БАЈКА О ДОБРОМ ЋОСИ

 

На крају земље планински ланац,

диже се гора, зелени џин,

у гори лежи дубоки кланац,

тамо се крије чаробни млин.

Ко млину дође у сутон сив,

отуд се више не врати жив.

 

Удара вода из бадња уска

и силном снагом у точак лупа,

врти се коло, зујећи пљуска,

под њим се дуга шарена купа.

Около њега, кроз вео фини,

играју виле на мјесечини.

 

Кад гору облак покрије ноћни

и кланац тешка освоји тмина,

долазе крадом дивови моћни,

бију у врата старога млина.

„Отварај брзо!“ — вика се ори

и громко јечи по пустој гори.

 

У глувој ноћи, под црним кровом,

много се страшних десило ствари,

без трага, гласа, у млину овом

ишчезе многи помељар стари.

Ујутру само, унедоглед,

ниже се стопа дивовских ред.

 

Вјетрови мету и кише шкропе

чаробног млина прастари кров.

По дану пред њим џиновске стопе,

а ноћу сјенке и дива зов.

Облак се прича о млину роји,

Има ли неког да се не боји?

 

II

А близу горе, уз њиву проса

у шупљој букви живио Ћоса.

Стан му је чудан, много не вриједи,

љетос га Ћоса отео меди.

Сада му меца опасно пријети,

спрема се, каже, да му се свети.

 

Крај букве лежи њивица проса,

по њему, јутром, сија се роса

као да блиста камење драго,

па врапци Ћоси мира не дају,

од саме зоре подижу грају:

„Ух, алај имаш велико благо!“

 

Вјечно су врапци скитнице голе,

па доброг Ћосу поваздан моле:

„Узајми, Ћосо, бар зрно које,

имамо много дјечице своје,

у сваког увијек отворен кљун,

ал никад пун.“

 

Ћоса је спреман помоћи сваком,

па даје просо капом и шаком,

храни милион уста.

А кад је дошла средина љета,

погледа Ћоса, ал каква штета:

читава њива пуста!

 

Зачуђен Ћоса тужно је рекȏ

„Богме сам залуд погачу чекȏ,

опет ћу, јадан, остати гладан!“

 

„Уздај се у нас!“ — врапци ће нато,

па на пут крену читаво јато.

Ту ти је војска врабаца била,

заклони сунце милион крила,

читавом земљом друштво се просу

да сакупља зрње за доброг Ћосу.

 

Пребрали врапци са много воље

живицу сваку, шуму и поље

и, ево, сваки у кљуну носи

понеко зрно доброме Ћоси.

Зрнце по зрнце капље из кљуна

и за трен ока торба је пуна.

 

Пресрећан Ћоса под букву сједа

и богат поклон у торби гледа,

кад у њој сјеме од сваке феле!

од жуте лале, од руже бијеле,

бркатог јечма, пшенице праве,

од храста старог, љубице плаве.

 

Чуди се Ћоса и главом клима:

„Ту једно љето читаво има.

Што год је љето богатство дало,

у моју торбу сада се збрало.

Ех, то ће бити погача славна,

У свијету цијелом нема јој равна!“

 

Диже се Ћоса, говори: „Ето,

носим у торби читаво љето,

сада сам прави див.

Поћи ћу ноћас по густу мраку

горском млину чаробњаку.

Остаћу ваљда жив.“

 

Сањају поља под златном луном,

док Ћоса иде са торбом пуном,

весело ноге језде.

Путује млинар без бриге, страха,

ките га велом сребрна праха

немирне крупне звијезде.

 

А кад у кланац, у шуму зађе,

у мраку густом Ћоса се нађе,

пред носом неста прст.

Из ноћи глуве сова се јави:

„У шуми живе дивови прави,

јуначе, буди чврст!“

 

Путује Ћоса кроз мрклу тмину,

уз дивљи кланац, пустоме млину

и пјева громким гласом:

„Нити се бојим лава ни вука,

да неког бијем сврби ме рука,

пожури, диве, касом!“

У млину старом шупљега пода

под грубим точком клокоће вода

и прави гробну језу,

а чудан вјетар кроз брвна пири

и уклет шапат по млину шири:

„Намакни, Ћосо, резу!“

 

Покренут вјештом Ћосином руком,

заигра жрвањ са дивљом хуком

и пође послу свом,

а усред горе, у истом трену,

Бркоња див се из сна прену

и поче страшан лом:

 

„На ноге, диви, другови смрти,

овамо гвозден бат!

У млину старом ко буде сада,

није му друге, глава му пада,

куца му задњи сат!“

 

Кроз гору ломи дивова група,

гвозденим ходом дружина ступа,

батова десет у брвна лупа.

