Испод наслова приповетке стоји натпис: Из мога дневника, 1919. (овде наводимо пуни текст приповетке)

Сент Андреја.

Бео пут пролази виноград за виноградом, спушта се и диже од чокота до чокота, од воћке до воћке. Шумарци багремова прате га да се не изгуби. Он их води доле на реку, напаја их руменом водом, па излази пред њима горе на врхове, где стоји по који усамљен јаблан. Знам да је негде иза црквених торњева равница, из које се дижу плави облаци, као дим тамјана.

Смрт, због које сам дошао, није јасна, она кривуда, кроз тихе, мале, зелене улице под воћкама, где не могу да нађем гвоздена врата порте.

"Stara srpska kuća" - Sentandreja

Над водом се појављује, кад застанем, нешто огромно, плаво: ваздух, благ, натопљен маглом, на којој лежи сва ова тешка пруга брда и вода са којих сам сишао.

За мном иде април, са липа што су се разишле по будимској дијецези.

При полазу сам приметио да гране листају. Ко зна где сам био око поноћи. Лежао сам крај воде. Нико неће знати да сам дошао, ни трг пун јабука, ни тамница зелена, покривена кривим мокрим кровом. Ни бела, каменита владичанска врата. Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу.

Над постељом ми је тишина, а иза ње, пет великих дворана, у којима има само завеса и старих слика. Једна дебела госпа, у жутој свили, стоји код прозора и не зна да прочита оно што сам јој донео из једног села, са југа. Пред кућом широка сенка. У лишћу, земљи и грању, са заривеним кљуном, у ветру који не може да их затресе, као старе богате житарице шајкашке, стоје цркве. Иза њих све до Дунава су огромне баште. Дрвеће ми пада на прозоре. Сад је крај, крај.

Још овај дан, и никад више овуда проћи нећу. Остаће један румен брег на небу, мирне воде, празне цркве.

Дунав ће мој, Дунав ће мој све обухватити сјајним појасом и однети, однети, однети.

Земљу нек вода носи, носи. Мир је под црквом, ни голубови не лете. Камен је хладан под травом, камен је хладан под травом. Остаће на небу румени брег и празне цркве над водом.

Камен је хладан под травом, милим гласом зазвони под ногом, под штапом. Све што је било збркало се у мени, али сад, кад одем, све ће да се разјасни у животу, у моме, у моме.

Звона звоне; иконе, иконе; недеља; јутро је пред црквом.

Крв је та благост, овде под травом, крв је та благост, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована.

Ето је, ето је: одлази по води.

Капљи, моја мила, капљи, драга, чун те чека, обрастао мокром, зеленом трском, слабом и старом, искрханом; нек те носи, са старом црквеном оградом зарђалом; иди, моја мила, драга крви. Јеси ли то ти са жутом тамом, течеш ли ти то, дивна и нежна, јединосушна, бистра и мила, помилована, обалом, водом, равницом, за мојим ходом, по улицама обраслим травом?…

Још овај дан, и никад више.

Острогон

Гологлави, корак у корак, сувише рано сишли смо у мрак. То је била огромна сенка базилике која је падала у Дунав. Каменитим, влажним степеницама сишли смо да га видимо…

Златан и свилен стег… слава трновита, на мекој свили… Свила мека, мекша него жена, мекша него златна коса… слава, слава… слава трновита… dux…

Сунце се тамо рађа доцкан, међу трском, и мирише на воду. Горе на брегу трепере по улицама у жутој магли распукле земље, светиљке. Ветар засипа јутро песком. Долећу тице из околних шума и винограда.

Румен сјај над варошицом шћућуреном под брегом, под огромном сенком базилике. Њен мрак пада у Дунав, и над том хладном и мрачном влагом зјапе рупе у зидинама, под решетком.

Знам: пред вече, тамо би ми било добро. По једно псето придружило би ми се и ишло за мном. Зазвонило би грдно туђинско звоно и залеђена обала ишла би пуна шљунка Дунавом, кроз врбаке. Не би било гласа ни звука.

Било би нас свега троје у том руменом брегу, пуном црних каноника.

Пред вече силазио бих оном белом улицом што се спушта, разривена од воде, кроз распуклу жуту земљу. Застајао бих на угловима, пред леденим, страшним, гвозденим мостовима где стоје моје старе повезане пријатељице што виде само на једно око и продају кестење. Ох, како бих погнуо главу пред жаром!

Жар, жар, румени, увенчани жар, усијано гвожђе.

