ПИЈЕТАО И МАЧАК

При крају шуме, у доба давно,

Мачак и Пијевац живјели славно.

Кућа им била од једног спрата —

прича је о њој кружила гором —

прозорчић један и двоја врата,

а кров покривен буковом кором.

Под самом стрејом писмено стоји:

„Путниче, уђи, преваре нема,

сви који дођу гости су моји,

ручак се спрема“

И потпис има оловком плавом:

„Домаћин Мачак,

шапом и главом.“

Пониже стоји, од истог писца:

„Забрањен приступ

само за лисца!“

Пјетлић и Мачак у дому бијелом

живјели сложно, шапа уз крило,

другарства таквог на свијету цијелом

нити ће бити нити је било.

Какав је Мачак Пјетлићу друг

знало се шумом уокруг.

Зими, док моћна мећава вије

и обноћ бура по шуми виче,

Пијетао лежи, пећице грије,

а Мачак прича ловачке приче.

У Мачка лула већа од главе,

шалваре турске од свиле блиједе,

одбија мушки димове плаве

и чудне приче преде ли, преде:

„Пођем ти једном, делијо стара,

у лов са мачком Пекмеза цара,

идемо журно кроз неку раж

у правцу горе Дебела Лаж;

у мене пушка одлична роба,

ваља ми више од шупља боба,

у њега топуз из дрена сува

на страх и трепет медвјеђих бува.

Одједном — гледај! Триста му мука!

Ето ти пред нас рогатог вука!

Репина дуга за њим вијуга…“

Распричан Мачак преде без краја

и преко луле немарно пљуцка,

очи му пуне зелена сјаја.

У пећи ватра пуцка ли пуцка,

румене шаре по соби миче

прстима златним предмете тиче,

на зиду слика Мачкове приче,

све му на вука рогатог личе.

Напољу дотле кроз пејзаж дивни

и санке клизе дједице Мраза,

звјезданим прахом искри се стаза.

А близу куће, под прозор сами,

незнанац неки вјешто се скрио.

Кога ли свјетло Мачково мами

и ко би ноћни ухода био?

На њему ћурак, ни нов ни стари,

па тамно црвен и сав се жари,

тиња у снијегу и чудно сијева

као да ватра догоријева.

За њим је широк, распухан реп,

признати ваља, прилично лијеп.

Незнанко тајни, лоповска душа,

подиже главу и прозор мјери,

Мачкове приче пажљиво слуша

и њушку своју лукаво цери.

На крају рече, погледа свијетла:

„Ипак ћу једном појести пијетла.“

Убрзо ноћник отпраши снијегом,

замаче репом за првим бријегом,

под букве старе, у бијели вир.

У кући Мачак поспано зијевну

и лампа дахом посљедњим сијевну,

па нагло згасну. Завлада мир…

А ноћник онај који се крио

Мудријаш лисац главом је био.

II

Над шумом зора лепезу шири

и љетни освит у собу вири.

Вријеме је лову, ваља у честу,

а Мачак спава у шеснаесту.

Заједно с њиме, под јорган-брдо,

легȏ и Пијевац, па спава тврдо.

Мачак одједном отвори очи,

угледа зору, свилено руди,

па мазно рече:

„Пјетлићу, скочи,

запјевај гласно, другара буди!“

Прену се Пијевац, истегну врат,

прогунђа гласно:

„Стао ми сат!“ —

па клепну крилом и кукурикну,

у само уво Мачково викну:

„О, кукуррику, зоррице Зорри!

ррумени пожарр на небу горри,

а мој се другарр с љеношћу борри! —

Додаде затим, зловољан врло:

„Јутрос ми нешто промукло грло.“

Поскочи Мачак од вјетра бржи,

умива лице, бркове глади,

припрема пушку, фишеке вади,

а онда Пијетлу придику држи:

„Кад у лов одем, рођени побро,

обоја врата забрави наша,

и још ти кажем: чувај се добро

од старог лисца, од Мудријаша.

Од њега већег лукавца нема,

у свакој ријечи замку ти спрема.

