МЈЕСЕЦ И ЊЕГОВА БАКА

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета;

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета;

над кровом плави вије се дим;

ту живи Мјесец и бака с њим.

Од синоћ Мјесец код куће није,

а бака чека… пролазе сати…

Мораће, богме, и да га бије

када се зором у дворе врати.

Нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

„Ала ће сјутра шиба да ради!

Сврби ме рука!“

бака се слади.

Дремљива поноћ по шуми луња,

а строга бака на прагу куња,

држи у руци од брезе прут.

А небом дотле, по модрој води,

скитница Мјесец пучином броди,

у мору звијезда дукат жут.

У саму зору маглица паде,

озеблом шумом заигра кос,

уморан Мјесец дому се краде,

опрезно иде, плашљив и бос.

Шуља се Мјесец, утвара права,

кад, гле, на прагу — бакица спава,

спустила главу, сребри се коса,

на пруту трепти јутарња роса.

С дрвета утом, хитра и лака,

пред кућу скочи брбљива сврака,

закрешта злобно репати враг:

„Држте га! Уа! С неба је пао!

Читаве ноћи звијезде је крао!

Погледај за њим — блиста се траг!“

Потрча Мјесец брже нег очи,

кроз врата шмугну, у кревет скочи,

а сврака опет галаму ствара:

„Побјеже скоком! Држи га, стара!“

Јадна се бака из сна трже,

збуни је дрека и румен сјај,

па свраку пита што може брже:

„Откуда? Шта је?! Да није змај?!“

„Крадљивац звијезда у твојој кући! —

повика сврака —

Треба га тући!“

„Погађам ко је! —

бака се сјети,

у дворе корак управи свој —

Крадљивац који с неба лети

нико је други, већ унук мој.“

Прилази бака кревету тајно

и гледа лице злаћано, сјајно,

у плавој коси звјездани прах.

„Куда ли ноге његове језде!

Висине воли, небо и звијезде,

како га није у ноћи страх?

Морам га тући, ту друге није!“ –

и бака узе сандале сиве,

брезовим прутом по њима бије.

Ви сте за скитњу његову криве!

Зашто носите унука мог

ширином неба звијезданог?!

Сандале трпе батине многе

и сложно шкрипе:

„Криве су ноге!“

Ноге се буне:

„Крива је глава,

ноћу је будна а обдан спава!“

Бака се љути.

„Погледај врага!

Зар ова глава рођена, драга?!

Прије ћу за брк Баука вући,

него ли сненог унука тући.

Измлатићу га, ал други пут.“ —

То рече бака и баци прут.

II

У дворе старе, пред сами мрак,

убаци Сунце последњи зрак

и тихо рече:

„Устај, Мјесече!

Брзо се кради из твојих двора,

обасјај земљу у ноћи благој,

у сребро окуј врхове гора,

а ја ћу поћи мамици драгој.

Журим се кући, баш ми се дријема,

а мама за ме вечеру спрема.“

Тако се Сунце поздрави с другом,

у кола скочи, зави се дугом,

за гору крену четири хата,

румена магла за њим се хвата.

И Мјесец пође помало снено,

звјездама првим у госте хита,

лице му, видиш, неумивено,

ал ко те за то на небу пита.

Вечери сваке он тако ходи

и небом коло звјездано води.

Баки се смјешка лукаво лице,

па на пут крену тихо ко сјена,

унука прати назорице

облаком сивим обавијена:

куда ли скита и шта ли ради,

каква ли чуда на небу гради.

Буљук се звијезда уз Мјесец јати,

облак их сиви пажљиво прати.

Доље на земљи стаза се вије

и јунак језди, Делија нека,

лопова чета уз пут се крије:

Небојшу храброг засједа чека.

То Мјесец гледа, па пусти зрак,

лопове откри, растјера мрак.

„Небојша пази, опрезно гази,

опасност вреба на самој стази!“

Јунак се лати за сабљу бритку,

синуше токе кроз дуги брк,

и коњ се пропе, спреман у битку,

а чета нагну у луди трк.

Провири бака кроз облак сив.