Проста и драга, озебла мирна тела. Ни туге, ни туге више. Ноге тешке, прозебле, увијене крпом. О мудрости око гвозденог, усијаног жара, пред зимом, пред снегом! Каквим би благим гласом говорио, каквим би благим оком гледао, каквим би мирним ходом прошао…

Реч, једна реч, тиха и јасна, и све би дрвеће било добро. Без туге, без туге. Осмехнуо бих се и видео лед и небо.

А кад бих ушао у цркву, било би нас свега троје. Мрак, румена кадифа и чираци. Драги и мали сто, на њему сребрни мајушни манастири. И хлеб, мајушни хлеб, за мене, за тебе, за све, за снег, за тице, за земљу, за све. Полако, дан по дан, и ми бисмо заборављали речи.

Црквењак се и тако сећа још само имена свог, осим молитава.

http://el-skolasvetisavabp.edu.rs/blogovi/?cat=10

Мрак добар и мио, мрак у певницама. Сребро и ватра. Жар, добри жар под сребрним малим црквицама на столу.

Опојали би хлеб и миро. Нико нас не би питао ни гледао. И било би нас само троје.

А кад бисмо изашли, грање би нас помиловало по плећима, а црквена врата обавила својом сенком.

И тада, ма куд. Живот са својим колима сена, дућанима и крчмама остао би под брегом. Прошао бих улицама и застао само на углу да огрејем руке над руменим кестењем.

http://www.rastko.org.rs/rastko-hu/index.html

Полако, уз брда, полако. Само мир, само мир. Звездано небо и лед. Ход тих и лаган, као ток залеђене обале, пуне шљунка под врбаком. И око, и дах, и мисли, по небу, небу. И нико да ослови, нико да пита: све тихо, све мирно, ништа моје.

Велико звездано небо, нечујно звоно. А нас само троје. Поп и црквењак и ја. Како би то било нечујно…

Свако вече бих силазио и враћао се, кроз те камените уске улице, пуне црних каноника, путем белих кућица што се спушта и пуза, разривен од воде, кроз распуклу жуту земљу.

Без иког, без ичег у рукама, са неколико врућих кестенова.

Како бих био нечујан…

Темишвар

Овде је то само у сну. И нигде томе неће остати трага. Као међу играчкама-кућицама, дижем ногу да не згазим на куће, да се не саплетем у дрвљу, да не прекорачим баровиту реку. Најрадије бих легао колико сам дуг, а знам да бих обухватио целу велику варош, и као у детињству дувао весело у димњаке фабрика. Зар сам збиља био тако мали да ни то нисам могао?

Звоцкају трамваји.

У забавишту сам био најбољи јахач на љуљакоњу. И нигде томе неће остати трага. Путем из школе остајао бих по сокацима, по гробљу, по шанчевима. Шта раде и где су оне дивне и миле руменооке жабе које су ми тако дрхћући дисале на руци? Колике сам јаркове прескакао, где сам све био, куд се ни оџачари нису усудили.

Ено их, ено их, ено их. Оно су те клупе. Гле, не бих више могао да седнем: како су мале, како су мале! Колико је висока Кудричка планина? Колико становника има белоцрквански срез? Трсковцем по шаци: „Пружи руку да ти сабљу платим.“

Знам: после је требало седети у већим скамијама, све су биле мале. Требало је учити катихизис на маџарском. А она… она је седела увек здесна. Увече крадом долазио бих из предграђа у град да сагледам њен осветљен прозор. Био сам у четвртом разреду кад „Голуб“ наштампа моју прву песму, Судба, не сећам се више како. Прва строфа: нека лађа, друга строфа: бура, трећа строфа: само остаци пливају по води. О како је то смешно! Колико бесаних ноћи! Био сам срећан кад је хтела да ми пружи руку.

Како су беле, и офарбане, сад ове клупе у порти пред црквом! Ено стоји још и рачунаљка и штице. Колико их, Боже мој, има ове године… има ли их још бар десет… малених, малених глава?

Али где су бедеми, шанчеви обрасли травом, пуни зелене жабље воде ?

Кроз ова стаклена врата, ено их, ено их. Онај са белом огрлицом до ушију, Сава Текелија. Увек су ме пред њега водили. Како су му уши велике и црвене!

Ходи и на гробље: љубичицом је обрасло у пролеће тамо и моје презиме. Је ли, како је то смешно! Никада више нећемо туда проћи. Онај гроб, ено онај мали, то је неког Руса малог из певачког друштва. Онај тамо је барона Јовановића. А овај, гле, где сам провео детињство, под овом липом која, да знаш, како после испита мирише, читај: отац подиже… ја… Тодор… Радичевић сину моме Стефану… Видиш ли у камену урезану ружу и под њом глупо, сентиментално написано: Таки је био…

Advertisements