Траг
желим
да после снова
не остане
траг мој
на твоме телу
да понесеш од мене
само тугу и свилу белу
и мирис благ
путева засутих лишћем
свелим са јабланова
jablanovi
Успаванка
Кад шума свене
остаће над њом звезде румене.
Понећеш свуд, пошла ма куд,
само срце своје горко.
Ветар студени пуше, не стиди се мене
нема душе
ни закона, ни части
над болом има власти
још само тело голо.
Све што сам волео
умрло је вичући име моје
а ја му не могах помоћи.
Збаци одело своје,
у целој звезданој ноћи
једина радост над болом
у телу твом је голом.
Све нам допушта туга.
75001_10151332172609000_1564766748_n
Серената
Чуј, плаче Месец млад и жут.
Слушај ме, драга, последњи пут.
Умрећу, па када се зажелиш мене,
Не вичи ми име у смирај дана.
Слушај ветар са лишћа свелог, жутог.
Певаће ти: да сам ја љубио јесен,
А не твоје страсти, ни чланке твоје голе,
Но стисак грања руменог увенулог.
А кад те за мном срце заболи:
Загрли и љуби грану што вене.
Ах, нико нема части ни страсти
ни пламена доста да мене воли:
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
Но само јабланови вити
И борови пусти поносити.
74643_323757601079191_406046047_n
Суматра
Сад смо безбрижни, лаки и нежни.
Помислимо: како су тихи, снежни
врхови Урала.
Растужи ли нас какав бледи лик,
што га изгубисмо једно вече,
знамо да, негде, неки поток,
место њега, румено тече!
По једна љубав, јутро, у туђини,
душу нам увија, све тешње,
бескрајним миром плавих мора,
из којих црвене зрна корала, као,
из завичаја, трешње.
Пробудимо се ноћу и смешимо, драго,
на Месец са запетим луком.
И милујемо далека брда
и ледене горе, благо, руком.