Пуна је варки његова глава,

подвале смишља и када спава;

ако ли падне у сан дубоко,

још увијек шкиљи на једно око.

Провијери трипут оно што чује,

рођеном репу не верује,

планове кује унедоглед,

и никад неће на танак лед.“

Отиде Мачак по уској стази,

кроз честар зелен опрезно гази,

на сваки шушањ у шуми пази,

трагове звијерки пажљиво њушка,

спремна му стоји шкљоцава пушка.

Пијетао дотле кукуруз кљуца

и богат ручак за Мачка спрема,

по лонцу мијеша, тихо пјевуцка

веселу пјесму, равне јој нема:

„Пшеница расла виткога стаса,

на сваком стаблу четири класа,

у сваком класу зрнаца сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!

Мени ће бити препуна вољка,

старог ће лисца стегнути бољка,

даће му Мачак батина сто.

Ој, ко-ко-ко,

еј, како то!“

Под прозором у том, корака мека,

допузи Лисац, нечујна сјен,

на њему шешир, и торба нека,

а глас му мио и замеђен:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

изићи мало, сада си сам,

пуна је торба да ти је дам.“

„Пшеница! Ура!“

Пијетао скочи —

радосним сјајем бљеснуше очи,

па увис ђипну, весели бата,

главачке јурну право на врата.

Тренутка истог Мудријаш — пљес! —

обори Пијетла ко земљотрес,

за тили часак свршио борбу,

Пијетлића смота у стару торбу.

Мудријаш хвата стазицу пријеку

кроз маховину, простирку меку,

чуљећи уши, тихо пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац носим те ја,

тамо је добро, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!

Спремићу јутрос доручак лијеп,

читавог Пијетла, остаће реп,

зелени репић — ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

У густој чести у часу том

шкљоцара стара груну ко гром,

над морем лишћа диже се дим.

„Мачак је близу, овамо с њим“ –

трже се Пијетлић и диже вику

из торбе старе:

„О, кукурику!

Мацане, брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Делија Мачак заигра брком:

„Нисам се, Лишче, надао вас!“

па јурну равно, олујном трком,

откуд је чуо другарев глас.

„Станидер, лијо, црвено псето,

у доброј руци шкљоцаре ето,

биће ти кожа као решето!“

Натисну Лисац што може јаче,

сувога грања све стоји лом,

на њему торба лудачки скаче

и Пијевац скаче заједно с њом.

Прескаче Лисац препреку многу

и бјежи — брже од својих ногу.

И Мачак јури, потјера сива,

хтио би Лисца у руке жива,

и једно-двапут, у брзу лијету,

зграби га скоро за саму пету.

Низ неке стране, урвине праве,

лете на туру и преко главе,

репови праше, очи се жаре,

а торба дрнда низ камењаре.

Пијетао не зна, од страха слијеп,

гдје му је глава, гдје ли је реп.

Најзад се срећно заврши борба,

упртач пуче, одлети торба,

а Лисац ријешен терета црна

узбрдо здими брже нег срна.

Ману га Мачак, па торби хрли,

другара вади, снажно га грли,

милује кресту и репић крив.

„Побогу брате, јеси ли жив?!“

А Пијетлић рече:

„Умакох смрти,

само се земља пода мном врти.“

„Тако ти треба! —

Мачак ће строго —

Чувај се Лисца, јесам ли реко.

Још си и главом платити мого,

да ти је другар био далеко.“

III

Пролазе дани, трепери љето,

срећни су Пијевац и његов друг,

док једног јутра и Мачак, ето,

спреми се у лов у далек луг.

Крећући на пут озбиљно рече:

„Чувај се Лисца, безбрижни Пијевче!“

Весељак Пијевац! Таквога створа

никада није родила гора.

Безбрижно живи, доброте пун,

лукавства никад ни један трун,

сва му је брига рођени кљун.

Тај ти у замку упада скоком,

готов је зачас, док тренеш оком.

Гиздави Пијетлић по кући шетка,

навија кресту, љепотан прави,

зелено перје на репу четка,

кад, ето, споља — Лисац се јави:

„Пјетлићу драги, пјевачу јасни,

зелени репе, фесићу красни,

пшенице ево од сваке феле,

румене, крупне, ситне и бијеле,

пуна је торба да ти је дам,

изиђи мало, сада си сам.“

Прозору Пијетлић допаде скоком,

нахери главу, зажмири оком.

