Posts from the ‘Из породичног албума (браћа, сестре и рођаци)’ Category

Стихови Ернеста Хемингвеја

In 1966, a memorial to Ernest Hemingway was placed just north of Sun Valley, above Trail Creek. At its base is inscribed a eulogy Hemingway wrote for a friend several decades earlier:

Best of all he loved the fall
the leaves yellow on cottonwoods
leaves floating on trout streams
and above the hills
the high blue windless skies

Now he will be a part of them forever.

Стихови на споменику писцу Ернесту Хемингвеју у Кечаму, САД.

Hemingway_Memorial_Sun_Valley

cottonwood-Andi-Willman-Michigan-June-2013-e1371566986911

Нове мустре за штрикање? Не! Разне врсте дрвета под микроскопом!

линк

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

Пресељење

линк

линк2

 

 

Old Tjikko

линк

Извор-дрво

линк ка тексту

Бреза, смрека, клека…

Христос се роди!

12401788_934888983226462_5318110546685093275_o

Тако је писао песме МОШО ОДАЛОВИЋ

15439715_1174367975945227_6472629077952920628_n

Маслина – понос Грчке

Тако је говорио Рам Дас

„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“

10703691_10152515846114773_1849040322908415011_n

Седма буква, лево

14563351_1146815498733521_5512213331088452028_n

Birch tree facts

http://www.buzzle.com/articles/birch-tree-facts.html

Birch bark

Birch bark

Представљамо уметницу са лишћем – Хилари Вотерс Фејл

http://www.hillarywfayle.com/

transforming-leaves-into-art9__880

transforming-leaves-into-art6__880

transforming-leaves-into-art11__880 transforming-leaves-into-art-22__880 transforming-leaves-into-art-33__880

 

Представљамо уметницу са лишћем – Сузана Бауер

http://lostininternet.com/stitched-leaves-formed-into-delicate-sculptures/

1 susanna-bauer-leaf-art-01 susanna-bauer-leaf-art-05 susanna-bauer-leaf-art-12 susanna-bauer-leaf-art-14

Тако је писао ДУШКО РАДОВИЋ

Ко устаје рано, може не само гледати, већ и слушати како пада лишће. У рано, тихо јутро чује се кад суви, крти лист падне на тротоар.

444e2eed04e6c93f81f4218baaf55e1b

 

Једно мишљење

Тако је писала песме РАДОЈКА НИКИЋ МИЛИНОВИЋ

images (2)

трепери
лист брезе
играчка неба

 

Заштићени споменик природе – шам дуд у Пећкој патријаршији

http://www.lisa.rs/slobodno-vreme/price-iz-srbije/18803-drvo-koje-cuva-manastir-vise-od-700-godina-prica-o-sam-dudu-simbolu-pecke-patrijarsije.html

files

1400 година старо стабло гинка у Кини

1400-old-ginkgo-tree-yellow-leaves-buddhist-temple-china-5

Text from:

1,400-Year-Old Chinese Ginkgo Tree Drops Leaves That Drown Buddhist Temple In A Yellow Ocean

A 1,400-year-old ginkgo tree in China has recently drawn thousands of people from all over the country. Golden leaves have been falling on the ground since mid-November, turning the temple’s ground into a yellow ocean. The ancient tree grows next to the Gu Guanyin Buddhist Temple in the Zhongnan Mountains and is a perfect celebration of autumn.

The ginkgo tree, also known as the maidenhair, is sometimes referred to as a “living fossil” because, despite all the drastic climate changes, it has remained unchanged for more than 200 million years. It is a living link to the times when the dinosaurs ruled the earth.

Лист као уметничко дело

002-570fb7d873ab7__880 005-570fb7ee4982a__880 006-570fb7f51f445__880 11-570fb8345ba4a__880 013-570fb82651921__880 alle-570fb87251571__880 Druck Druck

I Photographed Hundreds Of Leaves To Show The Beauty Of Diversity And Imperfection

Prayer nut (Молитвени орах)

Prayer-Nut-medieval-wood-carving-art-8

Prayer nut is a small boxwood orb decorated inside and outside with carving on religious themes. To produce such a prayer nut required considerable skill. Within the scope of the concave were carved miniature stories about the life of Christ and his apostles. The width of a “nut” was no more than 3-5 cm in diameter. To add flavor to patterns were added leaves of spice plants or aromatic oil. Every Prayer Nut is a true work of art. Only the very rich could afford to order such a pocket-like altar. Therefore, possession of “prayer nuts” underlines the high social status. Such orbs were designed to be worn on a rosary or belt and could be used for private devotion when its wealthy owner traveled and are therefore known as rosary beads or prayer nuts. The skill of medieval craftsmen still amazes. Every detail of the composition conceived and executed with maximum precision.

text from: http://vsemart.com/prayer-nut-wood-carving-art/

Тако је писала песме МИЛЕНА ЈОВОВИЋ

1421972d7044b18183ef76032b3e35c6

ЛИШЋЕ ОРАХОВО

И би вечера.

Горки хлеб се пеко,

Бију звона

Уздуж и попреко.

Сузе слива

Лишће орахово.

Ко не дође

С муњама се

Свијао по облаку,

У црно се

Уцртао слово,

У камен скаменио

Изнад одрона

Не нагледао се света…

Замукоше звона.

Утихну земља.

А још јечи клетва.

Тако је писао песме Мошо Одаловић

СТАРА МАСЛИНА

Две хиљаде година! Зар је могуће толико?
Мора да је била ту – кад је Ловћен ник`о.
Можда је Ловћену испод сваке части,
ал прва му рече: Здраво ми расти!

линк ка тексту о старој маслини на Мировици

stara_maslina

Чему све служи трешња

13235161_1154224031275521_6101554581783191379_o

Мој рођак НАР (Pomegranate)

https://planetpomegranate.wordpress.com/legends-myths/

Брезе у снијегу, Анто Бумбар Николић

946128_904064173024428_8016101262487392219_n

Срећан Бадњи дан!

12509096_1681308718790269_1754959466124280583_n

Jurrasic bark

линк

Фотограф који воли дрвеће

ancient-trees-beth-moon-8

link

Тако је писао песме Сергеј Јесењин

Путем иду монахиње.

Под ногама им пелен, драча.

Незгодна бодља ту почиње

где штака звекет све надјача.

 

По кукољу опанци рове.

Фрктање крда однекуд гласно.

Са звоника их звоњење зове

ко из котла гвозденог јасно.

 

Старице стресају гранате.

Вежу до пета девојке плетенице

а са трема монаси прате

њихове мараме нетремице.

 

Знак на капији манастира траје:

„Милостив према мени буди“

а ко на гумну лопов да је

лају пси да се полуди.

