ПРЕД ЈЕЖОВОМ КУЋОМ

Сви јуре сложно

ка циљу свом,

куда год прођу —

прасак

и лом!

Пристигли јежа,

гледе:

он стаде

крај неке старе

букове кладе.

 

Под кладом рупа,

тамна и глува

простирка у њој

од лишћа сува.

Ту Јежић уђе,

плива у срећи,

шушти и пипа

гдје ли ће лећи.

Намести кревет,

од педља дужи,

зевну,

па леже

и ноге пружи.

Сав блажен,

срећан,

ниже без броја:

 

„Кућицо драга,

слободо моја!

Палато дивна,

дрвеног свода,

колевко мека,

лиснатог пода,

увек ћу веран

остати теби,

низашто ја те

мењао не бих!

У теби живим

без бриге,

страха

и бранићу те

до задњег даха!“

14Jezevodgovor1a

Advertisements