Posts from the ‘шуме’ Category
Тако је писао песме АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ
ПЕСНИЧКИ БУКЕТ
Једна кап црвена
Једна нит зелена
Светлости и звуци
У кућном пејзажу
Ноћни букет с Ружом
Ноћ са својом лампом
Руже и молитве
Слова и печати
Басме ноћних шума
Мирисни пејзажи
Скупљени у букет
онострано шуме
Тако је говорио Рам Дас
„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“
Петар Кочић против сече шума
23. септембра 2016.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, Петар Кочић, шуме
Шта живи у снежном покривачу?
6. јануара 2016.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, шуме
Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског
Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.
Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.
Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…
„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.
„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…