 

Лиже сутон сунце златно.

Звони мукло у шумарку скриту.

Кроз сенку врба огрнув платно

иду богомољке на молитву.

golden_weeping_willow_foliage2

Највеће дрво у Аустралији

Largest Tree in Australia

http://www.nationalregisterofbigtrees.com.au/

 

Све по списку

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_tree_genera

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_trees

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Eucalypt_trees

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_oldest_trees

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_old-growth_forests

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_superlative_trees

 

Сведоци прошлости у Великој Британији

http://www.mnn.com/lifestyle/arts-culture/blogs/2500-year-old-tree-witnessed-magna-carta-signing

https://en.wikipedia.org/wiki/Ankerwycke_Yew

yew

за додатно читање:

https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Great_British_Trees

http://www.webcitation.org/6AJfjUOhJ

https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Oak

‘Royal Oak’ is a common name for British pubs, such as this one in Fishguard, Wales.

https://en.wikipedia.org/wiki/Knights_of_the_Royal_Oak

https://en.wikipedia.org/wiki/Darley_Oak

http://www.ancient-tree-hunt.org.uk/discoveries/newdiscoveries/2009/The+Darley+Oak

https://en.wikipedia.org/wiki/Queen_Elizabeth_Oak

Queen Elizabeth oak, Cowdray Park, near Lodsworth - geograph.org.uk - 970020.jpg

http://www.ancient-tree-hunt.org.uk/discoveries/newdiscoveries/2008/queenelizabethoak

https://en.wikipedia.org/wiki/Bowthorpe_Oak

https://en.wikipedia.org/wiki/Kett%27s_Oak

https://en.wikipedia.org/wiki/Major_Oak

http://www.eyemead.com/RO-TEXT.htm

https://en.wikipedia.org/wiki/Fortingall_Yew

https://en.wikipedia.org/wiki/Capon_Oak_Tree

https://en.wikipedia.org/wiki/Pontfadog_Oak

http://www.bbc.com/news/uk-wales-22202815

The Pontfadog Oak - fallen.jpg

https://en.wikipedia.org/wiki/Llangernyw_Yew

http://www.independent.co.uk/news/uk/site-of-ancient-yew-faces-building-threat-1415648.html

https://en.wikipedia.org/wiki/Category:Individual_yew_trees

 

 

Трансконтинентално дрво

http://politikin-zabavnik.rs/pz/ptt/2011-49

http://politikin-zabavnik.rs/pz/ptt/3064

drvo2

Мој брат платан

Имам десеторицу браће из породице платана, који су веома високи, снажни и робусни. Порасту и до тридесет метара, па и до педесет, а крошња им буде и по двадесет метара широка. Страшно брзо расте, а кора му је активна, љуспа се у разним нијансама смеђе боје што се уметницима веома допада. Често га сликају у разним техникама или фотографишу. Испод платана, у његовој „дебелој“ хладовини, људи радо одмарају, пишу, договарају устанке или једни другима обећавају вечну љубав.

Иако мој брат платан лако издржи и хладноћу до -35 степени, веома воли осунчана места. Има снажно корење које радо избија на површину тла, па људи избегавају да га саде близу својих кућа, путева, ограда, да им не би корење срушило кућу или уништило пут.

На моју срећу, постоји више платана који су добили заштиту и о којима људи нарочито брину, који су им трајна инспирација и љубав. Такав је платан у Сремским Карловцима:

http://www.360cities.net/image/sremski-karlovci-platan#408.05,-8.76,90.0

http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://www.dnevnik.rs/sites/default/files/platan.jpg&imgrefurl=http://www.dnevnik.rs/novi-sad/platanu-orijasu-neophodno-sisanje&usg=__tnJohtOu81Ssae597pKFRAz9j3o=&h=377&w=500&sz=77&hl=sr&start=2&zoom=1&tbnid=yPIQ8Eek-UJn5M:&tbnh=98&tbnw=130&ei=zCxGT7CXAoTRsgaR48WwCw&prev=/search%3Fq%3Dplatan%2Bsremski%2Bkarlovci%26hl%3Dsr%26gbv%3D2%26tbm%3Disch&itbs=1

http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://istvansteveboros.weebly.com/uploads/4/3/8/3/4383500/7892435.jpg%3F376&imgrefurl=http://istvansteveboros.weebly.com/architecture.html&usg=__CvePvl6WKDrUyWQ6SFss6BfEqaE=&h=462&w=376&sz=82&hl=sr&start=23&zoom=1&tbnid=ImhWqRlHzjuivM:&tbnh=128&tbnw=104&ei=bS5GT6X_HMbbtAayyYW0Cw&prev=/search%3Fq%3Dplatan%2Bsremski%2Bkarlovci%26start%3D21%26hl%3Dsr%26sa%3DN%26gbv%3D2%26tbm%3Disch&itbs=1

Такав је и платан у Требињу:

Такви су и други платани.

Према легенди, Хипократ је седео испод дрвета платана и учио своје ученике медицини.

Имаш ли ти у својој улици, парку или дворишту неки леп платан? Ако имаш, постави његову слику у коментар испод овог мог чланка. Седиш ли испод свог платана и учиш или сликаш, читаш или уживаш у лепоти дана. Напиши у коментару своја размишљања или сећања.

Хвала!

Уколико желиш да знаш више о платанима, погледај ове странице:

http://planetree.org/

http://www.aranya.co.uk/planes/text/botany.html

http://www.botgard.ucla.edu/html/MEMBGNewsletter/Volume5number2/Speakingtheplanetruth.html

Има и неименованих људи, у јавности непознатих, који брину о судбини дрвећа, некада чак о судбини само једног јединог дрвета. Ово су приче о таквим људима:

http://www.filozofijainfo.com/index.php?option=com_content&view=article&id=440&catid=68&Itemid=82

http://p198.wordpress.com/

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/212101/Debla-platana-iz-Bulevara-niko-ne-zeli-da-kupi

http://www.kurir-info.rs/beograd/platan-stize-danas-72903.php

http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/196472/Ostao-bez-mesta-za-platan

http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://static.guim.co.uk/sys-images/Guardian/About/General/2011/7/27/1311783250005/Plane-trees-France-007.jpg&imgrefurl=http://www.guardian.co.uk/world/2011/jul/27/french-axe-thousands-plane-trees&usg=__GybL_EO4ou-0f1_d5ZgqF6JgdWs=&h=276&w=460&sz=37&hl=sr&start=98&zoom=1&tbnid=TWcy587-GcSpuM:&tbnh=77&tbnw=128&ei=STRGT-D6OMnIswaSkp2TCw&prev=/search%3Fq%3Dplane%2Btree%2Bart%26start%3D84%26hl%3Dsr%26sa%3DN%26gbv%3D2%26tbm%3Disch&itbs=1

