Posts from the ‘шуме’ Category
Тако је писао песме АЛЕК ВУКАДИНОВИЋ
ПЕСНИЧКИ БУКЕТ
Једна кап црвена
Једна нит зелена
Светлости и звуци
У кућном пејзажу
Ноћни букет с Ружом
Ноћ са својом лампом
Руже и молитве
Слова и печати
Басме ноћних шума
Мирисни пејзажи
Скупљени у букет
онострано шуме
Тако је говорио Рам Дас
„Када одете у шуму и погледате сво то дрвеће, видећете разне врсте. Неко дрвеће је савијено, неко је право, неко је зимзелено, а неко ко зна које врсте. И ви гледате то савијено дрво и прихватате га. Поштујете га. Видите зашто је такво. Схватате да није добило довољно светлости, па је такво испало. И нисте нимало емотивни што се тога тиче. Једноставно прихватате. Поштујете то дрво. Оног тренутка кад сте у близини људи, ви изгубите све то. И константно говорите: ‘Ви сте ово… ја сам оно’. Ум који осуђује. И зато ја практикујем да гледам на људе као на дрвеће. Што значи да их поштујем онакве какви јесу.“
Петар Кочић против сече шума
23. септембра 2016.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, Петар Кочић, шуме
Шта живи у снежном покривачу?
6. јануара 2016.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, шуме
Узех да прочитам приповетку УБИЦЕ Милоша Црњанског
Сестра, која је држала то вече службу, ушла је око девет, угасила лампе, села у једну велику, високу, дрвену, „бабину“ столицу, завила се у своје јастуке и шалове, наслонила главу мало назад, помолила се и задремала. Никад је ноћу нису звали. Но увек се тужила, да целу ноћ разговарају.
Причало се ту увек једно исто. Све чудне приче. Све о немогућим догађајима. О сиротанима, што постајаху краљеви на Новом Зеланду, о чудним шумама, о курјацима што говоре, о коњима што су у ушима носили орасе од драгог камења, о мудрим змијама, о неком сату, који је свирао, а на себи носио једног гренадира и једну цуру, што је имала пуну врећу љубица, па се то двоје о поноћи љубило и уздисало, – и умирало, кад би петли запојали.
Наста опет тишина. Причао је о жени некој, што је пошла у цркву, а у шуми је препаде син, што се одметнуо у хајдуке. Он ју је напао и убио. Ишчупао јој срце и бацио насред пута…
„Немој да причаш о убицама“… чуо се један из кута мрачног. (…) „Де оно о птици“… чуо се један.
„Била једном једна мала канаринка. Затворена у кавез. Кад је плакала, падао јој из очију споменак. А перје јој је било од сухог злата… Једно јутро паде иње па се смрзну мала канаринка. Дође Богу жао. Дође Богу жао. Узе је лепо у своје крило, у вреле своје шаке, па је стаде грејати у кошуљи на грудма“…
Узех да прочитам приповетку АДАМ И ЕВА Милоша Црњанског
Он је чекао. Стајао је код прозора и гледао према позоришту. Слуга је обилазио стол и залазио у спаваћу собу, из које је вирила зажарена пећ и широк румен кревет. Држао је страсно своју цигарету и гледао у тај дим лак и плав, као цвеће пољско украј шума, у дим, јединог његовог пријатеља. Окрете се и зажмури од сјаја.
Био је висок, кршан и напрасит страшно. Волео је живот, волео га је откад се вратио из оних густих, младих, крвавих шума на Бугу, где осташе многи раздерани за весеље врана. Од онда му је живот био гласна теревенка сваки дан. Тако је добио њу. Врати се прозору и загледа се опет.
Отворио је прозор, новембар је био, али су то били чудни дани. Увече је небо било топло и сваки се освртао и тражио ласте. Сокацима је врвео свет. Дрвеће је клијало и он се насмеја јесени што је уобразила, да је пролеће. А волео је небо, научио је да га воли, тамо у оним шумама крвавим.
Он устаде, виде мокре кровове и небо тешко, као камен, и поче везивати завесе од чипака – тражио је таму, волео је таму. Загледа се кроз прозор. Није питао за душу, радовао се њеном телу, у њему је било отменога жара и доброте, није питао за душу. Кадикад се сетио само оних грозних упаљених шума без цвркута и једне птице. Он није имао никог, ни мајке ни дома ни отаџбине, све беше пропало у њему, очи његове ћутале су увек, нису питале, нису признавале никад.
Његове се очи замислиле, престао је чисто дисати, живеле су само његове замишљене очи. Дим се витлао око његове главе, душа му је била пуна тог дима, он му је шапутао, причао, а плећа му се погурила и ћутала. Седео је тако и кадикад само чуо, како му нешто на грудима прошапуће молећиво… дете… а била је тишила у соби, светлост је пала на прозор, а напољу се љуљало мокро дрвеће, и сунчало се. Јесен је викала гласно његово име, али он то чуо није. Шта се то догодило са њиме, није му више чинило радости ни најлепше тело, ни верност, ни бол. Под прозором беше хрпа црвеног, увелог лишћа, можда је то ветар тако хтео. Из прозора подрумских вирила је црна зима, и дојила његов бес. И то лишће што се вијало по сокаку, мучило се, да га умири, а далеко негде жвиждао је воз, и звао га још даље у туђину.
