Archive for август 2014

Узех да прочитам приповетку ЛОТОФАГ Сомерсета Мома

„Тренутак неизмерне лепоте био је прошао, и сунце, налик на половину поморанџе, спуштало се у море црвено као вино. Окренули смо се и, наслонивши се леђима на ограду, посматрали свет који је шетао тамо-амо. Сви су викали да пробију човеку уши, и весела граја пријатно је разгаљивала. А онда зазвони црквено звоно, помало напуклим, али дивним звуком. Пјаца на Каприју, са својом сахат-кулом изнад стазе која води са пристаништа узбрдо, и са црквом у коју се улази уз неколико степеница, савршен је декор за неку Доницетијеву оперу, и чинило вам се просто да ће та брбљива гомила сваког часа запевати у бучном хору. Све је то било љупко и нестварно.“

„Обично смо се купали на једној плажи коју су звали Тиберијево купатило. Узимали смо фијакер и возили се донекле друмом, па смо онда ишли пешице кроз лимунове шумарке и винограде, бучне од песме цврчака и опојне од врелог мириса сунца, све до врха једне стене са које је стрма вијугава стаза водила до мора.“

„Седели смо у баштици, под великом чардаклијом препуном гроздова. Ваздух је био невероватно благ. Ноћ је била тиха, а ми смо седели сами. Слушкиња нам донесе сир  bel paese и зделу смокава. Поручих кафу и ликер strega, најбољи у Италији.“
„Пре тога никада нисам пио вино са Каприја, али сам слушао о њему; мора бити да сам се мало напио. Седео сам на тераси пошто су сви већ били отишли на спавање, и посматрао месец над морем; ту је био и Везув, из кога се дизала у небо велика црвено перјаница од дима. Наравно, сад знам да је оно вино што сам га тада пио било обојена водица – какво вино, глупости! – али сам у оно време сматрао да је сасвим добро. Међутим, нисам се опио од вина, већ од облика острва и од оног брбљивог народа, од месеца и мора, и олеандера у хотелској башти. Никада раније нисам видео олеандер.“
„Била је то сеоска кућица, прилично удаљена од вароши, усред винограда, и гледала је на море. Поред врата се уздизао велики олеандер у пуном цвету. Кућа је имала само две собице, малецку кухињу и уз њу шупу где су се могла држати дрва за ватру. Спаваћа соба је била намештена као калуђерска ћелија, али је дневна, пуна пријатног мириса дувана, изгледала сасвим удобна, са две велике наслоњаче које је Вилсон донео из Енглеске, једним великим америчким писаћим столом, малим старинским клавиром и полицама препуним књига.“
„Два-три дана доцније мој пријатељ и ја пошли смо у шетњу. Ишли смо полако узаном стазом кроз један маслињак.
– Ено Вилсона – рече изненада мој пријатељ. – Не гледај тамо, уплашићеш га.
Ишао сам погледа упрта у стазу, али сам ипак крајичком ока спазио човека који се скривао иза једне маслине. Није се покренуо кад смо се приближили, али сам осећао да мотри на нас. Чим смо прошли, зачух брзе кораке. Вилсон је јурнуо да се склони, као гоњена животиња.“

Узех да прочитам приповетку ГОСПОДИН СВЕЗНАЛИЦА Сомерсета Мома

„Четке господина Келаде, од абоноса и са златним монограмом, могле сунслободно да буду мало чистије. Нимало ми се није свиђао господин Келада.“

http://en.wikipedia.org/wiki/Diospyros

 

Узех да прочитам приповетку РУЧАК Сомерсета Мома

 

untitled (12)„Док смо чекали кафу, нашем столу приђе шеф сале, с умиљатим осмехом на претворном лицу, носећи велику корпу пуну крупних бресака. Руменеле су се као чедно девојче, а боје су им биле топле као на италијанском пејзажу. Али, бресквама свакако још није било време. Колико стају, то је само бог знао.“

У овој приповеци спомиње се Луксембуршки парк у Паризу. Овде је слика Саве Шумановића са мотивом из овог чувеног парка:

Извор: http://savasumanovic.com/luksemburski-park-u-parizu/

Луксембуршки парк у Паризу

Комбинација

http://www.mymodernmet.com/profiles/blogs/hilla-shamia-wood-casting-furniture

Узех да прочитам приповетку КИША Сомерсета Мома

untitled (10)

 

„Кад је сутрадан ујутру изишао на палубу, били су већ близу копна. Он управи на њега жудан поглед. Био је то танак појас сребрнастог жала, које је, уздижући се, брзо прелазило у брдашца, до врха обрасла бујним растињем. Дебеле и зелене кокосове палме спуштале су се готово до саме ивице воде; међу њима виделе су се самоанске кућице од траве, а ту и тамо, блештаво бела, понека црквица.“

„Прошли су поред две-три лепе дрвене виле, затим поред тениског игралишта, и стигли до кеја са трговачким складиштима. Госпођа Дејвидсон показа један једрењак, укотвљен неких двеста-триста метара од обале, који је имао да их одвезе у Апију. Са свих крајева острва беху пристигли плаховити, бучни, доброћудни урођеници, неки из радозналости, други да се трампе са путницима који плове за Сиднеј; донели су ананасе и огромне гроздове банана, тканине од влакнасте лике топа, огрлице од шкољки или од зуба морског пса, зделе у којима се служи кава, и мајушне, урођеничке, каное.“

„То није био никакав град, него само група канцеларијских зграда, две-три радње, и позади, међу кокосовим дрвећем и бананама, неколико урођеничких колиба. Кућа коју су тражили налазила се на пет минута хода од кеја. Била је то зидана двоспратница, са пространим верандама на оба спрата и кровом од таласастог лима.“

„- Хоћу да мој посао тече онако како ја желим. Деловаћу, и то брзо. Ако је дрво труло, мора се посећи и бацити у ватру.“

„- Сетите се да сам их, као последње средство, могао искључити из цркве.

– Зар им је то било важно?

Дејвидсон се мало осмехну и благо протрља руке.

– Онда не ми могли продавати копру (сушено језгро кокосовог ораха). Кад би мушкарци ишли у риболов, не би имали удела у лову. А то би значило, тако рећи, умрети од глади. Да, да, било им је и те како важно!“

untitled (6)

„У ваздуху се осећало комешање и некакво ишчекивање весеља. Онда бисте скренули узаном алејом, надесно или налево, пошто је улица делила Ајвели на два дела, и обрели бисте се у самом том кварту. То су били низови дрвених кућица, уредних и лепо обојених у зелено, а између њих пролазио је широк и прав пут.“

„Кад им је мала урођеница донела пржене банане, које су сваког дана добијали као слаткиш на крају ручка, Дејвидсон јој се обрати…“

untitled (7)

 

 

 

 

 

 

 

„Доктор ништа не одговори на то. Зловољно је гледао кроз прозор. Овога пута изузетно није падала киша, и с оне стране залива виделе су се, шћућурене усред дрвећа, колибе неког урођеничког села.“

untitled (8)

 

 

 

 

 

 

 

 

„- Мислим да је пренеражена. Није заплакала. Али дрхти као лист.“

 

untitled (9)