Разне фотографије, уметничке слике, музика:

http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://images.fineartamerica.com/images-medium-large/under-large-plane-tree-ozborne-whilliamsson.jpg&imgrefurl=http://fineartamerica.com/featured/under-large-plane-tree-ozborne-whilliamsson.html&usg=__avr66MGcLiHpl_pg-LpdpNBtyU8=&h=674&w=900&sz=157&hl=sr&start=2&zoom=1&tbnid=LEXp2QqbkeRf4M:&tbnh=109&tbnw=146&ei=CS9GT-36Lczzsga-tuj0Cg&prev=/search%3Fq%3Dplane%2Btree%2Bart%26hl%3Dsr%26sa%3DN%26gbv%3D2%26tbm%3Disch&itbs=1

http://www.martihand.com/Descriptions/FingerprintPortraitsTM/india.html

http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://behance.vo.llnwd.net/profiles5/165858/projects/2391362/d08e0e01f4f1dba12a2da4083725eb85.JPG&imgrefurl=http://www.behance.net/gallery/Wearable-Art/2391362&usg=__wZz_h4CTCivAw-4ieSf3dd9ij-I=&h=450&w=600&sz=156&hl=sr&start=85&zoom=1&tbnid=abXs-WHwRP-hQM:&tbnh=101&tbnw=135&ei=STRGT-D6OMnIswaSkp2TCw&prev=/search%3Fq%3Dplane%2Btree%2Bart%26start%3D84%26hl%3Dsr%26sa%3DN%26gbv%3D2%26tbm%3Disch&itbs=1

http://www.youtube.com/watch?v=gkMKSz4T9EA

Моје сестре букве

Имам десет сестара које се зову буква. Веома су високе. Могу да достигну и четрдесет метара. Њихово дебло буде и по метар у опсегу, а крошња им је широко заобљена па пружа леп хлад. Кора им је сребрнаста, танка и глатка.

Вита буква се попут острва уздиже између кањона Ресаве и Клочанице. Поља су сада пуста, а по њима су раштркане уснуле и напуштене појате, осим једне, чије имање има бунар и једну огољену кречњачку громаду која се зове КЛИК. То је двоструки видиковац одакле се може уживати у погледу на кањон Ресаве.

http://freebiking.org/2008/04/pobeci-negde

http://www.stazeibogaze.info/2011/09/04/vitabukva/

http://freebiking.org/tag/vita-bukva

МИЛАН ШИПКА: „Приче о речима“:

„Реч буквар настала је давно. Тада, у језику наших предака, реч буква значила је и врсту дрвета и оно што ми данас подразумевамо кад кажемо слово: ‘писани знак за глас’. По томе је и књига из које се уче слова, или ‘букве’, добила назив – буквар.

У буквалном преводу на данашњи језик, буквар би био словар, али га нико тако не назива, јер је већ раније словар значио ‘речник’ (према старој словенској речи слово – реч).

Уместо буквар говори се код нас још и почетница, зато што је то прва, почетна књига у основној школи. Некада се буквар називао и азбуквар и бекавица, јер се из њега учила азбука и срицала се, ‘бекала’ слова.“

ЕКОЛОШКА АЗБУКА

Ако

Будете

Више

Гајили

Дрвеће

Ђаци

Еколози

Живећете

Здрави

И

Јаки

Као

Лавови

Људи

Морају

Незагађене

Њиве

Орати

Пшеницу

Радости

Сејати

Тако

Ће

Увек

Фино

Хранити

Цело

Човечанство

Џакови

Шумадијски

http://www.rastko.rs/knjizevnost/vuk/vkaradzic-bukvar.html

Момир Јанковић: БУКВАР СЛОВЕНСКЕ ДУХОВНОСТИ

http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/jankovic_bukvar.html

Кад буквар доноси „новине“ и проблеме: Вук се плази, мама данас „трчи“ и „чита“, а не „кува“ и „пегла“ као у старим букварима. Читај више (и критички размишљај, дакако) о томе овде:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:150007-Bukvar-nije-za-karikaturu

The dark hedges  – овај дрворед од преко 100 букава старих око 300 година пружа се уз Брегаг цесту близу села Stranocum у округу Antrim у Северној Ирској. Ове букве формирају лук изнад пута, а сматра се да неке од њих представљају и опасност због свог стања. Веома често ово место посвећују фотографи и уметници, а сматра се и туристичком дестинацијом.

Према овом стручном чланку (шумарство) http://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0353-4537/2011/0353-45371104097K.pdf шуме у Србији „заузимају површину од 2.412.940 . У шумском фонду доминира буква (60%), а знатно је учешће и храста китњака 7,28%.“

 Будући да живимо у непосредној близини Фрушке горе, занимали су нас и ови подаци: „На подручју Националног парка „Фрушка Гора“ шуме храста китњака заузимају површину од 4.660,80 што представља 4,79% од укупне површине китњака у Србији. Чисте састојине храста китњака на овом подручју заузимају 3960,73 , што је 17,6%, од укупне површине шума на подручју НП Фрушка Гора.“

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

Резултат слика за blooming linden tree art

Цват липе
у предвечерје лета
хаљина од цвета

 

Најстарије дрво у Шајкашу

http://www.ravnica.info/clanak.php?r=br-547/Najstarije-drvo-u-%C5%A0ajka%C5%A1u.html

Baka-i-drvo

Чича Јовина странКа

22399_841129165935778_1914967809032217461_n

Џиновско дрво парадајза

http://www.telegraf.rs/zanimljivosti/786583-bastovanski-san-dzinovsko-drvo-paradajza-foto

Drvo-paradajza

paradajz

Тако је писао Иво Андрић

Лепота милује моје очи, лепота летњих дана опроштајним пољупцима, да ми се ражали небо без облака и далеке планине и тамнозелена стабла у скуповима.

old_forest_by_vefantur-d48zh8n

Уметничке фотографије коре дрвећа

bark7

http://www.brainpickings.org/2010/11/02/cedric-pollet-bark/

Како пропада камена шума у резервату Лојаник

http://facebookreporter.org/2015/04/26/k%D1%80%D0%B0%D1%99%D0%B5%D0%B2%D0%BE-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE-%D0%BD%D0%B5-%D0%B1%D1%80%D0%B8%D0%BD%D0%B5-%D0%BE-%D0%BA%D0%B0%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%BEj-%D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B8-%D1%81%D1%82%D0%B0/

http://www.rts.rs/page/magazine/sr/story/511/Zanimljivosti/1555774/%C5%A0ta+sve+trpi+mataru%C5%A1ka+okamenjena+%C5%A1uma.html

 

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Коб

Милану Ракићу

Срце са својим златним кључима
Бије у браве тамне капије,
Где чами зла и недокучима
Истина моја која вапије.

