Posts from the ‘шуме’ Category

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.

Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског

Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.

Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.

Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.

Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)

У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.

Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.

Најлепши тунели од дрвећа

Cherry Blossom Tunnel, Germany

http://www.wonderslist.com/top-10-most-amazing-tree-tunnels/

http://www.awaken.com/2014/04/20-magical-tree-tunnels-you-should-definitely-take-a-walk-through-2/

http://www.eyeopening.info/2014/04/11/20-dreamy-tunnels-time/

https://www.tumblr.com/search/the%20tree%20tunnel

http://flavorverse.com/15-worlds-beautiful-tree-tunnels-get/

Тако је писао песме ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС

извор слике: http://www.jhfineart.com/Landscapes3.html

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.

При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.

И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.

Тако је говорио ЈОВАН ДУЧИЋ

извор за слику: http://www.contemporaryartsociety.org/artist-members/clare-woods/

Сенка

Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.

Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.

Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?

Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца…

Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.

„Из подунавских шума“, Миодраг Борисављевић

На овом линку можеш прочитати дело „Из подунавских шума“ које је написао Миодраг Борисављевић.

http://scc.digital.bkp.nb.rs/document/II-40461-5

Тако је писала песме ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ

извор за слику: http://www.apkmodgame.net/tag/tree-branch-metal-wall-art

Фебруар

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути

Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ’ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.

Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још ‘Збогом’ шаље.

Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.

Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.

Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пут.
Све около бела прича, која ћути