Дивља се рика кроз кланац ори:

„Незнанче, ко си? Врата отвори!“

 

Из млина старог повика Ћоса:

„Дивови, дјецо, јесте ли луди?!

Унутра сједи чувени госа,

храну му скупља милион људи.

За мене ради свакога дана

крилата војска Џивџана хана.“

 

Дивима леђа од страха бриде.

„Чујеш ли само страшнога ђиде!“

 

Брко се јежи, ал ипак тражи:

„Па чим се храниш, делијо, кажи?“

 

Ћоса ће нато:

„Па носим, ето,

у својој торби читаво љето.

Ту су ти шуме и поља родна,

понека башта, њивица плодна,

скупљала то су читава јата

за мене лично гладнога брата.“

 

Замуца вођа:

„Тако ми брка, ђидија овај све живо крка! …

До сада ниси био нам знан.

Одакле идеш? Гдје ти је стан?“

 

Ћоса ће нато:

„Главом и брадом

станујем, друже, под Буква-градом.

Служим се меком простирком травом,

покривач небо имам над главом.

Стан ми је, можда, помало тијесан,

ал ја вам нисам одвише бијесан.“

 

Цвокоће Брко у мрклој тами.

„Па тај се небом покрива самим!

Откуда само толики џин

да дође ноћас у стари млин?

Бјежати треба пред овом биједом,

јер ће нас ждера појести редом.“

 

Дивова група натисну трком

кроз тмину густу за својим Брком,

побјегли тако горућих пета

у буџак неки на крају свијета.

Тамо их страва и данас туче,

у некој шпиљи вјечито чуче.

 

Помељар Ћоса узима торбу

и брашно сипа, кући се спрема.

Диву је Брки скувао чорбу,

па више посла у шуми нема.

 

Иде и пјева:

„Ево ме жива,

одсад се, људи, не бојте дива.“

 

Ал гледај ову невољу глупу:

у млину мишић живио сури,

на торби старој прогризȏ рупу,

па сада брашно напоље цури.

Путује Ћоса, бриге га није,

а успут брашно сије ли сије.

 

Дуго је Ћоса лутао мраком,

шумама, пољем и дољом благом,

прошао редом њивицом сваком,

а брашно сипа његовим трагом.

И како брашно земље се тиче,

из њега биље чаробно ниче.

 

Цвјетају лале и ружа рујна,

диже се храшће ил буква нека,

за Ћосом ниче пшеница бујна

или се шири ливада мека.

Зеленим рухом ките се пути,

а Ћоса иде, ништа не слути.

 

Ишао Ћоса по мрклој тами

читаве ноћи и није стао,

и с празном торбом, у освит сами,

пред својим прагом уморан пао.

Чују се врапци, јавља се дан,

а Ћосу хвата дубоки сан.

 

Заспао Ћоса брашњава лица,

ал гледај чуда, не лези враже:

хиљаде звијери, милион птица

у сну му дошле да брашно траже.

Добар је Ћоса, никада лаком,

па даје брашно по мрву сваком.

 

Гостију била читава киша,

разноси брашно братија разна.

На концу ево сурога миша,

и он би дио, а торба празна.

Зацвили мишић:

Закасних вај,

макар ми торбу на поклон дај!“

 

Смије се Ћоса:

„Побогу, брате,

мораћу просто од смијеха пући,

ова је торба планина за те,

никад је нећеш довући кући.

Дати је теби, био би гријех . . .“

Пробуди Ћосу рођени смијех.

 

Устао Ћоса и трља очи

у чуду гледа богатство бајно,

куд оком крене или ногом крочи:

жито и воће и цвијеће сјајно.

Све се у мору сунчаном купа.

Ту је и торба и на њој рупа.

 

„Ил била јава или сам сниво’ —

прогунђа Ћоса уз осмјех мио —

брашно сам дао, није ми криво,

видим, и мишић гост ми је био.

Умало торба страдала није.

Гдје ли се само грицкало крије?“

 

Дође ми једном прилика ријетка,

кренух са Ћосом једнога петка,

узесмо капе од невидиша,

лутамо свијетом тражимо миша.

 

Вечери једне подигох главу

мјесецу пуном на небу плаву,

кад горе мишић, главом и брадом,

сјео на мјесец, глође га крадом.

 

Показах Ћоси, а он ће гласно:

„Ко једе мјесец, сад ми је јасно!

Мишу би укор због торбе рекȏ,

али је мјесец много далеко.

Е, баш је мишић скитара права …

Хајдемо кући, мени се спава.“

BrankoCopic-Zanimljivokazivanje1a

Advertisements