КУЋА ПОД ПЕЧУРКОМ

У шуму тајна стазица води

под сводом лишћа у сјени вије.

Ко ли то стазом по ноћи ходи?

У шуми густој ко ли се крије?

Не видиш трага од Брке злога,

ни стопе Ћосе лукавога,

нити се туда лисица краде

када је јаше сам Лакат-Браде.

 

У горском кланцу, кроз гротло тијесно,

вијуга стаза лијево и десно,

уз хрбат стрми опрезно плази,

у влажну таму гудуре слази,

шуља се плахо по шушњу меком

и најзад стиже пропланку неком.

 

Пропланак тоне у густој трави,

погнули главе звончићи плави,

блистају крај њих маслачци жути,

док бијела рада у сјени ћути,

насред пољанка, у сивој боји,

џиновска нека печурка стоји.

 

Дивовски клобук печурка шири,

испод ње мала кућица вири,

у њојзи живот весело ври,

станују тамо патуљка три,

патуљак Рудар, патуљак Ловац

и брат патуљак Морепловац.

 

Патуљак Рудар лута по тами,

иде по глувој рударској јами,

пијуком куца и лампом шкиљи,

пажљивим оком у руде пиљи,

знакове даје, лагано ходи,

подземном благу рударе води.

 

Патуљак Ловац у руху црном,

уклања замке пред хитром срном,

од птица скреће стријелу са лука,

наводи ловце на сивог вука,

мота и ломи зечији траг

да збуни кера, весели враг.

 

А Морепловац воли да броди

морима свијета по модрој води,

врти се, јури, немирна чигра,

на гриви вала у пјени игра,

уз пљусак воде скаче високо,

весели бистро морнарско око.

 

Кад падне вече, крену се браћа,

Сваки се дому — печурки враћа.

 

II

Цурица нека једнога дана

купећи дрва у шуму зађе

и тако најзад, с бременом грана,

пред малом кућом она се нађе.

 

Олуја иде, дрвеће пуца,

облак се вуче црњи од гуња,

а мала Рада на врата куца.

„Отворте људи, бојим се муња!“

Узалуд зове сирота Рада,

у малој кући тишина влада.

 

„Ипак ћу ући! — цурица рече

и смјело врата отвори уска

Куда бих даље, долази вече,

сијева и грми, ево и пљуска.“

 

У кући неред, не може већи,

читава соба дуби на глави:

чизме на столу, јастук на пећи,

куд око бациш — земљотрес прави.

У ћошку мреже пауци шире,

из црна лонца кашике вире.

 

Марљива Рада посла се хвата,

под њеном руком све ће да блиста,

брише и ради четири сата,

постаде кућа ко лабуд чиста.

Уморна, најзад, кревету крочи

и сан јој брзо затвори очи.

 

III

Под бурним пљуском, небеском чесмом,

браћа патуљци долазе с пјесмом,

ори се шумом кроз влажно вече:

„Гдје ти је купус, весели зече?

Гдје ти је купус, о, хоја-хо?!

Јутрос га рано појео во.“

 

Кад стигли кући, паника права,

у соби дивна цурица спава,

а кућа мала, сређена, чиста,

сија ко роса с ружина листа.

Блиста се патос, прозори, зид.

Сва три прљавка спопадне стид.

 

„Одавно ја се чистити спремам —

рећи ће Рудар —

а метле немам.

Пијуком хтједох, ал нисам глуп,

много је туп.“

 

„И ја сам лани устао рано

да кућу чистим, па прст уганȏ!“

прекиде Ловац настали мук

и скиде лук.

 

„А ја се спремам, од бриге венем,

кроз кућу нашу да море скренем,

да пустим, тако, таласе веће,

да збришу смеће!“ —

То Морепловац прогунђа мрк

и чупну брк.

 

„Хајдемо, браћо —

Рудар ће меко —

спремимо малој уздарје неко.

Пођимо журно. До зоре бар

на нашем столу да буде дар.“

 

Кренуше браћа, све брда јече;

„О, хоја-хоја, весели зече!“

 

Под земљом воде Рудара пути

гдје алем-камен у тами ћути,

милион љета он тамо сније,

милион љета вода га мије.

„Сада ћеш поћи ка сунцу ближе!“ —

рече му Рудар и пијук диже.

 

Ловац кроз таму иде без гласа

гдје шума бујна до неба стаса.

Ту птица рајска на грани спава

шарена репа ко дуга права.

„Ех, то је поклон за малу лијеп!“ —

прогунђа Ловац и зграби реп.

 

Патуљак трећи, поморац знан,

плови на море, океан,

и тамо рони до стијења сива

гдје шкољка бисер блистави скрива.

„Ово је поклон достојан мале!“ —

пјевуши Морнар сијекући вале.

 

Ујутро Рада отвори очи,

ширећи руке до стола крочи,

кад тамо алем и бисер лијеп

и рајске птице чаробан реп.

 

Ту је и писмо, од мрља ври:

„Примите поклон!

Рудара три.“

 

И потпис има:

пијук рудара,

стријела са луком

и котва стара.

 

Још прича каже:

стазама тајним

врати се Рада с поклоном сјајним,

живјела отад срећна ко вила

у шуми често код браће била,

печурки ишла по послу свом,

ишла — с метлом брезовом.

.  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .  .

 

Печурки једном пођосмо крадом

ја, мачак Тоша и кум са брадом.

Ишли смо дању, лутали мраком,

по врелом сунцу и пљуску јаком.

Опрезно, мудро, уз многе варке,

прођосмо замке и тајне чарке.

 

Стигосмо најзад ријеци без брода,

пред нама пјени зелена вода,

нико је досад прешао није,

јер по њој безброј вртлога врије,

путника вуку у загрљај.

Ово је виле водене крај.

 

Обали другој над самом водом

јабука расте са златним плодом,

жари се, блиста, драгуљи сами,

путника тужног у пропаст мами.

 

И ја, и мачак, и кум са брадом

чаробно воће гледасмо крадом.

BrankoCopicVecernjenovosti1a

Јабука златна наша би била

кад бисмо само имали крила.

Advertisements