Л А Р И С А

(Песма је награђена на књижевном конкурсу Удружења жена „Шидијанке“ и истоименог часописа)

Проживео сам живот откад ти оде
Пола века и још понеки дан
Разлог су ових ненадних стихова
Што су се сасушили попут невена
Нема више оне калдрме нити оног месеца
Одавно сагореле липе покрај порте
И згасле дечачке трепавице у прашини
Пута на чијем крају више не тече река
Него се точи талог година и младости
У којима си ти Лариса била црна Офелија
А ја у парлогу старости нико и ништа
Океан пролазности у летњим данима
Што се напише жеге и дуге
У светлом лету прогрмелом кроз твоју лепоту

Остале су само сасушене евенке на крају баште
Одавно су помрле ласте што су живеле у нашем трему
Лепе баште у којима су почивале упаљене зеленкаде
Тумарају као остаци лаве у твом виду
Оне луке она далека познанства
Крију се попут обамрлих богиња
Оне ливаде и оне кошуте оно семе што се тресе пред сушу
Оне помрчине оне болести иронични плач птица
Папагаји што си их крила у топлим наручјима
Где је то Лариса, они бродови, лепотице на смарагдном спруду
Чопори младих мунгоса расута степа у спотицању
Свадбени тањири што се ломе у расулу,
Где ли су сунцобрани на тамним сунцокретима
Где шљивари плави обешени о небо и о тугу
Где ли су песме што си их певала и цитра
Што оплакивала је нашу зору
Кад касна кукавица на усамљеном торњу пробуди ноћ
Где су твоје очи и твоја рука
У топлом загрљају и наручју сна
Проживео сам без тебе живот
Откад ти оде није било на цвету пепела нити милости
Не памте се више бивши суседи што су пред кишу
Затварали прозоре као пред немани
Нити више оног богатства нити немаштине
Само се истим жаром претапа сунце
Из огња у огањ иних година само се рује звезде
Путују разуларени аутобуси у правцу одлазака
Над травама почивају златне сирене
Сад већ толико далеке као што је далека љубав.

Der Lindenbaum, small square

Advertisements