Сирин

Храна за огањ су дрва, а храна за раздражљивост је високоумље (високо мишљење о себи). Буди дуготрпљив… Дуготрпељивост је прекрасан дар; она изгони раздражљивост, гнев и презир, приводећи душу смиреноумљу.

Не можеш да подносиш увреде? Ћути и смирићеш се.

Узех да прочитам ГОЛМАНОВ СТРАХ ОД ПЕНАЛА Петера Хандкеа

Тек на 23. страници (библиотека „Реч и мисао“, Издавачке радне организације „Рад“, Београд, 1981.) први пут се помиње дрво:

kult-handke_620x0

Сенке дрвећа које је стајало иза насипа окретале су се око стабала док је аутобус пролазио. Два брисача на шофер шајбни нису показивала исти правац. Торба с возним картама поред возача била је, изгледа, отворена. У пролазу између седишта лежало је нешто налик на рукавицу. На пашњацима поред пута спавале су краве.

На тргу и на путу који је водио из места не срете готово никог. Поред једне новоградње управо су искључили мешалицу за малтер; било је толико тихо да се Блоху властити кораци учинише недолични. Он стаде поред једне пилане и поче да посматра црне цираде преко наслаганих балвана, као да се ту могло чути ишта осим жагора пиларских радника, који су, с оне стране балвана, седели за ужином.

Блох је кроз врата посматрао кору од јабуке која је лежала на кухињском столу. Испод стола стајала је здела, до врха напуњена јабукама; неколико јабука скотрљало се са гомиле и сад је лежало лево и десно по поду. (…) Уђе девојчица и стаде леђима уз наслон мајчине столице. Послаше је по дрва за кухињу; у повратку, она, отварајући врата једном руком, испусти цепанице. Келнерица покупи дрва и однесе их у кухињу, а дете се поново наслони на леђа мајчине столице.

Хотелијер је стајао мало даље и посматрао га. Напољу, на пилани, моторна пила управо је засецала дрво. Блох је слушао звук као да је то нешто забрањено.

У близини границе почињала је шума. Он се окрете натраг кад је с друге стране ничије земље распознао прву стражару. На ивици шуме седе на једно дебло. Одмах поново устаде. Онда опет седе и стаде да броји новац. Подиже поглед. Предео се, иако је био раван, избочио тако тесно пред њим да је изгледало као да га потискује. Он се налазио ту, на ивици шуме, тамо је била кућица за трансформатор, тамо киоск за млеко, тамо поље, тамо неколико фигура, тамо, на ивици шуме, он. Седео је тако мирно да је и сам себе престао да примећује. Касније опази да су фигуре у пољу полицајци са псима.

Поред једног купиновог жбуна, упола већ под купинама, наиђе затим на дечји бицикл. Усправи га. Седиште је било прилично подигнуто, као за одраслог. У гуме се забило неколико купинових трнова, али је ваздуха у њима још било. Грана која се уплела у жбице једног точка потпуно га је блокирала. Блох је истрже.

У једном воћњаку виде осе како лете на све стране. У лименкама на једној раскрсници стајали су увели цветови. У трави поред пута лежале су празне кутије цигарета. Виде затворене прозоре и куке које висе с прозорских капака.

У радничким панталонама на довратку угледа још један метар. Прекиде закупницу и упита је од ког броја она почиње да броји. Жена запе, чак одложи јабуку из које је вадила срце.

apple_lowres

Блох поче да јој чита један виц из новина на којима су лежале коре од јабука.

Блох примети да се просторија већ греје; после неког времена се, наиме, дрво у пећи обрушило. „Донеси још дрва! рече сељанка. Момак се врати с неколико цепаница у левој и неколико у десној руци и баци их поред пећи да се подиже прашина. Он седе за сто, а сељанка убаци цепаницу у пећ.

Блох зачу звук као да нешто пропада кроз под. Али то се само у пећи опет обрушило дрво. Чим је Блох престао да разговара са сељанком, момак се испружио на клупи и поново заспао. Касније дођоше жене и с бројаницама у рукама почеше да моле. Пред пиљарницом неко пребриса кредом исписану црну таблу и написа на њој: поморанџе, карамеле, сардине.