Узех да прочитам приповетку РАЈ Милоша Црњанског
Закречен, непровидан прозор на вратима отворио се, и иза решетака се појавила једна, седа, разбарушена глава. Припила би се уз решетке, писнула на псе; што су се шуњали и гурали око дрвећа, пред кућом, а кад то не би помогло зачуло би се звонце и отворила врата, и из њих полетела батина међу псе, што су се урлајући, разбегли.
Они су долазили рано и кришом, са извесним страхом. Крили су се сваки са својом девојком, тако да нису имале времена, да доврше вечеру. Међутим, нису били непријатни гости. Они су девојкама чинили све што желе. Недељом, после подне, водили су их у шетњу иза града. Дочекивали су их у чуновима својим, под бедемима, и возили се са њима дуго иза врбака.
Није се видела варош, ни река, од кровова, али је он ипак назирао, иза дрвећа, станицу, и сенке, испод фењера.
Она га је узимала под руку, седала до њега, намештала јастуке за њега, да угодно седи; а он би резао дрвце, и ловио зрно по зрно, мрвицу по мрвицу, у пенушавој кави. (…)
У граду учесташе крађе и убиства. Почели су да долазе ујутру на сајам, али ни то није било боље, ваљало је проћи кроз шуму, густу шуму.
Јожа је био заспао иза врата. Кроз решетке су се видели само кровови, који су почели да светле. Напољу је сипила киша. Беше већ пред зору. Куће су почеле да се назиру, и, чинило се, као да све, и дрвеће, и улице, долазе све ближе; долазе, као да хоће да се сакрију, да уђу, у ову кућу.
Најлепши тунели од дрвећа
http://www.wonderslist.com/top-10-most-amazing-tree-tunnels/
http://www.awaken.com/2014/04/20-magical-tree-tunnels-you-should-definitely-take-a-walk-through-2/
http://www.eyeopening.info/2014/04/11/20-dreamy-tunnels-time/
https://www.tumblr.com/search/the%20tree%20tunnel
http://flavorverse.com/15-worlds-beautiful-tree-tunnels-get/
Тако је писао песме ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС
извор слике: http://www.jhfineart.com/Landscapes3.html
Тамница
То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом, што несвесно сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја.
Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења;
И да носим облик, сан лепоте, вече
И тишину благу ко ах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,
И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред ствари свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.
Ал бегају звезде; остављају боје
Места и даљине визију јаве:
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал’ бегају звезде, остављају боје.
При бежању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи:
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бежању звезда земља је остала.
И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали, ко тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.
Као стара тајна ја почех да живим.
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи,
Као стара тајна ја почех да живим,
Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода; и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
Ко једина песма, једино откриће;
Да осећам себе у погледу трава.
И очију, што их види моја снага,
Очију, што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина,
И очију, што их види моја снага.
Тако је говорио ЈОВАН ДУЧИЋ
извор за слику: http://www.contemporaryartsociety.org/artist-members/clare-woods/
Сенка
Иде сен моја поред мене,
Огњена сабласт и џин модар;
Преда мном као вођ без смене,
Као жбир за мном, нем и бодар.
Пред шумом преста да ме прати,
За шумом већ ме опет чека;
Пред праг ће цркве збуњен стати –
Тај предисконски страх човека.
Тај знак што мркне и што сјаје,
Тај говор неба речју тамном!
Докле ће ићи и што траје –
Та горка игра сунца са мном?
Све ће под небом даље сјати,
А сен и човек, два близанца,
На раскршћу ће неком стати
Да оба збаце терет ланца…
Но тражиће се, док дан сија,
Две судбе вечно сједињене:
Сенка од земље безмернија,
И човек лакши и од сене.
„Из подунавских шума“, Миодраг Борисављевић
На овом линку можеш прочитати дело „Из подунавских шума“ које је написао Миодраг Борисављевић.
Тако је писала песме ЈЕЛА СПИРИДОНОВИЋ САВИЋ
извор за слику: http://www.apkmodgame.net/tag/tree-branch-metal-wall-art
Фебруар
Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пути.
Све около бела прича,
која ћути
Ал кад ових снежних брда са обронка
виђах светлост,
тада хитах људ’ма доле.
Неки од њих, звуке моје хармонике,
кажу: воле.
Проведемо заједно ноћи.
Потом журим јутром даље.
Са искрајка, мој им глас још ‘Збогом’ шаље.
Некад, кад сам већ далеко,
тад се моја песма често њима враћа.
Неки од њих рођена су моја браћа.
Познамо се и у зимском полумраку
по некоме невидимом тајном Знаку.
Сам у снегу.
Завејане све су шуме
и сви пут.
