„Тренутак неизмерне лепоте био је прошао, и сунце, налик на половину поморанџе, спуштало се у море црвено као вино. Окренули смо се и, наслонивши се леђима на ограду, посматрали свет који је шетао тамо-амо. Сви су викали да пробију човеку уши, и весела граја пријатно је разгаљивала. А онда зазвони црквено звоно, помало напуклим, али дивним звуком. Пјаца на Каприју, са својом сахат-кулом изнад стазе која води са пристаништа узбрдо, и са црквом у коју се улази уз неколико степеница, савршен је декор за неку Доницетијеву оперу, и чинило вам се просто да ће та брбљива гомила сваког часа запевати у бучном хору. Све је то било љупко и нестварно.“

„Обично смо се купали на једној плажи коју су звали Тиберијево купатило. Узимали смо фијакер и возили се донекле друмом, па смо онда ишли пешице кроз лимунове шумарке и винограде, бучне од песме цврчака и опојне од врелог мириса сунца, све до врха једне стене са које је стрма вијугава стаза водила до мора.“

„Седели смо у баштици, под великом чардаклијом препуном гроздова. Ваздух је био невероватно благ. Ноћ је била тиха, а ми смо седели сами. Слушкиња нам донесе сир  bel paese и зделу смокава. Поручих кафу и ликер strega, најбољи у Италији.“
„Пре тога никада нисам пио вино са Каприја, али сам слушао о њему; мора бити да сам се мало напио. Седео сам на тераси пошто су сви већ били отишли на спавање, и посматрао месец над морем; ту је био и Везув, из кога се дизала у небо велика црвено перјаница од дима. Наравно, сад знам да је оно вино што сам га тада пио било обојена водица – какво вино, глупости! – али сам у оно време сматрао да је сасвим добро. Међутим, нисам се опио од вина, већ од облика острва и од оног брбљивог народа, од месеца и мора, и олеандера у хотелској башти. Никада раније нисам видео олеандер.“
„Била је то сеоска кућица, прилично удаљена од вароши, усред винограда, и гледала је на море. Поред врата се уздизао велики олеандер у пуном цвету. Кућа је имала само две собице, малецку кухињу и уз њу шупу где су се могла држати дрва за ватру. Спаваћа соба је била намештена као калуђерска ћелија, али је дневна, пуна пријатног мириса дувана, изгледала сасвим удобна, са две велике наслоњаче које је Вилсон донео из Енглеске, једним великим америчким писаћим столом, малим старинским клавиром и полицама препуним књига.“
„Два-три дана доцније мој пријатељ и ја пошли смо у шетњу. Ишли смо полако узаном стазом кроз један маслињак.
– Ено Вилсона – рече изненада мој пријатељ. – Не гледај тамо, уплашићеш га.
Ишао сам погледа упрта у стазу, али сам ипак крајичком ока спазио човека који се скривао иза једне маслине. Није се покренуо кад смо се приближили, али сам осећао да мотри на нас. Чим смо прошли, зачух брзе кораке. Вилсон је јурнуо да се склони, као гоњена животиња.“
Advertisements