У овом крају населили су се неки Цигани; од обештећења за заробљеништво у концентрационом логору подигли су на ивици шуме мала пребивалишта.

Јуче се, чак, идући на железничку станицу, загледала у воћњаке тражећи изгубљеног ученика. (…) Едуард ју је на раскрсници избацио из кола, тако да је усред ноћи морала пешице да се враћа кући; ишла је кроз шуму децоубица, да је Валтер и Карл не би видели на путу за странце, и на крају је изула балске ципеле које јој је поклонио господин Фридрих.

Vincent_van_Gogh_-_Olive_Orchard_-_Google_Art_Project

 

Најзад упита је ли Алфред њен младић; да ли брезов прут увек лежи на орману; да ли је господин Фридрих трговачки путник; да ли се пут за странце тако зове зато што можда води поред насеља за странце. (…) Жбунови дивљег лешника с обе стране потока надвили су се над њега тако густо да се површина воде готово није видела. На приличној удаљености шкрипала је нека коса. Што је спорије текла, вода као да је постајала све мутнија. Пред једном окуком поток се сасвим зауставио, а вода је постала сасвим непрозирна. Чуло се како врло далеко брекће неки трактор, као да са свим тим нема никакве везе. Црни снопови презрелих зовиних бобица висили су у шипражју. На непомичној води пливале су мале, уљане мрље.

Видео је како се са дна повремено пењу мехурови. Лешникове гране дотицале су површину потока.Никакав звук није му више могао скренути пажњу. Тек што би се појавили на површини, мехурови су опет ишчезавали. Нешто је тако брзо искочило да се није могло распознати је ли то била риба.

Кад се Блох после неког времена изненада тргну, у води на све стране настаде блоботање. Он стаде на брвно које је водило преко потока и упре у воду непомичан поглед.

Листови на води покретали су се толико споро да је човек желео да их гледа не трепћући, док очи не почну да горе, све из страха да би се у трептају покрет трепавица можда могао побркати с покретом листова. У глинастој води нису се огледале чак ни гране које су готово урањале у њу.

У стопу за момком, Блох затим крете ка замку; ишао је полако јер није хтео да га престигне; виде како младић снажно упире руком према крушкином дрвету, чу га где каже: „Пчеле!“ и на први поглед поверова да одозго стварно виси рој пчела, али погледавши друго дрвеће, схвати да су, у ствари, само стабла на појединим местима задебљана. Виде како момак, као хотећи да докаже да су заиста у питању пчеле, хитну боцу у крошњу. Преостало пиво прсну по стаблу, боца паде на гомилу трулих крушака на трави и с крушака истог часа узлетеше муве и осе.

267_Hitching_Pear_8x10_lg

На столу је стајала када пуна шљива.

У библиотеци вратар узе да му из земљишних књига чита колики су део жетве сељаци некада морали давати земљопоседнику као закупнину. Блоху ни на том месту не пође за руком да га прекине, јер је вратар управо почео да са латинског преводи један запис о неком непослушном сељаку. „Морао је да напусти двор“, читао је вратар, „а после неког времена нађоше га у шуми како виси ногама привезан за једну грану, с главом у мравињаку.“ (…) „Мрак у смрековој шуми“, цитирао је вратар из главе, „помутио му је ум.“ Пред прозором се оте звук као да се нека тешка јабука откида с гране. Али ударац о земљу није се чуо. Блох погледа напоље и виде да у башти поседников син једном дугачком мотком, на чијем је крају био причвршћен џак назупчан по ивицама, уз помоћ зубаца трга јабуке у џак, док доле, у трави, раширене сукње стоји закупница.

Spruce_Woods-Main

Напољу неко викну и једна јабука паде на земљу. Блох, који је гледао кроз прозор, виде како је одскочила једна грана. Закупница подиже са земље палу јабуку и стави је на гомилу са осталим оштећеним јабукама.