Све около бела прича, која ћути
Тако је писао песме ДУШАН СРЕЗОЈЕВИЋ
извор за слику: http://www.craftsy.com/project/view/autumn-path-with-aspen-trees/71289
Последњи самртник
Добра, вољена, хранитељко људи,
О, мајко Земљо! Када се погасе
Ватре живота широм твојих груди;
Кад тамни ужас укочи таласе;
Кад свену неизмерне љубичице
Плавих и дивних твојих праскозорја;
Кад потамни за навек твоје лице,
Ко сенка шума изумрлог борја;
Када већ давно, као плаве нити,
Уздахе срца прах вечности поспе:
Вај! ко ће твоје очи заклопити,
Ко ће за тобом дуг суза да проспе?
Напуштена, узвишена Ниоба,
Са гробовима милијарди чеда
Својих, у крилу драгом, гроб до гроба,
Сама, а очајна, издисаћеш сада.
И докле твоје материнске груди
Пали, ко отров, бол један бескрајан;
Док црна неман, неумолно, буди
Ледени ужас, свуд са грозом вајан,
Твој свети уздах мирисаће ти’о
На миришљаве праисконске влаге, –
Сетне и сузне, и сан неки мио
Који тишташе груди твоје драге.
Узех да прочитам НОВЕЛУ О ШУМАМА Константина Паустовског
ШКРИПАВИ ПОД
уводна реченица:
„Кућа се од старости расушила. Можда и зато што се налазила на пропланку у боровој шуми, па је цело лето била спарина од борова. Кадикад је дувао ветар, али није допирао чак ни кроз отворене прозоре мезанина. Само је шумео у врховима борова и проносио изнад њих поворке згомиланих белих облака.“
„Чајковскоме се свиђала та дрвена кућа. собе су благо мирисале на терпентин и бели каранфил. Они су у изобиљу цветали на пољани испред трема. Рашчупани, сасушени, нису чак ни личили на цвеће, него су подсећали на паперје које се прилепило за стабљике.“
„Чајковски би седао за клавир и смешкао се. Непријатно је прошло, а сада ће почети оно чудесно и радосно: расушена кућа пропеваће већ са првим звуцима клавира. На сваку дирку одазваће се најтананијом резонансом суве греде крова, врата и стари лустер, који је погубио половину кристала сличних храстовом лишћу.“
– Изванредна оркестрација!“, мислио је Чајковски, одушевљавајући се мелодичношћу дрвета.
„Упињао се да се сети и уздисао: штета што се ноћно свиркање дрвене куће не може сада одсвирати! Одсвирати једноставну песму расушеног дрвета, прозорских стакала са огуљеним китом, ветра који грањем лупка по крову.“
„Ослушкујући ноћне звуке, размишљао је како живот пролази, а ништа честито још није учињено. Све што је написао само су вежбе, скроман данак свом народу, пријатељима и најдражем песнику Александру Сергејевичу Пушкину. али још ниједном му није пошло за руком да изрази оно лако усхићење које се јавља од призора дуге, од довикивања сеоских девојака у густој шуми, од једноставних појава живота око себе.“
„Понајвише су му, можда, помагале шуме, кућа у шуми, где је боравио тог лета, шумске стазе, шикаре, напуштени путеви – у колотечинама, препуним кише, у сутон се огледао месечев срп – тај чудесни ваздух и увек помало тужан руски залазак сунца.“
„Он не би променио те магличасте смираје ни за какве позлаћене заласке сунца у Паризу. Своје срце је до краја предао Русији – њеним шумама и сеоцима, плотовима, стазама и песмама.“
„Пробудио се врло рано и неколико тренутака се није мицао, ослушкујући пој шумских шева. Чак и да не погледа кроз прозор, знао је да у шуми леже сенке пуне росе. На суседном бору кукала је кукавица. Дигао се, пришао прозору и припалио цигарету. Кућа се налазила на узвишици. Шуме су одлазиле у низину, у раздрагану даљину, где је усред шипражја било језеро.“
„Догађало се тако да се он зими, у влажном хотелу у Риму, будио усред ноћи и, корак по корак, прелазио у свом сећању тај пут: испрва просеченом стазом кроз шуму, где крај пањева цвета ружичасти ноћурак, потом кроз брезов шумарак пун гљива, па преко поломљеног моста над зараслом речицом и уз благу косину – горе, у бродску борову шуму.“
https://www.pinterest.com/lindasvintage/simply-trees/
„Знао је да ће се данас, пошто тамо проведе неко време, вратити и да ће се негде унутра давно спутана драга тема о лирској снази тог шумског предела прелити преко ивица и покуљати у бујицама звукова. А кад мине година, и сам ће се чудити ономе што је написао. Тако се и догодило. Дуго је стајао на обронку Рудога Јара. Са израслих липа и курике капала је роса. Унаоколо је било толико влажног блеска да је и нехотице почео да жмирка.“
http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm
Али тога дана Чајковског је највише изненадила светлост. Загледао се у њу, видео нове слојеве који су падали на познате шуме. Како то раније није примећивао? Са неба су се изливале праве бујице светлости и под њом су се посебно рељефни и кудрави чинили врхови шуме који су се видели одозго, са обронка. На ивицу шуме падали су коси зраци и најближа борова стабла имала су онај мекани и злаћани прелив какав има танушна борова дашчица осветљена свећом отзпозади. И са необичном моћи запажања тог јутра приметио је да борова стабла такође бацају светлост на шикару и на траву – слабашну, али истог злаћаног и ружичастог тона. И, напослетку, видео је данас како је шипражје ива и јошика над језером било осветљено одоздо плавичастим одсјајем воде.