„Лијане, кажи: шта ћу да радим?

Да вјеру дадем ријечима твојим?

Пшеницу желим душу да сладим,

само се торбе и зуба бојим.

Искрено реци, прикане мој,

мислиш ли мене у лонац свој ?“

Лукави лисац преврну очи

и лажан говор за тренут срочи:

„Покојне бабе кунем се главом,

одавна држим жестоки пост,

водицу пијем, храним се травом,

просто не могу да видим кост.

Од јуче трбух боли ме јако,

животу моме долази конац,

а синоћ, зло и наопако,

лептир ми неки разбио лонац.

И најзад, јутрос (треба ме тући!)

зубе сам дао на поклон Жући.“

Нато ће Пијетлић:

„Ти можда шараш.

По души кажи да ли ме вараш?“

„Ако ти лажем —

Лисац му вели —

печен ми батак на главу пао,

ваздан ми зуби јестиво мљели,

читав ми ћуран у трбух стао.

Лажем ли — гуску појео многу,

луто по шуми кокошјих ногу.

Живјела слога! У лонац рат!

Изићи брзо, љуби те брат!“

Превари Пијетла заклетва та,

напоље клисну у скока два,

зграби га Лисац, па с њим у торбу.

„Сад сам ти, Пијетле, скувао чорбу!“

Путује Лисац прастаром шумом,

уз камењаре хајдучким друмом,

чуљећи уши, кроз нос пјевуши:

„Пијетлићу драги с батака два,

у дубок лонац, носим те ја,

добро је тамо, ја нисам груб.

Крчи ми трба,

сврби ме зуб!“

Врло далеко, уз одјек лак,

шкљоцара стара опали: так!

То Мачак лови далеким лугом,

а и не слути шта му је с другом.

И опет Пијетлић нададе вику

из торбе старе:

„Кукурику!

Мацане брацо, лија ме дави,

Мацане, друже, брзо ме бави,

стотину зрна у пушку стави!“

Узалуд Мачка дозива друг,

далеко бјеше зелени луг.

Стари се Мачак за ловом вије,

Пијетлића свога ни чуо није.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Пред вече облак наиђе тмури,

заћута шума, киша се спрема.

Ловџија Мачак дому се жури,

а када стиже — Пијетлића нема…

Сву ноћ је киша шибала круто,

сву ноћ је Мачак по шуми луто,

тражио стално и није стао,

сву ноћ је Пијетла по шуми звао.

Звао је Мачак, узалуд вико,

јер му се није јављао нико.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

У зору Мачак нађе на коси

просуто перје, киша га роси.

Застаде ловац, делија мрка,

сузе му теку низ оба брка,

а тужне очи по перју круже.

„Зашто ме ниси слушао, друже?“

IV

На крају шуме, другови моји,

и сада кућа малена стоји,

стара је много, зидови сиви.

И данас Мачак унутра живи.

Видимо уз њ све нова лица:

ловци на гласу, синови млади,

четири снахе, старица Цица,

шеснаесторо унучади.

Још увијек тако, вечером, зими,

сучући своје бркове сиједе,

старина Мачак уз лулу дими

и чудне приче преде ли, преде.

Весели одсјај као чигра

из пећи скаче, зида се маша,

по разапетом крзну игра

лукавог лисца Мудријаша.

Над њим је оквир у ведрој боји,

брезова кора, сребрна свијетла,

у њему слика велика стоји

мачкова друга, покојног Пијетла.

И често Мачак, са тугом благом,

разговор води са сликом драгом,

гледа је дуго и сузе брише:

„Најбољи друже, нема те више.“

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

Са дједа-Мразом у руху сјајном

шуму сам прошо стазицом тајном,

видио кућу и прозор драг,

пред прагом ловца старога траг.

Само за тренут! …

Вјетар је мео

и све се зави у снијежни вео.

branko_copic_jezeva_kucica

Advertisements