А лаж са уста која пољубим
(Отров у златној чаши причести
Убица са мачем својим стогубим)
Мрачи све путе моје ничести.

Сјаји дан међ црним борима;
Мркне ноћ измеђ белих кринова;
Божји лик трепти на свим морима;
Сваки час свемир ниче изнова.

А веру моју црква убила,
А моју сумњу страх заледио;
Уста ме лажи само љубила
Издајник само за мном следио.

Мој се дух божјег вина напије,
Срце се светој речи отвори,
А бдим пред страшном бравом капије
Као пред градом где су злотвори.

Тако је писао песме АЛЕКСА ШАНТИЋ

Претпразничко вече

Сјутра је празник. Своју свјетлост меку
Кандило баца и собу ми зари.
Сам сам. Из кута бије сахат стари,
И глухи часи неосјетно теку.

На пољу студен. Пећ пуцка и грије.
Ја лежим. Руке под главом, па ћутим,
И слушам како грањем замрзнутим
У моја окна голи орах бије.

Тако на врата суморног ми срца
Сјећање једно удара и чека
Ко друг и сабрат, као душа нека
Што са мном плаче и у болу грца.

Негда у таке ноћи, када отка
Помрлом грању зима покров ледан,
Ова је соба била ко врт један,
Гдје је ко поток текла срећа кротка.

Као и сада, пред иконом сјаји
Кандила свјетлост. Из иконостаса
Сух бршљан вири. Лако се таласа
Измирне прамен и благослов таји.

Сва окађена мирише нам соба.
Около жуте лојане свијеће
Ми, дјеца, сјели као какво вијеће,
Радосни што је већ грудању доба.

Под танким велом плавкастога дима
У пећи ватра пламти пуним жаром,
И сјајне пруге по ћилиму старом
Весело баца и трепери њима.

Уврх, на меку шиљту, отац сио,
Пружио чибук, и дим се колута;
Његова мис’о надалеко лута,
И поглед буди сањив, благ, и мио.

Уза њ, тек малко на шиљтету ниже,
Ко символ среће, наша мајка бдије;
За скори Божић кошуље нам шије,
И каткад на нас благе очи диже.

У то би халка закуцала. – ‘Петар!’
– Ускликне отац: – ‘он је зацијело!
Он вазда воли говор и сијело –
Отворите му!’ И ми сви, ко вјетар,

Трчи и врата пријевор извуци.
И стари сусјед, висок као бријег,
Тресући с руха напанули снијег,
Јавио би се с фењером у руци.

Сваки му од нас у загрљај хита,
Мајка га кротко сусрета и гледа,
А он се јавља, па до оца сједа,
И бришућ чело за здравље га пита.

Са новом срећом огране нам соба!
На сваком лицу свето, сјајно нешто –
Сучући брке, стари сусјед вјешто
почо би причу из далеког доба.

И докле прозор хладна дрма цича,
Ми сваку ријеч гутамо нијеми;
Срца нам дршћу у радосној треми,
Све догод не би довршио чича.

Затим би отац, ведар ко сјај дана,
Узео гусле у жилаве руке,
И гласно почо, уз гањиве звуке,
Лијепу пјесму Страхињића Бана…

Мени је било ко да пјесме ове
Сваки стих поста пун бехар у роси,
Па трепти, сјаје, и мени по коси
Просипа меке пахуљице нове…

О мили часи, како сте далеко!
Ви драга лица, ишчезла сте давно!
Пуста је соба… Моје срце тавно…
И без вас више ја среће не стеко’…

Кандило и сад пред иконом тиња,
И сад је позно предбожићње доба;
Ал глуха јама сад је моја соба,
А ја лист свео под бјелином иња.

Узалуд чекам… У нијемој сјени
Никога нема. Сам, ко камен, ћутим.
Само што орах грањем замрзнутим
У окна бије и јавља се мени…

Но док ми мутни боли срце косе,
Ко студен травку уврх крша гола,
Из мојих књига, са прашљива стола,
Ја чујем шушањ ко вилине косе.

Гле! Сад се редом расклапају саме,
Све књиге старе, снови чежње дуге –
Мичу се, трепте једна покрај друге,
И њихов шумор ко да пада на ме…

Сањам ли? Ил био ово јава била?
Из растворених листова и страна
Прхнуше лаке тице, ко са грана,
И по соби ми свуд развише крила…

Све су свијетле!… Све у бл’јеску стоје!…
Једна около кандила се вије,
А нека болно, ко да сузе лије,
Пред сликом дршће мртве мајке моје;

Неке бијеле, као љиљан први,
Само им златно меко перје груди;
Неке све плаве, тек им грло руди,
Као да кану кап зорине крви…

Неке ми пале ту на срце свело,
Па крил’ма трепте и шуште ко свила;
А једна лако, врхом свога крила,
С цвркутом топлим додирну ми чело,

Ко да би хтјела збрисати сјен туге..
И слушај! Редом запјеваше оне!…
И гласи дршћу, тресу се, и звоне,
Мили и сјајни ко лук младе дуге:

‘Не тужи! С болом куда ћеш и где би?!
Ми пјесме твоје, и другова свију,
Што своје душе на зв’јездама грију, –
Света смо жива породица теби!

Ми као роса на самотне биљке
Падамо тихо на сва срца бона,
И у ноћ хладну многих милиона
Сносимо топле божије свјетиљке.

Ми здружујемо душе људи свије’!
Мртве са живим вежу наше нити:
И с нама вазда уза те ће бити
И они које давно трава крије!

Пригрли ова јата благодатна!
И када једном дође смрти доба,
Наша ће суза на кам твога гроба
Канути топло ко кап сунца златна’…

И акорд звони… Све у сјају јачем
Кандило трепти и собу ми зари…
Из кута мукло бије сахат стари.
Ја склапам очи и од среће плачем…

Тако је писао песме АЛЕКСА ШАНТИЋ

аутор слике: Фјодор Васиљев

Мраз

Врхове брда сјај јутарњи жари,
Сребрна магла диже се са грма;
Високо шуме јабланови стари
И поток тече као чиста срма.

Све се весели. Само неко плаче
Дубоко негдје, у мразу, у гробу,
Уздише, јеца, све јаче и јаче –
Зове ме да му олакшам тегобу.

О срце моје, ти ме немој звати,
Утјехе теби ја не могу дати…
Судба је твоја као судба ноћи

Што вјечно лута да достигне сунце:
Прелази мора, пустаре, врхунце,
Но сунцу нигда, нигда неће доћи.