На пропланку се уздизао високи гранати бор. Он га је назвао „светиоником“. Тихо је шумео иако није било ветра. И не заустављајући се, прешао је руком преко његове загрејане коре.
– Сигурно сте чули? Мој спахија се не извуче, ослаби. Целу шуму продаде. (…)
– А овај ти је по изгледу фин господин. Са златним наочарима, брадица му седа, чешљићем очешљана. Чиста брадица. Капетан друге класе у пензији. А не личи. Пре би реко црквени старешина. На њему сако од пуне кинеске свиле. А у очи му, брате, не гледај, пусто је у њима, ко у гробу. Са њим дошао и његов помоћник, једнако се хвалише: „Мој курјак“, вели, „скинуо шуму по целој харковској и курској губернији. Сасекао до краја. Он је према шуми немилосрдан, ни за семе неће ништа оставити. На шуми је велики капитал стекао.“ Мислили смо, наравски, да његов помоћник лаже. Глади пред парајлијама; њима не значи ништа да слажу или да човека свуку догола. А испаде да помоћник није лагао. Трошченко је купио шуму, још се није честито ни скрасио, а већ је догнао дрвосече и тестераше. Сутра почињу шуму да секу. Кажу да је наредио да се све сасече, до последње јасике. Тако је то!
http://zelenasrbija.rs/kalendar-biljaka/5745-corylus-avellana-leska
– Служиш код доброг господина – замишљено рече Василиј – а душа ти је као гњили орах. Кврцнеш га, кад унутра, уместо језгра, бели црвић. Да сам ја нешто твој господин, обавезно бих те отерао. Купи се! Како можеш тако нешто и да питаш – шта се то мене тиче! Ја сам с том шумом од своје двадесете године. Неговао сам је, чувао. Тако ни жена децу не чува.
http://sumadijapress.co.rs/srpski-druidi-porodica-bistrih-potoka/
– А шта сад? Разбојништво право! И још морам дрвеће обележавати за смрт.
Сунце је већ било на заласку, борови почеше да бацају дугачке сенке, а музика није престајала. (…) Кадикад се пут пробијао кроз такав честар лескове шуме да се морало седети повијен, како гране не би шибале лице. Затим је шуми дошао крај и пут је избио под брдо, на простране ливаде.
Ево и града. Точкови су затутњали преко моста, пребројали сва брвна а онда почели да се котрљају по меканој прашини. Кроз прозорчиће су светлуцали орманчићи са иконама, као у цркви.
Из врта су допирали гласови, смех, ударци дрвених штапова. Тамо се, очевидно, уз светлост фењера, играо крокет. У кући је, дакле, било омладине. (…)
– Постојећи законски прописи – полако је говорио губернатор, кашичицом цедећи комадић лимуна у чаши чаја – не дозвољавају ми, Петре Иљичу, да било шта предузмем. Сеча шуме је дозвољена Трошченку на бази постојећих инструкција с тим у вези. (…)
Губернатор је изгњечио лимун и кашичицом га извадио из чаше. (…)
Чајковски је ћутао. Шта је могао да каже том човеку? Да пропаст шума доноси пустош његовој земљи? То ће губернатор, можда, и схватити, али руководећи се законима и тумачењима уз њих, одмах ће благо одбацити тај приговор. Шта да каже? О нагрђеној лепоти земље? О своме убијеном надахнућу? О снажном утицају шума на душу човека? Шта да каже? „Ми се управо истичемо зато што смо одгајили и однеговали своју народну снагу у складу с овом чудесном природом?“ Или једноставно да каже да му је до дна душе жао тих шума, њихове свежине, шушкорења, сјаја ваздуха по пропланцима? Чајковски је ћутао.
– Наравно – рекао је губернатор и подигао веђе као да о нечем размишља – шумско разбојништво је ружна ствар. Али ја сам немоћан да вам помогнем у тој тешкоћи. Од свег срца желим, али не могу, Петре Иљичу. Делим ваше негодовање. Али захтеви уметничке природе не подударају се увек са трговачким интересом.
Преостаје само један излаз: да откупи по трострукој цени шуму од Трошченка. Али где да набави новац? Да сутра пошаље телеграм своме издавачу Јургенсону? Нека набави новац где зна и уме. На рачун његових дела, опера, романси… Ово решење је умирило Чајковског.
Када се скела приближила, Чајковски је сишао из кочије. Кочијаш је обазриво повео коње на дрвени сплав. Дуго је затим шушкало уже, а кочијаш тихо разговарао са превозником. Из околне шуме ударала је топлина. Какво олакшање! Он ће спасти овај кутак земље. За њега се привезао свом душом. Те шуме биле су неодвојиве од његових размишљања, од музике која се рађала у скривеним местима његове свести, од најлепших тренутака његовог живота. а њих, тих тренутака, није било тако много.
