Tanne (abіeѕ pectіnata). Јела.

С обзиром на огромну величину, дуговечност и лепоту (cf. атрибуте ‹висока, вита, зелена, танка, танковрха› и ‹танка, поносита, в. нпр. RJA›), није чудо што је за ј. могло бити везано религијско поштовање. Понеки примерак постао је фетишем. Љ. Пећо спомиње, негде у северној Босни, »криву јелику«, која је трајала до пре педесетак година. Уз њено дебло бацали су одувек гране, »као задужбину«, и говорили: »Крива јело, ето теби гране, нек ме не боле ни леђа ни грана« (глава?). Један је био запалио ту гомилу, па је одболовао пола године (СЕЗ, 32, 1925, 377). Ј. је стан, и елеменат, горске виле; са своје јеле вила дозива другу вилу (у народној песми, Софрић, 131). Софрић мисли, вероватно и с правом, да слика из народних песама, где се хајдук моли Богу под ј. зеленом ((Вук, Пјесме, 3, 43, 44›), има можда дубљу значај (Софрић, 131).

Да је иначе ј. сеновито дрво, то би се дало извести не толико из тога што се у народним песмама девојка упоређује и идентификује са ј. (нпр. Вук, Пјесме, 2, 5, 2; БВ, 10, 1895, 92; 362), И што се понекад ј., као симпатетично дрво, сади и негује уз девојку (БВ, 11, 1896, 373), колико из чињенице да се она сади поред гробова (народна песма, БВ, 10, 217). У народној приповетки о гоњеној жени душа подављене деце привремено се склања у ј. (СЕ3, 41, № 64).

У једној скаски прича се како је свети Сава у дубокој старости сео под ј. да се одмори, и у том га Бог позове себи: и тако се он с тога места узнесе на небо, а ј. благослови да буде зелена И лети и зими (БВ, 16, 1901, 15). За ј. пањем, у једној скаски, седи и Урис (Беговић, 201).

»Божићна јелка« унесена је са стране (упор. о њеном постанку и ширењу М. Р. Nіlѕѕon у ARW ‹19, 1918, 109 идд›), и брзо се раширила најпре код католика, па после и код православних (за сада по већим местима).

Кад пада крупа, пале католици понегде у Босни посвећену јелицу и со (ГЗМ, 6, 370; 19, 317).

http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%88%D0%B5%D0%BB%D0%B0

fir-tree-part-2_2-006

Advertisements