ЦРВЕНИ ВРАБАЦ

За шумом тајном, чаробном,

негде у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Вјечита срећа ту се скрива

и трепти радост сунчана, жива,

читава земља цвјетни је врт.

Црвени Врабац хиљаде љета

по земљи овој безбрижно лијета

и не зна шта су туга и смрт.

Црвени Врабац птица је чудна,

цвркуће, лети, вјечито будна,

Незнанком земљом дан и ноћ.

Гдје год се нађе, ту срећу чара,

весеље шири и чуда ствара,

простире своју чаробну моћ.

Ту јагње лута са руном сјајним

по шуми густој, стазама тајним

и мирно слуша дивљине хук,

а стари зека, у сјени брезе,

прастару причу унуку везе:

„Живјели некад лија и вук …“

У овој земљи људи су браћа,

ту ти се добро за добро враћа,

не видиш нигдје погледа злог.

Човјека човјек од срца воли,

не плаче нико, никог не боли

у земљи Врапца Црвеног.

Ту поноћ вози сребрне санке,

а вјетар гуди успаванке,

и звијезде клизе низ Млијечни пут,

док чика Мјесец, бескућник стари,

сједи са жапцем у млакој бари

и слуша пјесме уз фењер жут.

Ту сунце јутром дјечака буди,

с Прољећем коло играју људи,

а љети прави ватромет гром.

Слобода цвјета, широка, права,

затвора није и нема брава

у земљи Врапца Црвеног.

II

А сада прича почиње дуга

како су пошла четири друга

да траже Врапца и његов дом:

магарац Сивко и мачак Марко,

псетиште Жућа и дјечак Жарко

пођоше Врапцу Црвеном.

Године дуге живјели они

код баба-Пеле под гором стрмом,

тамо гдје бура облаке гони,

а сунце везе злаћеном срмом.

Слушали баку и с много слоге

свладали мушки невоље многе.

А кад је бака на смрти била,

рече им тужно:

„Ех, сиротани,

остасте сами, дјечице мила,

ко да вас пази, ко да вас храни?!

Ех, кад би нашли чаробни крај,

Црвеног Врапца завичај!“

Једнога дана, прича нам каже,

другови пошли да Врапца траже.

Сивку је причо Њакало стари

да тамо силно магарце цијене,

видјеће, кажу, чудесне ствари:

магаре часте куд год се крене.

Оно се тамо безбрижно ваља

у густој шуми најљепшег чкаља,

живи животом дембелан-краља.

А мачку Марку казали неки:

мачор је тамо господар први,

сланину крка и сирац меки,

а миша има, све од њих врви.

Тамо и облак иде планином

огрнут, каже, тешком сланином.

А Жућа, опет, сазнао давно

како је тамо забрањен пост,

поваздан, каже, једе се славно,

и у сну глођеш прасећу кост.

Онога ко се на јело дури,

печени зеко по селу јури.

Само је Жарко мрштио чело,

пекла му душу потајна туга,

нису га вукли пиће ни јело,

жељан је био дјечака-друга.

Код врапца, кажу, то није варка,

тражени дјечак чекаће Жарка.

Путује друштво кроз горе стране,

дивљином страшном без стазе, пута,

над њима шуме прастаре гране

и кроз ноћ мрку патуљак лута.

Понекад, опет, у освит сив,

низ кланац неки промакне див.

Једнога дана дружина славна

нађе се срећна на крају горе,

пред њима пуче равница травна,

љуља се, шуми зелено море.

Зањака Сивко:

„Ово тек ваља,

ево и чкаља!“

Залуд га даље другови вукли,

упорни Сивко не диже главе,

звали га, звали, скоро и тукли,

ал пусти ждера неће из траве.

Пасе и гунђа:

„Ово је рај,

овдје је Врапца Црвеног крај!“

„У реду, брајко, остани ти!“

рекоше на то другара три,

па даље крећу тражећи срећу.

Прошли су много питомих доља,

лиснате шуме и стрме горе,

док најзад стигли до неких поља,

кад тамо — гледај! — мишева море!

Поскочи мачак брже од жапца:

„Ово је земља Црвеног Врапца!“

Ваздан је мачак мјерио поље,

све му се лице у срећи купа:

„Гдје ли ћу наћи ловиште боље?

Милион миша, милион рупа!“

Увече мачка неста у тами,

одјури некуд кроз мишји рај.

Жарко и Жућа кренуше даље

да траже Врапца и његов крај.

Изиђе мјесец у руху жутом,

заблиста срмом предио вас.

У друштву иду бескрајним путом

Малишан Жарко и вјерни пас.

Узалуд Жућу на путу дугом

из трња сваког мамиле зеке.

Ишȏ је вјерно за својим другом,

газио горе, пливао ријеке.

Често их моћне олује бише

уз бљесак муња и вјетра хук,

пекло их сунце, квасиле кише,

јурио ноћу зубати вук.

Свладали тако невољу многу

уз помоћ главе и брзих ногу.

Путује прича и сваком каже

како се воле неизмјерно

и како Врапца Црвеног траже

малишан Жарко и псето вјерно.

Од приче, најзад, пјесма се прави,

другарство тврдо по свијету слави.

У земљи Врапца Црвенога

на цвјетну грану славуј пао

и пуним гласом од срца свога,

пјесмицу ову запјевао.

Жарко и Жућа, пјесмица каже,

Црвеног Врапца по свијету траже.

Са гране цвјетне пјесма се дигла,

до Врапца доброг убрзо стигла.

И једне ноћи, док Жарко лута

са својим Жућом тражећи спас,

у туђем крају, без топла кута,

одједном чуше тајанствен глас:

„Ви, које веже другарство врело,

јунаци млади без страха, мане,

знајте, ко тражи упорно, смјело,

наћи ће једном свјетлије дане.

Кроз многе патње, мање и веће,

стижете најзад у земљу среће.“

То рече неко, а свјетло сину,

без трага некуд побјеже мрак,

Црвен се Врабац над њима вину,

вјечите среће весели знак.

Жарко и Жућа у чуду стоје,

пред њима бљеште чаробне боје,

смјешка се ведри безбрижни дан.

Жарку се чини као да снива:

какве ли тајне љепоте скрива

предио овај, из прича знан?!

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

За шумом тајном, чаробном,

негдје у крају незнаном,

Црвени Врабац има дом.

Тамо за ланцем планине сиве,

Жарко и Жућа и сада живе,

весели, срећни у крају том.

Чета дјечака, брзих ко чигра,

ту се на пијеску крај воде игра,

проводе живот лијеп.

Под врбом старом, за дана врућа,

са псећом браћом пландује Жућа

и врти чупав реп.

У ту сам земљу и ја наврнȏ

тражећи једном злаћано зрно,

снађе ме удес худ.

Искра ми златна у воду пала,

тамо је зграби рибица мала.

Узалуд би ми труд.

Од тога дана нисам на миру,

удицу бацам по сваком виру

у дан вјетровит, ружан.

Године теку, поворка нијема,

рибице моје ниоткуд нема,

зато сам често тужан.

branko_copic

Advertisements