А сада, суочен с овом ноћи, док слуша како вода жубори око брвана скеле, помислио је да стварање није баш тако једноставна ствар. То долази изненада, као у заборављеним стиховима: „Једним валом подићи у живот други, са обала у цвату осетити чулом ветар…“ Ветар са обала у цвату! Срце му је обамирало. Какве неочекиваности скрива живот у себи! Како је добро што не знамо када ће их открити – да ли овде, на скели, или у задимљеном блеску позоришне сале, под младим бором, где се од нечујног поветарца њише ђурђевак, или у сјају женских очију, умиљатих и радозналих. (…) Како је пријатно знати да ће у сарадњи с тим шумама, у потпуној непомућености, завршити јуче започети рад и посветити га… коме? Ономе младоме, стидљивоме сабрату, бившем земском лекару, чије приче чита и пречитава вечерима: Антону Чехову.
Антон Чехов
Трошченко, у чизмама и шеширу који су звали „добар дан и збогом“ – шлему од луфе са два штита, спреда и позади – ишао је по чуми и секиром обележавао борове. (…) Чајковски је кратко изложио свој предлог – да му препрода овако како стоји целу шуму.
– Желите да заокружите поседе? – љубазно је упитао Трошченко. – Ова шума нема цене. Чујете ли? – Трошченко је ударио ушицама секире по бору. – Дрво унутра пева! (…) Осим тога, нас шумске индустријалце не дођу јевтино ни власти. Власти су вам као магнет: силно их привлачи злато.
– А за колико сте купили ову шуму?
– То је десета ствар. Моја роба, моја и цена.
(…) – Још морамо обићи. Шуму обићи. Оценити је како ваља. Уосталом, све је ово неозбиљно. Договарати се овако, с ногу!
Он придиже шешир и крену у дубину шуме. (…) Кренуо је кући, трудећи се да не слуша лупу секира која се поче ширити шумом. Пут је водио преко пропланка на коме је растао бор „светионик“. Коњи изнесоше кочију на пропланак. Неко испред њих викну упозоравајући их. Кочијаш истога часа заустави коње. Чајковски се диже и шчепа кочијаша за раме. Од подножја бора, погуривши се, као лопови, распршише се дрвосече. Наједном цео бор, од корена до врха, задрхта и зајеча. Чајковски јасно чу то јечање. Врх бора се зањиха и дрво се поче лагано нагињати ка путу и наједном се сруши, кршећи суседне борове и ломећи брезе. Бор са тешким треском удари о земљу, иглице на њему затреперише и све се умири. Коњи устукнуше и зарзаше. То беше трен, само један страшан трен смрти дрвета које је ту живело двеста година. Чајковски стисну зубе. Врх бора препречи пут. Није се могло проћи. (…)
– Ех, оборлупежи! – уздахну кочијаш, прикупљајући кајасе. – Ни сећи не умеју људски. Откуд иде да најпре секу велико дрвеће, а мало да крше у иверје? Најпре мало обали, па ће тад велико наћи простора, и штете неће бити… Чајковски је пришао врху обореног бора. Лежао је као брдо сочног и тамног четинара. На иглицама се још задржао сјај, некако својствен оним ваздушним пространствима где је четинар до малочас треперио на поветарцу. Дебеле поломљене гране, покривене прозирном жућкастом опном, биле су пуне смоле. Од њеног мириса голицало је у грлу. Ту су лежале и брезове гране које је поломио бор. Чајковски се сети како су брезе покушавале да придрже бор који је падао, да га прихвате на својим гипким стаблима, како би ублажиле смртни пад – од њега је надалеко земља задрхтала. Брзо је пошао кући. Час десно, час лево, час иза себе чуо је тутањ оборених стабала. И једнако је исто онако потмуло јечала земља. Птице су летеле тамо-амо изнад посечене шуме.
Ко је дао право човеку да богаљи и унаказује земљу да би тамо некакав Трошченко балавио ноћу новчанице? Постоје ствари које се не могу оценити ни рубљама ни милијардама рубаља. Зар је тако тешко да тамо, у Петрограду, ти премудри државни прваци схвате да моћ једне земље није само у материјалном богатству, него и у души народа! Што је шира и слободнија та душа, држава постиже већу величину и снагу. А шта негује ту ширину духа ако не та чудесна природа! Њу треба чувати онако као што чувамо сав човеков живот. Потомци нам никада неће опростити пустошење земље, скрнављење онога што не припада само нама, већ и њима по праву. (…) У грудима су се јављали наступи обамирања и пустоши. А после тога срце му је почињало тако снажно да лупа да су његови откуцаји болно ударали у слепоочницама. Помислио је да је и од пропасти шуме и од бесане ноћи – да је од свега тога остарео за неколио година. (…) Колико јуче могао је застати, мирно пратити лет паучине и погађати хоће ли се закачити за брезову грану или неће. А данас то није могуће. Нема мира – значи, нема радости. Нема ничега.