Прича о мимозама

william-adolphe-bouguereau-french-1825-1905-mimosa-the-mimosa-flower-detail-18992

http://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/mimoze

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Кад се угаси сунце

Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе
и велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад –

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври…
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ

НА СТЕНИ

 

Зевсова пламена стрела на стену удари доле,

И стена на двоје пуче… Брујећи у току своме,

Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле,

И бурни његов лет

Са горском студеном струјом у цветне потече равни,

У туђ, у далек свет.

У рано пролеће тако сурови горштак се вере,

Слушајућ’ срдите вале, што храшће столетно ломе;

И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере;

И пева суморну песму о тужном растанку своме;

И чудни његов глас

у мени душу стреса, к’о лахор што стреса крилом

Зелени вити клас.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ

ВЕСНИК ПРОЛЕЋА

 

Под зрацима топлог сунца

Природа се из сна креће;

Са жубором бујни поток

У долине мирне слеће.

 

Само горе, на висини,

Још се беле пусте равни.

И гаврани с криком лете

У вечерњи сутон тавни.

 

Ал’ крај реке, у долини,

Где травица ниче мека,

Топли ветрић пољуљује

Вито стабло кукурека.

 

После дуге, мрачне зиме,

К’о првенче младог цвећа,

Из влажне се земље диже

Први весник премалећа.

 

Још су голе тихе равни

И песма се још не хори,

Само смрека зелени се

У дубокој, тавној гори.

 

Ал’ кад топли, благи ветрић

Са жаркога југа пирне,

И заблеје бели јањци

Кроз долине наше мирне;

 

Од мирисног благог јутра

Док се сунце још не смири

То ће цвеће брати деца,

Миле сеје и пастири.

 

И песма ће да се хори,

И фрулице слатка јека,

И косе ће да се вију

Под венцима кукурека.

Тако је писао песме СТАНИСЛАВ ВИНАВЕР

извор за слику: http://www.fastcodesign.com/1665733/artist-fills-la-library-with-lovely-ghost-trees

Вековима тице нас кликују

Вековима тице нас кликују
Да ум се помрачи, да душа свисне
Али богови тамно ликују
И суморно гране шуморе лисне.

У једну би заверу тице да вежу, да сплету и споје:
Сва крила, све песме, све зоре и све боје…

Од лета тичијег до лета
Од света ичијег до света
Нас двога само се боје
Не могу да нас виде и чују
Против нас завере своје
Богови груби плету и кују…

Мрзак им дух и духа сласт
И тица мудрих распевана страст.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црну сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Тако је писао песме ЈОВАН ДУЧИЋ

Буква

Цело је небо у њу стало,
Сенке јој као провалије;
И све је поље за њу мало,
И поток мрава из ње лије

Пролазе кроз њу сјајне вреже,
И један црни рефрен злоћи;
Јејина једна ту сад леже
Новог и страшног цара ноћи.

Стоји под сунцем које дажди
Тврђава усред поља нага.
А гром једанпут кад је зажди,
Нестаће као бог, без трага.

Тако је писао песме Мошо Одаловић

МОЛИТВА ЗА МАМУ

– Ја немам маму и живим сама,

кажи — колико вреди мама?

— Она вреди Сунце бело, ведро Небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

— И више, мноооооого више!

аутор песме: Мошо Одаловић

Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског

ШКРИПАВИ ПОД

уводна реченица:

„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“

преузимање (1)

„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“

„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“

– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.

„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“

„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“

„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“

„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“

„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“

„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“

Autumn

https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/

„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

 Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.

На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.

– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)

– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!

http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska

– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.

http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/

– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.

1234767_10151737018367909_199233033_n

Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.

Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.

Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)

– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)

Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)

Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.

– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.

Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.

Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.

А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.

Антон Чехов

Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.

– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.

– А за колико сте купили ову шуму?

– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.

(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!

 Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)

– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.

Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.

Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)

Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.

САЊАРКА

Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.

– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.

У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.

Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.

РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ

иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.

На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.

– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.

Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.

Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.

Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за

Порекло назива неких чувених градова

ДРЕЗДЕН Најлепши град источне Немачке је словенска насеобина из средњег века, а његово име долази од старолужичкосрпског “drežđany”, што значи „људи из шуме“. На том простору има још много немачких места чија имена су лужичкосрпског порекла. О пореклу још неких европских градова читајте на овом линку:

http://www.intermagazin.rs/poreklo-naziva-ova-24-evropska-grada-ce-vas-oduseviti/
dresden-map-big

Мој далеки рођак БРАЗИЛСКИ ОРАХ

Brazil nuts are actually the seeds of a big fruit from a pretty massive rainforest tree. About 15 to 30 seeds sit in a large round pod that weighs around five pounds. The ripe pods fall to the ground, where they’re harvested by people… or carried off by animals.

Photo: Brazil nuts are actually the seeds of a big fruit from a pretty massive rainforest tree. About 15 to 30 seeds sit in a large round pod that weighs around five pounds. The ripe pods fall to the ground, where they're harvested by people... or carried off by animals.

http://en.wikipedia.org/wiki/Brazil_nut

http://sweetgum.nybg.org/lp/taxon.php?irn=133412

 

 

Најстарији на свету

http://www.brainpickings.org/index.php/2014/04/14/the-oldest-living-things-in-the-world-rachel-sussman-book/

 

 

 

Мој далеки рођак АВОКАДО

http://www.californiaavocado.com/fun-avocado-facts/

http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%90%D0%B2%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B4%D0%BE

http://beyondblindfold.com/how-to-grow-an-avocado-tree.html

http://www.brainpickings.org/index.php/2013/12/04/avocado-ghosts-of-evolution/

Hibaku Jumoku

After the atomic bombing of Hiroshima on 6th August 1945, with landscapes demolished, soils charred and radiation rampant, Dr. Harold Jacobsen, a scientist from the Manhattan Project, told the Washington Post that Hiroshima will be barren of life and nothing will grow for 75 years. But nature had other plans. The following spring, to everyone’s surprise and delight, new shoots were seen springing up amongst the debris of the city. Those new saplings provided a powerful message to the survivors of the atomic bomb and gave them hope that they could rebuild their city.
After the war, many of those trees were preserved in 55 locations within a 2km radius of the hypocenter. Today, they are officially registered as A-bombed trees. Each A-bombed tree is called a „Hibaku Jumoku“ – survivor tree, and is identified by a name plate. According to the City of Hiroshima, there are about 170 survivor trees representing 32 different species.
The tree closest to the hypocenter is a Weeping Willow, which stands 370 meters away from the blast. Although the original tree was toppled by the bomb, its roots survived and new buds sprouted at the base.

Thank you Tony Marchesano of: www.flickr.com/photos/tony_m/ for the beautiful picture and for noticing this amazing tree!

