ХРАСТ И ТРН

 

Живели, тако,

веома давно,

пре триста лета,

у доба славно,

на крају света

један црн

трн,

свака му част,

баш поред пута,

а поред њега,

уз ноге брега,

старина храст.

 

Ширећи гране

старина храст

срећан је био

и сунце пио,

журно,

у сласт.

А кад би стигло

невреме бурно

и ветар худ,

ветар зао,

када се драо,

он би шкрипао:

 

„Не буди луд!

Та зашто вичеш,

звиждиш и псичеш

ко нека гуја,

чуди се свак?

Ја се не бојим

бура, олуја,

борим се храбро,

силан

и јак.“

 

А када лети

сунчана жега

са свију страна

легне врх грана,

прљи га свега,

храстова сена

на земљу слети,

на трн се свије,

по њему леже,

чува га,

крије,

док сунце жеже,

до првог дашка

вечери свеже.

 

А трн,

црн, зао,

именом Ћира,

пун оштрих бодља

ко дивља ружа

свакога дира,

све руку пружа,

тај не да,

богме,

никоме мира.

 

Наиђе јагње

отуд од села,

лопта, сва бела,

мекога руна,

а Ћира њега

очупа свега;

ко снег се бели

на трну вуна.

 

Опет,

пред вече,

иде говече,

озбиљан корак

и око тужно,

кад опет Ћира,

дериште ружно,

крајичак шчепа

китњастог репа

и зачас:

фрк! —

начини себи

длакави брк.

 

Сутрадан,

опет,

трн,

као запет,

ухом се пита:

„Чујем копита ?“

Њи-њи Кобилић

то путем граби,

а трн и њега

па за реп

зграби!

„Ти немаш

вуне,

ал дај ми

струне,

на ветру Ћира

хоће да свира.“

Прође и сељак,

старина нека,

напола глух,

а Ћира њега

цап! —

за кожух.

 

„Не дирај, враже!

— старина каже —

Види, будале!

Та мени,

старцу,

није до шале.“

Не слуша Ћира

што старац прича,

већ виче,

прети:

„Дај кожух чича!

Ја сам чиновник

старога лика,

сакупљам порез

од пролазника.

Никога тако

не пуштам лако.

Ја сам строг,

знате,

сви мени плате.“

 

Застаде чича,

нешто се сети,

чело се

мрешка,

а брк се

смешка,

док Ћира прети.

Брзо ће чича

да му се свети.

 

„Гле,

кад си тако

чио и вредан,

строг и уредан,

брајкане мио,

ти би мени

послужио.

Провалише ми

коњи ограду,

кроз рупу прођу,

ливаду краду.

Узећу тебе,

пакосни зверу:

ограду чувај,

запуши деру.“

Потеже чича

секиру тупу:

фикара-фик! —

посече Ћиру,

запуши рупу.

 

„Ево ти,

Ћиро,

службе при руци,

буди ми спреман,

права пушка,

чим пође њушка

у ливаду,

слободно чупај,

боди

и вуци.“

Тако се Ћира,

грабљивац,

смири,

пакосним оком

из рупе вири,

а бодље спремне,

све стрела сува:

опасан стражар

ливаду чува.

 

А храст се шири,

шушка,

шумори,

док сунце пржи,

пали

и гори.

По пустом друму

сена пуже,

прекорно шапће:

 

„Еј, Ћиро,

друже,

да ниси био

тако зле воље,

било би боље.

Ја бих те чуво,

у својој сени.

Је л тако,

реци?!

А сад се,

богме,

на сунцу пеци.

Ти што се туђом

невољом сладиш

бар сада посо

користан радиш.

Ливаду штитиш,

то није шала,

кад чича дође,

рећи ће:

Хвала!“

Hrast

Advertisements