ЧАРОБНА ШУМА

(УВОД)

На крају свијета, код задњег друма

диже се стара, прастара шума.

Ту златан Мјесец постељу вије,

диже се Сунце у јутро рано,

у ноћи Баук у бубањ бије,

шапуће лишће ко зачарано.

Сунчева мајка у двору преде,

вретено сјајно у руци пјева,

унука тражи у зоре блиједе

срдита бака Мјесечева;

нити је слуша, нити је пита,

читаве ноћи по небу скита.

У шуми овој, у чаробној,

имаде чуда невиђен број.

Одасвуд тајне вребају очи,

за буквом старом дивотно лице;

ту незнан човјек смије да крочи

уз помоћ капе невидљивице.

У сваком куту, по свакој стази

по неки јунак из приче гази.

Патуљак Палчић тихо се краде,

дружину води, играју жмурке,

а чим је киша, одмах се знаде,

учине јуриш — под печурке.

Ноћу се среташ са чудом другим,

као из маште ђавола писца:

то Лакат-Браде са копљем дугим

опрезно каска јашући лисца. —

Богазом тајном иду хајдуци

за харамбашом на далек пут,

сваки је бркат, с пушком у руци,

вучијим ћурком огрнут.

На крају шуме кућица стоји,

тугује у њој мачак Шепа,

кроз прозор гледа, часове броји,

пјетлића чека зеленог репа,

док тамо негдје, на стрмој коси

просуто перје кишица роси.

Понекад видиш зорицом раном,

Међедовића са буздованом,

ломи се гором, у лудом трку.

Од кога бјежи, куда ли жури?

Погледај само ко ли га јури!

Видиш ли за њим страшнога брку!

Шумом се шуља лукави Ћосо,

мудријаш тешки, нема му мјере.

На вису расте чаробно просо,

уза њ се дјечак на небо вере,

док једна коза, погледај биједе,

стабљику проса безбрижно једе.

Бездана ево ко поноћ сушта.

Доље се јунак у корпи спушта.

Небојша прави! Зар није, кажи?!

Подземно царство кроз таму тражи.

У чарној гори колиба стоји,

ко год је види, тресе га страва,

вјештица баба око ње броји

колац по колац, на сваком глава.

Делија момче кроз гору граби,

иде у најам опасној баби.

У дивљем кланцу вјетар свира,

и вода бучи низ тјеснац стрми,

злаћана зрнца поток спира,

а обноћ нешто стравично грми:

би се заклео, главу да даш,

вози се ђаво кочијаш.

Над водом страши висока брина,

вије се стаза низ камен крти,

испод ње клепет дивовског млина,

кашикар точак хитро се врти:

капљице праше о стијење голо,

омајом игра вилинско коло.

Таљиге чудне подижу буку,

с камена на пањ точкови бију;

буљук дјечака магарци вуку,

кажу — земљу Дембелију;

кочијаш јарац, брадати Гига,

свакоме успут значајно мига.

Вучица иде чупавог лица,

нечијим трагом опрезно њушка.

Прошла је мала Црвенкапица.

Старино ловче, гдје ти је пушка?

Ево језера, правога раја,

на њему утва ватрених крила,

ту јунак чека троглава змаја,

над њим се воћка чаробна свила.

Поноћна језа и сати худи,

језеро врије и неман гуди.

Ко ће јунака од сна да буди?

Блиста у гори, под самим врхом,

врело под јелом танковрхом.

Марков је Шарац на њему пио.

Са биљур-чешљем ту сједи вила,

орао пада крвавих крила;

ту нам се Марко преставио.

А кад погледаш са врха горе

видиш у дољи — трепери море,

бијеле се једра сјајна ко дан,

то плови Мачор капетан;

вије на вјетру заставу ратну,

по свијету тражи рибицу златну.

Чаробна шума, љепша од баште,

припада славном народу твоме,

јунаци ту су његове маште,

носе их људи у срцу своме.

Ту ти се херој змаја не боји,

са мачем спреман у ноћи стоји,

нејаке штити, крвнике гази,

тражећи правду под земљу слази,

разбија браве, отвара стијене

ил се за тајном под небо крене.

У шуми овој, ко зна да слуша,

бесмртно дише народна душа,

херојско срце његово куца

и видик блистав до среће пуца.

У њеној сјени опоро се рађа

чудесна справа, чаробна лађа.

На њој ће људи једном да језде

високо горе гдје трепте звијезде

и куд се дјечак, по послу свом,

пењȏ по стаблу просеном.

А свака бајка, ма како чудна,

није ни празна ни узалудна.

Истина у њој пупољак вије,

под плаштом тајне брижно се крије,

просине само понеки зрачак,

чак и у причи „Пијевац и мачак“.

У шуми овој и ја сам био

с десет јунака вино сам пио,

ишао дољом и узбрдицом,

с чаробном капом невидљивицом,

с лукавим Ћосом водио борбу,

донио прича препуну торбу.

BRANKO