1800198_606535326087430_864739511_n

Тако је писао песме Милош Црњански

… Ветри ће место мене кличући да језде.
У вртлогу камења и неба пашће, криком,
у завејане, младе јеле, и посуће им крила,
дахом нашим, што ће се следити у звезде,
негде… где нисам био… и где ниси била…

download

Речи из страних језика – јапански

1505261_400643363404839_1470110821_n

У  српском језику познатије као „шарена хладовина“. :-)

Данас је Крстовдан

krstv3mw

Quilts

240ba2563b4ff80e9a81485cce8181e3

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

Птица полеће из сна

Ружино дрво
капљице – комади
грудве бола
окићене гране
јасне дубине
дно ока
мрежаста зрна

il_340x270.399214279_kvzp

Тако је писао песме Федерико Гарсија Лорка

„Романца о луни, луни“

 

(Цигански романсијеро)

 

Луна дође ковачници

у сукњи од чиста смиља.

Дијете у њу гледа, гледа.

Дијете ока с ње не скида.

 

А у зраку устрепталом

луна своје руке шири,

и открива, блудно чиста,

чврсте груди коситрене.

 

– Бјежи, луно, луно, луно,

јер Цигани када дођу,

исковаће од твог срца

бијели прстен и ђердане.

 

– Дијете, пусти ме да плешем,

а Цигани када дођу,

наћи ће те на наковњу

са склопљеним очицама.

 

– Бјежи, луно, луно, луно,

већ их чујем на коњима.

– Дијете, пусти, и не гази

бјелину ми ушкробљену.

 

Коњаник се приближав’о

о бубањ равнице бијућ.

У вигњу је мало дијете

заклопило снене очи.

 

А Цигани, сан и бронца,

кроз маслине долазили,

главе су им уздигнуте,

очи напол затворене.

 

Како само хучи сова,

како хучи у гранама.

Небеснима луна шеће

и за руку дијете води.

 

Цигани у ковачници

горко плачу ридајући

а над луном вјетар бдије.

Вјетар над њом будно бдије.

540940_521877884522211_850484003_n

Тако је писао песме Пол Селан

ПРЕБРОЈ БАДЕМЕ

 

Преброј бадеме,

преброј што беше горко и што те је држало будну,

приброј томе и мене:

 

Тражио сам твоје око кад си га отворила

и кад те нико није погледао,

прео сам ону потајну нит

низ коју је роса што си је мислила

клизила ка крчазима

чуваним изреком која не нађе

ни до чијег срца пут.

 

Онде си тек сасвим ступила у име које ти припада,

корачала си ка себи поузданим кораком,

њихали су се слободно чекићи

у звонику твога ћутања,

што ухвати слухом то ти приде,

што беше мртво загрли и тебе,

и тако сте утроје пошли кроз вече.

 

Начини ме горким.

Приброј ме бадемима.

mano-con-mandorla

 

Келија у стаблу старе липе

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

http://oca.org/saints/all-lives/2013/01/10

 

st paul of obnora living in a linden tree

At the Gryazovitsa River, in the hollow of an old linden tree, the monk built a small cell and dwelt there for three years in complete silence, “not giving his body rest, that he might receive future rest.” Then he moved on to the River Nurma, where he built a hut and dug a well, spending his days in vigil and prayer.

Тако је писао песме Светислав Ненадовић

Л А Р И С А

(Песма је награђена на књижевном конкурсу Удружења жена „Шидијанке“ и истоименог часописа)

Проживео сам живот откад ти оде
Пола века и још понеки дан
Разлог су ових ненадних стихова
Што су се сасушили попут невена
Нема више оне калдрме нити оног месеца
Одавно сагореле липе покрај порте
И згасле дечачке трепавице у прашини
Пута на чијем крају више не тече река
Него се точи талог година и младости
У којима си ти Лариса била црна Офелија
А ја у парлогу старости нико и ништа
Океан пролазности у летњим данима
Што се напише жеге и дуге
У светлом лету прогрмелом кроз твоју лепоту

Остале су само сасушене евенке на крају баште
Одавно су помрле ласте што су живеле у нашем трему
Лепе баште у којима су почивале упаљене зеленкаде
Тумарају као остаци лаве у твом виду
Оне луке она далека познанства
Крију се попут обамрлих богиња
Оне ливаде и оне кошуте оно семе што се тресе пред сушу
Оне помрчине оне болести иронични плач птица
Папагаји што си их крила у топлим наручјима
Где је то Лариса, они бродови, лепотице на смарагдном спруду
Чопори младих мунгоса расута степа у спотицању
Свадбени тањири што се ломе у расулу,
Где ли су сунцобрани на тамним сунцокретима
Где шљивари плави обешени о небо и о тугу
Где ли су песме што си их певала и цитра
Што оплакивала је нашу зору
Кад касна кукавица на усамљеном торњу пробуди ноћ
Где су твоје очи и твоја рука
У топлом загрљају и наручју сна
Проживео сам без тебе живот
Откад ти оде није било на цвету пепела нити милости
Не памте се више бивши суседи што су пред кишу
Затварали прозоре као пред немани
Нити више оног богатства нити немаштине
Само се истим жаром претапа сунце
Из огња у огањ иних година само се рује звезде
Путују разуларени аутобуси у правцу одлазака
Над травама почивају златне сирене
Сад већ толико далеке као што је далека љубав.

Der Lindenbaum, small square

Тако је писао песме Жарко Леваја

УМОР

 

Песмом више не опијам уши,

Нема вица да ме смех протресе,

Целим бићем у својој сам души

Као стабло кад листове стресе.

 

И самујем у дугом чекању,

Иживљеност крај умора чучи,

Нити вежу, ал’ ма и најтању,

прекин’о сам и то ме сад мучи.

 

Запад гледа румен проливену,

Ноћ се, ево, дану додворава,

На колена, још пред једну жену

Спустиће се ова луда глава.

 

из збирке РАЊЕНА ПТИЦА

936030_10151862893969773_1236280924_n

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

***

 

Преко очију

ружа

пренесе лахор

зањише

руке

 

Међу гранама

тишину

отупи

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

tree-branch-bird

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

ИЗГУБЉЕНА НОЋ

 

Јабуке у снегу

 

Под увелом травом

Пребледеле сенке

 

/коњи једу јабуке/

 

Снег је заробио мрак

У пахуље сна.

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

snow-apples

 

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

НИЗ БРЕГОВЕ

 

Цвет багрема

Разум посустаје

Травке

Тирани

Сна

Свуд небо испуцало

Коре

Стена

Зраци

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

bagrem

Тако је писао песме Гаврило Миле Принцип

ГАВРИЛО ПРИНЦИП

 

Никада више зелена листа

Видјети нећу у прољеће.

