БАДЊЕ ВЕЧЕ

У парку, на клупи, испод старог храста муњама начетог,

док падају пахуље тихо – у ритму валцера – у јатима,

покривен тиркизно плавим, буђавим, исцепаним ћебетом,

један седи старац лежи и сања, и плаче – сатима.

Сутан се полако прикрада, као балерина – на прстима,

у висини се чују звона, викари са звоника црквеног,

стотине фењера трепће са витких тучаних стубова,

пар отмених лабудова дрема на обали језера студеног.

Старац отвара очи, снено, пахуље с трепавица скида;

„Ваистину се роди, ваистину се роди“ – изговара свете речи.

Из оближње цркве песма се мигољи, ко риба,

док се над њима надвијен столетњи бадњак смеши.

510x320_40269-hrast,_sxc.hu_