ГАВРИЛО ПРИНЦИП

 

Никада више зелена листа

Видјети нећу у прољеће.

Преда мном свјежа рака блиста,

У њу ћу лећи као у цвијеће.

 

Јер нису мене залуд у злоћи

Гаврани јели до крви саме

Нада мном злокобно кружили у ноћи

И кљували очи у сред таме.

 

Злокобна крила кобне руке,

Кидали комаде меса што гњије.

Нагонили ме на Исусове муке,

Али крик ми се отео није.

 

Ја сам за узврат још раније

Гледао људе како славе.

И ником јасно било није,

Да ће се о’ладити двије главе.

 

Један за другим пуцњи се чују,

А врисак жена бомба стиша.

Многи ме туку, по мени пљују,

Док ми крв липти као киша.

 

Ја овдје гдје кости гњију,

Молим се Богу сваке ноћи,

За неку нову историју

Која мора доћи.

 

Јер није залуд рекао пре,

Жерајић, соко сиви:

„Ко хоће да живи, нека мре.

Ко хоће да мре, нека живи.“

 

из збирке „Пуцањ у тишину“

quote-there-is-no-need-to-carry-me-to-another-prison-my-life-is-already-ebbing-away-i-suggest-that-you-gavrilo-princip-260457

5324504-Gavrilo_Princip-s_grave-0

Advertisements