Преда мном свјежа рака блиста,

У њу ћу лећи као у цвијеће.

 

Јер нису мене залуд у злоћи

Гаврани јели до крви саме

Нада мном злокобно кружили у ноћи

И кљували очи у сред таме.

 

Злокобна крила кобне руке,

Кидали комаде меса што гњије.

Нагонили ме на Исусове муке,

Али крик ми се отео није.

 

Ја сам за узврат још раније

Гледао људе како славе.

И ником јасно било није,

Да ће се о’ладити двије главе.

 

Један за другим пуцњи се чују,

А врисак жена бомба стиша.

Многи ме туку, по мени пљују,

Док ми крв липти као киша.

 

Ја овдје гдје кости гњију,

Молим се Богу сваке ноћи,

За неку нову историју

Која мора доћи.

 

Јер није залуд рекао пре,

Жерајић, соко сиви:

„Ко хоће да живи, нека мре.

Ко хоће да мре, нека живи.“

 

из збирке „Пуцањ у тишину“

quote-there-is-no-need-to-carry-me-to-another-prison-my-life-is-already-ebbing-away-i-suggest-that-you-gavrilo-princip-260457

5324504-Gavrilo_Princip-s_grave-0

Тако је писао песме Гаврило Миле Принцип

НА ПРОЗОРУ

Шуми као пјесма

Зрели мирис липа

У глави као чесма

Стих се на стих сипа

К’о мумија стара,

Завијен у соби.

Крик ми душу пара

Неко птице поби.

Не чују се више

Ни те мале птице

Далеко се скрише

Бјеже од убице.

Из збирке „Пуцањ у тишину“

320362_453554788021188_1504862769_n

Тако је писао песме Борис Бибић

ЖУДЊА

жељан сам твојих усана,

твог додира, загрљаја,

мириса твоје косе,

када те видим, твоји погледи

опијају ме, негде носе.

Носе ме у бескрајни свет

лепоте и љубави, коју осећам

према теби,

моја бескрајна љубави,

мој једини цвете ове планете.

Тако смо једно другоме близу,

а тако далеко –

као преко океана.

И док ме боли стара рана,

мислим на тебе и мислим:

кад ћеш опет бити сама?

Твоје усне толико ме привлаче,

тада нешто у мени игра, скаче,

и док влажиш усне, сочне

као зреле јабуке,

у мени нешто кипи, ври,

јер ти стојиш поред мене

у сјају своје предивне сене.

Волео бих

да увек будеш крај мене.

 

из збирке „Очи боје љубави“

A beautiful walking trail along a stream in Oregon.

Имам и монодраму!

http://www.6yka.com/novost/42702/stari-hrast-tesko-je-biti-drvo-u-banjaluci

hrast5

Тако је писао песме Ален Боске

Миловање после миловања,

лишће после лишћа,

шта остаје?

Река која се плаши.

Лето које се скраћује.

Шта треба изразити?

Један град, рекло би се несталан.

Један пут што се, рекло би се, брише.

Да л’ бисмо се усудили да закључимо?

Стварност веома непрозирна.

Дете сувише младо да воли.

Какав неразуман разлог?

Живимо од тих одломака.

Удишемо рђу.

Усна овде, усна тамо.

Одшкринута душа, затворена душа.

148ks4k

Легенда о бадњаку

Зашто је баш храстово дрво бадњак?

Eво приче… „Суви храст“.

Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”

„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.

„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.

„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”

Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.

„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”

Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао: „Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи, тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”

Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.

1554495_249862375175326_143075574_n

Божић Бата – Мошо Одаловић

1514966_610577312324299_1904041209_n

Тако је говорио владика Николај Велимировић

Као младо и снажно дрво, Цар љубави дао се посећи, да мирисом Своје вечне младости подмлади свет, и огњем Своје љубави загреје залеђено човечанство, и пламеном Својих божанских откровења осветли и обрадује невесели род људски, а варницама Својих речи попали лажне идоле на земљи, и крвљу Својом као слатким соком заслади горке воде живота човечијег. Уневши бадњаке у куће, јесте ли унели Христа у куће своје и у душе своје?

badnjak-3_620x0

 

Тако је писао песме Срђан Малешевић

БАДЊЕ ВЕЧЕ

У парку, на клупи, испод старог храста муњама начетог,

док падају пахуље тихо – у ритму валцера – у јатима,

покривен тиркизно плавим, буђавим, исцепаним ћебетом,

један седи старац лежи и сања, и плаче – сатима.

Сутан се полако прикрада, као балерина – на прстима,

у висини се чују звона, викари са звоника црквеног,

стотине фењера трепће са витких тучаних стубова,

пар отмених лабудова дрема на обали језера студеног.

Старац отвара очи, снено, пахуље с трепавица скида;

„Ваистину се роди, ваистину се роди“ – изговара свете речи.

Из оближње цркве песма се мигољи, ко риба,

док се над њима надвијен столетњи бадњак смеши.

510x320_40269-hrast,_sxc.hu_

МИЛИ СРПСКИ БАДЊАЧЕ

Ој, бадњаче, бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Добро си нам дошао
И у кућу ушао!

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Доносиш нам много среће,
Сваког добра пуне вреће.
Ти нам Христа објављујеш,
Њега славиш и казујеш.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Кол`ко, кол`ко варница,
тол`ко, тол`ко срећица
И толико оваца
И толико јањаца.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

Христос нам се родио,
У пећину спустио,
Да свуд љубав посеје
И озебле огреје.

Мили српски бадњаче,
Ти наш стари рођаче,
Бадњаче, бадњаче,
Рођаче, рођаче.

1506027_10201091300357061_1807796066_n

Молитва за смокву

Владатељу и Спаситељу наш, Господе Исусе Христе, као што су наши прародитељи Адам и Ева, угледавши се голи, сплели смоквино лишће и направили прегаче себи, и као што су у Књизи о царевима стабла молилa смокву да њима влада, тако и велеучени апостол Натанаил, спознавши Тебе као Господа и Бога, рече : “Видео сам те под смоквом”.

Тако исто и велики пустињски оци и матере наше, хранили су се смоквама и пустињским зељем, те су тако постали знаковље духовне плодности, изобиља процветале пустиње, напретка и смирења, зато, Господе силни у милости и благ у моћи, погледај на смокве ове, благослови их и освештај, сачувавши нас од Синагоге која не доноси више плода, као и од другог кривоверја којима су смокви сасушене гране.

