СЕЋАЊЕ

Ко нема дрво
Умреће до заласка Сунца

У хладу старе крушке
Седи Гаврило Михајловић
Једе супу
И нешто сам са собом размишља
Кад једем супу
Сетим се Мајке
Кад једем рибу
Сетим се стрица Марка
Кад једем питу
Сетим се тетке Јелене
Кад загризем дуњу
Сетим се бабе Смиљке
И чујем шкрипу капије
Кад у двориште улази
С првим снегом
Човек после педесете
Једе само своја сећања
Помисли Гаврило Михајловић
И погледа жути лист
Који је из крошње пао
А онда устаде
Обриса уста
И удаљи се
Као да је ручао

Advertisements