Posts from the ‘Храст’ Category

Христос се роди!

12401788_934888983226462_5318110546685093275_o

Срећан Бадњи дан!

12509096_1681308718790269_1754959466124280583_n

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Кад се угаси сунце

Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе
и велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад –

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври…
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ

НА СТЕНИ

 

Зевсова пламена стрела на стену удари доле,

И стена на двоје пуче… Брујећи у току своме,

Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле,

И бурни његов лет

Са горском студеном струјом у цветне потече равни,

У туђ, у далек свет.

У рано пролеће тако сурови горштак се вере,

Слушајућ’ срдите вале, што храшће столетно ломе;

И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере;

И пева суморну песму о тужном растанку своме;

И чудни његов глас

у мени душу стреса, к’о лахор што стреса крилом

Зелени вити клас.

Тако је писао песме Мошо Одаловић

МОЛИТВА ЗА МАМУ

– Ја немам маму и живим сама,

кажи — колико вреди мама?

— Она вреди Сунце бело, ведро Небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

— И више, мноооооого више!

аутор песме: Мошо Одаловић

Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског

ШКРИПАВИ ПОД

уводна реченица:

„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“

преузимање (1)

„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“

„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“

– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.

„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“

„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“

„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“

„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“

„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“

„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“

Autumn

https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/

„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

 Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.

На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.

– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)

– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!

http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska

– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.

http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/

– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.

1234767_10151737018367909_199233033_n

Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.

Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.

Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)

– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)

Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)

Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.

– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.

Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.

Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.

А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.

Антон Чехов

Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.

– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.

– А за колико сте купили ову шуму?

– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.

(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!

 Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)

– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.

Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.

Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)

Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.

САЊАРКА

Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.

– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.

У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.

Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.

РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ

иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.

На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.

– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.

Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.

Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.

Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за

Имам и монодраму!

http://www.6yka.com/novost/42702/stari-hrast-tesko-je-biti-drvo-u-banjaluci

hrast5

Легенда о бадњаку

Зашто је баш храстово дрво бадњак?

Eво приче… „Суви храст“.

Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”

„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.

„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.

„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”

Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.

„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”

Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао: „Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи, тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”

Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

1554495_249862375175326_143075574_n

Божић Бата – Мошо Одаловић

1514966_610577312324299_1904041209_n

Тако је говорио владика Николај Велимировић

Као младо и снажно дрво, Цар љубави дао се посећи, да мирисом Своје вечне младости подмлади свет, и огњем Своје љубави загреје залеђено човечанство, и пламеном Својих божанских откровења осветли и обрадује невесели род људски, а варницама Својих речи попали лажне идоле на земљи, и крвљу Својом као слатким соком заслади горке воде живота човечијег. Уневши бадњаке у куће, јесте ли унели Христа у куће своје и у душе своје?

badnjak-3_620x0

 

Тако је писао песме Срђан Малешевић

БАДЊЕ ВЕЧЕ

У парку, на клупи, испод старог храста муњама начетог,

док падају пахуље тихо – у ритму валцера – у јатима,

покривен тиркизно плавим, буђавим, исцепаним ћебетом,

један седи старац лежи и сања, и плаче – сатима.

Сутан се полако прикрада, као балерина – на прстима,

у висини се чују звона, викари са звоника црквеног,

стотине фењера трепће са витких тучаних стубова,

пар отмених лабудова дрема на обали језера студеног.

Старац отвара очи, снено, пахуље с трепавица скида;

„Ваистину се роди, ваистину се роди“ – изговара свете речи.

Из оближње цркве песма се мигољи, ко риба,

док се над њима надвијен столетњи бадњак смеши.

510x320_40269-hrast,_sxc.hu_

МИЛИ СРПСКИ БАДЊАЧЕ

Ој, бадњаче, бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао
И у кућу ушао!

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Доносиш нам много среће,
Сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш,
Њега славиш и казујеш.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Кол`ко, кол`ко варница,
тол`ко, тол`ко срећица
И толико оваца
И толико јањаца.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Христос нам се родио,
У пећину спустио,
Да свуд љубав посеје
И озебле огреје.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

1506027_10201091300357061_1807796066_n

Из мог породичног албума

Храст, то сам ја. Моје старе претке Словени су сматрали светим, а Срби су се молили под њиховим великим крошњама, уколико нису имали цркву и звали су нас ЗАПИСИМА. Данас, 6. јануара сваке године посећују нас и односе наше гране својим свештеницима да их освете, а онда их носе кућама да их чувају. Ове освећене гране називају БАДЊАЦИМА. Занимљиво је да неке врсте храста имају име по укусу свог жира: благим или благуњ, сладунац, горун, љутик.

