Archive for 7. јануара 2014.

Келија у стаблу старе липе

http://www.pravoslavie.ru/english/54298.htm

http://oca.org/saints/all-lives/2013/01/10

 

st paul of obnora living in a linden tree

At the Gryazovitsa River, in the hollow of an old linden tree, the monk built a small cell and dwelt there for three years in complete silence, “not giving his body rest, that he might receive future rest.” Then he moved on to the River Nurma, where he built a hut and dug a well, spending his days in vigil and prayer.

Тако је писао песме Светислав Ненадовић

Л А Р И С А

(Песма је награђена на књижевном конкурсу Удружења жена „Шидијанке“ и истоименог часописа)

Проживео сам живот откад ти оде
Пола века и још понеки дан
Разлог су ових ненадних стихова
Што су се сасушили попут невена
Нема више оне калдрме нити оног месеца
Одавно сагореле липе покрај порте
И згасле дечачке трепавице у прашини
Пута на чијем крају више не тече река
Него се точи талог година и младости
У којима си ти Лариса била црна Офелија
А ја у парлогу старости нико и ништа
Океан пролазности у летњим данима
Што се напише жеге и дуге
У светлом лету прогрмелом кроз твоју лепоту

Остале су само сасушене евенке на крају баште
Одавно су помрле ласте што су живеле у нашем трему
Лепе баште у којима су почивале упаљене зеленкаде
Тумарају као остаци лаве у твом виду
Оне луке она далека познанства
Крију се попут обамрлих богиња
Оне ливаде и оне кошуте оно семе што се тресе пред сушу
Оне помрчине оне болести иронични плач птица
Папагаји што си их крила у топлим наручјима
Где је то Лариса, они бродови, лепотице на смарагдном спруду
Чопори младих мунгоса расута степа у спотицању
Свадбени тањири што се ломе у расулу,
Где ли су сунцобрани на тамним сунцокретима
Где шљивари плави обешени о небо и о тугу
Где ли су песме што си их певала и цитра
Што оплакивала је нашу зору
Кад касна кукавица на усамљеном торњу пробуди ноћ
Где су твоје очи и твоја рука
У топлом загрљају и наручју сна
Проживео сам без тебе живот
Откад ти оде није било на цвету пепела нити милости
Не памте се више бивши суседи што су пред кишу
Затварали прозоре као пред немани
Нити више оног богатства нити немаштине
Само се истим жаром претапа сунце
Из огња у огањ иних година само се рује звезде
Путују разуларени аутобуси у правцу одлазака
Над травама почивају златне сирене
Сад већ толико далеке као што је далека љубав.

Der Lindenbaum, small square

Тако је писао песме Жарко Леваја

УМОР

 

Песмом више не опијам уши,

Нема вица да ме смех протресе,

Целим бићем у својој сам души

Као стабло кад листове стресе.

 

И самујем у дугом чекању,

Иживљеност крај умора чучи,

Нити вежу, ал’ ма и најтању,

прекин’о сам и то ме сад мучи.

 

Запад гледа румен проливену,

Ноћ се, ево, дану додворава,

На колена, још пред једну жену

Спустиће се ова луда глава.

 

из збирке РАЊЕНА ПТИЦА

936030_10151862893969773_1236280924_n

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

***

 

Преко очију

ружа

пренесе лахор

зањише

руке

 

Међу гранама

тишину

отупи

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

tree-branch-bird

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

ИЗГУБЉЕНА НОЋ

 

Јабуке у снегу

 

Под увелом травом

Пребледеле сенке

 

/коњи једу јабуке/

 

Снег је заробио мрак

У пахуље сна.

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

snow-apples

 

Тако је писала песме Радојка Никић Милиновић

НИЗ БРЕГОВЕ

 

Цвет багрема

Разум посустаје

Травке

Тирани

Сна

Свуд небо испуцало

Коре

Стена

Зраци

 

из збирке „Дуго откидање капи светла“

bagrem

Тако је писао песме Гаврило Миле Принцип

ГАВРИЛО ПРИНЦИП

 

Никада више зелена листа

Видјети нећу у прољеће.

Преда мном свјежа рака блиста,

У њу ћу лећи као у цвијеће.

 

Јер нису мене залуд у злоћи

Гаврани јели до крви саме

Нада мном злокобно кружили у ноћи

И кљували очи у сред таме.

 

Злокобна крила кобне руке,

Кидали комаде меса што гњије.

Нагонили ме на Исусове муке,

Али крик ми се отео није.

 

Ја сам за узврат још раније

Гледао људе како славе.

И ником јасно било није,

Да ће се о’ладити двије главе.

 

Један за другим пуцњи се чују,

А врисак жена бомба стиша.

Многи ме туку, по мени пљују,

Док ми крв липти као киша.

 

Ја овдје гдје кости гњију,

Молим се Богу сваке ноћи,

За неку нову историју

Која мора доћи.

 

Јер није залуд рекао пре,

Жерајић, соко сиви:

„Ко хоће да живи, нека мре.

Ко хоће да мре, нека живи.“

 

из збирке „Пуцањ у тишину“

quote-there-is-no-need-to-carry-me-to-another-prison-my-life-is-already-ebbing-away-i-suggest-that-you-gavrilo-princip-260457

5324504-Gavrilo_Princip-s_grave-0