Бор

Голем и мрачан, невесело,
Стоји, безимен као травка;
У њему хучи горско врело
И ноћу преспи једна чавка.

Усамљен вечно, страшна грмен,
У први сунчев тренут сјања,
Низ озарену баци стрмен
Црну сен свога очајања.

А ноћу небу завихори,
Кад зна да болно све занемље –
И звездама по сву ноћ збори
Горке самоће ове земље.

Advertisements