То је најзаступљенији вид СУЈЕВЕРЈА, јер сваки пут кад неко каже нешто лепо, кад се нешто лепо деси, или дође до неког повољног преокрета, он куцне о дрво и обично уз то каже: „Да куцнем о дрво, да не чује зло…“

Ова празноверица се заснива на веровању да су богови живели у дрвећу по шумама. Кад је неко долазио да моли неког од ових богова да му услиши жељу, ритуал је захтевао да најпре додирне кору тог дрвета. Ако би му се жеља случајно испунила, он је веровао да му је то дрво донело срећу и поновно је долазио к њему и куцкао у кору, што је била и порука божанству да је молба уродила плодом, а и захвалност за испуњење жеље. Истовремено, људи су веровали да око дрвећа облећу и зли духови, љубоморни на људску срећу, који чине све да осујете људима планове. Куцање о дрво је имало и ту сврху да „заглуши уши“ овим злим духовима, како они не би чули да је жеља испуњена.

Untitled-1

Advertisements