Рођак, храст лужњак са Цветног трга – вероватно најстарије дрво у  Београду.

Један од веома важних мојих предака зове се Таковски грм. Он је културно добро од изузетног значаја. Налази се у долини реке Дичине, 10 км од Горњег Милановца. На Цвети 1815. године под тим тада највећим храстом донета је одлука о подизању Другог српског устанка.

Храст лужњак се у народу назива и грм, па одатле потиче назив „Таковски грм“, који је постао један од симбола сећања на догађаје везане за коначно ослобађање од Турака и стварање српске државе. Више о овом славном храсту можеш читати на следећим адресама:

http://ekoselokostunici.rs/takovo.html

http://spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs/spomenik.php?id=705

http://www.muzejgm.org/strana.php?strana_ID=13

Морам да те упутим да прочиташ један новински чланак који говори о мом најстаријем (можда) рођаку на Земљи. Кажем можда најстаријем зато што је можда најстарији неки други, за кога нико не зна. Све што прочиташ треба узети са резервом, будући да је све на свету написао човек, а човек је несавршено биће. Дрвеће је скромно и зато није свесно тога да ли је савршено или није. А јесте. Нарочито обрати пажњу на коментаре које су људи оставили. Особина људи је да воле да коментаришу све и свашта, често су некритични, необјективни. Можда зато што имају моћ говора. Ко зна шта би се чуло од дрвећа, кад би дрвеће говорило…

http://www.politika.rs/rubrike/vesti-dana/Pronadjen-hrast-star-13_000-godina.sr.html

О једном огромном храсту из Књажевца:

http://www.youtube.com/watch?v=8xRq4RbWjaQ

ПАТРИА, тамбурашка песма „Прича о једном храсту“:

http://www.youtube.com/watch?v=dJi0rU2FCgg&feature=related

Шта се јело у Лици, за време рата, а и иначе:

http://www.scribd.com/doc/49656652/%C5%BDir-u-ishrani-balkanskih-naroda

Још неки занимљиви текстови:

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=2576&goto=nextoldest

http://www.vojvodinacafe.rs/forum/kulturna-bastina/vodice-10227/

http://www.nsprogram.org/forum/showthread.php?t=1590&goto=nextoldest

http://www.masivni-namjestaj.hr/povijest/

http://www.masivni-namjestaj.hr/hrast/

http://www.scribd.com/doc/14863774/Veselin-Cajkanovic-Recnik-Srpskih-Narodnih-Verovanja-i-Biljaka

http://www.scribd.com/doc/8988866/Veselin-CajkanovicMit-i-Religija-Kod-Srba:
„Храст је у старим индоевропским религијама познато дрво бога громовника. Код нас сехраст по правилу узима за бадњаке и за записе. Где се поред цркве налази храст или храстов гај, то су вероватно света дрвета преостала још из времена паганизма. И обичај да се под храстомодржавају зборови и врше суђења старински је и у вези са религијским уважењем тога дрвета.“

Храст је најраспрострањеније дрво на свету.

Ово дрво огромних димензија може да живи и до шест стотина година и да достигне и четрдесет метара висине, баш као и небодер са 12 спратова.

Један храст, као што сам ја, заправо је и сам здање у коме заједно живе бројни станари, као што су печурке, разне биљке, животиње, инсекти… и то свако на свом „спрату“.

Ми, храстови, разликујемо се међусобно по изгледу, листовима, кори, цветовима и плодовима.

Најпознатије врсте су мочварни храст, црвени храст, чесмина, лужњак, црвени амерички храст и цер.

У време топле и хладне сезоне многе врсте храстова губе лишће, док неке, као што је цер, захваљујући топлој и сувој клими, остају увек зелене.

Усред густе шуме, где је светлост оскудна, храстови расту витки и високи, због потраге за светлошћу. Усамљени храст на некој пољани, где има довољно светла, може много више да разграна своје гране.

Суви храст
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао:
„Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.