ДУД

Maulbeerbaum ‹moruѕ›. Дуд; мурва.

Дуд има извесно своје место у религији, нарочито у оним крајевима где се гаји свилена буба; то донекле и објашњава његову улогу, јер се свилена буба јако поштује (упор. легенде о ној ‹у Караџић, 4, 1903, 126 ид; Dähnhardt, 2, 247 идд›; такође и еуфемистичке називе ‹в. РСА, ѕ. v. бубица, 2, и RJA, ѕ. v. ѕvіlen, b = ѕvіlac›). У Црној Гори дуд се сече за бадњаке (Караџић, 2 1900, 150); у околини Ђевђелије од д. се, на Бадњи дан, секу »кулидачке« — магични прутови којима се, идући из куће у кућу, боцка по пепелу и магичним дозивањем, имитовањем гласова, дочарава живина (СЕЗ, 40, 79 ид). Кулидачка се после тога баци далеко од куће, »да би и буве биле далеко од куће« (буве = душе). Значајно је да се ови обичаји с д. врше о Бадњем дану — дану душа; д. је, дакле, сеновито дрво.

У Ц. Гори верују да се на црном д. скупљају вештице (Караџић, з, 1901, 188). Д. није добро држати крај куће, јер ако жила од њега под кућу дође, цела ће кућа изумрети (ГЗМ, 19, 1907, 320). Свилене бубе помреће ако им се да лишће с д. испод кога је испаљена пушка (БВ, 16, 1901, 97). Сватови, кад дођу кући, никада не остављају барјак на д. или багрем (већ најрадије на липу, СЕЗ, 19, 154).

У околини Ђевђелије врше се с помоћу д. и љубавна гатања. Уочи Младенаца мећу девојке прутић од д. преко потока или бразде, па ће им у сну доћи суђеник (СЕЗ 40, 46). На Тодорову суботу хватају се девојке обема рукама за д., па чије име тада чују, тај ће им бити суђеник (СЕЗ, 40, 43).

Дудиње се употребљују као спољно средство од фебре (ГЗМ, 12, 1900, 151). Црне дудиње мећу се у кишницу која је у Међудневице ухваћена у тепсији, и то непосредно с неба, а не с крова, и то је лек од јехтике (БВ, 16, 1901, 281). Од лишћа белог д. (заједно с другим биљкама) кува се теј против жутице (СЕЗ, 16, 431).

crni_dud_672635717

 

dud1

 

stari-dud_-_twitter

 

Thumb_shutterstock_48791650

Advertisements