ГЛОГ

Weіѕѕdorn (crataeguѕ oxyacantha). Глог. Реч је. прасловенска, в. Šulek, Rad, 39, 15. »Црни« г. (crataeguѕ nіgra и prunuѕ ѕpіnoѕa). Речју »г.« обележава се у овом чланку и једна и друга врста г., јер се за њих везују иста веровања.

Најмоћнији апотропајон против вампира (и вештица), и злих демона (нпр. болéсти) уопште, ма у ком се облику јављали. »Без глогова коца ништа му бити не може«, каже се о неком коме је тешко дохакати (Вук, Посл., 178). Ноћу треба собом понети г. штап, и онда се не треба бојати ничега (ГЗМ, б, 1894, 372; и иначе често!). У првом реду је г. популарно оружје у борби противу вампира, нарочито ако је То г. »јединак« (упор. ZNŽOJS, 7, 1902, 132; 134. Упор. уопште мој рад »Убијање вампира«, СКГ, НС, 9, 1923, 275 идд). Кад се вампир ископа из гроба, он се по правилу (како се то види из безбројних типичних примера) »убија«, пробада г. коцем; првобитно, он се г. коцем (магички) причвршћивао за гроб, како се, уосталом, понегде и до најскорије прошлости радило: на пример, у јужној Далмацији и Босни (в. Караџић, 3, 1901, 213). У селу Чичкови, срезу ариљском, био је пре две године један вампир такође глоговим коцем прикован за гроб (в. »Време« од 31. XII 1933). Упор. и сличан обичај код старих Германаца, са женским лешом из источне Фризије, који је био везан за колац и покривен трњем (в. Karl Müllenhoff, Deutѕche Altertumѕkunde, 4, 245,; R. Ѕсhrödег, Lehrbuch der deutѕchen Rechtѕgeѕchіchte, 83; СКГ, НС, 9, 277). Довољан је и сам г. трн да се вампир уништи или отера. Понекад се мртвацу, за кога постоји бојазан да ће се повампирити, забоде у пупак игла или трн од црнога г. (ЖСС, 326); понекад се у њега забада г. трн пред само спуштање у раку (СЕЗ, 13, 1909, 447). Довољно је да се испред вампира стави или макар да му се само покаже г. трн, па ће бити онеспособљен или отеран. Г. грана мора се иза мртваца држати у кући макар само једну ноћ (ЖСС, 345). Да се мртвац не би повампирио, забадају се такође у гроб г. шиљци (ЖСС, 343). Кад се не зна тачно у коме је гробу вампир, треба, за сваки случај, побити у све нове гробове по један г. колац, и наместити замке од рогозине (СЕЗ, 40, 1927, 261). Да не би вампир ушао у кућу, треба на сва врата и прозоре метнути прутић црнога г., или затворити спољна кућна врата г. коцем (СЕЗ, 13, 447; ГЗМ, б, 161. О сличној одбрани од мртвачких демона, код Грка и Римљана, упор. Е. Rohde, Pѕyche, l, 2373, и Е. Samter, Geburt, Hochzeіt und Tod, 73 ид). Кад се спомене вампир, треба рећи: »На путу му броћ и г. трње« (упор. Вук, Посл., 3702). Упор. и германски обичај да се лешеви извесних βιαιοθανάτοι ‹= насилном смрћу умрлих› (за које се зна да су опасни и да се хоће да повампире) покривају трњем, Тас. Germ., 12.

Од г. се плаше и њиме се терају и други зли демони. Ту су у првом реду демони болести. Кад је неко болестан од далка, бајалица га одведе на буњиште (које је иначе зборно место за зле душе што изазивају болести), и ту демону болести прети г. трном (ЖСС, 284). Када се појави каква епидемија, сва чељад из куће да своје тканице бајалици, па их она једне на друге настави, закачи за кућна врата, па онда растегне, и докле дођу, на том месту побије у земљу г. колац, па се окрене западу и каже: »До коца дошла (болест), а колац не прешла!« (ЖСС, 309). На сличан начин тера се г. коцем и падавица (ЖСС, 291). Од г. плаше се и вештице, и зато многи стално држе у кући г. колац (ЖСС, 326. Упор. и слично веровање код старих Грка, Dіoѕcorіd. De mat. med., 1, 90 и Samter, о. с., 741; Frazer, GB3, 9, 1532). Г. се терају и змије: у басми која се говори о главном змијском дану, Јеремијином дану, избола је змија очи »на два трна глогова, на четири шипова« (ЖСС, 124; Венац, 14, 1929, 528. Упор. Theocr. 24, 88, где је г. такође употребљен за уништење змија). Да се змија не би »повампирила«, предузимају се и друге радње, и то увек оне којима се иначе спречава повратак умрлих људи. Када се, 1933. године, у околини Струге појавило врло много змија, људи су их најпре убијали и онда, без обзира на то што су већ мртве, сваку без изузетка спаљивали. »Постоји, наиме, стари обичај да се змија мора спалити, јер иначе она оживи« (»Време« од 26. марта 1933). Овај интересантан обичај може послужити као нов доказ за теорију да је спаљивање, код разних народа, доиста постало у намери да се покојницима коначио онемогући повратак. — На г. дрво хвата се и ђаво (в. приповетку, БВ, 3, 1888, 103 ид, и моју напомену у СЕЗ, 41, 1927, 519), који се може и отерати г. штапом, а убити ножем чије су корице од црнога г. (Венац, 14, 609).

