Posts from the ‘шуме’ Category

Тако је писао песме АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ

photo

ПЕСНИЧКИ  БУКЕТ

Једна кап црвена

Једна нит зелена

Светлости и звуци

У кућном пејзажу

 

Ноћни букет с Ружом

Ноћ са својом лампом

Руже и молитве

Слова и печати

 

Басме ноћних шума

Мирисни пејзажи

Скупљени у букет

онострано шуме

 

интервју

Advertisements

Шума пева

http://blog.b92.net/text/27010/Suma-peva/

plakat

Тако је говорио Рам Дас

„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“

10703691_10152515846114773_1849040322908415011_n

Петар Кочић против сече шума

Шта живи у снежном покривачу?

http://www.nsf.gov/discoveries/disc_summ.jsp?cntn_id=136986&org=NSF&from=news

illustration showing plants and animals under snow

Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског

Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.

l2_v327284_958_480_678-13

Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.

tumblr_n6novmAAE21tp6jjyo1_500

Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…

„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.

„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…

 

Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског

Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.

Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.

cb6be7941248c870eba40968808a84f1

Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.

Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.

images (6)

Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.