Земља је јечала и тресла се: Трошченко је обарао шуму неуморно, без предаха. (…) – Шта ће ти? – мукло упита Василиј. – Шта ти треба? Хоћеш и преосталу шуму да купиш? Да све сасечеш? (…)
Иза свеже крчевине, иза нагомиланих борова откривала се нејасна предвечерња даљина, над којом је ниско висило пурпурноцрвено сунце.
САЊАРКА
Пошто је прочитала много књига, она је себе често замишљала у некаквој дивној земљи. Јасно је видела како силази са пароброда на обалу те земље у рано јутро, оставља на влажном песку трагове и у сваком се скрива малена плавичаста сенка, јер сунце је тек изишло и њега светлост косо пада на земљу. А у даљини се диме литице као јоргован плавих брда и са њих се уз буку сливају, разбијајући се у прашину, хладни водопади. (…) Књиге је читала у заносу, гутала је страницу за страницом, кријући се у очевом воћњаку, у мрачном вењаку који је личио на колибу и сав био обавијен лозицом.
– Анфиса, очи ћеш да поквариш! – викао је из воћњака Николај Никитич; он се по цео дан бактао око својих јабука и шљива.
У кући Николаја Никитича било је мрачно. „Вероватно је Анфиса отишла?“ – помисли он. Уздахну, упали фењер и пође у воћњак; требало је да постави подупирач под стару јабуку. У воћњаку је на клупи седела Анфиса.
Око срца му постаде хладно. Јасно је, мораће да је пусти. Али како ће он ту да живи и чепрка по воћњаку без Анфисе? Боље да се мане свега, да пође с њом и да живи тамо у Москви.
РАЗГОВОРИ УЗ ЧАЈ
иза пастира су се уздизали стрми брежуљци и на њима разбацане куће. Готово све куће су биле подједнаке: приземље од цигли, а први спрат од дрвета. Иза чипканих завесица у саксијама је цветало собно цвеће. Очишћена стакла цаклила су се на сунцу.
На станици, где су се жене из предграђа тискале са раном вишњом и краставцима из туршије, Кољу је дочекала мати, Нина Порфирјевна, седа, одлучна, са цвикерима. (…) Коља је имао среће: одређен је у ту станицу на летњу праксу. Да не беше те околности, Нина Порфирјевна не би те године видела Кољу; опет би преко лета отишао у некакве забите крајеве да премерава шуме.
– Већ сам изгубила и наду да ћеш доћи – говорила је Нина Порфирјевна. – Струка ти је шумарство, а у нашим крајевима од шума су остале само траље. ето, нешто мислим, баш је глупо испало! Нећу сад никако видети мог Кољенку. Другог нема – пређи у шумске крајеве. А испаде да се и за шумарског стручњака нађе овде посла.
Нина Порфирјевна је живела на изласку из варошице, на стрмој обали реке. Дрвена кућа, коју је подигао још Кољин деда, накривила се, али се башта разрасла. У башти је чупкало траву теле са белим белегом на челу, привезано за дрво. (…) Коља је отишао у своју собицу. У њој је све остало на староме месту, као онога дана када је отишао из куће. Само је постало мрачније због јоргована који се разрастао испред куће.
Коља је сео за стари сто, почео извлачити фиоке и пребирати по већ заборављеним стварима: школским свескама, колекцији уралског камења, деловима растављеног старинског телефона, по албуму са поштанским маркама, сасушеним храстовим, кленовим, брезовим и кестеновим лишћем… Све је то било прашњаво и учинило се Кољи тако давнашње и старо да се чак и насмејао.
Коља је прошетао мало по башти. У башти је живело мноштво мрава, они су свуда начинили своје пешчане путељке. Коља је посматрао како мрави јуре један за
White oak trees around the world
![[photo, Leaves of White Oak, Anne Arundel County, Maryland]](https://i0.wp.com/msa.maryland.gov/msa/mdmanual/01glance/symbols/images/leaves.jpg)
Света шума у Јиндриховицама
Једно занимљиво дрво
11. јануара 2014.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, шуме
Тако је говорио Иво Андрић
„… Зачудо, оно чега се најчешће сећам и што бих желео, кад би се могло, да вратим – то су летњи дани, сунчања, купања и шетње по шумама. То је све.“
Тако је писао песме Мирослав Антић
https://www.youtube.com/watch?v=G5pGuXiZLdw&feature=share
ПРОРОЧАНСТВО
Не осећати хладноћу,
ни муње које грме
и с вриском парају небо.
Насмејан, отићи мирно.
Преточити се у воду,
у ваздух,
у земљу,
у шуме,
овакве једне ноћи
под маглом непрозирном.
И онда: живети простран.
Бити до краја света
све што се досећи може.
Никада не остати мали.
Бити мирис и боја,
бити тишина у ветру,
и бити океан звезда
што се у вечност пали.
Свето дрво народа На’ви у филму „Аватар“
The sacred ‘Home Tree’ of Pandora is the star of the largest box office movie in history: Avatar – produced by James Cameron.