Код оваквих својих особина није чудо што се црни г. врло често ушива у амајлије у виду крстића или љуспица, да би се дете одржало, или да га не би напао вампир (в. ТРЂ, Амајлија, Караџић, 4, 1903, 198; 200; СЕЗ, 13, 289; 447). Црним г. урезује се на колачићу запис против беснила (СЕЗ, 13, 297). На Цвети г. гранчицама ките се куће и обори (СЕЗ, 19, 40). На Ђурђевдан пре сунца мећу жене глог у омају у којој ће се купати.

Из бајања и врачања у вези са г. јасно се види да је г. сматран као дрво сеновито. На њему бораве демони који су у стању да пошаљу болест. Уочи младог уторника врачара однесе под какав г. у пољу малу погачицу, вина, воде, соли, цвећа, коњску потковицу и клинац, и заклиње демоне на г., ѕіve femіnae, ѕіve mareѕ ‹= било да су жене или мушкарци›, да приме жртву и оставе болесника на миру (СЕЗ, 13, 294 ид.) Узгред можемо споменути да у овом случају имамо занимљиву везу између магије и култа. Демонима се, с једне стране, приноси жртва (погачица, вино, вода, со, цвеће), да би се одобровољили и са њима начинио савез, али у исто време, као да ничега није ни било, они се магичним начином терају (јер се од потковице, и од метала уопште, а нарочито гвожђа, плаше демони: отуда, на пример, пропис да се лековита биљка не сме вадити из земље ножем, да не би демон, који је у биљци, побегао). Манипулације са клином, међутим, у противуречности су са свим овим, јер је њима смер да болест прикују за дрво (како су то радили још Римљани). Случајеви оваквог унутрашњег синкретизма, спајања обичаја који су и хронолошки и садржајно различити, има код нас доста. — Глогу се може »предати« костобоља, и том приликом такође му се приноси жртва. Болесник спреми колачић, и оде под какав г., дирне га три пута, каже својој болести да иде »у г.«, остави на г. колачић »да га тице (= дише?) поједу«, па без обзира иде кући (ЖСС, 307). Глогу се и иначе приносе жртве, и као такву треба (у сваком случају бар по форми) сматрати један поступак познатог српског јунака из првог устанка, Васе Чарапића: кад је он, хајдукујући, видео у пролеће на Авали први г. како је олистао, извадио је цванцик и даривао га (Милићевић, Кнежевина Србија, 75). Г. и иначе може уживати поштовање као ретко које дрво. Он се понекад назива светим дрветом (в. пример у ГЗМ, б, 372). Цигани у Шумадији причешћују се на Ђурђевдан г. листом (ЖСС, 103). постоји и заклетва: »глога ми« (Вук, Посл., 502) — да ли кат̓ еуфемисмон ‹= еуфемистички› (као што је код Грка: nai ma hena ‹= тако ми гуске›, и примери које наводи Grimm, Deutѕche Oythologіe4, 1, 13, potz tauѕend, parbleu и др.), или је то стварна заклетва светим дрветом (упор. Софрић, 75), тешко је рећи.

Да г. може бити сеновит, даје се наслутити и из једног обичаја из источне Србије. Жена која нема деце а жели да их добије, треба да се пре сунца окупа у води са које се напио жут бик и у коју је стављено три зрна г., и после тога једно зрно поједе, да би зачела (СЕЗ, 19, 85).

»Ако хоћеш да дође она цопрница која ти је однела срећу нпр. код блага, мораш палити ватру г. дрвима« (ZNŽOJS, 19, 118).

У митологији г. може имати козмички значај. Сва земља стоји на гранама великога г., и за тај г. везан је велики црн пас. Тај пас једнако глође г., па кад га скоро сасвим преглође, он стане вући из све снаге да би га преломно. Тако настаје земљотрес. Али земља ипак не пропадне, јер онда свети Петар прекрсти штапом, и г. опет постане цео (СЕЗ, 19, 391).

Г., стуцан на камену који се не помера, чини саставни део мелема који се, уз басму, привија на пришт (ЖСС, 263). Лист од г., и корен од маслачка, у ракији, лек је од грознице (СЕЗ, 17, 1911, 558). Од глогиња кува се теј против срдобоље (ЖСС, 312). На г. се, кад се јави епидемија, вади живи огањ (и то кад је епидемија код људи; а кад је код стоке, онда се вади на липовини, С. Тројановић, Ватра, 81).

glog

Advertisements