0c19d9712569c2a069eed47e85e075bc

Већ изван места, Блох седе на једну клупу са које је имао добар преглед околине и с оловком у руци поче да упоређује појединости на карти с појединостима у пејзажу пред собом. Легенда: кружићи означавају листопадну шуму, троуглови зимзелену; човек се, кад подигне поглед с карте, изненади што се то поклапа. Тамо преко терен је, мора бити, мочваран; тамо преко мора да је распеће; тамо преко мора да је прелаз преко пруге. Ако човек иде овим пољским путем, мора ту да пређе преко моста, па ће доћи на друм за теретна возила, затим мора да се узвере уз ову оштру косину, али на њеном врху можда већ неко стоји, те, дакле, мора да скрене с тог пута и пређе преко овог поља, да уђе у ову шуму, на срећу борову, али се може десити да му из шуме већ долазе у сусрет неки људи, тако да мора брзо да промени правац и спусти се низ падину на оно имање, да прође поред оне шупе, затим низ онај поток (…).

ebstorfer-mapa-sveta

Кућа пред њим била је, разуме се, једноспратна, прозорске капке чврсто су придржавале куке, цреп на крову обрастао је маховином (и то је нека реч!), врата су била затворена, над њима је стајао натпис: Народна школа; позади, у башти, неко је цепао дрва, сигурно школски послужитељ, тачно, пред школом се, наравно, дизала жива ограда, да, све се подударало, ништа није недостајало (…) Да би се испомогао, прође поред школе у задње двориште и стаде да разговара са послужитељем у дрвеној шупи. Шупа, послужитељ, двориште: шлагворти. Гледао је како послужитељ ставља цепаницу на пањ, како замахује секиром. За то време, Блох је у дворишту говорио, послужитељ се заустављао, одговарао, а кад је затим пошао секиром на цепаницу, она паде устрану пре но што је секира погоди, па се секира заби у пањ и подиже прашину. Још неначета гомила дрва у позадини сруши се. Опет шлагворт! (…) Требало је да Блох одговори, али се он не упусти у то. Кад је једном почео, требало је да и настави разговор. Још неко време је ишао по дворишту, помагао послужитељу да сакупи цепанице које су током цепања излетеле из шупе, онда је, мало-помало неприметно стигао до улице и спокојно се удаљио.

wood-pile-art-logs-composition-7

Умор га је све више обхрвавао, а напољу су са стабала падале јабуке.

Она га позва да с њом нешто поједе. Стави пред њега даску за сечење. Недостаје нож, рече он, премда је она ставила нож поред даске. Мора да покупи веш из дворишта, рече она, почиње киша. Није то киша, поправи је он, само с дрвећа капље јер се подигао слаб ветар.

Значи ли то да му се ништа не може догодити? Или је посреди знак да све треба да исприча закупници? И зашто кекси на оном дрвеном тањиру имају облик рибе? На шта алудирају? Да би требало да „ћути као риба“? Да мора престати да прича? Јесу ли му то поручивали кекси на дрвеном тањиру?

Виде како закупница стреса руку над лавабоом. Комад јабуке јој је, рече, упао у рукав и сад неће напоље.

apple_of_my_eye_pencil_art_wrapped_canvas-rb3d835b13ef0492299af9e2363f01700_zj8wx_8byvr_324

Иза њега зашкрипа песак, он се окрете и виде како се пас враћа. Ишли су даље, пас је трчао поред њих и њушио му око колена. Блох стаде, одломи крај потока једну лескову шибу и отера га.

Кроз ватру су пролетали фазани, а кукурузним пољем су ишли хајкачи, а хотелски момак стајао је у спремишту и исписивао кућне бројеве по његовој ташни, а на једном трновом жбуну без листова начичкали су се пужеви и ласте.

