Archive for 8. априла 2015.

Прича о мимозама

william-adolphe-bouguereau-french-1825-1905-mimosa-the-mimosa-flower-detail-18992

http://www.konkretno.co.rs/iz-treceg-ugla/mimoze

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ

Кад се угаси сунце

Кад се угаси сунце и тама на земљу сађе
и велом звезданим својим покрије бурни град,
И поља, и доље, горе; кад лахор ћарлија слађе
Кроз опустели сад –

Ја сиђем усамљен у ноћ. И речи тајанствене
Са усана мојих тада одгоне сан и смрт;
Духне ненадни вихор и све се иза сна прене,
Оживи цео врт.

И старо, столетно храшће зашушти монотоно
Старинску некакву песму, старински неки јад;
Бели се занија цветак, ко мало сребрно звоно
Запева цео сад.

Из мрака, из неба, земље, извиру чудесне приче,
Гласова све јаче бива и ваздух чисто ври…
Један се церека лудо, а један очајно кличе,
Као духови зли.

Но ја их разумем лепо. То нису нечисте сени,
Но моје немирне душе неопевани јад.
Они се отимљу бурно и сву ноћ певају мени
Кроз опустели сад.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ

НА СТЕНИ

 

Зевсова пламена стрела на стену удари доле,

И стена на двоје пуче… Брујећи у току своме,

Водопад растресе гриву и обе раздвоји поле,

И бурни његов лет

Са горском студеном струјом у цветне потече равни,

У туђ, у далек свет.

У рано пролеће тако сурови горштак се вере,

Слушајућ’ срдите вале, што храшће столетно ломе;

И смело, над понор нагнут, мајкину душицу бере;

И пева суморну песму о тужном растанку своме;

И чудни његов глас

у мени душу стреса, к’о лахор што стреса крилом

Зелени вити клас.

Тако је писао песме ВОЈИСЛАВ Ј. ИЛИЋ

ВЕСНИК ПРОЛЕЋА

 

Под зрацима топлог сунца

Природа се из сна креће;

Са жубором бујни поток

У долине мирне слеће.

 

Само горе, на висини,

Још се беле пусте равни.

И гаврани с криком лете

У вечерњи сутон тавни.

 

Ал’ крај реке, у долини,

Где травица ниче мека,

Топли ветрић пољуљује

Вито стабло кукурека.

 

После дуге, мрачне зиме,

К’о првенче младог цвећа,

Из влажне се земље диже

Први весник премалећа.

 

Још су голе тихе равни

И песма се још не хори,

Само смрека зелени се

У дубокој, тавној гори.

 

Ал’ кад топли, благи ветрић

Са жаркога југа пирне,

И заблеје бели јањци

Кроз долине наше мирне;

 

Од мирисног благог јутра

Док се сунце још не смири

То ће цвеће брати деца,

Миле сеје и пастири.

 

И песма ће да се хори,

И фрулице слатка јека,

И косе ће да се вију

Под венцима кукурека.

8. април 2015. ПОРУКЕ ДРВЕЋА

11057496_457378581083829_7455578591299147320_n