„Унуче драги, био ми жив!“

На земљу Мјесец свјетло точи,

пољану малу зрацима таче,

а онда стаде и шири очи:

неки малишан у врту плаче.

Изгубио је сребрну пару,

па суза лије — читаву бару.

„Да ти посвијетлим — Мјесец му каже,

па доље спусти свој фењер плави

Видиш ли сада, несташни враже?“

Весело пара сину у трави,

а дјечак скочи, повика: „Стој!

Ово је цванцик сребрни мој!“

И опет чу се кроз облак сив:

„Унуче добри, био ми жив!“

Разгледа Мјесец, кад близу пута

грудвица бијела пашњаком лута

и тужно блеји кроз ноћни мук.

„Бе, ја сам јагње, име ми Кудра,

гдје ли је моја Мамица мудра,

вреба ме шума и зубат вук.“

И њему Мјесец поможе радо,

у блиском тору освијетли стадо,

а Кудра скочи.

„Ено ми куће,

Мамице ено и чика-Жуће!“

Одјури јагње ко чигра права,

остаде Вујо кратких рукава.

Поново облак прозбори сив

бакиним гласом:

„Био ми жив!“

Мјесец над ријеком сијати поче,

кад гледај вука надут ко мијех,

ледену воду марљиво лоче.

Удари Мјесец у громки смијех.

„Погледај вука шта луда ради,

хоће из воде мјесец да вади,

ја се огледах у модар вир,

а Вујо мисли:

Оно је сир!“

Окрену Мјесец лице од воде,

а глупи вујо избуљи очи

и арлаукну: „Сирац ми оде“

па брже-боље у воду скочи.

Грабљивца тако окупа вир,

не стиже јагње, изгуби сир.

Смије се бака ведра ко дан,

остави облак, и скочи ван.

„Унуче драги, сила си, знај!

Овамо брзо, руку ми дај!“

Трже се Мјесец, баке се плаши,

сада ће мисли, почети бој,

па брзим скоком низ небо праши,

а за њим сипа звјездани рој.

Скитница унук лети без крила,

низ брдо тутње табани врући,

а за њим виче бакица мила:

„Не бјежи, душо, нећу те тући!“

Мјесеца ноге јуначке носе,

не слуша бакин разговор,

већ бјежи равно до горске косе,

тамо се сакри за зелен бор.

Кроз грање вири од страха жут

и пита:

„Бако, носиш ли прут?“

Бакица руке предано шири,

унука зове, топло се смјешка,

а Мјесец, лукав, опрезно вири

и пиргав носић лагано чешка.

„Зашто ме нећеш да бијеш, бако?

То ми је нешто сумњиво јако.“

„Због твога срца, добра и мека,

док обноћ идеш небеским путом.

Не бој се, није подвала нека!

Нећу те више такнути прутом.

Слободно одсад по небу броди,

свакоме свијетли и коло води.“

Боји се Мјесец, несташко пуни,

па старки вели:

„Де се закуни!

Куни се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да ниси на ме нимало љута

и да се нећеш машити прута.“

Бакица приђе за корак ближе

и десну руку до звијезда диже:

„Кунем се баком, Сунцем и мамом

и с краја на крај Кумовом Сламом,

да нисам на те нимало љута

и да се нећу машити прута.“

Прискочи Мјесец, бјегунац лаки,

пољуби руку честитој баки

и крену с њом у сребрен двор …

Таман се зави зелени бор …

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У шуми старој огањ гори,

блиста у мраку на крају свијета,

кад ближе приђеш — од сребра двори,

по њима мудра старица шета …

Носећи капу невидљивицу  …

тамо сам стиго корака лака,

нашао птицу дугорепицу,

па ми је бајку причала сврака,

бајку о двору, Мјесецу, путу,

о доброј баки и њеном пруту.

За ову причу, ведру и бајну,

свраки сам пару обећо сјајну,

обећах тврдо, заклех се брком,

а раном зором — побјегох трком.

Сврака ме и сад по свијету тражи

А гдје се кријем — ти јој не кажи.

BRANKO

Advertisements