Following the huge succes of the film ‘The Avatar Home Tree Initiative’ was announced by director James Cameron on Earth Day April 22, 2010 which resulted in the planting of 1,006,639 trees on six continents in 2010.
It was accomplished through the tireless work of 17 partner organizations. Over 31,000 individuals were directly involved in the massive planting effort.
„In creating this project, we wanted to make every tree count. That´s why we selected ecosystems around the globe where we believed trees were most crucial to protect, and partners we were confident would work the hardest to get strong healthy trees in the ground and nurture them to maturity. While our requirements were high, in the end, the results of this project surpassed our expectations,“ said Kathleen Rogers, Earth Day Network President.
Earth Day Network reports that the trees planted for the Initiative protect some of the world´s most bio-diverse and threatened forests; restore acres destroyed by fire, flood and wind; enable local and regional governments to rebuild communities devastated by disaster; engage tens of thousands of children and youth in learning about the environment; create career opportunities in the green economy; and provide hands-on service opportunities to volunteers of all ages.
Read more here:
http://james-camerons-avatar.wikia.com/wiki/User_blog:Faern./Avatar_Home_Tree_Initiative_exceeds_its_goal
http://www.earthday.org/avatar
http://moviemet.com/news/avatar-home-tree-initiative-exceeds-its-goal#.UsxAdtJDvbE
Тако је говорио Милош Црњански
Веје снег. Из шуме са Черне долази Божић, тихо надгробно појање и црвено вино по кућама. Под гранама, пуним снега, тишине и Божића, они, без дома, без деце, крвави, поносити, последњи…
Легенда о бадњаку
Зашто је баш храстово дрво бадњак?
Eво приче… „Суви храст“.
Једног лепог дана ђаво се упути пред Господа, па му рече: „Ти си господар свега и свих док ја, јадничак, немам баш ништа. Дај ми нешто, дај ми да владам неким бар малим поседом.”
„Шта би ти волео да имаш?”, упитао га је Господ.
„Па, могао бих, на пример, да будем господар шуме”, одговори ђаво.
„Добро”, пристаде Господ, „али бићеш господар шуме само зими када са дрвећа отпадне лишће. Када дрвеће олиста, шума ће поново бити моја.”
Када је дрвеће чуло о чему се Господ и ђаво договарају, веома се забринуло.
„Шта да радимо? Већ на јесен лишће ће нам отпасти.”
Дрвеће је одучило да потражи савет од старог храста. Храст је дуго размишљао и напослетку рекао: „Трудићу се колико могу да сачувам своје лишће на гранама. Моје суво лишће остаће на гранама све док ваше почетком пролећа не почне да пупи, тако да ђаво никада неће моћи да господари шумом.”
Од тада, легенда каже, суво лишће храста остаје на гранама све док друго дрвеће не олиста.
Еколошке куће какве смо сањали
27. новембра 2013.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Важно је имати идеју, Поклонили смо вам..., шуме
Тако је говорио Јован Дучић
У старости сe прокажу на лицу карактeр и душа човeкова, као што сe прокажу рeљeфи јeдног брeга тeк у зиму кад изгуби шуму и потпуно оголи. Има лица која са старошћу добију нeшто свeтитeљско или мудрачко, друга мучeничко и болeсничко, а трeћа животињско и звeрско.
Тако је писао Милош Црњански
„Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Седнем до прозора, и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот?
Оне крваве, црвене, топле шуме, непрегледне пољске шуме, како ме уморише. Војник сам, о нико не зна, шта то значи. Али у овој бури, што је завртела мозак свету, мало је људи, који тако слатко и мирно живе као ја. Вучем се тако од града до града, и шетам се под овим јесењим дрвећем руменим и жутим, које има на мене исто толико утицаја као на Хафиса вино.
А затвор, и вежбе и касарна смрадна, вашљива и црна, тако ме мало дира. Ја сам заљубљен у воде ове, и дрвеће иза бедема, који се губи међу барама жутим и зеленим, крај којих је трава тако мека, опржена и топла. И волим свој живот чарју, коју сам осетио лане, кад сам се враћао из оних блатних, младих, пољачких шума, где су онолики остали подерани и крвави, са разлупаним челом.“ (почетак романа „Дневник о Чарнојевићу“)
Потражи, претражи…
Мир божији
21. септембра 2013.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Образовање кроз уметност и природу, шуме
Тако је писао песме Јован Дучић – Сунце
На житу пламти јара врела,
Јули ће све да затре;
Дитирамб сунцу пева пчела –
Све речи од саме ватре.
Не чезне брдо дах да нађе.
Нит шума за сен вапи
И река пре но сунце зађе
Жели да умре до капи.
Спрема се класје све да падне,
И лишће пред ноге пању;
Да земља данас жудно знадне
За лепу смрт у сјању.
30. јула 2013.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Ликовна уметност, Тако је говорио... (цитати), шуме
Јапанска пословица
Ако желиш уловити рибу, треба да одеш до мора,
ако желиш насећи дрва, мораш отићи у шуму.