Владатељу Господе, Боже наш, благослови ове смокве у име Оца и Сина и Светога Духа, и сачувај нас у доброти Твојој, да бисмо, једући од њих, бивали испуњени Твојим изобилним даровима и неизрецивом добротом Твојом. Јер је Твоја моћ и Твоје је Царство и сила и слава у векове векова.

smokva

 

 

Тако је писао песме Добриша Цесарић

Одувијек има тајних веза

између пјесника и бреза.

90726336_0_4e354_ec21434f_L

Метузалемов старији рођак

http://www.bastabalkana.com/2013/12/najstarije-drvo-na-svijetu-tri-najstarija-stabla-na-svetu/?fb_action_ids=594348040636275&fb_action_types=og.likes&fb_source=other_multiline&action_object_map=%5B664739353548654%5D&action_type_map=%5B%22og.likes%22%5D&action_ref_map=%5B%5D

Image_21170-264x330

Научи да сликаш воденим бојама

На овој страници можеш научити како да насликаш слику воденим бојама, а да та  слика изгледа као фотографија. Увери се и сам:

1461071_10152449293853298_605594722_n

http://www.artistsnetwork.com/articles/art-demos-techniques/starting-with-a-midtone?lid=MGtamsm112213

Како се прави лабуд од плода јабуке (декорација)

http://www.siyahgazete.com/elmadan-kugu-yapimi—tek-kelimeyle-harika-video,657.html

kako_da_napravite_labuda_od_jabuke_n

 

Тако је говорио Бертолд Брехт

Каква су то времена кад је

разговор о дрвећу готово злочин,

јер укључује ћутање о толиким неделима?

(„Онима који ће се родити после нас“)

NCWA_00012.preview

http://magicnature-ankica.blogspot.com/2012/09/blog-post.html

Тако је писао песме Мика Антић

Ја сам вечито цветао плаво,

и то без разлога плаво,

као јоргован,

у блату испред касапница.

lilac-flower-clip-art-7

 

Може за себе, а може и за поклон

http://krokotak.com/2013/10/malka-knizhka-za-detsa-napravi-si-sam/

117 315 415 512 613

Тако је писао песме Мика Антић

Расположен сам да се читаве јесени

правим и наиван и златан.

У име свих вас купићу ујутро трави

најлепши поклон плави,

да спорије пожути од завидљиве туге

крај врата.

Забрањујем да дрво пред мојом кућом

збуњују прогнозама метеоролога.

Ми, који производимо лишће,

заслужили смо да живимо дуже и од фресака.

1174679_517374271679721_1084948406_n

114

1383492_10151903681954000_106878329_n

Хвала

This bonsai tree was planted in 1626, and survived the atomic bomb at Hiroshima on August 6th, 1945. It was given to the people of the United States as a Bicentennial gift in 1976.

bonsai

Трагом једне чувене пословице…

apple-a-day-

Тако је писао песме Мошо Одаловић

150722_296533233806703_1028526247_n

МОЛИТВА ЗА МАМУ

Она вреди Сунце бело, ведро небо, све планете,
три улице, цело село, тону среће, кило сете.

Царску круну, брдо злата, царичину огрлицу,
једно стадо и два јата, и кућу и окућницу.

Сто извора, два-три мора, корпу смиља и босиља,
осам гора, девет зора, загрљај од десет миља.

Два Дунава и три сплава, шећерану и солану,
милион и пуно мрава, Велику и Малу Плану.

Мајску кишу, житну њиву, Грачаницу, жубор Дрине,
сто бадњака, Жичу, Пиву, Витине и Неготине.

Све заставе и све јелке, окићене, озвездане,
све путеве и путељке, Ђурђевдане, Митровдане.

Прву трешњу, прво зрење, медно саће, нар распуко,
све радости и ордење, па двоструко, па троструко…

И више, много више!

112

1234358_518439994916814_1784115297_n

Један тест личности

Look at the tree and choose the one that is immediately most appealing to you.
Don’t think about it too long, just choose, and find out
what your choice says about your personality. write down your choice in the comments.
1375135_393196544143272_1496956683_n

The results!

1. You are a generous and moral (not to confuse with moralizing) person. You always work on self-improvement. You are very ambitious and have very high standards. People might think that communicating with you is difficult, but for you, it isn’t easy to be who you are. You work very hard but you are not in the least selfish. You work because you want to improve the world. You have a great capacity to love people until they hurt you. But even after they do, you keep loving. Very few people can appreciate everything you do as well as you deserve.

2. You are a fun, honest person. You are very responsible and like taking care of others. You believe in putting in an honest day’s work and accept many work-related responsibilities. You have a very good personality and people come to trust you easily. You are bright, witty and fast-thinking. You always have an interesting story to tell.

3.You are a smart and thoughtful person. You are a great thinker. Your thoughts and ideas are the most important. You like to think about your theories and views alone. You are an introvert. You get along with those who likes to think and learn. You spend a lot of time, thinking about morality. You are trying to do what is right, even if the majority of society does not agree with you.

4. You are perceptive and philosophical person. You are unique, one soul of your kind. Next to you there’s no one even slightly similar to you. You are intuitive and a bit quirky. You are often misunderstood, and it hurts you. You need personal space. Your creativity needs to be developed, it requires respect of others. You are a person who clearly sees the light and dark sides of life. You are very emotional.

5. You are self-assured and in charge. You are very independent. Your guiding principle in life is „I’ll do it my way“. You are very self-reliant and know how to stay strong for yourself and the people you love. You know exactly what you want and are not afraid of pursuing your dreams. The only thing you demand from people is honesty. You are strong enough to accept the truth.

6. You are kind and sensitive. People relate to you very well. You have many friends and you love helping them. You have this warm and bright aura that makes people feel good when they are around you. Every day, you think about what you can do to improve yourself. You want to be interesting, insightful and unique. More than anybody else in the world, you need to love. You are even ready to love those who don’t love you back.

7. You are happy and unflappable. You are a very sensitive and understanding person. You are a great listener who know how to be non-judgmental. You believe that everybody has their own journey in life. You are open to new people and events. You are highly resistant to stress and rarely worry. Normally, you are very relaxed. You always manage to have a good time and never lose your way.

8. You are charming and energetic. You are a fun person who knows how to make people laugh. You live in a state of harmony with the universe. You are spontaneous and enthusiastic. You never say no to an adventure. Often, you end up surprising and even shocking people. But that’s just how you are, you always remain true to yourself. You have many interests and if something proves of interest to you, you will not rest until you acquire a profound knowledge of this area.

9. You are optimistic and lucky. You believe that life is a gift and you try to achieve as much as possible and put this gift to the best use possible. You are very proud of your achievements. You are ready to stick by the people you care about through thick and thin. You have a very healthy approach to life. The glass is always at least half full for you. You use any opportunity to forgive, learn, and grow because you believe that life is too short to do otherwise.

108

1235101_517907568284496_677437007_n