Видео је како у воћњацима пребацују јабуке из сандука у џакове. Један бицикл, који га је претекао, врлудао је амо-тамо по блату.

http://www.sanu.ac.rs/Clanstvo/Clan.aspx?arg=1484,

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:400196-Handke-Srbija-je-najvernije-ogledalo-sveta

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:428592-Peter-Handke-Cistota-jos-dise-u-Srbiji

http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:439864-Peter-Handke-Dragocena-posveta-Srbiji

https://books.google.rs/books?id=h4Xemn6GTAIC&pg=PA129&lpg=PA129&dq=Handke+in+the+woods&source=bl&ots=ZV8qsQomQ_&sig=w2Imt1l0lClKh_acVwpVlCRPrnw&hl=sr&sa=X&ei=5WT4VLXXLIS2UePVg8gK&ved=0CCMQ6AEwAQ#v=onepage&q=Handke%20in%20the%20woods&f=false

http://5000photographs.blogspot.com/2012/10/photograph-348-donata-wenders.html

 

Тако је писао песме БЛАГОЈЕ САВИЋ

НЕВИДЉИВ ЗИД

песник Новица Тадић

није умро цео

јер њега су заборавиле

ваши из пепела заборавили многи другови

многи другови из разреда

заборавио га миш у кући

заборавила га баба у јунске вечери

кад га је на уштављеној кожи

купала под истом врбом

ја сам га очувала стара мајмуница

и чим је бленуо у зид

знала сам да ће бити песник

за изгубљене и нађене ствари

Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског

ШКРИПАВИ ПОД

уводна реченица:

„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“

преузимање (1)

„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“

„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“

– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.

„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“

„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“

„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“

„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“

„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“

„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“

Autumn

https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/

„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

 Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.

На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.

– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)

– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!

http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska

– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.

http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/

– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.

1234767_10151737018367909_199233033_n

Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.

Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.

Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)

– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)

Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)

Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.

– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.

Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.

Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.

А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.

Антон Чехов

Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.

– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.

– А за колико сте купили ову шуму?

– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.

(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!

 Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)

– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.

Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.

Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)

Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.

САЊАРКА

Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.

– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.

У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.

Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.

РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ

иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.

На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.

– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.

Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.

Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.

Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за

Тако је писао песме Милан Ђорђевић

Посредник

 

Е, господо, нисам вам више посредник

између онога видљивога и невидљивога,

нити сам људима и зверима вешти чаробњак.

 

Нисам ни буктиња или пажљиви посматрач

океана хлорофила и крвавих коштица трешње

или у средиштима храстових шума тамни врач.

 

Нешто сам што личи на јарку, живу боју.

Нисам ни сама боја а чујем њен плач

и смех у црном, тамо на осоју и присоју.

 

Нешто сам између што је веома страшно,

нешто што би да буде стварно и измишљено,

крв и месо, вода, можда најцрње брашно.

 

И живо и снено, стварано или уништено.

Нешто што са Великим Ништа другује.

Ватрино је црвено или бора зимзелено

што пут пепељастога и сивога путује.

 

Вукове пословице

Два лешњика ораху су војска.

 

Тако је говорио Хенри Дејвид Тороу

10405471_10152532163470745_3597230227136419832_n

Тако је говорио Мухарем Первић

„Необично је, али човеку који је готово свој век провео у позоришту у којем се литерарност, можда, понајбоље искушава, приличи да цитира глумца, пријатеља, Љубу Тадића:

Свет је као Морава. Свет је као поплављена Морава… Али, Морава је имала срећу што је имала врбе. Врбе служе да зауставе прљавштину, и да река тече како треба. Нисам дуго био на Морави, можда још има врба које ће то зауставити, или је неко те врбе искидао. Увек има врба које ће Мораву рашчистити и Морава се полако чисти.“

Храброст

it-takes-a-great-deal-of-courage-to-stand-uo-to-your-enemies-courage-quote.

Тако је говорио Меша Селимовић („Тврђава“)

Човјек жели моћ. Зато што живи, што се креће, што се судара са људима. А жели да нешто остави иза себе, да нешто створи, да не би само битисао, као дрво. И изгледа му да је нешто постигао, да је снажан и важан, да може много. Али бог учини да одједном прогледа и види, не овим очима, већ оним другим, видовитијим, да је само зрнце пијеска у несагледивој пустињи овога свијета, ситан и неважан колико и мрав у мравињаку.

1912035_663294027066816_329489368_n

Тако је писао песме Тин Ујевић

Подај се пјаном вјетру живота,

па нек те вије било куд;

пусти ко листак нек те мота

у луди полет вихор луд.