14. јуна 2013.
Наташа Миљановић
Поставите коментар
Категорије: Ликовна уметност, Пословице и изреке, шуме
Где ја живим ШУМА
Шуме прекривају трећину површине наше заједничке планете Земље.
Оне су дом за више од половине данашњих живих врста и стотине милиона људи. Тако вас штитимо.
Шуме доносе приходе за живот сваком четвртом човеку. Тако вас запошљавамо.
Шуме обезбеђују храну за скоро свих седам милијарди људи на земљи, ваздух који удишете, лекове које користите. Тако вас хранимо, лечимо и одржавамо у животу.
Ипак, ви не знате много о нама и не гледате нас с наклоношћу.
Чак – супротно. Неки од људи нас угрожавају.
Иако смо се ми појавили хиљадама милиона година на планети пре него ви, људи.
Срећом, постоје и они људи који желе да спознају све о нама, који нас славе, описују, штите и труде се да рационалније користе све оно што им нудимо. Има и оних који су прави револуционари борбе за нашу заштиту. Грађани, научници, пословни људи, обични људи, боре се да нас сачувају за своје потомке.
Зато ја веома волим стихове турског песника Назима Хикмета, који је рекао да треба „живети као дрво, усамљено и слободно. Живети као браћа, као дрвеће у шуми.“
Погледај каквих све занимљивости има на овим адресама:
http://www.bionet-skola.com/w/Za%C5%A1tita_prirode
МИЛОВАН ДАНОЈЛИЋ:
ШТА СУ ИЗМЕЂУ ОСТАЛОГ РАДИЛИ СТАРИ СЛОВЕНИ
Драги пријатељи, дозволите да вам кажем нешто сасвим ново
Из живота наших врлих предака,
племенитих поткарпатских грађана:
– Стари Словени бавили су се ловом, риболовом
Пчеларством и – ситним крађама…
Ух, ух…
Шта то чух!
Па зар су и то знали…
– А шта су крали?
Е, то је већ тајна
Коју чува месец кад после поноћи сја.
Али њихове су крађе биле јавна тајна,
О томе се и до данас понешто зна.
На пример, крали су један од другог рибице беле
Које су непрестано пецали на удицу, отпрве;
(Једном је један старац украо од суседа две пчеле),
Са трпеза, после ручка, поткрадали су мрве;
На све стране дизали лукове и стреле,
И још, за време пецање, један другом
Из дрвених зделица крадуцкали су црве.
Свакакве људе ова земља рађа,
Било је, богме, и тежих крађа:
Деда Вуин, онај што је имао косу као пласт сламе,
И становао у најгушћем шипрагу поред Дњепра,
Једне мрачне ноћи, потпомогнут од таме
Украо је Радгуну најдебљега вепра.
Што то чух!
Озбиљни старци, имају и браду,
– Ух, ух… –
А понекад краду!
Не верујете ми? Мислите да се бавим ситним интригама
Ко какав дворски ћата?
Не, ја сам ово читао у неким пожутелим књигама,
А највише ми је шапнуо један пролећни ветар,
Који је и у четвртом веку нове ере
Живео иза планине Карпата…
„Још бакарно небо распаљено сија
и црвени река од вечерњег жара;
још подмукли пожар као да избија
из густе шуме црних четинара.“
Алберто Моравија: одломци из приповетке САМОУБИСТВО
„Ево Кастелфузана. Био је то први дан лепог пролећног времена и читава шума борова провидела се до у дубину, између једног и другог црвеног стабла, с јарким сунцем на пољанама прекривеним смарагдном травом и прозирном сенком у шипражју. Изгледала је као празно позориште, а оне многобројне стазице, које су се пружале ту и тамо међу честаром, мамиле су на шетњу. Отишли смо до мора; искрило је, веома плаво, под раскошним и као пригушеним сунцем. Провезао сам мотор дуж обале и онда је Мирела иза мене почела да певуши…
Вратили смо се у борик, изабрали лепо место, чистину међу боровима, читаву прекривену нежном зеленом травом и сели, на сунцу, да једемо…“
http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%94%D1%80%D0%B2%D0%BE
http://www.equisetites.de/palbot/climate/dendro.html
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%83%D0%BC%D0%B0
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A8%D1%83%D0%BC%D0%B5_%D1%83_%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B8
http://www.ucmp.berkeley.edu/exhibits/biomes/forests.php
http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A2%D0%B0%D1%98%D0%B3%D0%B0
ЉУБИВОЈЕ РШУМОВИЋ:
ЗАМИСЛИТЕ ЗЕМЉУ СРБИЈУ
Замислите земљу Србију
У Србији село Словац
У Словцу живи Вукола
Највећи ловац
Кад Вукола крене да лови
Па поведе и керове
Љута паника хвата
Велике и мале зверове
Сасвим опусте пећине
И шума осиромаши
Јер Вукола само пуца
А никако да промаши
Кад Вукола иде да лови
Он је заиста дивљачан
Иначе је доста забаван
Чак и привлачан
ДОБРО ДРВО 