Quіtte (pіruѕ cydonіa, с. vulgarіѕ). Гуња, дуња, туња, кутина, мркатуња (Šulek; Софрић, 77). Реч је грчка (κυδώνια  μήλα), позната и у другим словенским језицима.

Г. у веровањима има често исти значај који и јабука. Као и код Грка (‹Софрић, 77; Hehn, Kulturpflanzen7, 245›), њен значај еротички је, и зато се употребљује у љубавним враџбинама. Девојке, ако желе да их момци воле, треба да медом намажу лист од г. и носе га уза се (БВ, 11, 1896, 249). Г. се често спомиње у свадбеним и љубавним песмама, и то увек метафорички и симболички (в. примере у Софрић, 78 ид).

Г. се меће у уста божићној печеницу (ЖСС, 169). Г. не ваља мирисати, јер ће брзо да иструли (СЕЗ, 13, 1909, 414).

У народној медицини г. се употребљује против срдобоље (СЕЗ, 13, 1909, 347); кашља и сипње (кувано семе, іbid., 368; према србуљама, треба је кувати у маслу и појести је, а сок попити, Софрић, 80); гушобоље (сок г., ZNŽOJS, 14, 60); врућице (ЖСС, 169); провора (семенке скуване у води, ГЗМ, б, 1894, 802); кад испуцају брадавице на женској сиси (самлевена зрна, ГЗМ, 12, 1900, 151). Њу једу жене кад хоће да уреде менструацију (ЖСС, 187). Нарочито је лековита г. која је била у глави божићне печенице (ЖСС, 169). Иначе се г. радо носи болесницима као понуда (нпр. у нар. песми, БВ, 7, 1892, 125).

Када се изводи жива ватра, треба поред осталога понети једну д. (С. Тројановић, Ватра, 81).

»Ракита која рађа д.« је adіnaton ‹= што не може бити› у народној поезији (СЕЗ, 16, 353).

dunja

Advertisements