Лети ко лишће што вир га вије

за лет си, душо, створена.

За земљу није, за покој није

цвијет што нема коријена.

1619453_10152034856349773_534041741_n

Тако је говорио Ненад Катић

За ватру су потребна дрва, за страсти жеље, а за љубав само чисто срце.

Зато: даруј, праштај, воли, и моћи ћеш чуда да чиниш.

Making-a-fire-in-the-outside-fireplace

Слово Иване, мајке Његошеве

И пре и после Његоша, дрво се по плоду познавало. Човек по човеку. Чији си – и данас је пресудно.

reportaza

Тако је писао песме Милош Црњански

… Ветри ће место мене кличући да језде.
У вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде… где нисам био… и где ниси била…

download

Тако је говорио Франц Кафка

„Сматрам да би требало читати само такве књиге које нас уједају и боду. Ако нас књига коју читамо не буди ударцем песницом по глави, зашто је онда читамо? Да нас усрећи? Забога, били бисмо срећни и да нема књига, а књиге које нас усрећују могли бисмо за нужду писати и сами. Али потребне су нам књиге које на нас делују попут несреће која нас јако боли, попут смрти особе коју смо волели више од себе, као да су нас одагнали у шуму, далеко од људи, као самоубиство; књига мора бити секира за замрзло море у нама.“

1559696_647912925272885_1166162965_n

Тако је говорио Ф. М. Достојевски

А усрећити безусловно макар једно биће за свога живота, и то практички, то јест стварно, поставио бих за правило сваког интелигентног човека; као што бих поставио правило или дужност сваком сељаку да засади бар једно дрво у свом животу.
„Младић“

82063980

Тако је писао песме Анђелко Заблаћански

ТУГА МЕТАФОРЕ

На крају сам јуче заборавио у твом џепу
Данас седим на беоњачи твог трага на крову
А сутра ми се изгубило у празној утроби
Док сам на звонима ребара окачио лисицу

Тражио сам крваве стопе каљаче мудрости
А грлио празнину утеклу из даха змије
Чупао косе свим ћелавим пролазницима
На улицама затрпаним гомилом белутака

Разданио се воз што кроз ноћи звижди
На нос ми слетеле малене птице магле
Чупам корење слачице из њиховог кљуна
Док гушим се димом из димњака на кажипрсту

Убићу птице и возове хладноћом успавати
Сном шуме у којој звериње ћути и кад режи
А јуче ћу пронаћи на диркама хармонике
Са меховима у мојој плућној марамици

images

Тако је писао песме Федерико Гарсија Лорка

„Романца о луни, луни“

 

(Цигански романсијеро)

 

Луна дође ковачници

у сукњи од чиста смиља.

Дијете у њу гледа, гледа.

Дијете ока с ње не скида.

 

А у зраку устрепталом

луна своје руке шири,

и открива, блудно чиста,

чврсте груди коситрене.

 

– Бјежи, луно, луно, луно,

јер Цигани када дођу,

исковаће од твог срца

бијели прстен и ђердане.

 

– Дијете, пусти ме да плешем,

а Цигани када дођу,

наћи ће те на наковњу

са склопљеним очицама.

 

– Бјежи, луно, луно, луно,

већ их чујем на коњима.

– Дијете, пусти, и не гази

бјелину ми ушкробљену.

 

Коњаник се приближав’о

о бубањ равнице бијућ.

У вигњу је мало дијете

заклопило снене очи.

 

А Цигани, сан и бронца,

кроз маслине долазили,

главе су им уздигнуте,

очи напол затворене.

 

Како само хучи сова,

како хучи у гранама.

Небеснима луна шеће

и за руку дијете води.

 

Цигани у ковачници

горко плачу ридајући

а над луном вјетар бдије.

Вјетар над њом будно бдије.

540940_521877884522211_850484003_n

Тако је говорио Иво Андрић

„… Зачудо, оно чега се најчешће сећам и што бих желео, кад би се могло, да вратим – то су летњи дани, сунчања, купања и шетње по шумама. То је све.“

1000007_10151968026054773_1132464319_n